Zvuci savremenog džeza: Katarina Kochetova

Katarina Kochetova je džez pijanistkinja, vokalistkinja i kompozitorka rođena u Kijevu 2001. godine. Svoje muzičko obrazovanje započinje sa šest godina, kada je upisala nižu muzičku školu za klavir u Kragujevcu, nakon čega je sa trinaest upisala srednju muzičku školu „Kornelije Stanković“, odsek za džez klavir. Tokom godina svog muzičkog obrazovanja, učestvovala je u velikom broju domaćih i međunarodnih muzičkih takmičenja i dečjih festivala, kao i u televizijskoj emisiji „Ja imam talenat“, gde je osvojila četvrto mesto. Sa mnobrojnim svetskim muzičarima sa džez scene je svirala na raznim jam session-ima. Kao prvo sećanje na muziku izdvaja momenat kada joj je mama otkrila pevačicu i kompozitorku Bejli Rej, i njenu pesmu „Put Your Records On“, koju je slušala svaki dan odrastajući u Ukrajini. Trenutno radi na svom prvom autorskom albumu.

Sa Katarinom smo razgovarali o inspiraciji za stvaranje, formiranju muzičkog ukusa i ljubavi prema džezu.

Kada si, i zašto, po prvi put svirala – šta te je privuklo ka muzici?

Katarina: Prvi susret sa muzikom desio se u najranijim danima mog života, još kada sam živela u Kijevu – prvenstveno, u taj svet su me uveli roditelji. Moj otac je džez saksofonista, kompozitor i aranžer, a moja majka je violinistkinja, vokalistkinja, kompozitorka i tekstopisac – muzika je oduvek bila deo mog odrastanja. Sećam se da sam još kao dete obožavala da slušam muziku i plešem uz nju. Prvi instrument koji sam koristila bio je moj glas, sa kojim od malena imam veoma snažnu konekciju. Međutim, moj prvi susret sa klavirom desio se kada sam imala dve ili tri godine. Kada smo se konačno preselili u Srbiju, sa šest godina sam krenula u muzičku školu „Dr Miloje Milojević“ u Kragujevcu, odsek za klavir. Tada se rodila moja iskrena i beskonačna ljubav prema klaviru.

Da li je neko uticao na formiranje tvog muzičkog ukusa?

Mislim da muzički ukus kreće da se razvija od najranijih dana naših života. Veoma je bitno koja se vrsta muzike sluša u kući, i o kojoj muzici se razgovara. Mnogo sam zahvalna svojim roditeljima koji su me uputili na pravi put i doveli do džeza, kojim se i dan-danas bavim.

Šta bi izdvojila kao prvo sećanje na sviranje pred publikom?

Od malena sam volela da nastupam pred publikom – nevezano da li su u pitanju porodica, drugari, profesori ili nepoznati ljudi. Najranije sećanje na trenutak kada sam stupila pred publiku bilo je kada sam sa mamom pevala u restoranu „011“ u Kijevu, gde je ona nastupala skoro svako veče. Ne sećam se tačno pesme, ali se sećam sigurnosti koju sam osetila pevajući sa mamom.

Zašto voliš džez – šta on za tebe predstavlja?

Džez predstavlja najveći deo mog života. Već godinama igra glavnu ulogu i zaista mislim da će na toj poziciji ostati zauvek. Muzika je nešto što me upotpunjuje, nešto bez čega moji dani nemaju smisla. Džez kao muzički pravac mi daje neograničene mogućnosti da ispoljim svoje misli i emocije na pravi način, kroz samu improvizaciju i komponovanje. Smatram da je veoma bitno da svako nađe način da ispoljava ove stvari, a za mene je to muzika. Ona je uvek bila tu za mene – kroz uspone i padove, suze, ljubav, sreću, momente kada mi je bilo najteže, čak i kada nisam želela da bude tu. Ni u jednom trenutku nije ništa tražila za uzvrat, samo da budem srećna.

Šta pokreće tvoju inspiraciju za stvaranje?

Moj odnos sa stvaranjem je iz dana u dan drugačiji. Ima dana kada sam insipirisana za pisanje nove kompozicije, na primer, ali ponekad se desi da nemam ni trunku inspiracije. Veliku ulogu u svemu tome igra i sam život – razni događaji i emocije imaju veliki uticaj na moje stvaralaštvo.

Da li imaš muzičkog idola – zašto se diviš ljudima koje smatraš idolima?

Pored, naravno, roditelja kojima sam beskrajno zahvalna na divnom muzičkom i životnom putovanju, želela bih da izdvojim par veoma bitnih ljudi koje bih nazvala muzičkim idolima. Profesorke Nada Filipović, moja prva profesorka klavira koja me je od prvog dana gurala napred i uvela u svet discipline i rada, Milica Vasiljević – Bisenić, koja me je naučila pravilnom pristupu i prenošenju emocija kroz muziku, i Ružica Gojković, koja je dala svu svoju veru i nadu u moje muzičko odrastanje. Takođe, jedan od mojih idola je osoba koja me je zapravo uvela u džez – profesor Miša Krstić, jedan od najboljih poznavalaca džez muzike koje sam ikad upoznala, sa kojim sam provela jednu od najzabavnijih godina u srednjoj muzičkoj školi. On me je uputio u dublji smisao džeza i učinio me snažnijom i samostalnijom. Nakon što je on otišao u penziju, u drugoj godini, imala sam novog profesora klvira – Aleksandra Grujića Gruju, koji je bio i ostaće moj najveći muzički idol i neko ko je bio uz mene tokom mog sazrevanja i odrastanja. Smatram ga jednim od najinteresantnijih muzičara koje poznajem.

Čime bi se bavila da nema muzike?

Često mi se postavlja ovo pitanje i nikada ne mogu da nađem konačan odgovor – i mislim da ga nikada neću ni pronaći. Postoji veliki broj hobija u kojima uživam, ali ne bih mogla sebe da zamislim kao nekoga čija bi profesija bila nešto izvan muzike.

Šta bi okarakterisala kao dobar i uspešan nastup?

Bitan deo svakog nastupa je energija koja se stvara između samih muzičara i publike. Neverovatan je osećaj kada dobijete neku vrstu povratne informacije od publike, divno je posmatrati ih dok slušaju muziku i osećaju razne emocije. Svaki koncert je jedinstven – svaki momenat ulazi u neku vrstu istorije. Za mene je svaki nastup uspešan na svoj način.

Da li imaš rutinu vežbanja – iz čega se sastoji i kako funkcioniše?

Svaki muzičar ima neku vrstu rutine vežbanja koja se menja vremenom. Smatram da je to veoma lična stvar. Moja rutina se menja iz dana u dan, ali ideja i segmenti vežbanja uvek ostaju isti (vežbanje tehnike, ritma, pisanja kompozicije…). Ovo pitanje se veoma često postavlja na radionicama svetskih muzičara i svako ima isti odgovor – ključ vežbanja je strpljenje, ono je veoma bitno u svemu što radite.

Šta je najgora stvar kroz koju prolaziš kao muzička umetnica?

Smatram da postoje dobre i loše strane bavljenja bilo kojom profesijom. Odrasla sam u muzičkoj porodici i svesna sam činjenice da život muzičara nije nimalo lak, pogotovo u Srbiji. Veoma je teško preživeti kao džez i klasičan muzičar u zemlji turbo-folka, borba za opstanak bilo koje vrste intelektualne muzike je uvek prisutna. Zato je muzičko obrazovanje od najranijih dana i muzika koja se sluša u kući veoma bitna. Svi muzičari se boje gubitka publike i gubitka zajedničke muzičke kulture.

Kada si saznala da je muzička umetnost tvoj životni poziv?

Oduvek sam znala da je muzika kao profesija moj životni poziv. Kroz život osećam veoma jaku konekciju sa muzikom, koja godinama postaje samo jača i jača.