fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

40 godina davljenja

Ovih dana slavimo bitan jubilej najbolje komedije strave i užasa sa ovih prostora - Davitelj protiv davitelja

18. June 2024

Da li se i vi osećate kao da grad postaje sve manji, ali i sve pretrpaniji ljudima koji su sa sobom doneli sve svoje supkulture, ponašanja, nervne slomove i običaje? Osećate da imate sve manje razumevanja za sve što se dešava oko vas i da je potrebna samo jedna kapisla ili zapaljena šibica kao okidač da potpuno prolupate? Ako patite od ovih i ostalih urbanih paranoja, dobra (ili loša, kako se uzme) vest je da niste sami. Ali i da to nije ništa novo, jer film koji ovih dana slavi 40 godina od svoje premijere, Davitelj protiv Davitelja, ispod sve te komedije strave i užasa donosi upravo to.

Neko će reći lepa stara i bezbrižna vremena, a onda pogledate film Slobodana Šijana iz 1984. godine, i vidite da je ova skuvana žaba koju danas živimo još tada stavljena u lonac. Mislim, možete da vidite ako hoćete i želite da gledate…

Davitelj protiv davitelja je, kako već napisah, odnosno kako ga je sam Slobodan Šijan u saradnji sa scenaristom Nebojšom Pajkićem nazvao, komedija strave i užasa. Sudeći po izjavama ove dvojice, u saradnji, ali i kreativnim raspravama i neslaganjima je nastalo to „komedija sreće horor”. Dok je Pajkić vukao na žanr i urbani stil novog talasa u Beogradu, Šijan je vraćao sve na žanr u kom se dokazano snalazi najbolje.

Posle filmova Ko to tamo peva i Maratonaca, kao i manje voljenog, ali nikako lošeg Kako sam sistematski uništen od idiota, Šijan je rešio da se kocka kao nikad do tad. Rešio je da se poigra horor filmom, i to onim modernim, sa serijskim ubicom koji juri gradom, citirajući Hičkoka i Psiho, ali i mnoge druge stvari, i da ga okrene na komediju koja odgovara koliko ekipi iz Kluba književnika, toliko i onima koji čekaju novi deo Žikine dinastije. Ipak se glumačka ekipa ovog filma nekoliko godina kasnije ponovo našla u 90% sličnom sastavu u svim onim avanturama Sekule koji se ženi opet i opet.

U centru svega imamo Taška Načića u ulozi života. On igra Peru Mitića, normanbejtovsku figuru, bolesnog edipovca pod velikim uticajem majke, koji pod njenom presijom, života kao takvog, i svega ostalog što dolazi, a na šta on nije navikao, kreće da davi žene. Mahom one koje ne vole karanfile koje on prodaje. A nije mu milo ni to što žene nose pantalone i kratke kose. Ceo taj novi svet za njega, koji voli operu, i koga mama kupa u dubokoj četrdesestoj je potpuno stran. Osim kad čuje new wave bend Simboli, koji peva upravo o njemu. A u bendu Simboli se nalazi Spiridon Kopicl, tatin sin, razmaženo derište bogatih roditelja koji veruje da je u spiritualnoj vezi sa daviteljem. Ili samo, kao u svakom poštenom triler-hororu, imitira glavnog negativca jer je nesposoban da napravi nešto svoje. Doduše, pesma mu je dobra. To mu priznaju svi. Pored Davitelja, pesmu gotivi i Sofija Mačkić, voditeljka Rokolade na Studiju B, ali za Spiridona misli da je ono, što bi se danas reklo, incel. Sve, naravno, dok ne poveruje da ju je upravo on spasio od davitelja na kraju, što će joj biti kobna greška.

Davitelja juri i beogradska policija, koja naprosto ne može da uđe u trag čoveku koji će samo jedne večeri biti odbijen u prodaji karanfila. Policija je toliko nesposobna, da čak i kad uhvati Peru Mitića, pusti ga jer ga svedokinja (sjajna Radmila Savićević) ne prepozna. Ognjen Strahinjić, glavni inspektor, ulazi u panteon komičnih nesposobnjakovića, a ceo ovaj slučaj ga na kraju odvodi u psihijatrijsku ustanovu. I on, i Spiridon i Sofija, i Pera koji u ulozi svoje majke na kraju kreće u osvetu su ekstremi koji su prikazani u filmu koji usled napetosti gradske vreve i nakupljenog besa za koji niko nije svestan odakle dolazi, kreću da pucaju i da dave ljude oko sebe. To je
njihov, ne baš tako tipičan, odgovor na sve ono što se nalazi oko njih. Ali i oko nas.

A šta se to nalazi oko njih i nas? Pa, sve je rečeno na početku filma. Monolog koji čita Ljerka Draženović (glas koji će prepozanti svi oni veliki fanovi filma o pucanju ljudi devedesetih – Vidimo se u čitulji) nas uvodi u Beograd u kom se film dešava. Šaljivo, satirično i sarkastično, ali i bolno istinito. U tom Beogradu, kako nam se kaže, imamo i 2 miliona stanovnika, nekoliko stotina hiljada automobila, dve radio stanice, jednu televiziju i jedan veliki fudbalski klub (provokacija!). A onda cinično poentiranje da metropolu ne čine ni saobraćajne gužve, ni mamutska nova naselja, ni izgradnja metroa, već hronika zločina i pojavljivanje raznoraznih manijaka na čelu kojih je Davitelj. Gužva i mravinjak u kom živimo je morao da isporuči i raznorazne opasne figure, što smo videli u filmu, ali nažalost i u životu.

Godinama kasnije, ovakav trend koji su razni filmofili nazvali i white male anger, svetski poznati autori su koristili da naprave mračne crnohumorne drame i trilere, pa smo tako dobijali sve te Američke psihoe, Fight Club, ili skorije, Džokera. Slobodan Šijan je rešio da ode u drugom smeru, praveći gotovo parodiju. I to parodiju na žanr koji gotovo i da ne postoji u našoj kinematografiji. Pisali smo već o hororima kod nas, a ni kod trilera i kriminalističkog filma se nismo baš pokazali. U svetskim okvirima, parodije su se pravile u kinematografijama koje su imale šta da parodiraju. Šijan je iskoristio matricu onoga što smo mi viđali samo u bioskopima da bi napravio svoju urnebesnu komediju.

Taško Načić, sa svojom građom trokrilnog šifonjera, uglavnom je glumio te velike ljude koji treba pomalo i da zastraše svojom veličinom. Sad su ga se ljudi konačno plašili, iako je on kad ne davi delovao pitomo i uplašeno, kao i svaki drugi obični manijak. Telo Borisa Karlofa, a lice Pitera Lorija, ovaj film obeležio je njegovu karijeru, ali ispostaviće se da će i biti osoba koju ćete uvek vezivati uz karanfile i krempite. A i desilo vam se sigurno da nekad, iz čista mira, uzviknete ono: „vrati Perici uvo”.

Nikola Simić je napravio ulogu koju mogu da vole i oni koji su odbijali da Tesna Koža postoji, Sonja Savić je ta vamp pojava Beograda osamdesetih, a Šaper je… pa, i on je tu u filmu, i šlepa se na popularnost Idola, svog benda tog trenutka. Dobro je da ga nakon ovoga nismo više gledali u filmovima.

Četrdeset godina kasnije, ovaj film je dobio verovatno i najbolju restauraciju koju je Jugoslovenska kinoteka radila i radi sa domaćim filmovima. Ovom filmu je svakako ona bila neviđeno potrebna, jer filmska traka kao da je upala u kantu sa zelenom i žutom bojom, pošto je samo te nijanse proizvodila. Danas, ovaj film je prepun boja, a kad ih tako pogledamo, vidimo razne neke uticaje na Šijana i njegov raskošni filmski talenat. Pa tako ulice Beograda podsećaju na ulice Njujorka u Taksisti, pogotovo kad Kopicl prati Mačkićevu. Takođe, smenjivanje mraka i svetla pozivaju na nemački ekspresionizam tridesetih i Frica Langa. To su sve stvari koje smo otkrili u poslednjih nekoliko godina sa novom verzijom. Ranije smo videli samo mrak i crvenu boju koja se sliva niz glavu Taška Načica dok mu kidaju uvo. Ali i tako je film funkcionisao. Eto, toliko je dobar.

Na kraju, 40 godina kasnije, Davitelj je jedan od najboljih domaćih filmova svih vremena i deo kulturne baštine, što je veliki put od filma incidenta koji je bio kad je nastao, i koji deluje kao da je pravljen da bi se upravo srušile uvežbane i ustaljene matrice jugoslovenske kinematografije. Šta ti je vreme…

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *