fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

50 godina filma Američki grafiti

Pre pola veka, Džordž Lukas nas je pozvao na neobaveznu vožnjicu koja se završila kao jedan od najuticajnijih filmova svih vremena

2. August 2023

Postoji ona stara zapitanost Duška Dugouška o tome da li je možda trebalo da skrene levo kod Albukerkija, i samim tim možda sebe dovede u neku drugu avanturu i drugačiji položaj. Možda se Džordž Lukas ponekad isto zapita, kad se probudi u zlatu, svili i kadifi, i dok briše znoj novčanicama koje je zaradio od Star Wars sage, šta bi bilo kad bi bilo da se ipak opredelio da gazi putem nezavisnog filma, kako je pokazao da ume i zna, nakon što je snimio klasik takvog filma – Američke grafite, pre ravno 50 godina.

Tog 2. avgusta 1973, publika festivala u Lokarnu je mogla po prvi put da pogleda jedan od najuticajnijih filmova svih vremena, a svakako i jedan od najprofitabilnijih. Iako iz ove perspektive izgleda kao da je snimljen za dve kesice kikirikija i iznajmljen šešir koji je je Harison Ford nosio, film je imao neki budžetić, nešto malo manje od milion dolara. Zaradio je 200 puta više od toga širom sveta, kako u bioskopima, tako i emitovanjem na VHS-u i televizijama širom sveta.

Iz ove perspektive – ništa novo, ništa specijalno se nije krilo iza ovih „grafita” koje je Lukas iscrtao, ali to je upravo zbog toga što svi oni koji su snimali vaše omiljene coming of age filmove o mladima koji bleje, razmišljajući šta ih čeka u životu posle srednje (faksa i drugih prekretnica u životu), duguju upravo ovom filmu. Od Almost Famous, preko Dazed and Confused (koji se direktno naslanja u omažima na njega), pa sve do naših Munja. U više navrata je u ono vreme premijere (prvih i pravih) Munja reditelj Raša Andrić pričao kako je želeo da napravi domaće Američke grafite.

Sama radnja filma je poprilično jednostavna, a probala je da uhvati kulturu pedesetih i šezdesetih, koja je već u vreme snimanja filma zamrla; u pitanju je cruising, odnosno lagana vožnja automobilom kroz svoje malo mesto. Nešto kao korzo, ali sa volanima. Klinci bi se vozali i usporavali kad prođu pored nekog poznatog, ne bi li preko prozora dobacivali, muvali se, provocirali i dogovarali trke.

U toj zamrloj aktivnosti pratimo četiri glavna lika, Stiva (glumio ga je kasnije proslavljeni reditelj, Ron Howard), predsednika odeljenske zajednice koji kontemplira o tome da li treba otići ili ostati u rodnom im gradu Modestu i kako će to uticati na vezu sa njegovom dugogodišnjom devojkom, zatim Houvarda (još uvek neotkriveni Richard Dreyfuss), koji celu noć traži devojku (koja možda postoji, možda ne) koja mu je dobacila „volim te” kroz prozor kola. Tu su i Milner (Paul Le Mat), koji predstavlja najjačeg i najbržeg od njih, koji će ostati u Modestu, i štreber Toad (Charles Martin Smith), koji će probati na „foru” da smuva devojku koja je izvan njegove lige.

Mnogi će kasnije, zbog štreberluka, reći da je ovaj poslednji u stvari Lukasov reprezent u celoj priči, ali istina je da sva četvorica predstavljaju ono što je mladi Džordž Lukas bio, želeo, i pokušavao da bude. Sva svoja htenja, razmišljanja, sanjarenja je spakovao u ovu četvorku koji valjda, kad se sastave zajedno, mogu da budu jedan konkretan i kompletan čovek. Ovako su samo nacrti i ideje o mladom čoveku, opisani u rečenici koju jedan od njih izgovara – „You can’t stay 17 forever”.

A sam film je nastao na nagovor ni manje, ni više nego Frensisa Forda Kopole. Nije tajna da su se zlatna deca Holivuda, oni koji su se probijali tih sedamdesetih (Kopola, Lukas, Spilberg, De Palma, Skorseze), u nekim delovima svoje mladosti i karijere družili i započinjali karijere. Nakon Lukasovog prvenca, mračne distopije THX 1138, koju u ono vreme niko nije ni voleo, ni gledao, Kopola ga je ubedio da se previše zaleteo i da je možda vreme da napravi nešto malo lakše, manje mračno, čime može da progovori iz srca i onoga što zaista poznaje. Nudile su mu se i neke priče koje nisu zaista bile njegove. Njegovo ime se pojavljivo uz scenarije filmova Kosa i Tomi, ali je Džordž ipak želeo da ispriča neku svoju originalnu priču.

A šta je u tom trenutku dvadesets edmogodišnji Džordž Lukas zaista znao, osim da se vrati prošlosti? Onoj koju je dobro izučio na svojim leđima, odlazeći iz malog mesta, i trudeći se da zaboravi sve one prevaziđene dečje bolesti. Film o vozikanju automobilima je bilo ono što je znao najbolje, čak je i na svojoj koži osetio kako je to slupati se prilikom trkanja istim.

Dobio je mizerni budžet od 750 hiljada dolara, grupu nepoznatih glumaca u kojoj je Ron Hauard najpozantiji, s obzirom na njegovo delovanje u seriji Happy Days. Izbačen je iz rodnog mu grada Modesta, koji su se uplašili loše reklame za sam grad, pa je morao da se dovija po susednim mestima za snimanje scena. Trudio se da snima dokumentarsitičkim pristupom, pa su čak i neke neuspele scene završile u konačnom rezultatu filma, jer su delovale mnogo životnije. Nepoznati Harison Ford, koji je glumio napaljenog bilmeza, spremnog da se trka i pobedi Milnera, dovoljno je ostavio utisak na Lukasa da mu da ulogu u jednoj maloj svemirskoj operi koju je spremao, ali je to već neka druga priča.

Čak je 80 hiljada potrošio na muziku (što je ludilo kad se zna koliki mu je bio budžet), jer je želeo muziku koja je baš tada bila hit, kada je on odrastao. U to vreme, nije bio običaj da se na filmskom saundtreku nađe svojevrsna kompilacija hitova, i tek sa filmovima Goli u Sedlu i Grafitima to uzima maha.

Nije mu svakako ni odmoglo što je Kopola u međuvrmeenu završio prvi deo svog gangsterskog epa „Kum”, pa je ono Produced by Francis Ford Copolla, što je stajalo na početku filma, svakako odigralo ulogu u okupljanju ljudi oko istog. Gotovo nemoguće deluje da je između premijere i radnje samog filma prošlo samo jedanaest godina. Film su u početku i napadali da igra na nostalgičnu kartu i tako pridobija poene. Pa, ipak – za tih 11 godina se toliko prelomnih stvari desilo za modernu istoriju Amerike: od smrti Kenedija i Martina Lutera Kinga, do Vijetnama, Votergejta i „doba vodolije”, odnosno hipi pokreta, da je situacija u kojoj smo gledali ova četiri lika i njihove životne i ljubavne izbore poslednji trenutak nevinosti za čoveka na prelasku iz tinejdžerskog doba u odrasli život koji je živeo na severnoameričkom kontinentu u tom periodu.

I to je ono što vezuje nekog ko je odrastao u šezdestim u srednjoj Americi i nekog u Evropi u decenijama kasnije. Coming of age priče koje nam, bez obzira na konačnu poruku odrastanja, počinjanja pravog života i uzimanja stvari u svoje ruke, u stvari nikad zaista to ne pokazuju. I u 2023, 50 godina posle prvog prikazivanja, ova 4 lika nisu nikad odrasla i otišla iz svog rodnog grada. Kako Milner kaže – „Ne idem ni na kakve fancy koledže, ostajem ovde i nastavljam da partijam kako znam”. I mi mu verujemo svakim ponovnim gledanjem i pritiskanjem plej, iako znamo za njegovu sudbinu koja nam je ispisana na kraju samog filma. Te četiri poslednje rečenice ne volimo da pamtimo.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *