S obzirom na to da smo proizvodi (a realno i žrtve) društvenih uslovljavanja, arhetip besne žene izaziva kako fascinaciju, tako i nelagodu u nama (pomisli samo na Medeju ili Meduzu). Žena koja otvoreno izražava bes krši društvene norme i pravila koja ograničavaju naše ponašanje. Kao neko ko je organizovao kolektivno vrištanje stotinak žena u performansu „Burnout” pre dve godine, u vrtlogu medijske hajke koju je performans izazvao, 20-ak pretnji smrću i generalnih komentara na osi „histerija – satanizam”, jasno mi je da kao društvo nismo spremni da priznamo i integrišemo izražavanje ove emocije kada su u pitanju žene, te da je potrebno mnogo kolektivnog preispitivanja i isceljenja da bi se ovo desilo. Jer kome odgovara besna žena? U svojoj suštini, bes je odgovor na prelaženje ličnih granica i motivacija da tražimo ono što zaslužujemo i reagujemo na nepravdu, a motivisani ljudi menjaju stvari. Svaka žena ima bogato snabdeven arsenal besa, potencijalno korisnog protiv ličnih i institucionalnih ugnjetavanja koja su taj bes stvorila. Konstruktivan bes može postati moćan izvor energije koja služi napretku i promeni (samo pomislite na relativno skorašnju seriju protesta žena ispred redakcije Informera).
Smatram da sve veća zastupljenost arhetipa besne žene na filmu, u serijama i u javnoj svesti nije iznenađujuća, posebno ako uzmemo u obzir jedan procep u realnosti koji je razotkrio #MeToo pokret. Ovaj arhetip je toliko privlačan jer nam daje dozvolu da osetimo sav spektar svojih emocija (mada osetiti, nažalost, ne podrazumeva uvek i izraziti ih) i, pre svega, daje nam dozvolu da budemo nesavršene, jer kad sam ljuta, ne razmišljam o tome da li lepo izgledam.
Kroz istoriju filma, arhetip besne žene doživljava različite transformacije. Njegovi koreni mogu se pronaći u liku femme fatale u noir filmovima, gde je ona često kodirana kao zla i opasna, koristeći svoj bes da se osveti muškarcima koji su je izneverili. Kako se ovaj arhetip razvijao u trilerima, besna žena se često suprotstavljala smirenijoj ženi, stvarajući dinamiku koja publiku podstiče da podrži onu koja se pridržava društvenih normi (khm hhm Fatalna privlačnost). Međutim, za žene koje prepoznaju osećaj besa zbog nepravde, ovakvi filmovi šalju poruku da je bes neprihvatljiv.
Znaš šta je još neprihvatljivo? Perpetuacija rasizma i stereotipa kroz podkategorije ovog arhetipa, kao što su Spicy Latina i Angry Black Woman. Podkategorija Angry Black Woman svodi crne žene na stereotip besne i agresivne osobe, često prikazujući njihov bes kao iracionalan ili preteran, umesto da ga prepozna kao opravdan odgovor na nepravdu (pogledaj filmove kao što su Služavke, Boja purpura, sve od Tajlera Perija). S druge strane, Spicy Latina potkategorija prikazuje latino žene kao seksualno iracionalne u svom besu, što dodatno dehumanizuje i marginalizuje žene iz ove etničke grupe (pogledaj filmove Kolumbijka, serijal Paklene ulice, serijal filmova o Meksičkoj furiji sa Lupe Vélez).
Ovaj arhetip u suštini predstavlja refleksiju straha od ženske moći i njene sposobnosti da izazove status quo. U mnogim slučajevima, prikazi ovog arhetipa su se vodili na osi iracionalna – opasna, ali kako se svet menja (polako), menja se i način na koji se ona prikazuje na ekranu. Zato hajde da preispitamo funkciju ovog arhetipa, razmotrimo njegovu evoluciju i kako se manifestuje kroz različite žanrove, te potencijalni razvoj istog.
Bes kao natprirodna sila
U hororima, ženski bes je prikazan kao toliko zastrašujuć da postaje pokretač natprirodnog, simbolizujući potisnuti bes koji se manifestuje u destruktivnim oblicima. Ovi filmovi koriste metafore kako bi prikazali kako potisnuti bes može eksplodirati u nepredvidivu i opasnu silu. Žene u ovim filmovima nisu žrtve u tradicionalnom smislu. One su često prikazane kao žrtve većeg društvenog problema, a njihov čin osvete nad tlačiteljima često ih prikazuje kao zlikovce u naraciji.
Keri stiče svoje telekinetičke moći kroz bes izazvan poniženjem na maturskoj večeri, što kulminira nasilnim ispadom. Njena transformacija iz neugledne tinejdžerke u simbol uništenja pokazuje kako društvena okrutnost može probuditi duboko potisnut bes koji, kada se oslobodi, prelazi granice realnog i postaje demonska sila. Keri nije samo žrtva svojih vršnjaka, već i sistema koji dozvoljava i podstiče takvo zlostavljanje, čime njen bes postaje natprirodna reakcija na nepravdu.
Crni Labud (2010), Darren Aronofsky
Nina koristi svoj unutrašnji bes i perfekcionizam, što je vodi do psihološkog sloma dok se bori sa pritiscima i očekivanjima vezanim za njenu ulogu u baletu. Aronofsky prikazuje Ninu kao lik čija opsesija savršenstvom i potisnuti bes prema sebi i drugima kulminiraju u destruktivnoj natprirodnoj viziji. Njen bes postaje sredstvo samouništenja, što je pretvara u surovog, ali tragičnog zlikovca unutar sopstvenog uma.
Opasna Dženifer (2009), Karyn Kusama
Dženifer, nakon što je brutalno ubijena u satanističkom ritualu, vraća se kao demonsko stvorenje, koristeći svoj bes da se osveti muškarcima koji su je iskoristili. Njen bes prelazi granice ljudskog i postaje sila koja je više od puke osvete – to je natprirodna kazna svetu koji je izdao i zlostavljao žene. Ona nije tradicionalna žrtva; ona je oličenje besa koji je postao suviše moćan da bi se zadržao u granicama smrtnog sveta.
Devojka se vraća kući sama, noću (2014), Ana Lily Amirpour
U ovom iranskom hororu, protagonistkinja koristi svoj bes da kazni muškarce koji maltretiraju žene. Lik vampirke je prikazan kao natprirodna sila koja preuzima pravdu u svoje ruke, koristeći svoj bes kao oružje protiv društvenih normi i nepravde. Kroz njen lik, film istražuje kako potisnuti bes može postati sredstvo radikalnog oslobađanja i pravedne osvete.
Nasleđeno zlo (2018), Ari Aster
Toni Kolet, u jednoj od najboljih glumačkih izvedbi 21. veka, igra majku čija trauma i potisnuti bes vode ka natprirodnom hororu unutar porodice. Njena borba sa gubitkom, krivicom i nasleđem zla koje proganja njenu porodicu, pokazuje kako neizgovoreni i potisnuti bes može pokrenuti lanac strašnih i nepredvidivih događaja. Majčin lik postaje katalizator za natprirodno zlo, čineći njen bes ključnim elementom tragedije koja obuhvata celu porodicu.
Sredina leta (2019), Ari Aster
Dani unutar okruženja kulta uspeva da oslobodi svoj potisnuti bes, što rezultira krvavom osvetom u naizgled idiličnom okruženju. Njen lik se transformiše iz traumatizovane žene u figuru osvetnice, koja koristi prastare rituale kao sredstvo za ispoljavanje svog duboko potisnutog besa. Ovaj bes, kada se oslobodi, prerasta u ritualni horor, čime Dani postaje simbol potisnute ženske energije koja konačno pronalazi put ka destrukciji onih koji su je povredili.
Priča o mladoj i izolovanoj ženi čiji potisnuti snovi i bes vode do nasilnog ispada, istražuje vezu između psihe i nasilja. Perl se bori sa osećajem izolacije zbog svog socijalnog statusa i neostvarenih ambicija, što je postepeno uvodi u spiralu nasilja. Njeno nezadovoljstvo prelazi u destruktivni bes, koji se manifestuje kroz ekstremne oblike nasilja, prikazujući kako potisnuta frustracija može eskalirati u natprirodnu silu unutar njenog uma.
Bes kao katalizator osvete
Ovi trileri prikazuju žene koje su doživele nepravdu i koriste svoj bes kao glavnu pokretačku snagu za ostvarivanje pravde, često kroz osvetu. Ovaj žanr prikazuje besne žene koje su nepravedno tretirane, što omogućava gledaocima da se poistovete s njihovim opravdanim razlozima za ljutnju – na početku. Iako njihova osveta može izazvati osećaj katarze, ona nas često suočava s moralnim dilemama, jer nas stavljaju u poziciju da se osećamo saučesnicima u delima nasilja koja smatramo neprihvatljivim. Za više ovakvih primera, klikni ovde.
Ubiti Bila: Vol. 1 & Vol. 2 (2003 i 2004), Quentin Tarantino
Beatriks koristi svoj bes kao pokretačku snagu za osvetu, ciljajući na one koji su joj oduzeli sve. Nakon što je izdana i ostavljena na ivici smrti na dan svog venčanja, njen bes postaje motor koji pokreće nemilosrdnu osvetu i apsolutno uništavanje svih koji joj se nađu na putu do iste. Njen lik pokazuje kako nepravedno naneta bol može preobraziti ženu u nezaustavljivu silu koja ruši sve prepreke na putu ka pravdi. Beatriks nije samo osvetnica; ona je oličenje koncentrisanog besa.
Ejmi koristi manipulaciju i bes kako bi se osvetila svom mužu, stvarajući složen portret žene koja odbija da bude žrtva. Njena osveta nije samo lična, već i društvena, jer ona koristi svoj intelekt i bes da razotkrije i kazni konstrukcije patrijarhata. Ejmi je prikazana kao žena koja, uprkos sociopatskim tendencijama, izaziva simpatije jer njena reakcija na prevaru i izdaju odražava osećanje nemoći koje mnoge žene osećaju kao posledicu performansa života unutar kodova muškog pogleda. Monolog o „kul devojci” je postao oslobodilački manifest za mnoge žene, oslobađajući bes za koji nisu ni znale da postoji. Primetite da na kraju filma nije Ejmi ta koja je ućutkana, već Nik.
Fatalna privlačnost (1987), Adrian Lyne
Nakon što je odbijena, Aleks koristi svoj bes da uništi život muškarca s kojim je imala aferu. Njena transformacija iz ljubavnice u opsesivnu progoniteljku naglašava kako se potisnuti bes može manifestovati u destruktivnim oblicima. Iako film prikazuje Aleks kao zlikovca, njeni razlozi za bes su u određenoj meri opravdani, jer je suočena s izdajom i poniženjem. Međutim, njena osveta prelazi granice društveno prihvatljivog, što kulminira tragičnim krajem. Reakcija test publike na njen lik otkriva duboko ukorenjen strah od snažnih, osvetoljubivih žena, što je dovelo do promene završetka filma kako bi se zadovoljila želja za njenim kažnjavanjem.
Cena potisnutog besa
Drame često istražuju suptilniji prikaz ženskog besa, fokusirajući se na unutrašnji konflikt likova. Ovi filmovi prikazuju žene koje se suočavaju sa pritiscima društva da zadrže smirenost, dok u njima tinja duboka ljutnja. Potisnuti bes, često internalizovan i cenzurisan, može imati ozbiljne posledice po psihološko i emocionalno stanje likova, a drame nam prikazuju kako ovaj bes, kada konačno izbije na površinu, postaje katalizator za promenu, osvetu ili samospoznaju.
Pitanje tišine (1982), Marleen Gorris
Ovaj film, koji je bio prava mala revolucija na ovu temu, istražuje ženski bes kroz priču o tri žene koje naizgled ničim izazvano ubijaju muškarca. Njihov čin nije samo rezultat trenutne emocije, već refleksija duboko ukorenjenih društvenih nepravdi. Film istražuje kako društvene strukture mogu izazvati ekstremne reakcije kod onih koje one potiskuju, postavljajući pitanje gde se završava normalnost, a počinje ludilo. Ova priča nas navodi da preispitamo cenu koju žene plaćaju kada se njihov bes potiskuje i ignoriše.
Ja, Tonja (2017), Craig Gillespie
Film prikazuje bes Tonje Harding prema sistemu koji ju je izneverio. Tonja, koja je suočena sa stalnim osudama i poniženjima u ličnom životu i u karijeri, koristi svoj bes kao sredstvo borbe protiv sistema koji je oblikovao njen život. Film prikazuje kako nepravda i društveni pritisci mogu izazvati destruktivne posledice kada se unutrašnji bes potiskuje i predugo ignoriše. Tonja je lik koji nas podseća na to koliko je opasno kada društvo forsira žene da internalizuju svoje frustracije.
Gde si pošla, Bernadet? (2019), Richard Linklater
Bernadet koristi svoj potisnuti bes kao katalizator za ponovni pronalazak svog kreativnog glasa nakon godina povlačenja iz društva. Njen bes nije eksplozivan, već duboko ukorenjen i potisnut, manifestovan kroz povlačenje i depresiju. Kako se Bernadet suočava sa svojim osećanjima, ona pronalazi način da ih kanališe kroz kreativnost, što joj omogućava da se ponovo poveže sa svojim identitetom. Film nam prikazuje kako potisnuti bes, ako se konstruktivno izrazi, može postati sredstvo za obnovu i lični rast.
Bes kao pokretač promene
U akcionim filmovima, ženski likovi često koriste svoj bes kao moćan alat za suprotstavljanje opresiji ili nepravdi. Ovi filmovi prikazuju žene koje, suočene s različitim oblicima ugnjetavanja ili nepravdom, pretvaraju svoj bes u energiju koja im pomaže da se izbore za slobodu, pravdu ili preživljavanje. Bes ovde nije samo emocija, već sredstvo osnaživanja koje ih vodi ka radikalnim promenama, bilo da se bore protiv tiranskih režima, kriminalnih organizacija ili ličnih demona. U većini ovih slučajeva, imamo preplitanje sa arhetipom ratnice na filmu, koji ćemo obraditi u jednom od narednih tekstova.
Telma i Luiz (1991), Ridley Scott
Telma i Luiz, vođene besom prema društvenim normama i muškarcima koji ih potčinjavaju, kreću na put slobode, suprotstavljajući se očekivanjima koja su im nametnuta. Njihov bes nije usmeren ka osveti, već ka oslobađanju iz okova u kojima su se našle. Tokom svog puta, one prkose zakonima i konvencijama, koristeći svoj bes kao energiju koja ih gura ka radikalnoj promeni u svojim životima. Ovaj film postao je simbol otpora protiv patrijarhalnog društva i afirmacije ženske nezavisnosti.
Terminator 2: Sudnji dan (1991), James Cameron
Sara Konor koristi svoj bes i odlučnost da zaštiti svog sina i osigura budućnost čovečanstva, boreći se protiv neuništivog protivnika. Nakon što je svedočila apokaliptičnoj viziji budućnosti, Sara se transformiše iz uplašene žene u ratnicu, koristeći svoj bes kao motivaciju za borbu protiv mašina koje prete uništenju sveta. Njen bes je usmeren ka preživljavanju i zaštiti, ali i ka borbi protiv sistema koji je osuđen na samouništenje.
Pobesneli Maks: Autoput besa (2015), George Miller
Furiosa koristi svoj bes kako bi se suprotstavila tiraniji, simbolizujući žensku borbu za slobodu i pravdu. Kao ratnica u distopijskom svetu, Furiosa odlučuje da preduzme akciju protiv sistema koji tlači i kontroliše ljude, posebno žene. Njen bes, proistekao iz godina potčinjenosti i nepravde, postaje pokretačka snaga koja je vodi kroz opasno putovanje ka oslobođenju.
Arhetip besne žene u svim žanrovskim iteracijama ne samo da reflektuje društvene dinamike, već i ukazuje na duboko ukorenjene strukture moći koje oblikuju naše percepcije rodne uslovljenosti kada je iskazivanje emocija u pitanju (pričaćemo i o muškim suzama na filmu, bez brige). U savremenom društvu, gde kapitalizam podstiče potiskivanje emocija zarad efikasnosti, ženski bes se i dalje doživljava kao neprikladan, zato nam je ovaj arhetip sve prisutniji u kolektivnoj svesti. Pod patrijarhalnim režimom, žene su uslovljene da svoju bol i frustracije tiho podnose, ali arhetip besne žene na ekranu pruža priliku da preispitamo te norme i osnažimo žene da izraze svoje nezadovoljstvo.
Savremeni prikazi ovog arhetipa, poput Madi iz serije Euphoria, Vilanele iz serije Killing Eve, i cele glavne postavke serije Yellowjackets, prikazuju još složenije iteracije ovog arhetipa i podstiču prikaz ženskog iskustva u svojim najrazličitijim oblicima.
Arhetip besne žene je izraz kolektivnog ženskog vapaja za promenom, protest protiv nemoći i poziv na akciju. Kako se ženski bes sve više istražuje u savremenoj kinematografiji i medijima, postaje očigledno da je ovo arhetip koji se neprestano razvija, reflektujući stvarnost ženskih iskustava, čime postaje simbol otpora i borbe za pravo na autentično izražavanje. Kako se ovaj arhetip razvija, postaje jasno da je ženski bes ne samo legitiman, već i nužan alat za transformaciju društva i stvaranje prostora za one koji su predugo bili potisnuti unutar istog – jer ovi nametnuti identiteti ne funkcionišu, što je realnost od koje nećemo još zadugo moći da bežimo.
0 Comments