Helga Flatland – Moderna porodica 5/5 *****
Porodica i porodični odnosi su mi jedna od omiljenih tema, zato sam se ovoj knjizi baš radovala. I opravdano. Moderna porodica počinje od odluke sedamdesetogodišnjeg para da se razvede, ispričane iz tri perspektive njihovo troje odrasle dece, Elen, Liv i Hokona. Postoji taj blagi rašomonski momenat, ali ne da bi se pokazalo kako je istina relativna, već da bi se jedna porodica sagledala sa svih strana. Da bismo razumeli njenu kompleksnost i dinamiku. Svaka odluka ovde ima odjek. Jedan odnos utiče na drugi jer porodica je poput svemira u kojem jedna promena menja sve oko sebe. Ništa se ne dešava izolovano. Takođe, Helga obrađuje temu toga kako i kada smo odrasli, ostajemo deca svojih roditelja. I dalje zavisimo od njih, kao što i oni zavise od nas. I postavlja pitanje koliko zapravo poznajemo odnose najbližih ljudi oko sebe. Koliko toga izgovaramo, a koliko prećutkujemo? I, naravno, jedna od tema ove knjige je i sećanje. Kroz povratke u detinjstvo i zajedničku prošlost, likovi preispituju koliko su naša sećanja zajednička, a koliko lična i samim tim, koliko su zapravo pouzdana. Roditelji su isti, ali nikada nisu isti svakom svom detetu. Posebno mi se dopalo kako je uspela da se osećamo kao da likove poznajemo već dugo, kao da nam se kroz stranice poveravaju, iako sa svakim od njih provodimo relativno malo vremena.
Filip Džijan – Beti Blu 5/5 *****
Film po istoimenom romanu iz 1986. sam mnogo puta gledala i jedan je od omiljenih koje mi je mama otkrila kada sam bila tinejdžerka. Nisam ni znala da postoji knjiga i kad ju je BOOKA objavila, bilo mi je teško da se nateram da je čitam jer dobro znam kako se završava. Ali u jednom od onih čudnih raspoloženja kad mi se čini da sam u svađi sa svim knjigama i da mi se ništa ne čita, Beti Blu je došla na red. Da mi nije bebe, verovatno bih je progutala u jednom danu. Toliko me je uvukla da mi je bilo teško da se vratim u realnost. Priča je o impulsivnoj i nepredvidivoj Beti, koja sve oseća snažno i do kraja, i Žoržu, mirnom i naizgled običnom muškarcu koji, i bez ambicije da bude heroj, to u stvari jeste. Ovo je jedna od onih knjiga za koje, dok ih čitaš, veruješ da su istinite, da taj život i ti likovi zaista postoje. Možda to nije život autora, Filipa Džijana, ali je nečiji život. Negde se odvija ili se već desio, a da autor to i ne zna. I koliko god Beti Blu bila tragičan lik, ja sam u nju zaljubljena. U njenu snagu, vatrenost, u želju za pravdom. U to što ima glas i što se zauzima i za sebe i za druge. Zaljubljena sam i u njega, sposobnog, snalažljivog, vernog. Čoveka koji je na momente nesnosno strpljiv i hrabar u svojoj ljubavi. I iako sam se plašila kraja, posle čitanja ipak ostaje taj osećaj da, uprkos svemu, uvek postoji nešto za šta vredi živeti. Džijan piše direktno iz stomaka, sve je nefiltrirano, sirovo i ogoljeno. Ne pokušava da ublaži intenzitet, čak ga pušta da preplavi tekst i čitaoce. Osećamo miris, znoj, vrućinu, raspad i euforiju. I poetiku i prljavštinu.
Rejmond Karver – Odakle zovem 5/5 *****
Obožavam Karvera. Čini mi se da mi ga je neko dao prerano, u osnovnoj ili srednjoj školi, da bih mu knjigu uljudno vratila i rekla: „Ovde se ništa ne dešava.“ Smešno je kako sam tada bila naviknuta na literaturu sa preciznim uvodom, razradom i zaključkom. Na pouku koja je jasna kao dan. U pitanju su kratke priče u kojima se, zaista, uglavnom ništa veliko ne desi. Karver nam nikad ne otkriva sve. Drama je baš u tome što nam prećuti. Negde sam pročitala da su to priče o ljudima s margine, ali ne bih se složila. Pre bih rekla da su to priče o onome u nama što živi na margini. Naše nesavršenosti, mane i poroci dobijaju sopstvenog lika. Napetost je u pauzama, u naizgled malim stvarima, u ćutanju za stolom. Karver toliko dobro priča priče, da ne mogu ni za jednu da se setim kako je počela, kako je uveo likove ili gde se radnja dešavala, kao što za ljude koje najduže poznajem, nemam sećanje o tome kada i gde sam ih upoznala. Dok ti jedan od likova priča o pecanju, ti zaista veruješ da slušaš nekoga ko ume da peca. I dok čitaš, ne razmišljaš o književnosti, o literarnoj vrednosti knjige, o stilu, vokabularu (osim što ti nešto ushićeno šapuće u uvo: kako ovako dobro piše, hoću ja). Kao da posmatraš nečiji život kroz prozor. Ne znaš kako si se tu zadesio, šta se desilo pre i šta će se desiti posle, ali nije ni važno. Nasloni se na nešto i slušaj.
Dejvid Meki – Elmer i priča za laku noć 5/5 *****
Da budem iskrena, ovih dana i noći najviše čitam dečje knjige, svojoj ćerki, ali i sebi. Obožavam priče za decu jer me najlakše vrate u vreme kada sam bila mala, kada je sve bilo igra i zamišljanje. Izabrala sam baš Elmera Dejvida Mekija jer ima prelepe ilustracije i priču koja je zabavna, ali i jednostavna za malu decu. Elmer je šareni slon i postoji čitav niz knjiga o njemu i životinjama s kojima deli džunglu. U ovoj priči, on dobija zadatak da pričuva decu svoje prijateljice, dva mala slonića, i da ih na kraju dana uspava. Vodi ih kroz džunglu u dugu šetnju ne bi li zaspali od umora, ali to mu ne polazi za rukom. Usput sreću razne životinje i svaka od njih predlaže da im Elmer ispriča priču za laku noć i svako od njih predlaže svoju omiljenu.
Kada stignu kući, Elmer im ispriča priču o njima samima. Na kraju, slonići su zaspali, ali zaspao je i Elmer. Ova knjiga je lep podsetnik koliko su priče važne, ali i da će se ponekad, ili često, desiti da mi zaspimo pre dece.
Elizabet Straut – Oliv Kiteridž 4/5 ****
Volim Elizabet Straut. Njena Lusi Barton je jedan od onih likova koje bih, kao i Selindžerovu porodicu Glas, volela da poznajem, da s njima pričam telefonom, ležim na podu dnevne sobe ili šetam gradom. Oliv Kiteridž je sasvim drugačija od Lusi, maltene su sušte suprotnosti. Oliv je direktna, oštra, često neprijatna, ali istovremeno fascinantna u svojoj iskrenosti. U pitanju je nešto između romana i kratkih priča. Sve se odvija u istom gradu i među istim komšijama. Neke priče prate samu Oliv, a neke ljude koji žive oko nje. Elizabet nam približava život u srednjim godinama, kada se deca isele, brak se raspadne ili neko umre, kada na ovaj ili onaj način ostaješ sam. Ona stvarno poznaje ljude, način na koji razmišljamo ili radimo stvari i posmatra nas sa takvom pažnjom i ljubavi. Piše o naizgled malim stvarima, kroz lupu ili mikroskop. Svaki detalj otkriva karakter i život likova. Meni je ovde malo falilo Lusi Barton, malo svetla na kraju tunela. Ali to sam možda samo ja. Ili se možda plašim samoće. Ko će ga znati.
0 Comments