Godina za nama donela je nekoliko upečatljivih serijskih ostvarenja, kao i povratak već dobro poznatih naslova koje smo čekali duže nego što bismo voleli. Između novih priča i nastavaka serija koje već imaju svoju publiku, bilo je onih koje su se izdvojile temama, atmosferom ili načinom na koji su nas zadržale uz ekran i nakon poslednje epizode.
Iako smo ove godine konačno dočekali povratak nekih naslova na koje smo čekali i po nekoliko godina, poput Stranger Thingsa, čija poslednja sezona i dalje nije u potpunosti emitovana, odlučili smo da to ostvarenje ovog puta preskočimo – kokice čuvamo za sutra, kada ćemo se baciti na drugi deo finalne sezone. Umesto toga, fokusirali smo se na serije koje su obeležile ovu godinu svojim atmosferama, pričama i načinom na koji su nas držale prikovane za ekran.
Na našoj listi našli su se naslovi koji su izazivali nelagodu, razmišljanje, ali i čisto uživanje u televizijskom formatu.
Tvrđava – Marina
Da mi je neko rekao da ću u 2025 godini, godini koja je donela toliko raspada u kulturi u Srbiji, za omiljenu seriju izabrati domaću seriju, koja problematizuje rat devedesetih i emituje se na RTS-u, sasvim je izvesno da mu ne bih nikada poverovala. Tvrđavu mi je preporučila mama, tako što me je pozvala i rekla mi, veoma uzbuđeno i pomalo histerično (da poznajete moju mamu, ovo bi zvučalo normalno): „Upali RTS, moraš da odgledaš seriju u naredna dva sata inače će isteći, znači moraš odmah, nema vremena, odlična je!”
Moja majka i ja imamo sličan ukus kada su u pitanju serije, ali ako je za mene bizarno da gledam seriju na RTS-u koja govori o ratu, za moju mamu je tek neuobičajeno. I tako je ovo postala retka serija koja uslovljava moje vreme i kretanje, jer moram da stignem da pogledam epizodu čak i kada putujem (a u proteklih mesec dana se to dešavalo često). Tvrđava je jedinstvena po mnogo čemu, ali hajde da krenem od očiglednog – po odličnoj glumi (ali odličnoj) i po dobrom scenariju i kvalitetnim (neusiljenim) dijalozima. Ono što je neverovatno i od čega sam strepela tokom cele serije jeste nasilna politizacija i biranje strana. Nasuprot tome, serija kao suprotstavljene stavlja civile i ljude „sa vrha”, pri čemu ne postoji nacionalni krivac, postoje samo običan čovek i ljudi na poziciji moći, i oni su jedini koji su suprotstavljeni.
Ova serija bavi se običnim životima i neodoljivo prikazuje sve ljudske mane i vrline, kao i sva previranja koja čoveka mogu da zadese pod uticajem ideologija, političke propagande i rata. Serija pokazuje i žrtvu koju podnosi običan čovek zarad „višeg cilja”, koji zapravo nikada ni ne postoji i svodi se na puke daleke interese, koje nikada nećemo razumeti. Neverovatno mi je da je serija uspela da ovako osetljivu temu prikaže na jedan ljudski način i da pošalje jednu univerzalnu poruku o važnosti ljudskosti i bemislu rata. Mislim da je to u ovom trenutku posebno nužno. I zato, uprkos svim potencijalnim manama ove serije i postojanju odličnih stranih serija koje su izašle ove godine, a bilo ih je, Tvrđava je moj broj jedan. P.S: Od stranih, must watch je Dept Q, odlična krimi serija.
Adolescence – Marija T.
Prvu polovinu godine definitivno je obeležila mini-serija Adolescence. Radnja serije smeštena je u grad u oblasti Donkaster, u Jorkširu u Engleskoj, gde naoružana policija upada u porodičnu kuću i hapsi trinaestogodišnjeg Džejmija Milera, osumnjičenog za ubistvo svoje školske drugarice Kejti Leonard. Gledaoci kasnije saznaju da je Kejti odbila njegove emotivne pokušaje, nakon čega ga je i sajber-zlostavljala. Džejmi biva priveden, zadržan u policijskoj stanici na ispitivanju, a potom upućen u pritvor u okviru zatvorenog vaspitno-obrazovnog centra za maloletnike.
Mini-serija je strukturirana tako da svaka epizoda pristupa istoj tragediji iz drugačijeg ugla. Kroz epizode se smenjuju perspektive policijske istrage i institucionalnog aparata, školskog okruženja koje razotkriva dinamiku nasilja među vršnjacima, intenzivni razgovori dečaka sa forenzičkom psihološkinjom, kao i pogled porodice koja se suočava sa posledicama njegovog hapšenja i pritvaranja.
Adolescence se bavi temama nasilja među mladima, radikalizacije u digitalnom prostoru i odgovornosti društva u oblikovanju adolescentnih identiteta, insistirajući na složenosti ovih procesa. Serija odbija pojednostavljene uzroke i brze osude, podsećajući da ovakve tragedije ne nastaju u vakuumu i da njihovo razumevanje zahteva pažljiv i višeslojan pogled.
Severence – Marija M.
Prva sezona serije Severence me je oduševila, zapravo sam je pogledala tek ove godine, podstaknuta time što je izašla druga sezona i celim hajpom oko toga – koji je, ako mene pitate, opravdan. Jako sam srećna što je tako, jer kako bih izdržala da sam morala da čekam 3 godine da bih saznala šta se dešava dalje, nakon onog spektakularnog kraja prve sezone.
Ipak, druga sezona ide korak dalje i postaje direktnija, mračnija i ličnija. Fokus se više pomera na posledice samog Severance procesa, na to šta se dešava kada likovi počnu da sumnjaju u sistem i u verzije sebe koje su stvorene za rad. Radnja je konkretnija, a odnosi među likovima napetiji nego ranije. Serija je prilično spora, napeta i pomalo ima taj sterilan vajb, ali je radnja neverovatno dobro osmišljena, tako da, nije da nije za bindžovanje. A kraj i ove sezone ostavlja nas totalno šokirane (makar mene). Dobra stvar je ta što je naredna, treća sezona. najavljena za decembar 2026. godine. Tako da eto, ko još uvek nije, zaista vredi pogledati jer ova serija postavlja brojna životna pitanja, od tog paradoksa znamo li mi zaista znamo šta radimo na poslu, do toga da li naš privatni život u ovakvom društvu ima smisla? Priznaću, nije da na momente nisam poželela da i meni neko ugradi čip koji razdvaja privatni i poslovni život…
Sean Combs: The Reckoning – Snežana
Pred sam kraj 2025. Netflix je izbacio četvorodelni dokumentarni serijal Sean Combs: The Reckoning, koji paralelno prati uspon Bad Boy imperije i senku optužbi i svedočenja koja godinama prate P. Diddy-ja. Režiju potpisuje Alexandria Stapleton, a među izvršnim producentima je i Curtis Jackson, svima poznatiji kao „50 Cent”, pa projekat nosi dodatni sloj. U pitanju, zato, nije običan „true crime” o muzičkoj industriji, nego i nastavak starog hip-hop sukoba.
Kontekst je, nažalost, i dalje živ: u federalnom procesu Diddy je u julu 2025. oslobođen najtežih tačaka (reketiranje i sex trafficking), ali je osuđen po dve tačke u vezi sa prevozom radi prostitucije, a 3. oktobra 2025. dobio je 50 meseci zatvora i najavio žalbu. Time što je ovaj serijal objavljen usred svega, možemo da vidimo kako se moć gradi kroz label, mreže, medije i strahopoštovanje i kako, kad pukne zaštitna opna, ono o čemu se godinama šuškalo odjednom postane javno.
Da, u početnim epizodama ima dosta onoga što je već opšte mesto: Bad Boy početak, Biggie, rivalstvo sa Death Row-om i već poznate kontroverze. Ali to i nije prevelika mana. U vremenu kratkog pamćenja, „podsećanje” služi da gledaoci dobiju hronologiju i shvate da sporne priče oko Didija nisu iskočile preko noći, nego su se slagale, sloj po sloj, godinama unazad. Tek kasnije serijal prelazi na ljude iz Bad Boy orbite, kao i sagovornike iz institucija i medija.
A onda je tu 50 Cent – čovek koji već dvadesetak godina, sportski, „kači” Didija, što je, naravno, eksplodiralo u mimovima. Internet radi ono što internet radi – od svega pravi sadržaj. Ali, kada se završi epizoda, ostane neprijatno pitanje koje feed ne ume da obradi: koliko je toga bilo „poznato”, a koliko puta smo se pravili da nije? Svakako, preporuka.
The White Lotus – kolektivna preporuka
Treća sezona The White Lotus podelila je redakciju na dva tabora – one koji obožavaju kad Majk Vajt pojača mrak i uspori tempo, i one koji u tom usporavanju vide bespotrebno razvlačenje tempa. Ipak, oko jednog postoji konsenzus: gledajte ovu seriju, ukoliko nekim čudom već niste jer čak i kad vas nervira, nervira vas pametno.
Treća sezona smešta nas na Tajland, u rizort koji prodaje „duhovni wellness” kao paket-aranažman, sa sve mantrama, tretmanima i idejom da se u životu sve rešava ako dovoljno dugo dišeš kroz nos. U tom savršenom pejzažu, naravno, odmah počinje da curi ono čemu ne može da pomogne nikakav detoks – klasni prezir, stid, narcizam, traume i sitne, svakodnevne okrutnosti. Sezona jeste mračnija i sporija od prethodnih, sa novim ansamblom „kiselih” izvedbi, i duhovnim predahom koji na kraju ubode u centar.
Problematično? Da, i to je deo rasprave. Na istom mestu vidi se da je kritičarski skor visok (Tomatometer 86%), ali publika je osetno hladnija (Popcornmeter 76%), što obično znači da je serija odlučila da bude više atmosferična. Nekome je ta sporost prijala, dok su drugi imali komentare da je bilo previše build-up-a tenzije, premalo razvoja, ali skoro u istom dahu stiže i priznanje da gluma i scenografija kidaju koliko su dobri.
The White Lotus dao nam je da se zagledamo u ljude koji su došli da „rade na sebi”, a zapravo samo traže novu dekoraciju za stare obrasce ponašanja. Na kraju, ostaje pitanje kako bi Biković izgledao u ulozi Rusa koja mu je oduzeta, ali i kako će izgledati serija na RTS-u čija najava dosta podseća na White Lotus.
0 Comments