Sama reč „divljakuša” nosi dovoljno konotacija da jasno razumemo kolektivni strah društva od žene koja živi istinski slobodan život. Ovaj arhetip prisutan je u kolektivnoj svesti još od Artemide, boginje lova, duboko povezane s prirodom, poznate po dve stvari: nikada se nije udala i ubila je jedinog čoveka koji ju je video golu. Možemo reći da je arhetip u svom izvornom obliku asocirao na ženu duboko povezanu s prirodom, ali su ključne osobine uvek bile nezavisnost i suprotstavljanje društvenim normama. Moje asocijacije na ovaj arhetip se, na primer, kreću od Neli Blu, Vali Majers, Simone Kosak, pa sve do Grete Tunberg.
Ali kako prepoznati ovaj arhetip na filmu? U svojoj suštini, on predstavlja proces individuacije i iskonsku želju za autentičnim životom. Važno je razumeti da je ovaj arhetip možda jedan od najpodložnijih promenama jer se društveno prihvatljivo menja vremenom, što utiče na to kako se ona prikazuje i kakvu narativnu funkciju ima.
Možemo reći da se arhetip divlje žene počinje pojavljivati u filmovima krajem 1920-ih godina, uz pojavu „flaperki” koje su bile simbol političkog osnaživanja, jer su se pojavile u vreme kada su žene u SAD dobile pravo glasa. Ovaj arhetip evoluira i na javne persone, poput glumica Ketrin Hepbern i Marlene Ditrih.
Dalja iteracija arhetipa pojavljuje se u liku ekscentrične tetke. Ovo je pametno rešenje Holivuda jer je nakon Drugog svetskog rata, kada su žene privremeno imale nezavisnost preuzimajući uloge na tržištu rada, bilo potrebno vratiti ih u patrijarhalne okvire. Tetka, kao deo patrijarhalnog konstrukta, ima majčinsku ulogu, ali je istovremeno i figura koja nagoveštava alternativne puteve – ili mogućnost kakva bi budućnost mogla biti ako dete odstupi od vrednosti svoje majke. Primer za to može biti film Arsenik i stara čipka, dok danas ovaj arhetip prepoznajemo u likovima poput Peti i Selme iz Simpsonovih, Hilde i Zelde iz Sabrine ili tetke Marč iz Malih žena.
Tokom 1970-ih i 1980-ih godina, arhetip divlje žene postaje prisutan u blažim oblicima na televiziji, najčešće kroz sitkom iteracije. Likovi poput Džo iz serije Činjenice života ili Leather Toscadero (koju tumači kultna Suzy Quatro) iz Srećnih dana oličenja su ovog arhetipa na televiziji. Kada su filmovi iz ovih dekada u pitanju, divljakuša je često prikazana na marginama društva, jer njen nezavisan način života deluje nerealno ili izvan onoga što društvo smatra „normalnim” ponašanjem za žene. U tim narativima, divljakuša je često kažnjena zbog svog načina života.
U poslednje dve decenije, s porastom broja filmskih autorki, arhetip divlje žene postaje sve češće prisutan u centru narativa. Ovi prikazi su mnogo nijansiraniji, s fokusom na istraživanje njene motivacije, gde se teži razumevanju, a ne kažnjavanju. Hajde da detaljno istražimo trajektoriju ovog arhetipa kroz ključne primere kako bismo razumeli sadašnji trenutak i potencijalni razvoj.
Pandorina Kutija (G.W. Pabst, 1929)
Lulu, koju tumači Luiza Bruks, neukrotiva je žena koja živi po sopstvenim pravilima, prkoseći društvenim normama i očekivanjima. Njena seksualna sloboda, impulsivnost i odbijanje da se povinuje tradicionalnim rodnim ulogama čine je oličenjem arhetipa divljakuše. Kroz svoj hedonistički način života i izrugivanje svemu što institucija braka predstavlja, Lulu privlači i manipuliše muškarcima, ali je zbog toga narativ kažnjava, time otkrivajući strah od nezavisnih žena koje izlaze iz okvira patrijarhalnih očekivanja. Luiza Bruks bila je i jedna od ikoničnih flaperki tog doba, a kroz ovaj lik pokazuje se kako Lulu, bez obzira koliko fascinantna i nezavisna, završava tragično upravo zbog svoje slobodne prirode.
Maroko (Josef von Sternberg, 1930)
Ejmi, koju tumači Marlena Ditrih, predstavlja još jednu ranu iteraciju ovog arhetipa. Ona je kabaretska pevačica u Maroku, zemlji koja je već sama po sebi egzotična i izvan konvencija tadašnjeg Zapada. Ejmi nosi muški smoking, puši cigarete i otvoreno izražava svoju seksualnost – u ovom slučaju biseksualnost, jer tokom svog nastupa poljubi ženu iz publike (što je i prvi primer lezbejskog poljupca u holivudskom filmu). Dakle, Ejmi nije vezana za tradicionalnu žensku ulogu, već preuzima kontrolu nad sopstvenom sudbinom i bira da živi van ustaljenih društvenih normi. Na kraju, ona bira ljubav prema vojniku – ali pod njenim uslovima.
Džoni Gitara (Nicholas Ray, 1954)
Vijena predstavlja iteraciju ovog arhetipa unutar žanra vesterna i kao takva je veoma zanimljiv primer onoga što se smatra divljakušom u kontekstu surovog sveta Divljeg Zapada. Kao vlasnica saluna, ona ne zavisi od muškaraca i spremna je da se suoči sa svima koji joj prete kako bi sačuvala svoj posao i nezavisnost. Ona je žena koja nije opterećena romantičnim idealima (zapravo, imamo dva muška lika koji su njeni bivši ljubavnici), već pragmatično koristi svoje resurse da preživi i zaštiti ono što je njeno, naročito kada, zbog svojih progresivnih stavova i načina života, sugrađani žele da je proteraju iz grada. Prkosi društvenim normama tog vremena, odbacujući ulogu „moralne savesti” – žene koja je pasivna, pokorna i pobožna – i preuzima aktivnu, moćnu poziciju unutar haosa Divljeg Zapada.
Tetka Mejm (Morton DaCosta, 1958)
Ah, ko ne voli dekadentnu tetku? Tetka Mejm je savršen primer za iteraciju arhetipa kroz lik ekscentrične tetke, jer je pozicionirana u sam centar narativa. Ona živi slobodno i nekonvencionalno – bilo da je milionerka na Menhetnu ili švorc nakon pada berze, ništa je neće naterati da vodi konvencionalan život, a taj svoj stav uspešno prenosi i na svog sestrića. Takođe, s obzirom na to da se radi o Tehnikolor fantaziji u žanru komedije, ne možemo govoriti o kazni koju bi narativ nametnuo, već o slavljenju njenog nekonvencionalnog načina života. Ipak, ako ćemo biti realni, većina nas ne može da se poistoveti s time da u stvarnom životu ima fabulozno bogatu i ekscentričnu tetku (osim ako ne živi kroz klipove Sandre Silađev), tako da ovaj film predstavlja idealizovanu verziju divljakuše u svetu gde su takve žene retko prikazane, a još ređe prolaze bez posledica. U suštini – pravi eskapizam.
Ako ćeš išta odgledati s ove liste, molim te, neka to bude ovaj film. Pre svega, on predstavlja potpuni „izrod”, s obzirom na vreme kada je produciran, zato što ga je napisala, režirala i odglumila glumica koja tumači glavnu ulogu. Film donosi složen prikaz ženskog iskustva i prikazuje svet u svoj njegovoj surovosti, posebno kada je reč o ženi koja se usuđuje da napusti društvene konvencije. Film nije privukao nikakav interes po izlasku, ali je krajem 90-ih ponovo otkriven i od tada se smatra revolucionarnim primerom nezavisnog filma koji daje glas ženama iz radničke klase, istražujući njihove unutrašnje nemire. Kao glavni lik, Wanda se suprotstavlja društvenim očekivanjima o tome kakva bi žena trebalo da bude, ali to čini kroz apatiju i pasivno odbacivanje uloge supruge i majke. Wandino putovanje kroz život, kao žene bez jasno definisanog cilja, simbolizuje njeno odbijanje da se povinuje patrijarhalnim strukturama, dok filmski jezik koji Barbara Loden koristi takođe odbija da se prilagodi standardnom „muškom pogledu”.
Protagonistkinja Mona, mlada žena koja odbacuje društvene norme, bira život van sistema – nomadski, slobodan, ali surov i opasan. Lutajući Francuskom, Mona se suprotstavlja društvenim pravilima, ne traži stabilnost, romantične veze, niti sigurnost. Ipak, film jasno pokazuje da njen izbor slobode dolazi s teškom cenom – Mona se suočava s velikim opasnostima, uključujući siromaštvo, glad, nasilje, pa čak i silovanje, što je prikazano kroz Vardin naturalistički pristup, koji direktno i surovo oslikava realnost ovakvog života. Na kraju, Mona završava mrtva u jarku, smrznuta, što predstavlja kaznu za njeno odbacivanje konformizma i ukazuje na nemilosrdnost društva prema ženama koje prkose normama. Mona je tragična figura, koju sloboda vodi do marginalizacije, a na kraju i do smrti, čime se narativ postavlja kao kritika društva, ali i kao surova analiza cene koja dolazi s apsolutnom nezavisnošću.
Divljakuše (Annette Haywood-Carter, 1996)
Legs, koju igra Angelina Jolie, je skitnica koja dolazi u mali gradić da uzdrma status quo i predvodi grupu mladih žena koje se bore protiv patrijarhalnih struktura i zlostavljanja u školi. Legs je hrabra, neukrotiva i opasna, s izuzetnom sposobnošću da inspiriše druge žene da se suprotstave nepravdi. Međutim, treba naglasiti da druga protagonistkinja, Medi, u narativu pravi konvencionalan izbor (vraća se dečku i planovima za fakultet), dok Legs nastavlja da luta putem koji vodi ka potpunom oslobađanju od društvenih okova, ali po cenu izolacije. Ovaj film takođe nudi jasan primer onoga što nazivamo „kvir kodiranjem” kroz arhetip divlje žene, s obzirom na to da je kvir identitet dugo bio marginalizovan u američkoj pop kulturi, a LGBTQIA+ reference su se najčešće unosile kroz podtekst. Ne možemo zanemariti činjenicu da je Artemida, sa svojom nezavisnom prirodom i odbijanjem braka, često viđena kao simbol lezbejske slobode. Tako, narativi o divljim ženama mogu skrivati podtekst o seksualnoj orijentaciji likova, što je slučaj i s odnosom dve protagonistkinje u ovom filmu.
Vendi & Lusi (Kelly Reichardt, 2008)
Vendi je beskućnica koja luta kroz život van ustaljenih normi, tražeći svoje mesto u svetu. Ona nije vezana za posao, dom ili stabilan društveni status, već se kreće sa minimalnim sredstvima, oličavajući potpunu slobodu od društvenih stega. Međutim, film realistično prikazuje cenu te slobode – Vendi je izolovana i u stalnoj borbi za opstanak. Njen jedini saputnik, pas Lusi, predstavlja simbol emotivne veze i stabilnosti u njenom haotičnom životu. Na kraju, Vendi, koliko god željna slobode, ne može sebi priuštiti tu vezanost i biva prisiljena da se rastane s Lusi, čime se jasno pokazuje kako sloboda dolazi uz ogromne žrtve, jer Vendi je slobodna, ali ne može da zadrži ono što najviše voli.
Zima do kostiju (Debra Granik, 2010)
Lik Ri Doli je jednako neukrotiv kao i nemilosrdna ruralna sredina u kojoj odrasta. Ri je mlada devojka koja preuzima odgovornost za svoju porodicu, živeći u okruženju u kojem dominiraju muškarci, nasilje i siromaštvo. Njen otac je nestao, a njegova sudbina je ključna za opstanak njene porodice, što primorava Ri da preuzme ulogu koja daleko nadilazi njene godine. Iako je primorana da se bori za preživljavanje i zaštitu svoje porodice, ona nije žrtva sistema koji pokušava da je kontroliše. Naprotiv, Ri odbija da se povinuje pravilima patrijarhalnog društva, a njena hrabrost, sposobnost preživljavanja i beskompromisna snaga čine je izuzetnim primerom ženske moći i otpornosti u svetu koji je često nemilosrdan prema ženama koje prkose društvenim očekivanjima.
Zaleđeno kraljevstvo (Chris Buck, Jennifer Lee, 2013)
Može Dizni i divljakuša! Kao žena kojoj je rečeno da obuzda svoje emocije jer one plaše patrijarhat oličen u liku njenog oca, kralja – Elsa nosi težinu društvenih očekivanja koja je sputavaju. Dok je njena sestra Ana privučena tradicionalnim ulogama ljubavi i braka, Elsa teži slobodi koja dolazi kroz prihvatanje sopstvene moći i povezanosti s prirodom. Elsa je oličenje moderne verzije divljakuše; ona nije predodređena da vlada društvom kroz konvencionalne puteve, već da pronađe sebe u divljini, gde je slobodna da bude ono što zaista jeste. Takođe, Elsina izolacija, strah od odbacivanja zbog različitosti i put ka samoprihvatanju mnogi vide kao alegoriju za kvir iskustvo. Iako film ne potvrđuje Elsinu seksualnu orijentaciju eksplicitno, njena borba za samoprihvatanje i odbacivanje tradicionalnih uloga postali su centralni elementi za teorije koje sugerišu da Elsa predstavlja simbol slobode za LGBTQIA+ zajednicu.
Divljina (Jean-Marc Vallée, 2014)
Protagonistkinja Šeril se nakon ličnog gubitka i emotivne krize odlučuje na fizičko i emotivno putovanje duž Pacifičke staze, putem koji simbolizuje introspekciju i suočavanje sa sopstvenim demonima, koristeći prirodu kao sredstvo za unutrašnje isceljenje. Šeril bira divljinu umesto društvenih struktura, odbacujući norme i očekivanja kako bi se oslobodila bola i krivice, te njeno putovanje kroz prirodu postaje način da otkrije ko je ona zaista, van definisanih društvenih uloga. Međutim, za razliku od sličnih ranijih narativa, Šeril nije kažnjena za svoj put samospoznaje. Naprotiv, narativ ukazuje na njenu transformaciju i individuaciju, gde kroz preuzimanje arhetipa postiže dublje razumevanje sebe i pronalazi unutrašnju snagu, oslobođenu društvenih očekivanja.
Zemlja nomada (Chloé Zhao, 2020)
Najskoriju iteraciju ovog arhetipa možemo naći u liku Fern, koja nakon gubitka supruga i doma napušta konvencionalni način života i postaje nomad. Njena povezanost s prirodom i nomadskim načinom života, gde nema stalnih veza, niti obaveza prema društvu, čini je oličenjem žene koja odbacuje društvene norme u potrazi za sopstvenim putem ka smirenju i ispunjenju. Ona prkosi društvenim očekivanjima o stabilnosti i tradicionalnim ulogama žene, odbijajući da se vrati u svet sigurnosti i komfora koji joj porodica i društvo nameću. U ovom slučaju, umesto da bude kažnjena za taj izbor, narativ naglašava njen proces individuacije – kroz život na margini, Fern pronalazi unutrašnju snagu i slobodu, dok su poslednji kadrovi filma i prirode koju ona vidi na svom proputovanju meditacija o tome kako se može pronaći smisao izvan okvira društvenih normi.
Kroz evoluciju arhetipa, jasno je da divljakuša u svojoj potrazi za slobodom simbolizuje proces individuacije i nalaženja autentične sebe, oslobođene od društvenih konstrukata. U knjizi koju bih svima preporučila, „Žene koje trče s vukovima“, dr Klarisa Pinkola Estés kaže: „Razvijanje odnosa s divljom prirodom esencijalni je deo ženske individuacije. Da bi to postigla, žena mora ući u tamu, ali istovremeno ne sme biti nepovratno zarobljena, uhvaćena ili ubijena na tom putu tamo ili nazad.”
Ovo je lakše reći nego učiniti, pogotovo u trenutku u kojem živimo. U društvu kasnog stadijuma kapitalizma, norme koje nam se nameću postaju istovremeno nedostižne za većinu nas, što čini potragu za autentičnošću još težom. Ipak, nadam se da upravo taj disbalans može poslužiti kao katalizator da probudimo ovaj arhetip u sebi, kako bismo se pozicionirali unutar haosa i sami za sebe definisali osnovne vrednosti u životu.
Bez obzira na nelaskave etikete i prizvuk koju reč „divljakuša” i dalje ima, mnogo toga možemo naučiti od nje – prvenstveno da prigrlimo svoje proputovanje i identitet, oslobodimo se okova tuđih mišljenja i živimo hrabro. Nije lako, i ne govorim ovo kao neko ko je to postigao, ali je na tom putu – i jedva čekam da vidim kako ćemo se, i ovaj arhetip i ja, razvijati. Nosiću etiketu divljakuše ponosno. A ti?
0 Comments