Bend IDLES i njegov frontmen Džo Talbot već godinama nude drugačiji pogled na muškost – bez kulta snage, potiskivanja emocija i nametnutih rodnih uloga. Kroz svoje pesme i intervjue Talbot govori o ranjivosti, otvorenosti, pravu na iskazivanje emocija i ideji da ljubav i empatija mogu biti jednako snažan oblik otpora kao i bes.
Uoči koncerta grupe IDLES 26. juna, odlučili smo da ovoj temi pristupimo iz ugla struke i razgovarali smo sa kliničkim psihologom i grupnim analitičarem Nikolom Ljubičićem. U intervjuu smo govorili o tome kako stereotipi o „pravom muškarcu“ utiču na mentalno zdravlje, zašto je muškarcima i dalje teško da potraže pomoć i kakvu ulogu emocionalna otvorenost može imati u izgradnji zdravijeg i humanijeg društva.
Razgovor o muzici grupe IDLES ovde postaje polazna tačka za širu diskusiju o savremenim shvatanjima muškosti, ranjivosti i psihološke dobrobiti.
Da li ste upoznati sa stvaralaštvom grupe IDLES i Džoa Talbota? Šta vam se dopada kod ovog benda?
Nikola Ljubičić: Za bend IDLES sam čuo jako davno, i sve do ovih ranih dana juna se nisam upuštao u dublje upaznavanja sadržaja njihovog stvaralaštva. Bez nepotrebnog podilaženja za koristi promocije ovog članka, sprovodim i treniram iskrenost i transparentnost, što je i važan deo filozofskog instrumentarijuma ovog benda, a ujedno i njihova velika privlačnost koju, ovako na prvu loptu, zapažam kod njih.
Džo Talbot je poznat po svom stavu prema stereotipima o muškosti. Za njega snaga ne počinje od grubosti, već od iskrenosti. Njegovi stavovi zasnivaju se na ranjivosti, emocionalnoj otvorenosti, odbacivanju nametnutih muških uloga i ideji da ljubav i saosećanje mogu biti oblik otpora jednako snažan kao i bes. Da li vam je ovaj stav blizak? Sa čim se slažete?
Ovde se ne treba samo složiti sa svim navedenim, već to zaista tako i jeste, i treba to posmatrati kao truizam i način funkcionisanja koji vodi u zdravlje u odnosu na nametnute društveno-kulturne (kapitalističko-patrijarhalne) norme koje, nažalost, predstavljaju, vremenom sve očiglednije, oblik patologije.
Da li vam se muškarci često obraćaju na konsultacijama i da li razgovaraju o svojim osećanjima i traže pomoć psihologa ili terapeuta?
Procenat muškaraca koji se javlja za pomoć je uvek isti, ništa se nije promenilo. Jako je teško naći hrabrosti da se potraži pomoć. Zato su i osobe koje traže pomoć u startu hrabre, podnoseći veliki pritisak okoline one se i dalje odlučuju na korak koji je potreban kako bi napravili promenu. Konkretno, taj pritisak okoline je ne pokazati ranjivost, i mnogi ljudi pate u neznanju i zabludi nekritički preuzetih stereotipa koji su opasni po razne oblike zdravlja svakog pojednica. Kao čuvena kampanja za pušenje 1920-ih, koja je snagom propagandnog uticaja na nesvesno nametnula iracionalnu zabludu da će žene osvojiti slobodu i nezavisnost ako počnu da konzumiraju duvan. Sve što je ta kampanja postigla je povećanje profita duvanske industrije, i veću incidecu raka pluća kod ženske populacije u godinama koje dolaze.
Koliko stereotipi o muškosti i „pravim muškarcima“ utiču na psihološko stanje muškaraca, dečaka i rodno nebinarnih osoba? Sa kakvim zahtevima i temama u vezi sa tim se susrećete u svojoj praksi?
Problem psihološkog stanja svih nas je problem liberalno-kapitalističkog narativa koji sve vreme zbunjuje i navodi na pogrešan put sa “Pravim” stereotipima. Ko smo mi “pravi” kada nemamo osnovna ljudska prava? Većini svetske populacije su ta zagarantovana ljudska prava oduzeta, a mnogima se sve više oduzimaju, čak i u povlašćenim delovima planete. Ne samo da se dešava oduzimanje prava glasa, različitosti, prava na ekološku izvesnost, na pijaću vodu, već se veliki broj ljudi danas dehumanizuje. A većina svetske populacije ostaje nema na sve to, baš kao što je bila i pre i tokom drugog svetskog rata.
Koliko često radite sa negativnim emocijama kao što su bes, stid, mržnja, bol i samoponižavanje? Koliko su te emocije često potisnute? Koliko često prelaze u želju za nasiljem ili u stvarno nasilno ponašanje?
Emocije koje navodite su sastavni deo funkcionisanja svake osobe, bilo bi čudno kada bi izostale. Onda kada izostaju u situacijama u kojima su adekvatne, onda govorimo o potiskivanju. Kada se ljutnja previše potiskuju, ili kada joj se dopušta da potpuno preplave afekat, kada je ima previše, onda govorimo o pasivnoj ili otvorenoj agresiji, ali i o ponašanju koje potencijalno može da preraste u nasilno. To je sastavni deo prakse, a preciznije postavljeno, i sastavni deo svakodnevnog radnog zadatka. Ono što je cilj je da se takve emocije i postupci prepoznaju i razumeju i da se o njima razmišlja, naravno, mnogo više nego što to sugerišu tradicionalne društvene konvencije.
Kakve posledice mogu imati muškarci (i njihovi bližnji) koji svakodnevno trpe pritisak društvenih očekivanja, a još nisu spremni da potraže pomoć psihologa? Opišite svoja zapažanja.
Najstrašnija posledica je da se podlegne tim pritiscima, da se ne pruži otpor. Muškarci tako ostaju u prividnoj poziciji moći, opsednuti individualizmom i kompetitivnošću, gde patrijarhalni stereotipi dominiraju i kod ženske i kod muške populacije, i gde je prostor za raznovrsnost i promenu gotovo nepostojeći. Društvene pritisak, je ustvari liberalna indoktrinacija, to je fetišizacija primitivnog, a ne verovanje u univerzalne vrednosti i važnost istorije i kulture kao osnove znanja kojim kritikujemo socijalne, političke, i eko-ekonomske* forme u kojima danas živimo.
Kako pomažete klijentima da se nose sa pritiskom društva, nametnutih uverenja i negativnih emocija? Da li uspevate da zajedno sa klijentima prevaziđete ukorenjene stereotipe i uspostavite veću psihološku ravnotežu? Na koji način to postižete?
Svako može i mora sebi da pomogne, psihoterapeut je samo neko ko učestvuje u procesu konstantnog preispitivanja usmeravanjem na ono što je specifično važno za svakog pojedinca u individualnim ili grupnim procesima. Svaki trud se isplati, pa tako i ovaj psihološki koji je mnogima misteriozan i dalek. Paradoksalno, upravo je to psihološko ono što je svakome najdostupnije.
Verovatno je stereotip o „pravom muškarcu“ štetan ne samo za same muškarce, već i za društvo u celini. Kako vi gledate na to? Koje negativne posledice ovog društvenog konstrukta primećujete za sve ljude? Kakve trendove vidite u razvoju društva? Šta se već promenilo nabolje, a šta tek predstoji da se postigne?
Apsolutno je tako, šteta je za čovečanstvo. Zato što se dečaci odgajaju da ne budu kao žene, da ne plaču kao žene, simbolički se pogrdno upotrebljava ženski atributi kao opozit za hrabrtost. Dakle, ne postoji učenje o tome šta je dečak, nego samo da se ne bude kao ženski pol, u najboljem slučaju. Ali postoji nešto još strašnije od toga. Posledice toga mogu biti i da se mrzi ženski pol, kada niko to ne preispituje, čak i u opštoj populaciji. Na taj način se vežbaju primitivni mehanizmi, deca se uče polarizaciji kao dominantnom društvenom narativu. Zato smo i svedoci raslojavanja, segregacije, rasizma, dehumanizacije…
Talbotov način razmišljanja je svež i drugačiji, i prkosi dominantnom diskursu. To je upravo ono što je promena na bolje, zapravo, taj kontinuitet zdravog razuma koji odoleva svim iskušenjima, koji se inherentan ljudskom rodu, i koji ne može biti ućutkan, niti uništen, uprkos svim diligentnim naporima dominantne većine i društveno-istorijskog nasleđa.
Molimo vas da date nekoliko preporuka našim čitaocima. Želeli bismo da se svi muškarci (i ne samo muškarci) osećaju bolje.
Ono što Džo uspešno pojašnjava je da se muškarci zapravo upoređuju međusobono, i još malo više od toga, oni traže potvrdu jedni od drugih, a ne od partnera koje vole, dok u isto vreme te iste druge muškarce doživljavaju kao rivale, rivale koje treba eliminisati. Ne postoji ideja sapostojanja ili kohabitacije, već samo eliminacije. Što je ekstremizacija. A ranjivost uključuje raznovrsnost. Mi ne možemo eliminisati neke emocije a neke ne, posledice amputacije su uvek vidljive i onesposobljavajuće, i uvek ostavljaju ožiljke. Vulnerabilnost je sastavni deo svakog živog organizma, i to treba prihvatiti. Ono što je promena je da se o tome razgovara, ali bi trebalo u budućnosti još o tome puno da se uči, i još važnije, da se efikasno primenjuje i sprovodi u delo.
Nikola Ljubičić, klinički psiholog, grupni analitičar, deset godina u praksi
Razgovor vodila: Tina Andrejeva, Connected Agency
0 Comments