Prošle godine, drugarica koja je studirala pravo na londonskom univerzitetu Queen Mary, došla je sa predavanja usplahirena. „Znači, znaš kako nam je profesor pokazao kako se koristi ChatGPT! Pa, ja nisam imala pojma”, uzbuđeno mi je saopštila. Profesor, veliki pobornik korišćenja veštačke inteligencije i, očigledno, tehnooptimista, saopštio im je tog dana da, ko ne nauči da koristi veštačku inteligenciju za potrebe posla, neće biti konkurentan na tržištu rada i da će oni koji je ne budu koristili zarađivati višestruko manje od onih koji je pravilno savladaju, te da pod hitno moraju da nauče kako da pravilno koriste veštačku inteligenciju za rad.
Pošto sam ja u tom trenutku takođe studirala na istom univerzitetu, ali drugom fakultetu, koji je imao potpunu zabranu korišćenja veštačke inteligencije, kako bi fokus bio na pažnji, čitanju i originalnom promišljanju ideja, za mene je ovakav pristup profesora bio potpuno nov. Dva fakulteta, pod istim univerzitetom, udaljena svega nekoliko kilometara, imala su potpuno drugačiji pogled na korišćenje novih tehnologija. Zapravo, odnos prema istim zavisio je, ne od fakulteta, već čak i od pojedinačnih profesora koji vode različite departmane. Ako jedni kažu da veštačka inteligencija uništava znanje, a drugi da mu doprinosi, kome možemo da verujemo?
Uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje
Veštačka inteligencija ušla je u visoko obrazovanje prvo neprimetno, a zatim veoma očigledno. Razvoj četbotova zasnovanih na velikim jezičkim modelima (eng. LLM) koji omogućavaju kontekstualno prilagođenu, fleksibilniju komunikaciju, suštinski je uticao na ovaj razvoj. Iako su postojali i ranije, od trenutka kada je 2022. godine ChatGPT postao masovno dostupan, situacija se dramatično promenila. Za samo 5 dana od lansiranja u novembru 2022. godine imao je preko milion korisnika. Poređenja radi, Instagramu je bilo potrebno oko 2,5 meseca da dostigne milion preuzimanja, dok je Netflix za taj rezultat morao da čeka čitave tri i po godine (Martinoli, 2024). Takođe, ChatGPT je za samo nekoliko meseci dostigao 100 miliona aktivnih korisnika na mesečnom nivou, što predstavlja jednu od najbržih stopa usvajanja digitalne tehnologije u savremenoj istoriji (Kuzmanović, 2025).
Vrlo brzo, ChatGPT, koji ima sposobnost brzog rešavanja zadataka i odgovaranja na potrebe svojih korisnika, počeli su da koriste i studenti širom sveta. UNESCO je čak 2023. godine objavio vodič za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju i istraživanjima.
UNESCO upozorava da nekritička i prekomerna upotreba veštačke inteligencije može da ugrozi razvoj kritičkog mišljenja, akademski integritet, privatnost i samostalnost studenata. Ipak, oni ne zagovaraju zabranu AI alata, već njihovu regulisanu, etičku i transparentnu upotrebu, pri kojoj tehnologija podržava ljudsko razmišljanje i učenje, umesto da ih zamenjuje.
Dosadašnja istraživanja ukazuju da prekomerno oslanjanje na ChatGPT podstiče prokrastinaciju, jer studenti odlažu obaveze verujući da ih uz pomoć AI-ja mogu završiti u poslednjem trenutku. Jedan od većih problema predstavlja i kognitivna atrofija, jer masovno oslanjanje na AI asistente u obrazovanju i radu dovodi do procesa kognitivnog outsourcinga, delegiranja procesa razmišljanja i rešavanja problema mašinama (Martinoli, 2026). Jedno istraživanje u kojem je učestovalo 494 studenata pokazalo je da je učestalija upotreba ChatGPT-ja bila povezana sa izraženijom prokrastinacijom, češće prijavljenim problemima sa pamćenjem i nižim akademskim uspehom (Abbas et al., 2024). Autori su takođe utvrdili da studenti pod većim vremenskim pritiskom i akademskim opterećenjem češće koriste ChatGPT, što može dodatno podstaći oslanjanje na ovaj alat umesto samostalnog rada. Takođe, mnogi studenti situacije u kojima je korišćena veštačka inteligencija ne vide kao varanje, o čemu je svedočio The New Yorker (NewYorker, 2025).
Vana Goblot, profesorka teorije medija i kulturologije, koja na Goldsmiths univerzitetu u Londonu predaje više od 15 godina, kaže da je uticaj veštačke inteligencije na obrazovanje postao i više nego očigledan:
„Pre dve-tri godine počelo je tako što smo primetili da je sve više eseja napisano čisto i gramatički pravilno, što je, da ne lažem, u prvi mah delovalo kao neka pozitivna promena. Imamo veliki broj studenata kojima engleski nije maternji jezik i ocenjivanje eseja je uvek izazov. Ali, ubrzo su stvari počele da se menjaju. Sistem koji smo koristili za detekciju plagijata, na primer, postao je neupotrebljiv”, objašnjava Goblot.
Inicijalno je vladala konfuzija, dodaje ona:
„Kako da ocenjujemo radove koji očigledno koriste generativni AI? Kao institucija, mi moramo da imamo formalizovani dokaz (tj. softver koji učitava i prepoznaje obrazac pisanja) da su studenti falsifikovali eseje, što je i dalje tehnički nemoguće dokazati. Ali, profesori i predavači su se adaptirali. Sada i na Goldsmithsu, a i na FMK-u gde sam prošlog zimskog semestra predavala prvi put, menjamo pristup ocenjivanju i ispitivanju. U mnogim institucijama sada se vraćaju usmeni ispiti, dok u oblasti medija možemo, na primer, da radimo ispite u video formatu, grupne radove i slično. Poruka svega ovoga jeste da se društvene discipline kao što su antropologija, sociologija, studije kulture, itd. ne mogu savladati bez kritičkog razmišljanja.”
Goblot ističe da veštačka inteligencija ima prepoznatljiv stil, površna opšta citiranja, nema lični stav, koristi kružnu logiku, lažne reference i halucinacije – što profesorima bode oči. „Sve to ulazi u studentske radove, čime se gubi autentičan glas koji smo ranije imali u esejima”, smatra Goblot.
„Manje se čita i istražuje. Inicijalno smo pokušali da ga zabranimo za korišćenje, ali sada se sve više uvrštava, s tim što se sve snažnije insistira na kritičkom mišljenju”, objašnjava Vana.
Veštačka inteligencija kao alat u obrazovanju
Kao najveći argument za korišćenje veštačke inteligencije u obrazovanju često se navodi njena sposobnost da olakša i automatizuje brojne rutinske zadatke, kao i njena demokratičnost, jer je u pitanju alat koji je besplatno dostupan svim socijalnim grupama (iako, kada govorimo onim ugroženim koje nemaju mogućnost korišćenja mobilnih uređaja i interneta, to nije moguće).
Khan, direktor Khan Akademije, besplatne onlajn platforme za učenje, kaže da se „trenutno nalazimo usred verovatno jedne od najvećih pozitivnih transformacija obrazovanja do sada”, ali da je rešenje za to da svaki učenik ili student dobije kvalitetnog AI tutora, a svaki profesor AI asistenta. Naravno, ova tvrdnja bi bila daleko uverljivija da je ne izgovara čovek koji je vlasnik firme koja je napravila upravo takvog AI asistenta. Ali, ono oko čega je Khan sigurno u pravu jeste da drugačije formatiranje komunikacije sa velikim jezičkim sistemima može da doprinese novom pristupu znanju i nauci. Ukoliko on drugačije komunicira sa nama i ne pruža nam „gotova” rešenja, već nas usmerava i vodi, čime bukvalno predstavlja ličnog učitelja/nastavnika/profesora, to zaista jeste dobro. Ali, koliko ljudi će biti zainteresovano za ovakav, komplikovaniji alat, ukoliko možemo koristiti one koji nam daju gotova rešenja?
U svom, bez ikakve dileme veoma promotivno orijentisanom TED Talku, Khan ističe demokratičnost ovakvog alata. Istina je – nemaju svi pristup kvalitetnom visokom obrazovanju, koje sve više postaje neoliberalna industrija, te u tom smislu – da, besplatan alat kome bi svi imali isti pristup (a znamo da već svi modeli kategorizuju svoje korisnike prema mogućnostima plaćanja, tako da je i ta demokratičnost upitna pa je i ova premisa klimava).
Međutim, dostupnost edukativnog alata koji pomaže svima jednako zvuči kao pozitivna kategorija, da ne predstavlja izvor prikupljanja podataka i zarade za kompaniju, čiji korisnici postaju proizvod. Tačnije, njihova pažnja, interesovanja, navike, emocije, dileme, pitanja. Ako je bilo koji AI model proizvod privatnog biznisa, moramo uvrstiti i kritički okvir za promišljanje njihovih motiva, jer se već prilikom upotrebe svih velikih jezičkih sistema, neizbežno, sva naša ponašanja, emocije i stanja monetizuju. Drugi veliki problem sa uvođenjem ovakvih modela jeste otuđivanje ljudskog u obrazovanju. Izrazita tehnološka uslovljenost dovodi do nemogućnosti ljudi da kritički razmišljaju, sami dolaze do zaključaka i ključno, čak, prave greške (iz kojih se često najbolje uči). Socijalizacija i ljudska misao korišćenjem ovakvih modela postaju, zaista, skrajnute.
Postoje dva velika problema. Prvi i najjednostavniji – takav model bi mnogo manje ljudi koristilo. Jer, mnogo je bolje imati model koji ti samo daje gotova rešenja. Manje korisnika jednako je manje zarade. Logično, nijedna firma to ne bi poželela. Makar, nijedna od velikih 5 koje trenutno dominiraju globalnim tehološkim sistemom.
Istaknuta profesorka na Školi interaktivnog računarstva Univerziteta Georgia Tech Ejmi Brukman veštačku inteligenciju naziva stalnim iskušenjem.
Iako je nailazila na situacije u kojima su studenti pisali radove koristeći veštačku inteligenciju, a da nisu znali osnove predmeta, odlučila je da integriše korišćenje u svoje predmete, jer će neminovno studenti na poslovima morati da ih koriste. Prilagodila je svoju nastavu AI-ju tako što je uklonila sve delove koje veštačka inteligencija samostalno može da uradi. Ona smatra da su potrebni vreme i novac za promišljanje kako ponovo osmisliti obrazovanje. Tačnije, vreme, ali i strpljenje.
Da li onda veštačku inteligenciju možemo posmatati kao pretnju za univerzitete?
Martinoli još 2024. godine piše da je izvesno da pokušaji da se ograniči ili zabrani upotreba ovih alata u procesima učenja neće doprineti definisanju konstruktivnih i realističnih odgovora na izazove koje donose (Martinoli, 2024). Ali, ukoliko uzmemo u obzir destruktivno skeniranje kao trend koji je od nedavno postao tema medija (Mašina, Futurism), a pre toga je bio pominjan na društvenim mrežama, a koji podrazumeva praksu da AI kompanije masovno kupuju knjige kako bi trenirale velike jezičke modele, a zatim ih uništavaju, možda je potrebno da o potencijalnim mogućnostima ograničavanja ili zabrane ipak ponovo promislimo.
„AI sam po sebi ne može da uradi ništa samostalno. Tehnologija bilo koje vrste uvek izaziva burne reakcije u trenutku kada ulazi u širi društveni sistem. Struja, radio, televizija, film – svi ovi mediji i tehnologije su svojevremeno izazvali moralnu paniku”, ističe Goblot, prisećajući se kako je i pre 15 godina pojava Vikipedije izazvala paniku na univerzitetima, jer su u pitanju članci koji nisu prošli recenziju naučnih stručnjaka.
Iz isključivo akademske perspektive, ovaj talas se ne razlikuje puno od moralnih panika koje prate svaku tehnološku inovaciju.
„Problem je u tome što ova tehnologija nije regulisana jer se „tehnološke” kompanije grčevito odupiru tome da budu definisane kao mediji. Algoritam se, na primer, i dalje ne klasifikuje kao medij, već kao tehnologija, iako obavlja uredničku funkciju u našim životima. Svet se menja, pa tako i veštačka inteligencija, jer se ona koristi za funkcije koje zaoštravaju i dodatno produbljuju nejednakost u društvu, dok se isključivo prilagođava interesima biznisa i profita. Ovo je direktan nastavak arbitraže odgovornosti i mita o tehnološkoj neutralnosti. Big Tech decenijama koristi pravni vakuum, tvrdeći da nisu mediji. Zbog toga živimo u vremenu u kome smo takozvanoj „tehnologiji” prepustili da nam organizuje šta gledamo, čitamo i konzumiramo. Ovo je ogromna tema, ali poenta je da se opšta društvena, ekonomska, politička, moralna kriza sve više produbljuje u svim oblastima, pa tako i u visokom obrazovanju”, objašnjava Goblot.
Ipak, na pitanje da li su sa razvojem veštačke inteligencije naučni doprinosi iz oblasti društvenih nauka posebno ugroženi, pogotovo kada govorimo o originalnosti ideja i radova, Goblot jasno kaže – ne.
„AI vidim kao ogledalo koje je ogolilo sistemsku krizu u akademiji. Sistem akademije sve više obezvređuje društvene nauke do te mere da nas gura ka prečicama, koje AI definitivno i vrlo efektivno donosi. Ne mislim da su naučni doprinosi u našoj oblasti ugroženi samim razvojem veštačke inteligencije, pre svega zato što društvene nauke suštinski zavise od kritičkog mišljenja i imaginacije, a to je nešto što AI ne može da pruži. Čak i ako se veštačka inteligencija koristi u procesu istraživanja ili tehničkog uobličavanja teksta, ne vidim način na koji ona može da zameni duboku ljudsku analizu. Mimikrija takvog razmišljanja je, naravno, i te kako moguća i AI je u tome vrlo uspešan. AIi u istraživačkom radu može da bude samo alat, tu je da ubrza proces, ako je pogrešno usmeren, onda je moralna postavka, i svrha, poenta istraživanja izgubljena”, kaže Goblot.
Ono što prema njenom mišljenju zaista ugrožava i narušava istraživanja jeste ono što decenijama urušava i obrazovanje: metrika, trka za sve većim brojem objavljenih radova, hronični nedostatak novih radnih mesta, elitizam, nepotizam, i sve veća administrativna opterećenja, što je sada možda AI ubrzao. Takođe, administracija danas profesorima i ljudima zaposlenim na fakultetu oduzima toliko vremena, te ne ostavlja puno prostora za posvećeni istraživački rad.
„Društvene nauke ugrožava sistematsko obezvređivanje kritičkog razmišljanja u društvu. Treba da se pitamo odakle to obezvređivanje dolazi, i kojim društvenim ili elitnim strukturama je to u interesu”, zaključuje Goblot.
Autorka ilustracija: Olga Đelošević
Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.
0 Comments