Ne mogu da tvrdim sa stoprocentnom sigurnošću, ali verujem da će gotovo svaki milenijalac i milenijalka koji su odrasli na MTV-ju početkom 2000-ih bez mnogo razmišljanja znati da prepoznaju spot koji počinje scenom u kojoj medicinska sestra preko razglasa, moleći za pažnju, saopštava: We’re gonna have a problem here!
Za nešto mlađu publiku (ili za slučaj da grešim), u pitanju je spot za Eminemovu pesmu The Real Slim Shady. Nekoliko kadrova kasnije, u tom istom spotu pored Eminema, odnosno njegovog alter ega Slim Shadyja, vidimo i klonove koji izgledaju identično kao on, a čiji se tačan broj ne zna. Svi imaju plavu kratku izblajhanu kosu, napola smaknute pantalone i belu majicu, pa je teško odrediti koji od njih je „pravi“. U prepoznatljivom catchy refrenu, Eminem uporno ponavlja kako je on real, dok ga svi ostali imitiraju.
Dve decenije kasnije, pomenuti izvođač je na dodeli MTV Video Music Awards 2024. u Njujorku prvi put uživo predstavio materijal sa svog dvanaestog studijskog albuma The Death of Slim Shady. Tokom nastupa rekreirao je jednu od svojih najpoznatijih scena sa MTV nagrada iz 2000. godine: na binu je izašao okružen desetinama „dvojnika” sa prepoznatljivim plavim perikama, evocirajući izgled i estetiku svog alter ega Slim Shadyja. Izveo je pesmu Houdini, prvi singl sa novog albuma.
Ali ovo nije tekst o njemu. On je samo prigodan podsetnik na pitanje koje se danas čini još aktuelnijim i važnijim – kako razlikovati ko je real, a ko je imitacija? I ne, to pitanje nije rezervisano samo za muzičku industriju. Naprotiv.
Rekreiranje postojećeg ili loša kopija?
U 2026. godini sa svih strana obraćaju nam se glasovi za koje nismo sigurni koliko su autentični, iako se predstavljaju tako. Digitalno doba, bez sumnje, osim što je omogućilo pristup različitim informacijama, pokazalo se i kao plodno tlo za multiplikovanje neautentičnih glasova, pa tako postoji sve više sadržaja koji liče jedan na drugi.
Možda je autentičnost sa pojavom interneta (i mogućnošću da bilo ko može da kaže bilo šta i da imitira bilo koga) zapala u krizu, ali sa pojavom AI-ja kao novog aktera, potencijal za kopiranje deluje neograničeno. Otkako je ušao u širu upotrebu AI nekada manje, a nekada više primetno, potiskuje autore i umesto njih piše, stvara i biva prisutan u nepreglednim bespućima interneta. Starom srpskom rečju – ghostwrituje.
Iako je pojam ghostwriter (pisac iz senke) nastao još 1921. godine, kada ga je skovao američki sportski agent i novinar Walter Christy Walsh, rad pisaca iz senke postoji vekovima kroz istoriju i star je koliko i sama književnost i umetnost.
U novije doba, ulogu pisaca iz senke sve više preuzima AI, a u praksi to otprilike izgleda ovako.
Ulazim u ChatGPT i zadajem mu sledeći prompt: Napiši mi uvod za tekst o AI kao ghostwriteru referišući na Eminemovu pesmu The real Slim Shady.
Odgovor koji dobijam je sledeći:
„Will the real Slim Shady please stand up?“ Više od dve decenije nakon što je Eminem postavio to pitanje, ono zvuči iznenađujuće savremeno. Kada je 2000. godine, okružen desetinama svojih dvojnika u istim plavim perikama, izašao na binu MTV Video Music Awards-a, njegova poruka bila je satirična – original i kopija postali su gotovo nerazdvojni. Dvadeset četiri godine kasnije, predstavljajući album The Death of Slim Shady, Eminem je ponovo oživeo isti prizor, kao da podseća publiku da pitanje identiteta nikada nije prestalo da bude aktuelno. Samo što danas više ne tražimo „pravog“ Slim Shadyja. Tražimo pravog autora.
A onda mu zadajem sledeći prompt:
Želim da tekst više bude esejistički u stilu Oblakodera, narativan i sa jačim punchlineom.
ChatGPT mi izbacuje novu verziju:
Godina je 2000. Eminem stoji na bini MTV Video Music Awards-a, okružen desetinama svojih dvojnika. Svi imaju istu plavu kosu, isti izraz lica, iste pokrete. Dok refren odzvanja salom – “Will the real Slim Shady please stand up?” – postaje jasno da odgovor nije ni važan. Poenta nije da među njima postoji jedan pravi. Poenta je da ih ima previše da bismo uopšte bili sigurni ko je original, a ko samo njegova ubedljiva kopija.
Dvadeset četiri godine kasnije, Eminem na istu binu dovodi novu vojsku Slim Shadyja. Ovoga puta nastupom najavljuje album The Death of Slim Shady, kao da simbolično zatvara jedno poglavlje koje je i sam stvorio. Ali pitanje koje je postavio pre više od dve decenije nije umrlo zajedno sa njegovim alter egom. Samo je promenilo adresu.
Danas više ne pitamo: Ko je pravi Slim Shady?
Pitamo: Ko je pravi autor?
Do we have a problem here?
Da li primećujete razliku između mog uvoda i dva primera koji ga slede? Jer koliko god mi sopstveni uvod bio (krajnje subjektivno) najdraži, moram da priznam da ovi uvodi koje je napisao ChatGPT uopšte ne zvuče loše. Jedan od razloga zbog kojih generativna veštačka inteligencija može jako dobro da oponaša pisanje čoveka leži, naravno, u podacima kojim ga svakodnevno svesno ili nesvesno „hranimo“.
Prema pisanju Milice Tošić, advokatice i pravne savetnice organizacije Partneri Srbija, Meta je za korisnike Instagrama i Fejsbuka iz Srbije od 26. juna 2024. godine počela da primenjuje izmenjenu Politiku privatnosti u kojoj je navedeno da će se sadržaji koje korisnici u našoj zemlji objavljuju na ovim platformama koristiti za trening i prozvodnju sadržaja Metinih AI tehnologija.
„Meta na ovaj način obrađuje širok spektar podataka korisnika, između ostalog: vidljive objave, lajkove, komentare, geolokaciju, vreme objave, vrstu korišćenih uređaja, podatke o interakcijama sa prikazanim sadržajima, ali i podatke koje prikupljaju Metini partneri o aktivnostima korisnika na internetu izvan Instagrama i Fejsbuka“, navodi Tošić u tekstu na portalu Otvorena vrata pravosuđa.
Prema objavi Statista iz avgusta 2025. godine, veliki jezički modeli kao izvore podataka najčešće su koristili Reddit (u 40,1% slučajeva). Sledi Wikipedia sa 27%, a potom i YouTube (24%), pa tek onda Google sa 23%. Kao izvori podataka koriste se i digitalne baze i naučni radovi, javni arhivi, knjige, ali i „razgovori“ koje korisnici „vode“ sa AI sistemima.
Iako se ti sistemi sve više usavršavaju, korisnici ChatGPT-ja će najverovatnije i dalje biti u mogućnosti da prepoznaju tekst čiji je ghostwriter AI na nekoliko načina, od kojih je, sasvim sigurno, najupečatljivija duga crta, rečenične konstrukcije poput: „ne samo“… „već i…“, kao i ponavljanje i razrađivanje opštih mesta korišćenjem „kružne logike“ gde se ne dolazi do jasnog zaključka i argumenti se ponavljaju u više različito formulisanih rečenica koje imaju isti smisao.
AI je napisao ovaj podnaslov
A možda i nije. Neke stvari, ipak, ukoliko nisu jasno naznačene i obeležene čitaoci ne mogu da znaju. Kada se o veštačkoj inteligenciji još uvek samo maštalo, glavna pretpostavka je bila da će ona najpre automatizovati fizičke i rutinske poslove, a da će čovek imati više vremena za kreativne stvari. Ono što se dogodilo upravo je suprotno takvom predviđanju. Dok vodoinstalateri, stolari, električari ili frizeri i dalje nisu zamenjeni algoritmom, AI danas piše tekstove, komponuje muziku, generiše ilustracije, montira video klipove i predlaže kreativna rešenja za marketinške kampanje.
Zbog toga su upravo umetnici, ilustratori, scenaristi, prevodioci i pisci među najglasnijim kritičarima generativne veštačke inteligencije. U istraživanjima sprovedenim među profesionalcima iz kreativnih industrija najčešće se javlja strah od prisvajanja autentičnih stilova bez pristanka autora (setimo se Ghibli ilustracija koje su u jednom trenutku preplavile internet kao samo jednog primera), homogenizacije kreativnih radova i postepenog gubitka autorske kontrole nad sopstvenim delima.
U Adobeovom istraživanju sprovedenom među više od 1.400 kreativnih profesionalaca, čak 84,8% ispitanika izjavilo je da AI prvenstveno koristi za brainstorming, razvijanje ideja i ubrzavanje pojedinih faza kreativnog procesa.
Svojevrstan paradoks leži u tome što ljudi često ne doživljavaju AI kao autora i tekst koji on napiše neretko predstavljaju kao svoj. U istraživanju The AI Ghostwriter Effect učesnici su govorili da nemaju osećaj da su u potpunosti autori AI generisanog teksta, ali su istovremeno retko bili spremni da priznaju da je u njegovom nastanku učestvovala veštačka inteligencija. Što su više intervenisali u tekstu, to je bio jači njihov osećaj vlasništva, iako početna verzija nije nastala njihovim pisanjem.
Ghostwriter – naš novi sagovornik
Ono gde AI odlazi korak dalje jeste odgovaranje na poruke, odnosno lične prepiske koje bi trebalo da budu neformalne i iskrene. Kako biste se osećali da saznate da se ne dopisujete sa stvarnom osobom u komunikaciji koja pretpostavlja da je sa druge strane ekrana realan lik? Sreća je da za sada (ali po svemu sudeći, ne i zadugo) postoji mala šansa za tako nešto, budući da sumnjam da koristite Viber ako imate manje od 50 godina. O čemu je, naime, reč?
Pre nešto više od mesec dana Rakuten Viber i OpenAI predstavili su globalnu saradnju koja korisnicima omogućava da koriste ChatGPT direktno u Viber aplikaciji. U praksi, to izgleda tako što je u delu ekrana predviđenom za odgovaranje na poruku dodat simbol olovčice, a kada kliknete na istu, AI vam generiše odgovor. Pored ove opcije, korisnici mogu da razgovaraju sa ChatGPT-jem u posebnom četu, da ga pozovu u privatne ili grupne razgovore pomoću oznake @ChatGPT, da traže pomoć pri prevođenju teksta, sažimanju dugih razgovora ili internet linkova, kao i da uređuju i „remiksuju“ fotografije uz pomoć veštačke inteligencije, piše Danas.
Zamislite, dakle, da nekome pošaljete poruku: „Kako si?“ ili: „Šta radiš?“ a odgovor koji stigne bude napisan od strane veštačke inteligencije. Zvuči pomalo bizarno, zar ne? AI invanzivno prodire čak i u svakodnevnu komunikaciju da je zaista velika enigma kako će izgledati i najobičnija razmena poruka sa bliskim ljudima čije kontakte imamo sačuvane u imeniku. Pomalo kontradiktorno – želja za ljudskim kontaktom čini se nikad jačom, a istovremeno, glavni „krivci“ za sve češći kontakt sa mašinom upravo smo mi sami.
Sherry Turkle, jedna od najpoznatijih autorki koje istražuju odnose ljudi i tehnologije, u knjizi Alone Together: Why We Expect More from Technology and Less from Each Other koju je izdala 2011. godine opisuje takozvani „Elizin efekat“. Naime, u eksperimentu iz 1966. godine studenti su „razgovarali” sa programom Eliza kako bi proverili njegovu sposobnost imitacije ljudskog razgovora. Iako je bilo jasno da je reč o robotu, Turkle je navela zapažanje da su učesnici eksperimenta pokušavali da mašini pripišu ljudske osobine, te su se ponašali kao da ne komuniciraju sa nečim neživim. Kako navodi Dobrinka Kuzmanović: „Mnogi korisnici imali su utisak da ih Eliza „razume“, a neki su davali prednost komunikaciji s njom u odnosu na komunikaciju s čovekom, iznoseći joj svoja osećanja i lične probleme.” Želeli su da računar deluje kao živo biće koje može da razume i oseća, pa su nesvesno prilagođavali razgovor tako da mu pomognu da u tome uspe.
Pa, želimo li da AI uspe ili ćemo sve više početi da cenimo human made, odbacujući sve ono što dolazi kao kreacija generativnog AI-ja?
Da li možemo da prihvatimo AI kao alat koji pomaže u pisanju, umesto što se koristi kao ghostwriter?
AI može da napiše sasvim pristojan tekst, odavno smo zaključili. Problem, međutim, leži u tome što kao čitaoci i konzumenti različitog medijskog sadržaja sve ređe umemo da prepoznamo razliku, iako ona (još uvek) postoji. Razlog za tako dobro oponašanje leži u tome što veštačka inteligencija crpi već postojeća znanja. Nove ideje i razvoj kreativnosti nisu nešto što joj je svojstveno.
Vratimo se na već pomenutu činjenicu u ranijim pasusima – ghostwriter odavno nije novost. Ali dok su ghostwriteri primarno bili ljudi, mogućnost za stvaranje nečeg originalnog bila je neuporedivo veća.
To, međutim, ne znači da veštačku inteligenciju treba odbaciti. Kao i svaki drugi alat, ona može biti izuzetno korisna. Može da pomogne u istraživanju teme, organizovanju ideja, skraćivanju teksta, ispravljanju gramatičkih grešaka ili pronalaženju boljeg naslova. Mnogi profesionalni autori već je koriste upravo na taj način – kao asistenta koji pomaže da se „pešački“ delovi posla završe brže i efikasnije.
Kako je NUNS nedavno saopštio, od 2. avgusta u Evropskoj uniji primenjuju se nova pravila transparentnosti iz Akta o veštačkoj inteligenciji (AI Act), koja bi trebalo da omoguće publici da lakše prepozna kada komunicira sa sistemom veštačke inteligencije i kada je sadržaj generisan ili izmenjen pomoću te tehnologije.
Neka od tih pravila odnose se na jasno označavanje deepfake sadržaja, kao i na mašinski čitljive oznake (watermarke ili druge tehničke markere) koji će AI generisani ili izmenjeni sadržaji morati da sadrže kako bi mogli lakše da se prepoznaju.
Pa, ipak, dok se čeka na primenu zakona i direktiva, deluje da je primat preuzelo korišćenje AI-ja kao zamene za proces kreativnog razmišljanja. Umesto da oblikujemo i brusimo sopstvenu misao, lenjo ćemo uzeti tuđu, generisanu za nekoliko sekundi, i zadovoljiti se time kako ona zvuči jer, shodno uloženom trudu, rezultat koji ćemo na taj način dobiti dovoljan je da nas spasi dodatnog „cimanja“.
Bez obzira na tu ustaljenu praksu, moramo biti svesni da se, svaki put kada algoritmu prepustimo da govori umesto nas, odričemo prilike da oblikujemo način na koji mislimo. Možemo li da pretpostavimo kako će onda izgledati budućnost? Da li ćemo, kao što danas na rafovima prodavnica tražimo oznake organic i handmade tražiti sadržaj koji će biti obeležen oznakom human written? Da li je kriza autorstva koju preživljavamo samo trenutna ili će se ona produbiti u godinama koje dolaze? Will the real author please stand up?
Ilustracije: Olga Đelošević
Ovaj sadržaj nastao je u okviru ugovora sa Evropskom unijom. Stavovi izraženi u sadržaju isključiva su odgovornost
Oblakodera i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije niti Delegacije Evropske unije u Srbiji.
0 Comments