Od Beograda do Amerike, u jugu – tako je počela neobična filmska avantura koja je postala dokumentarni film Yugo ide u Ameriku Filipa Grujića i Alekse Borkovića. Putovanje dugo hiljadama kilometara nije bilo samo potraga za tragovima automobila koji je nekada stigao do američkog tržišta, već i put kroz sećanja, generacije, različita shvatanja Jugoslavije i susrete sa ljudima koje je Yugo na različite načine povezao sa ovim prostorom.
Film je trenutno na bioskopskom repertoaru, a biće prikazan i na 10. Pančevo Film Festivalu. Uoči festivalske projekcije, razgovarali smo sa Filipom Grujićem i Aleksom Borkovićem o tome kako je nastala ideja za ovo putovanje, šta su otkrili o Yugu i zemlji iz koje je potekao, ali i o tome šta danas, nekoliko decenija kasnije, znači voziti Yugo kroz Ameriku.
Film je nastao iz jedne prilično neobične ideje – da sednete u Yugo i pređete hiljade kilometara kroz Ameriku. Da li danas mislite da biste imali hrabrosti da ponovo krenete u ovakav poduhvat, sada kada znate koliko je sve to zapravo bilo komplikovano?
Aleksa: Najbolje stvari se dešavaju onda kada se u njih upustiš bez da znaš šta su prepreke ili posledice. Ovaj film je, između ostalog, priča o tome koliko putovanje može biti zabavno kada ultimativni cilj nije odredište već sam put kojim se ide, sa svim svojim nepredvidivostima. Da smo znali tačno šta nas čeka, ništa nas ne bi iznenadilo, ne bismo zaplakali na kraju puta, a da nismo sigurni je l’ od sreće, zato što smo uspeli ili od tuge, zato što se završilo. Mislim da je slično i sa životom, ono što ga čini uzbudljivim je mogućnost da se nova avantura desi u bilo kom trenutku.
Yugo je danas mnogo više od automobila – gotovo je postao generacijski simbol. Šta ste želeli da istražite kroz njega, a da već nije ispričano kroz sve priče koje o Yugu slušamo?
Filip: O jugu se zna mnogo, ali se zna većinski empirijski ili iz priča, a manje se razmišlja o jugu kao automobilu, koji ne samo da je bio narodno prevozno sredstvo, već je nakad bio i ozbiljan ekonomski potencijal. Jugo je bio tu, od ekonomskog otvaranja do ratova, embarga, bombardovanja, pa sve do konačnog bankrota 2008. godine. Bio je tu i video je kako jedan san, tada već u svojoj završnoj fazi, polako biva uništen. A mi smo se rodili tad, kad je sve već bilo rasklimano, devedesetih godina. Naš film je usmeren više na samo putovanje, na tu veliku avanturu kroz “prostore iz mašte” kako Ameriku naziva Bodrijar, obzirom da smo te predele videli kroz popularnu kulturu, kroz nametnutu kulturnu hegemoniju. I odlučili smo da ispričamo priču kroz putovanje i susrete koje smo na tom putovanju imali, kao i kroz arhivsko nasleđe.
Film ste snimali pre nekoliko godina, a u međuvremenu se promenio i način na koji govorimo o Jugoslaviji, nasleđu tog vremena i generaciji koja je rođena nakon njenog raspada. Da li danas film gledate drugačije nego kada ste ga započeli?
Filip: Apsolutno, tad nisam previše razmišljao o mnogim stvarima koje sam, u montaži sa Aleksom i Kristinom, počeo da istražujem. Počeo sam neverovatno da cenim i poštujem činjenicu da je Jugoslavija uopšte mogla da ima industriju koja je napravila auto za narod. Koji je narod mogao da priušti, bez da upadne u krvave kredite, kojih smo danas prepuni. Ja ne mogu da zamislim našu državu, ali ni bilo koju drugu iz zemalja bivše Jugoslavije, da ima takav jedan svoj automobil, državni, a ne privatizovan, za narod, a ne za manje od jedan posto bogataša. Ali takođe, drugačije posmatram i sam uvoz, smatrajući ga greškom, obzirom da je takvim jednim velikim uvozom, u zemlju koja je ratovala da bi kapitalizam postao globalan, koja je pustošila da bi svoj ekonomski sistem nametnula, kažem, uvozom u takvu jednu zemlju je Jugoslavija promenila svoj sistem proizvodnje. A kad se to promeni, promeni se i politika jedne države (koja je, ruku na srce, tad već polako, većinski, birala svoj put). Bilo je potrebno 419 izmena da se napravi na jugu da bi bio uvezen na američko tržište. Već je ta brojka jasan pokazatelj toga.
Tokom putovanja sreli ste ljude koji su na različite načine bili povezani sa Yugom – od onih koji su ga poznavali iz vremena kada je stigao u Ameriku do onih koji ga danas doživljavaju kao kultni automobil. Da li vas je neki od tih susreta naterao da promenite pogled na priču koju ste krenuli da ispričate?
Aleksa: Mislim da nas je svaki od tih susreta razoružavao malo po malo. Najlepše je bilo videti naše ljude koji ili nisu imali dodira sa jugom u poslednjih 20 godina ili ga i dalje voze. Na njihovim licima i u njihovim očima si mogao da pročitaš sve, čitavu simboliku jednog malog automobila i značaj koji se nije umanjio kroz više od 45 godina njegovog postojanja. Sa druge strane fascinantno je bilo videti i osobe koje nemaju apsolutno nikakve veze sa našim prostorima a fanatici su, imaju pune kutije sačuvane rekvizite, promo materijala iz perioda prodaje juga u Americi, kao i rezervnih delova, u originalnim pakovanjima iz 80ih. Jedan momak iz Detroita, čistokrvni Amerikanac, imao je čak i ploču sa nasnimljenim saundtrekom iz jugo reklama, a vozio je juga sa sarajevskim tablicama. Na takve stvari smo mogli samo da reagujemo osmehom, koliko god nam bili nejasni razlozi takve opčinjenosti.
Pre nego što će ga pogledati publika u Srbiji, film je prikazan u Sarajevu i širom Hrvatske. Kakve su bile reakcije publike i da li ste primetili razliku u tome kako ljudi iz različitih sredina doživljavaju film?
Filip: Neverovatno mi je bilo kad smo shvatili da se publika u celom regionu smeje na istim mestima u filmu, a zaista smo ga prikazali u celom regionu. Koliko god se stvari menjale, granice crtale, docrtavale i oduzimale, humor jednog naroda, odrastanja, nasleđe sistema, ostalo je isto. I to mi je glavni utisak sa svih projekcija i uz pune sale po regionu, nama je bilo puno srce zbog toga.
Šta je ono što film govori i onima kojima Yugo ništa ne znači?
Aleksa: Kada je Džon Vilson pogledao film rekao mi je da se isto oseća dok vozi svog Volva iz 1989. Mislim da deo tog povezivanja dolazi iz želje da se vratimo životu koji je opipljiviji, koji nije do kraja kompjuterizovan, gde je čovek 1 na 1 sa automobilom, bez pametnog posrednika. Mnogi mogu da nađu neki svoj sentiment prema ideji takve jednostavnosti, koja je primnjiva i izvan priče o automobilima. Sa druge strane, ako govorimo o estetici, čak i yugo koji definitivno ne važi za najelegantnije vozilo, ima nešto specifično u sebi što ga izdvaja. Drugačiji je, a to nekad privlači.
Tokom rada na filmu sigurno je nastalo mnogo više materijala nego što je moglo da stane u konačnu verziju. Koliko je bilo teško odlučiti šta ostaje u filmu, a šta morate da pustite? Da li postoji neka priča ili trenutak koji vam je bilo posebno teško da izbacite?
Aleksa: Ovaj film je izmontiran tek iz trećeg pokušaja. Dakle dva puta smo obrisali ono što smo uradili i krenuli iz početka. To nisu bile jednostavne odluke, međutim film nije komunicirao na način na koji smo želeli. Bio je previše ličan, više je ličio na dnevnik putovanja. Ali makar možemo reći da je većina materijala “dobila šansu” dok smo pokušavali da razdvojimo bitno od nebitnog. Naša montažerka, Kristina Todorović, je bila veoma strpljiva i uporna, ona je jedina gledala materijal objektivno, Filipu i meni nije bilo lako da se odrodimo od materijala i posmatramo ga sa distance, bilo je puno scena koje nam je bilo žao da izbacimo. Mislim da smo na kraju zajedničkim snagama uspeli da ispričamo priču tako da bude u isto vreme lična, ali i identifikujuća za one koji se u njoj pronalaze.
Filip je pisac i dramaturg, Aleksa reditelj i direktor fotografije. Kako ste podelili uloge među sobom i da li je bilo trenutaka kada ste imali potpuno različite predstave o tome kako film treba da izgleda?
Filip: Tokom samog snimanja nekako je sve teklo vrlo lagodno, zato što je Aleksa bio zadužen za ono šta se dešava iza kamere, odnosno, na njemu je bilo gde će kameru uperiti, a na meni je bilo gde ću se kretati i šta ću pitati ili uraditi – pomoglo je što smo pre samog snimanja imali načelni dogovor šta nam je zanimljivo, a šta ne, menjali smo neke reference, dogovarali na koji način želimo da šta izgleda. Ali kad dođeš na teren, stvari se u trenutku promene, i moraš da se prilagodiš trenutku. Aleksa je zaista to dobro radio, prilagođavao se promenama kad god je to bilo nužno, a bilo je nužno često, i jedno drugom smo verovali da ovaj drugi ume da uradi posao. Da ja neću pobudaleti ispred kamere, a on iza. A onda u montaži smo, zajedno sa Kristinom Todorović, oblikovali taj materijal, u priču. Tu smo nekad umeli da se razilazimo – oko dužine kadrova, šta je kome zanimljivo – ali nismo se razilazili oko glavnog pitanja, šta ovaj film treba da bude. I to je najvažnije. Jer da smo se tu razilazili, film ne bi postojao, da je svako uporno vukao na jednu stranu, ne slušajući ovog drugog. A pomoglo je i to što dolazimo iz sasvim različite profesije – ja iz teksta, Aleksa iz vizuelnog, odnosno kamere – i tako smo nekako ubili i stvorili tog čoveka između nas, odnosno, reditelja. Ali poverenje, bezuslovno poverenje koje smo imali jedno u drugo tokom samog putovanja, iako smo se upoznali svega dva meseca pred put, stvorilo je od filma ono što smo i želeli. Da ima mog haosa i Aleksinog smiraja.
Šta ste naučili jedan o drugom radeći ovaj film što verovatno ne biste saznali da ste ostali samo kolege?
Aleksa: O Filipu sam naučio da je maksimalan broj dana koji može da izdrži na prženoj hrani manji od 10. Amerika je u tom pogledu bila pravi izazov 🙂 Međutim ono što je zaista specifično i meni dragoceno, je brzina kojom smo nas dvojica postali bliski prijatelji. Kao što je Filip već pomenuo, mi smo se upoznali svega dva meseca pre početka putovanja, ali onda smo proveli još puna dva meseca u Americi, provodeći gotovo sve to vreme zajedno. Čak i kada je nakon 20 dana puta došao momenat da se napravi pauza od snimanja, umesto da se malo odmorimo jedni od drugih, mi smo i taj dan proveli zajedno i to je bio jedan od najboljih dana na putu. Filip, Aki i ja smo lutali Nešvilom, uživajući u muzici i barovima tog grada.
Danas svi dokumentujemo putovanja telefonima, pravimo stotine fotografija i snimaka, a vi ste od jednog putovanja napravili film. Da li vam je ovaj proces promenio odnos prema tome šta vredi sačuvati od nekog iskustva – i na koji način danas beležite svoja?
Mislim, imali smo 90 sati materijala, što znači da smo i mi bili zavedeni činjenicom da se nalazimo u Americi i snimali smo razne stvari, dokumentovali putovanje, zato što nismo snimali na filmskoj traci i osim baterije i hard diskova, nismo imali bogzna kakva ograničenja. Ali da, u pravu si. Montaža nam je nekako pokazala da ono što je nama bilo zanimljivo tokom putovanja, što smo mislili da će sigurno biti deo filma, na kraju nije ni prismrdelo filmu – jer ne odgovara priči. Uvek se kaže: “kill your darlings” kad se baviš pisanjem, montiranjem, pa i režiranjem. I tačno je. A to se prenosi i na priče koje pričaš ljudima posle putovanja. Od čitava dva meseca puta, opstalo je desetak priča koje mogu biti zanimljive i koje su vredne. Sve ostalo je vreme provedeno na putu, u zajedništvu, u stalnom uzbuđenju i strahu da će se i to putovanje završiti. Ali to je već priča za roman, a ne za film.
Foto: Aleksa Borković
0 Comments