Šta bi se dogodilo kada bi jedna od najpoznatijih superheroina na svetu sletela usred protesta u zapadnoj Srbiji? Upravo na to pitanje pokušava da odgovori pisac Uroš Dimitrijević u stripu Sunce tuđeg neba, nastalom u saradnji sa crtačem Stevanom Subićem, koji je deo međunarodne antologije Superdevojka: Svet u izdanju DC Comicsa. Polazeći od neobične činjenice da hemijska formula jadarita podseća na onu koju u filmu Superman Returns ima izmišljeni kriptonit, Dimitrijević je ispričao priču koja prevazilazi okvire klasičnog superherojskog narativa i otvara pitanja otpora, zajedništva i borbe za očuvanje prostora u kojem živimo. U razgovoru za naš portal govori o tome kako je Superdevojka završila u dolini Jadra, zašto su superherojske priče oduvek bile politične i šta za njega znači činjenica da je postao deo zvaničnog DC univerzuma.
Foto: Privatna arhiva
Kako je izgledao trenutak kada si shvatio da priču o Superdevojci želiš da smestiš baš u dolinu Jadra?
Uroš Dimitrijević: Otkako sam saznao za projekat Superdevojka: Svet, počeo sam da razmišljam koja bi to tema Superdevojku dovela u Srbiju. I prvo sam samo u glavi imao neke vizuelne delove, lokacije, poput spomenika na Kosmaju koji ima takav naučnofantastični izgled da sam pomislio kako apsolutno moram da nađem način da ga ubacim u priču, međutim ništa od toga nije bilo dovoljno tematski jako i opravdavajuće. Zatim, tokom jednog tuširanja, setio sam se priče od pre dvadesetak godina, priče o „pravom“ kriptonitu koji je pronađen u Srbiji. U pitanju je bio element koji po hemijskoj formuli odgovara formuli kriptonita iz filma Superman Returns Brajana Singera iz 2006. godine -NATRIJUM-LITIJUM-BOR-SILIKAT-HIDROKSID. I kada sam uzeo malo više da istražujem o tom elementu, shvatio sam da je taj kriptonit zapravo litijum pronađen u dolini reke Jadar. Tada su se sve kockice složile za ovu kratku priču.
U stripu koristiš motiv kriptonita i jadarita, ali priča vrlo brzo postaje i priča o ljudima koji brane svoj kraj. Kako si pronašao balans između superherojskog i političkog/društvenog narativa?
Ako pogledate, najbolje superherojske, SF i fantasy priče zapravo u sebi sadrže političko/društveni narativ. X-Meni su inspirisani ličnostima poput Martina Lutera Kinga, Malkolm X-a i pokretom za ljudska prava, Lukas je za Ratove zvezda delimično bio inspirisan ratom u Vijetnamu, Nadzirači su kritika paranoje ekstremne desnice, Niksonove administracije itd. Dakle, superherojske priče su savršena podloga za mnogo veće teme od proste makljaže ljudi u kostimima. Tako da nije bilo naročito teško uspostaviti taj balans. Najvažnije mi je bilo da dolazak Superdevojke u Srbiju bude logičan, uverljiv, u okvirima stripa. A kada se već našla tu, stvari su same krenule svojim tokom.
Rekao si da priče nisu smele da budu samo „razglednice” zemalja iz kojih autori dolaze. Šta ti je bilo najvažnije da strani čitaoci saznaju o Srbiji kroz ovu priču?
Bilo mi je važno da saznaju priču o onome što rudarski magnati nazivaju „Projekat Jadar“. Naravno, na osam strana je nemoguće pokriti sve što se tu odigralo, ali verujem da će oni koje to bude zanimalo istražiti malo više. Takođe, ideja ovakve antologije je da autori iz više zemalja pokažu zbog čega određena priča može da se smesti samo u njihovu zemlju. A priča o litijumu i srpskom kriptonitu je, sa jedne strane, samo naša, ali opet, planeta je toliko postala mala da ovakav, ili sličan, scenario može da se desi i drugima. Zato sam smatrao da je bitno pokazati da postoji način da se tome stane na put.
Koliko ti je bilo važno da ljudi iz doline Jadra budu predstavljeni kao aktivni akteri priče, a ne samo kao pozadina za dolazak Superdevojke?
Kao što sam već rekao, meni je važno bilo da ima smisla za Superdevojku da se ona tu pojavi. Međutim, stanovnici ove regije zaista nisu samo pasivni posmatrači u priči. Oni je nisu dozvali, barem ne direktno, i izašli su na protest ne računajući da će im iko doći u pomoć. Na kraju, Superdevojka je više poslužila kao inspiracija ljudima tamo, dokazala im da mogu sami, ali hajde da ne otkrivam previše.
U jednom trenutku kažeš da su priče o superherojima zapravo priče o strahovima i borbama običnih ljudi. Šta te u savremenim superherojskim pričama danas najviše zanima?
Najviše me zanimaju njihove ljudske strane. Što sam stariji, letenje, kosmički ratovi i specijalni efekti me sve manje zanimaju, ali ljudske priče u svetu superheroja su moj poseban soft spot. Okej, znam ko je Supermen, odakle dolazi, kakve su mu moći, sve je to neosporivo kul. Ali ko je on kao čovek, koji su njegovi problemi koje, uprkos moćima, ne može da reši, to je ono što me suštinski zanima. Upravo zbog njegovih ljudskih osobina možemo da se poistovetimo sa Supermenom, pa i sa gomilom drugih likova, a Superdevojka je svakako jedna od njih.
Šta te je najviše iznenadilo kada si prvi put video Stevanove crteže za priču?
Otkrio sam da u radu na stripu postoji više nivoa uzbuđenosti i iščekivanja. Prvo iščekuješ crno-bele table, da vidiš kako je uopšte tvoja vizija sa stranica scenarija preneta u vizuelni medij. Onda se oduševiš kada to vidiš, pa čekaš stranice u koloru, pa zatim idu oblačići sa tekstom, i tako se svaki put dogradi nešto novo i priča postane kompletnija. Stevan je imao neka bolja vizuelna rešenja od onoga što sam ja zamislio, i to je bilo dosta lepo videti.
Da li je bilo scena ili ideja koje su se značajno promenile kroz saradnju sa Stevanom Subićem?
Osim toga što sam majku u stripu zamislio kao Sigurni Viver, ne sećam se nekih krupnijih promena (smeh).
Koliko se razlikuje pisanje romana od pisanja scenarija za strip?
Zanimljivo je, zato što je izdaleka deluje isto – sediš za kompjuterom, opisuješ scene, pišeš dijaloge, ali zapravo je proces dosta drugačiji, možda čak i teži. Kada pišem roman, okej, mislim o čitaocima, uredniku i ne znam kome već, ali na kraju imam koliko god prostora mi je potrebno da napišem scenu. Sa ovim stripom nije bilo tako, postojali su jasno utvrđeni okviri. Imao sam osam strana da ispričam priču i morao sam da je podelim po stranama, zatim po kadrovima. Morao sam da pazim da ne preopteretim stranicu, da ne bude previše sitnih kadrova, pa da izgleda kao da čitamo stari novinski strip. Zatim, morao sam mnogo više da pazim o dijalogu, koji je takođe bio prostorno ograničen. Bio je to lep, ali izuzetno mučan proces. Ali svaka ljubav ponekad boli, izgleda.
Šta za tebe lično znači činjenica da si postao deo zvaničnog DC univerzuma?
Prvo je to ispunjenje nekog klinačkog sna, koji možda nije ni čvrsto postojao kada sam bio klinac, jer nisam znao kako nastaju stripovi, mislio sam da sve radi jedna osoba. Ali takođe je i pokazatelj da se neka usredsređenost i ludačka upornost ponekad isplati. Ne bih davio detaljima, ali nikada nisu postojali veliki izgledi da neki moj strip bude objavljen, i bilo je tu puno prepreka, nekada direktnih „Ne“, a nekada „Nismo sigurni da bi to moglo“ odgovora na mejlove. Ali pomeriš tako planinu-dve, i na kraju nekako uspe.
Za kraj, kada bi mogao da pokažeš ovaj strip sebi iz vremena kada si kao klinac čitao stripove, šta misliš da bi ti taj dečak rekao?
Bilo bi mu zanimljivo, siguran sam, ali bojim se da bi imao mnogo više pitanja o putovanju kroz vreme i fiksnoj protezi koju treba da stavi nego o samom stripu.
0 Comments