Na svom osmom albumu, balans kroz 12 pesama govori o osećaju nemoći koji postoji čak i unutar demokratskog društva, o svakodnevnim frustracijama, društvenim apsurdima, ratovima, poslušnosti i potrebi da se nagomilani bes i nemoć pretvore u nešto drugo – u izraz, poeziju i muziku. Naslov albuma, prvobitno nastao kao stih jedne od pesama, prerastao je u njegovu centralnu poruku: prisila ne mora da dovede do pokornosti, a otpor može da počne upravo iznutra.
U razgovoru za ovaj intervju, Andrej i Kristin govore o nastanku albuma, osećaju nemoći i društvenim frustracijama koje su ga oblikovale, procesu sazrevanja benda, novoj vizuelnoj i koncertnoj postavi, ali i o tome zašto umetnost, poezija i kultura i dalje mogu biti oblik otpora. A priliku da novu muziku dua balans čujemo i uživo imaćemo već na predstojećem Changeover festivalu, koji će biti održan 8. oktobra.
Naslov albuma „prisila ne prinese pokoritve“ / „prisila ne donosi pokornost“ nosi izuzetno snažnu poruku otpora. Kako je nastala ova rečenica kao lajtmotiv i na koji način 12 pesama odražava večitu borbu između spoljašnje represije i unutrašnje slobode?
Andrej: Naslov je smišljen zajedno sa pesmama, uvek nam je bio na umu dok smo stvarali album. Ostao je sa nama kao značajna poruka, imajući u vidu mogućnost budućih borbi, predstojećih parlamentarnih izbora i protesta, mada je snaga poruke na albumu veoma slojevita. Mislim da naslov, zajedno sa pesmama, predstavlja složenost besa kao unutrašnje emocije. Kada se često osećam anksiozno, povučem se, razmišljam, okrećem se prirodi, poeziji, melodiji i pokušavam da to pretvorim u neku drugu, eteričnu emociju. „Prisila ne prinese pokoritve“ bio bi naš unutrašnji odgovor na ogromne borbe sa kojima se svakodnevno suočavamo.
Kristin: Zapravo je nastala kao jedna od pesama, koja je prvobitno nosila naziv „prisila ne prinese pokore“. Zaista mi se dopao zvuk tih reči zajedno, jaka slova P i R. Volim da se igram rečima i njihovim zvukovima. Kasnije smo „pokora“ promenili u „pokoritev“, jer je to imalo više smisla u odnosu na teme i poruku albuma.
foto: Andraž Fijavž Bačovnik
U opisu se navodi da pesme daju glas onima koji se, uprkos tome što žive u demokratskom društvu, bore sa osećajem nemoći. Koje su društvene anomalije ili svakodnevne frustracije najviše obeležile rad na ovom materijalu?
Andrej: Mislim da je osećaj nemoći danas veoma prisutan. Demokratija u kojoj živimo pokazuje se kao platno za sprovođenje neoliberalne politike, gde su država i ljudi nemoćni pred transnacionalnim kompanijama. Barijere koje je naše društvo uspostavilo u 20. veku kako bi sprečilo najgore zločine protiv čovečnosti urušile su se. To je izvor mojih frustracija, a stvaranje muzike je moj način da se nosim sa tim. Moj način da kažem da su nacionalistička liberalna politika i njene ideje dokazane kao previše slabe, da su cene gasa previsoke ili da se akademsko znanje danas ignoriše. Pored toga što sam dobio dete i kroz to ga prihvatio i video sebe na nov način, ovo je bilo jezgro mojih inspiracija.
Kristin: Takođe sam bila veoma podsećena na to koliko ljudi slepo mogu da slede nerazumne i okrutne naredbe odozgo kada je došao kovid-19 i kada su pravila jednostavno držala većinu ljudi tihom i poslušnom. Kao normalna empatična osoba, veoma su me pogodili i ratovi koji su se odvijali pred našim očima, do te mere da sam počela da preispitujem šta je stvarno, a šta iluzija. A ta iluzija se kasnije, nažalost, pokazala kao prilično realna slika onoga što ljudi jesu i za šta su sposobni. I moć nemoći može postati toliko snažna da moram nekako da je oslobodim i pretvorim u moć izražavanja.
Album donosi povratak sirovoj energiji vaših početaka, ali uz suptilniju zvučnu paletu i nešto sporiji tempo. Posle 13 godina postojanja, kako ste uspeli da pronađete savršenu ravnotežu, i bukvalno i metaforički, između nekadašnje pank žestine i ove nove, studijski profinjenije zrelosti?
Kristin: Kada slušam naše najstarije pesme, na primer one iz 2014. i 2015. godine, intimnost i frustracije prikazane kroz te pesme su suptilne, ali ipak imaju pank stav. Mislim da smo jednostavno sazreli kao odrasli ljudi i mnogo toga naučili na svom putovanju kroz uspone i padove — kako da stvaramo, kako da se predstavimo, kako da upravljamo, kako da produciramo, kako da snimamo i tako dalje — kako bismo odrazili ono što jesmo kao umetnici i jednostavno kao pojedinci.
Andrej: To je proces koji je i dalje u toku, jer još uvek učimo i usavršavamo način na koji „hvatamo“ naš zvuk. Sirovi džemovi su i dalje mesto gde se dešava prava magija, ali učimo kako da tu energiju prenesemo u studijski snimak. Na albumu „prisila ne prinese pokoritve“ napravili smo mnogo poboljšanja u načinu na koji predstavljamo album kao celinu. Shvatili smo da je jedna od najvažnijih stvari izgradnja dobrih umetničkih veza sa ljudima koji doprinose našoj muzici. I dalje volimo da imamo kontrolu nad svim aspektima produkcije, pa su nam dobri i iskreni odnosi sa njima veoma važni.
S obzirom na to da je najstarija pesma na albumu napisana pre više od četiri godine, kako su se te kompozicije menjale tokom vremena i šta je na kraju prelomilo da se spoje u koherentnu celinu ovog novog poglavlja?
Andrej: Većina njih je od džemova od po 10 minuta postala ono što čujete na albumu, što je postao naš standardni proces pravljenja muzike ili pisanja pesama. Mislim da je na sve pesme uticalo to što smo promenili mesto na kojem vežbamo — više ne sviramo u podzemnom bunkeru, već u prostoriji za skladištenje, tako da su nova zajednica koja se oko nje formirala i nova atmosfera tog prostora definitivno oblikovale pesme.
Kristin: Nastavili smo da se igramo motivima intimnosti, borbe, razmišljanja i prirode, pa smo odlučili da je slaganje tih tema, davanje dubine i kasnije stvaranje snažne vizuelne slike ključ za ovaj album. Trudnoća, porodiljsko odsustvo i jednostavno činjenica da sada imam još jedno malo ljudsko biće u svom životu koje apsolutno obožavam promenili su moj način razmišljanja, ali sam i dalje ista osoba sa sličnim zapažanjima.
Prisila, naslovnica vinila
Imate li neke lične favorite na albumu?
Kristin: Naravno. „js sm voda“, „žal mi je“, „imel je meč“ i „ogledalo“.
Andrej: Koliko god da volim album kao celinu, postoje trenuci u kojima sam iznenadio sam sebe. Posebno sam ponosan na to kako je ispala pesma „kar sm mela“, jer se mnogo oslanjam na svoj delay i bilo je teško ukrotiti taj efekat. Takođe „js sm voda“ — najduža pesma na albumu — na kraju se pokazala kao idealna uvodna pesma, sa tim dugim delovima koji pripremaju slušaoca za promene raspoloženja u pesmama koje slede. I na kraju, veoma sam ponosan na pesmu „do dna“, na kojoj je naš dobar prijatelj Luka Petrović doprineo gitarom. Luku veoma cenim kao muzičara još od vremena kada smo sarađivali kao New Balkan Wife i drago mi je što je svojim doprinosom unapredio pesmu.
Za koje pesme mislite da će publika najbolje reagovati kada ih budete izvodili uživo?
Kristin: Oduvek sam imala osećaj da znam koja je pesma hit i koja će postati hit na koncertima, ali ovog puta sam pomalo neodlučna između „žal mi je“, „vse sm povedu“ i sporijih pesama, kao što su „js sm voda“ i „gledava telesa“.
Andrej: Većina njih će delovati novo kada ih budemo svirali uživo, jer smo ih snimili kao duo, samo nas dvoje uz ritam-mašinu. Radujem se tome da ih sviramo i da zajedno sa publikom rastemo kroz njih.
Na ovom albumu sarađivali ste sa potpuno novim vizuelnim timom — Sangara Perhaj, Marcus Röder, Tina Ocvirk i Lovrency. Koliko vam je važno da album vizuelno odražava poruku koju želite da pošaljete?
Kristin: Po mom mišljenju, to je jedna od najvažnijih stvari u stvaranju albuma i nešto u čemu veoma uživam. Ceo aspekt produkcije i balansa koji Andrej i ja godinama stvaramo ima za cilj da našu muziku predstavimo ne samo kroz koncerte i albume, već i kroz fotografiju, kostimografiju, vizuelne prikaze, poeziju. Muziku, zvuk… vidim kao način izražavanja koji može da dotakne ljude na različite načine, a ti načini mogu postati još upečatljiviji kada ih prate i druga čula. Poruka se lakše prima, a istovremeno postaje složenija.
Andrej: Za mene je album bez vizuelnog aspekta kao slušanje radio-emisije bez voditelja koji predstavlja program. Ako samo pogledam naslov — „prisila ne prinese pokoritve“ — to je veoma grub i direktan naslov, ali vizuelna naslovnica mu daje potpuno drugačije značenje, odražavajući složenost koju pokušavamo da izrazimo.
Bend je dobio obnovljenu postavu za nastupe uživo koju čine Martin Kramberger, Jan Cizej i Luka Seliškar. Na koje načine su ovi novi muzički uticaji promenili dinamiku benda i kako se nova energija ustalila tokom proba i na sceni?
Andrej: Ozbiljno razmišljamo da preimenujemo bend u Kristin & the Nice Guys. Odlično se slažemo i imam osećaj da smo svi ovde da damo sve od sebe za bend. To čini stvaranje muzike i stalne probe mnogo lakšim, a samim tim i događajem kojem se radujemo.
Kristin: Pored toga, sa Janom Cizejem smo prijatelji već mnogo godina i veoma cenimo njegovu muziku i kreativnost, tako da je njegovo prisustvo na probama i koncertima delovalo kao veoma prirodan prelazak na to da imamo gitaristu na sceni. Osim toga, želela sam da se fokusiram na nastup kao vokal. Sviranje gitare i stvaranje muzike sa Andrejem nasamo je i dalje veoma zabavno, naravno, ali za nastupe uživo više volim da me gitara ne usporava. Barem ne u ovom trenutku.
Takođe, kada mi je Andrej predstavio Martina, delovao mi je kao veoma prijatan momak, pa sam u tom trenutku pomislila: zašto mu ne bismo dali šansu? Imali smo nekoliko kandidata za bubnjara koji su nam se javili nakon što smo prekinuli saradnju sa Janom Kmetom i nismo želeli da donosimo nagle odluke. Međutim, nešto kod Martina jednostavno je delovalo ispravno. On je veoma talentovan momak.
Kada se osvrnete na svojih 13 godina muzičkog putovanja, kako se promenila vaša vizija o tome šta danas znači biti art-pank bend? Da li poezija i dalje ostaje najefikasnije oružje protiv savremenih oblika kontrole?
Andrej: Vizija se nije mnogo promenila i i dalje vidim prostor za napredak. Zaista mi se dopada ono što radimo, gde smo stigli i šta smo postali tokom ovih godina, ostajući povezani unutar veoma umetničke regionalne scene. Hemija između mene i Kristin i dalje deluje veoma sveže i inspirativno. Mislim da je u našem savremenom svetu veoma važno ostati radoznao. U tom smislu, nije samo poezija — bilo koji oblik kulturnog delovanja jeste svojevrsno „oružje“, bilo da je reč o čitanju knjiga, gledanju filmova ili posećivanju muzeja.
Kristin: Ako poezija znači izražavanje sebe i odbijanje da ostanete ućutkani u svojim mislima, frustracijama i protestima, onda je definitivno bolja opcija nego biti marioneta, ali nije dovoljna kada je potrebna prava revolucija.
Naslovna fotografija: Andraž Fijavž Bačovnik
0 Comments