Aktivista zelenih politika, bicklista, novinar, publicista, sve je to Predrag Momčilović. Od sada, Predraga možemo zvati i – piscem. Preciznije, putopiscem.
Njegova knjiga „Vozom koji kasni” (Safara, 2026.) žanrovski gotovo da je neodrediva. Nastala kao zbirka kolumni koje je Predrag pisao za Oblakoder, uobličenih tako da ih možete iščitavati i kao reportaže, razglednice, dnevničke zapise ili memoare, knjiga „Vozom koji kasni” najpre je insert, isečak iz života ozbiljnog i savesnog voznog putnika.
Bez otkrivanja najzanimljivijih, ali i najnežnijih detalja ove dirljive zbirke (dirljive kako samo može biti onaj trenutak osamljenosti u kupeu u toku noći), navodimo da čitalac uz Predragove misli zuji od Brisela do Berlina, od Bara do Kikinde, kroz Vojvodinu, istočnu Srbiju i drugde. Sve to premreženo je opservacijama pronicljivog posmatrača. Tako, na jednom mestu će Predrag napisati da je godinama verovao da „iza velikih sistema postoji neki plan, a uz njega i ljudi sa vizijom kako da se taj plan ostvari (…) Kako sam stariji, sve više gubim iluziju da neko ima plan, a čini mi se i da sistem sve više zakazuje”, nakon čega će, svega par rečenica kasnije, napisati da je bio neizmerno srećan da su Beograd i Zrenjanin ponovo spojeni železničkom linijom.
U pogovoru urednica izdanja Jelena Vukićević navodi da je jedno od osnovnih Predargovih načela poverenje u pažnju. Tako će nam predočiti poređenje načina na koji ljudi u železničkim stanicama u Nemačkoj i u Srbiji žickaju novac, kako su mu neki ljubazni ljudi pomogli da pronađe izubljeni foto-aparat, kao i s kakvim nevoljama će se suočiti putnik koji poželi da u voz ukrca svoj bicikl.
„Knjiga je pre svega neka vrsta putopisa, ali žanrovski neodređenog putopisa. Nažalost, čini mi se da su putopisi sa pojavom društvenih mreža i dostupnošću informacija, ali i jeftinog i brzog putovanja gotovo nestali, pa ovaj putopis ima taj vajb vraćanja u prošlost koja je stvarna ili ponekada izmaštana”, kaže Predrag za Oblakoder.
Kad se osvrneš za napisanim kolumnama koje si uobličio u knjigu, kako gledaš na period tokom kojeg su nastajale, kao i na sve te vožnje?
Predrag Momčilović: Knjiga je nastala na osnovu kolumni koje sam pisao za Oblakoder koje su kasnije dorađene i spojene u celinu uz dodatne priče koje su se usput dešavale. Veći deo priča nastao je u periodu od jeseni 2023. do leta 2024. pa su zato i smeštene u takve celine, a i zato što dok putujem često pišem o temperaturama, vegetaciji, životinjama i svetu koji se dešava dok se krećem vozom, biciklom ili samo stojim i čekam na stanicama.
Koliko su tekstovi nastajali u samim vozovima? Čitajući ih, stiče se utisak da si non-stop imao olovku i papir u rukama.
Tokom putovanja sam uvek sa sobom nosio olovku i blokčić za pisanje kao i foto-aparat. Obično sam zapisivao najupečatljivije delove, ili samo nasumične misli koje su mi padale na pamet da bih, kada se vratim sa putovanja, seo za laptop i te crtice pretvarao u priče. Pokušavao sa da pišem dok su sećanja i detalji što svežiji, ponekada mi to nije uspevalo jer između putovanja desi se ceo jedan život, ali ponekada sam i uspevao pa mi deluje da su te priče možda i najbolje ispale. Na svom laptopu imam i veliku kolekciju fotografija vozova i železničkih stanica ali, nažalost, zbog formata one nisu stigle da uđu u knjigu.
Kao naslov knjige odabrao si naslov pesme grupe „Za jednu noć”, autora Raška Jovičića. Kako je došlo do toga?
Za naslov knjige bio sam siguran i pre nego što sam napisao prvu reč, jednostavno znao sam da naslov mora biti „Vozom koji kasni”. Ovaj naslov je ujedno i omaž van Čačka manje poznatoj rok grupi – Za jednu noć i njihovom prerano preminulom pevaču i tekstopiscu Rašku Jovičiću. On u ovoj pesmi kaže: „Vozom koji kasni, putem koji vidim samo ja…”. Čini mi se da je tako bilo i sa mojim putovanjima, pošto sam ponekada samo ja video ili pretpostavljao gde taj put ide, a kada se upustite u putovanje vozom po Srbiji, morate da znate da je put ipak više proces nego samo stizanje do odredišta.
U kolumnama putuješ i kroz vreme, u detinjstvo, u daleku prošlost nekadašnje zajedničke zemlje, u budućnost i maštarije. Šta misliš, kakve price ćeš napisati u eventualnom nastavku „Voza koji kasni”?
Voleo bih da to budu priče o nekim novim lokalnim, regionalnim i međunarodnim vozovima. Nekada mi je žao što sam prekasno rođen pa nisam mogao da putujem vozom od Beograda do Malmea, ili na ekskurziju Beograd – Moskva preko Kijeva, kako je moj otac putovao na apsolventsku ekskurziju. Voleo bih u tim budućim pričama da stanice budu nešto posećenije, a da bifei na njima budu puni ljudi koji putuju ili jednostavno piju svoj vinjak ili pivo bez žurbe. Takođe, ostalo mi je još par egzotičnih linija kojima nisam stigao da se vozim, ali se nadam da ću nekoga motivisati da to uradi, pa da umesto mene napiše priču kako je putovati vozom od Prahova do Zaječara ili od Raške do Kraljeva.
Putujući kroz knjigu, negde na sredini puta čitalac doživi udarac u pleksus, kada naiđe na impresije o padu nadstrešnice u Novom Sadu. Zašto si se odlučio da to uvrstiš u knjigu? Da li ti je delovalo neizbežno?
Kao neko ko obožava vozove često ih romantizujem, ali baš zato mi je bilo važno da razbijem tu iluziju da iza vozova stoje samo romantični i lepi trenuci. Nekad iza vozova stoje zli, loši i nemarni ljudi i to nije samo kada je u pitanju tragedija na stanici u Novom Sadu. U knjzi pominjem i tragediju koja se desila 1941. godine Smederevu, kada je jedan voz nestao u eksploziji, pominjem i ratni zločin iz 1993. godine u stanici Štrpci, kada je iz voza kidnapovano dvadeset ljudi samo zato što su imali „pogrešno” prezime. A pod samom nadstrešnicom u Novom Sadu sam stajao toliko puta da se ni sam ne sećam, pa je osećaj da smo svi mogli da završimo pod tom nadstrešnicom zato i tako jak.
Na izlasku iz knjige kažeš, otprilike, da nisi mnogo pametniji nego pre početka serije putovanja vozom. S druge strane, čitalac, nakon čitanja ove knjige, bogatiji je za toliko toga. Šta misliš o tom kontrastu?
Ovo nije neka pretenciozna knjiga koja donosi neki veliki zaplet i pouke, više je zamišljena kao nešto što čitate usput dok se vozite, vozom, gradskim prevozom, ili dok čekate u parku ili kod kuće, pa malo dremnete, pa nastavite. Knjiga je pisana kao pohvala sporom putovanju, putovanju koje ne donosi velike promene, kao pohvala dremki i spavanju. Ja sam tokom svojih putovanja često propustio najlepše delove puta jer mi se spavalo, ali nije mi uopšte žao.
Fotografije: Ivan Ivić
0 Comments