Slušanje muzike danas je prevazišlo sve koncepte žanrova. Svi slušamo sve, svi znamo sve, i sve može da stigne do nas, ako to zaista želimo. Ako ne želimo, dovoljno je da nas samo zavoza plejlista sa Spotifaja, Dizera, ili Jutjuba (ili radija, ako to i dalje slušate).
Kad pogledamo godišnje liste, vidimo da se sve izmešalo, alternativa i mejnstrim, rep i psihodelični rok. Ono što je zajedničko je da se u vrhu kritike, ali i po broju strimova nalaze autori koji su rešili da okrenu sve na introspekciju, proživljavanje dubokih emocija i problema. Pa tako su tako Lana Del Rey, boygenius, Sufjan Stevens, SZA, Mitski najbolje ocenjeni, ali svakako nisu party albumi, osim ako vam omiljena zabava nije valjanje u suzama u krevetu. Što je potpuno ok ako jeste, ne osuđujeumo.
Sa druge strane, ljudi su slušali i Kajli Minog i Pegi Gu, ali i Oliviju Rodrigo, Paramore, Kerolin Polaček, i Troja Sivana u nešto bržim plesnim varijantama, mada su i oni imali štošta da otplaču kad su hteli.
Sa treće strane, alternativni prvaci su izbacili albume koje oni koji vole Tejlor Svift i Kajli nisu baš ljubili ili makar nisu na prvu loptu. Pa tako JPEGMAFIA i Deni Braun imaju svoj Scaring the Hoes, a Fever Ray, ili 100 gecs su sva kul deca u svetu slušala, pa ste valjda i vi.
Da li u tom celom konceptu slušanja i strimovanja 24/7 možemo da kažemo da smo neke albume prespavali? Svakako, ali i ne, jer nas je related odvukao samo u neku totalno drugu stranu, pa samim tim nismo ni čuli da su ovi neki drugi likovi radili kul indie pop, soul, pank ili elektropop albume.
Evo par izdanja koja ste propustili, dok ste đuskali uz Padam padam ili plakali uz My love mine all mine ili bili jaka samostalna žena uz Flowers. A sigurno je nekom (meni) ovih nekoliko albuma bilo za 5 zvezdica.
Chris Farren – Doom singer
Na prvi pogled, nakon nasumičnog imena ovog čoveka, kao i crteža na omotu ploče, neko će reći nema leba ovo da slušam. Al’ taj neko je onda propustio jedan od najsimpatičnijih i najduhovitijih albuma godine. Farren je taj naslovni doom singer, koji priča svoje priče kroz vesele aranžmane indie pop muzike na tragu harmonija bendova poput Beach Boys, ili švedskog kantautora Jensa Likmana. Mada će i fanovi grupe Weezer (ako takvih ima) uživati u sarkazmu stihova „I’ve been doing the bare minimum Yet somehow it’s still not enough” ili „I wanna own the things I rent / I want to love my government / I want the money back I spent / On the weekends I forget.” Iza šaljivih stihova kriju se i tuga i bes i razni problemi, ali Farren je sve to upakovao na savršen i pitak način.
Sofia Kourtesis – Madres
Sofija nam stiže iz Perua, makar originalno, a živi u Berlinu (a gde drugo) i stvara odličnu, organsku elektronsku muziku, koja zaslužuje da dođe bukvalno do svih ljudi ovog sveta, a još uvek ne stiže. Njen topli haus zvuk je možda čak više primamljiv ljudima koji ne vole elektronsku muziku. „Madres“ je superioran, briljantno konstruisan elektronski album za ples, sa prepoznatljivim sopstvenim identitetom i novim detaljima koje ćete otkrivati sa svakim novim slušanjem, a takvih nema previše u blizini. A iza svega se krije priča o majci i ćerki. Sofijina majka je bila jako bolesna, izlečila se, a Sofija je ceo svoj unutrašnji život ali i zahvalnost lekaru koji je lečio prenela u svoju muziku. Pa tako kad slušate pesmu How Music Makes You Feel Better, ona u nekom trenutku prestaje da bude elektronska numera zakićena acid house melodijama i soulful vokalima, i postaje mantra za život i bolje sutra.
Militarie Gun – Life under the gun
Ono što su nam prošlih godina doneli u život sa svojim prvim i novim albumima bendovi poput Fontaines DC ili Turnstile, za ovu godinu bi to bili nešto grublji gitarski momci iz Kalifornije. Album Life under the gun ima dovoljno žestine i panka u sebi da skrene pažnju svih tvrdokornih fanova zvuka i pravih glava, ali i dosta melodije i pevljivih refrena kojim će napasti širu publiku. Iza buke i energije stoje momci prepuni anksioznisti i straha od svakodnevnog života, s kojim, realno, gotovo svako od nas danas može da se poistoveti, voleo brze gitare ili ne.
George Clanton – Ooh rap i ya
Kao i kod Farrena, ovaj album se zaista zove Ooh rap I ya. Apsolutno ne znam kako sam kliknuo plej na nešto što se tako zove. Ali mi je drago što jesam, jer iza ovog naslova se ne krije rep ploča, već jedan sanjivi melanholični 80s elektronski album, pun bengera koji čekaju da budu otkriveni. Chillwave i Vaporwave su žanrovi koji su čini nam se izumrli zauvek, ali ih je Clanton povampirio za potrebe svoje ploče, jer vrsta nostalgije za vremenima koje nikada nije ni doživeo se javlja kao glavni motiv, a ovi zaboravljeni muzički žanrovi su se pokazali kao najbolje vozilo za te teme.
Slaughter Beach, Dog – Crying, Laughing, Waving, Smiling
Alt country se vratio ove godine (kao i country) na velika vrata. U striming trku su se uključili kako razni Storm the Capitol desničarski izvođači, tako i oni kantri likovi što poštuju žene i druge religije. U toj klimi, bivši emos Džejk Evald iz benda Modern Baseball je podigao na viši nivo svoj bend Slaughter Beach, Dog novim albumom. Momci iz benda su napravili grupicu inteligentnih pesama, sa lako pamtljivim refrenima, ali i pričama koje mogu da se prate i zamišljaju kao kratki filmovi istrgnuti iz svakodnevice srednje Amerike. U godini u kojoj je mnogo poznatiji bend Wilco imao album, ovi momci su svojim pesmama uspeli da nadvilkuju Wilco.
0 Comments