Od brojnih dvodimenzionalnih projekcija muških fantazija na ekranu, arhetip manično magične devojke iz snova (Manic Pixie Dream Girl) možda najviše boli. Ovaj arhetip odnosi se na ženske likove koje su jedinstvene (bele), otkačene, i poseduju neobjašnjivu količinu samopouzdanja i životne mudrosti netipične za nekoga njihovih godina. Ono što nemaju jeste sopstveni život nezavisno od protagonista, mane, niti sposobnost da budu išta osim neodoljive. Ovaj termin skovao je Nejtan Rabin kada je pisao recenziju filma Elizabettaun, gde ovaj arhetip definiše kao onaj koji postoji isključivo u uzavrelim maštama osetljivih scenarista-režisera kako bi poučio mlade muškarce da prihvate život i njegove beskonačne misterije i avanture. Mada se Rabin kasnije izvinio za kovanje ovog termina zbog preterane upotrebe u popularnoj kulturi, koja je na kraju svaku depikciju iole drugačijeg ženskog lika svodila na ovaj arhetip, hajde da vidimo zašto je postao tako bitan deo rečnika savremene kulture.
Razlog za to je instant prelivanje ovog arhetipa u naše stvarne živote. Filmovi ranih dvehiljaditih godina su period kada je ovaj arhetip bio najzastupljeniji i imao značajan uticaj na naše krhke tinejdžerske egoe, te je obuhvatio nas milenijalce i srodnu nam Gen Z generaciju (nismo mi toliko različiti). Sigurna sam da je većina nas tokom adolescencije, a i u odraslom životu, na neki način pokušala da oponaša ovaj arhetip, jer je predstavljao retku depikciju alternativnosti, ekscentričnosti i sanjarskog temperamenta u mejnstrim kulturi. Međutim, ključni problem nastaje u tome što ovi pridevi postoje samo da bi ženski lik dobio validaciju od strane protagoniste. Na ovaj način, ovaj arhetip možemo blisko povezati sa stvarnom „Pick me“ devojkom, koja je široko prisutna u diskursu društvenih mreža, i definiše se pre svega kao pokušaj da bude „drukčija od drugih devojaka“ radi potvrde od strane muškaraca.
Ako ćemo realno, biti žena znači biti performans umetnica, jer smo učene da krojimo naše postojanje kako bismo bile percipirane na načine koji će biti prihvaćeni. Dakle, biti voljena znači biti konzumirana. Funkcija arhetipa manično magične devojke iz snova jeste da čini ekscentričnosti prihvatljivim, tj. nečim što može da se konzumira, jer su one obožavane od strane muškaraca upravo zbog tih osobina. Međutim, sada kada smo prerasli romantizaciju i idealizaciju „alternativne žene“, jer ne prikazuje verodostojno žensko iskustvo, hajde da se bavimo usponom i padom ovog arhetipa u filmu, te da li i dalje nalazimo njegove iteracije u savremenom trenutku.
Pitanje koji ženski likovi su zapravo primeri ovog arhetipa je veoma složeno i često kontroverzno. Samouverene, „neobične“ i inspirativne žene na filmu same po sebi nisu primer ovog arhetipa, iako im je veoma lako nalepiti ovu etiketu. Opasnost ovde leži u tome što, rigidno posmatrajući stvari u ovom diskursu, imamo sklonost da odbacimo mnoge sjajne glumačke izvedbe i likove. Zbog toga filmove koji se navode kao prototipi ovog arhetipa, kao što su Silom Dadilja, Do poslednjeg daha i Eni Hol, neću uzimati u obzir. Jer koliko god neobičnih autfita da ove protagonistkinje nose, i koliko god ekscentričnosti pokazivale, one ipak imaju svoju narativnu trajektoriju, bogate unutrašnje živote i autonomiju koja nije vezana samo za samoaktualizaciju protagonista. Zanimljivo, naša originalna manično magična devojka iz snova uopšte nije devojka – već žena od 79 godina.
Harold i Mod (1971), Hal Ashby
Mod, koju tumači Ruth Gordon, može se smatrati originalnom depikcijom ovog arhetipa zbog svoje ekscentrične, slobodoumne prirode i sposobnosti da transformiše život protagonista. Iako je značajno starija od kasnijih predstavnica ovog arhetipa, njene godine ne umanjuju njenu ulogu u filmu kao katalizatora za Haroldovu promenu (uključujući i romantičnu prirodu njihovog odnosa). Mod je tlocrt za ovaj arhetip jer kroz svoju neobičnu mudrost i radost prema životu pomaže Haroldu da pronađe smisao i pobegne iz svoje depresivne svakodnevice. Kasnije su ove osobine prenete na likove mladih, seksualno poželjnih žena, koje su, poput Mod, predstavljene kao muze koje postoje prvenstveno da inspirišu i promene muške protagoniste, ali bez vlastite dubine ili razvoja (i iminentne smrti koja ih čeka). Ova promena naglasila je fantazijsku dimenziju arhetipa, gde su ove žene idealizovane i svedene na instrumente muških priča.
Jesen u Njujorku (2000), Joan Chen
U naredna dva primera imamo zanimljivu tenziju između smrti ženskih likova koji predstavljaju ovaj arhetip i emocionalnog preporoda protagonista (kao što je viđeno u prototipu Mod). Tako Šarlot, koju tumači Vinona Rajder u ovom filmu, donosi nevinost i mladalačku energiju u život protagoniste, starijeg, iskusnog plejboja koji se suočava s prolaznošću vremena. Šarlot, koja se bavi umetnošću i nosi težak teret smrtonosne bolesti, postaje simbol emocionalnog preporoda za Vilijama, a njena uloga je da ga podstakne na promenu. I pored svoje tragične sudbine, njen lik ostaje u funkciji romantične i inspirativne figure koja utiče na njegovu transformaciju.
Slatki Novembar (2001), Pat O’Connor
Sara, koju tumači Šarliz Teron, kroz svoj nekonvencionalan pristup životu unosi ljubav i promenu u život hladnog i ambicioznog Nelsona. Ona provodi po mesec dana sa različitim muškarcima, pokušavajući da im promeni živote, a Nelson postaje njen novi „projekat,” čime otpočinje njegova promena. Iako Sara ima sopstvene zdravstvene probleme koji su ključni za zaplet, njen lik je prvenstveno tu da inspiriše Nelsona da preispita svoje prioritete i otkrije dublje emocije i smisao života. Jer šta drugo da radi žena kojoj je dato još malo vremena za život.
Neobične okolnosti (2004), Zach Braff
Kroz neobičnu kombinaciju detinjaste, nevine energije i duboke emocionalne povezanosti s protagonistom, Sem, koju tumači Natali Portman, savršeno utelovljuje ovaj arhetip. Kao epileptičarka, njen lik nosi sa sobom određenu ranjivost i životnu mudrost jer svet proživljava drugačije od drugih, ali njen lik prvenstveno služi da izvuče protagonistu iz njegove emocionalne tuposti i depresije i podstakne ga da pronađe radost u jednostavnim stvarima u životu.
Elizabettaun (2005), Cameron Crowe
Lik Kler, koju tumači Kirsten Danst, razlog je zbog kojeg je ovaj arhetip i dobio ime. Nakon inicijalnog susreta s protagonistom, ona mu odmah podređuje svoj život, kreira muzičku plejlistu i umetničke projekte za njegov put pronalaženja sebe, te mu s optimizmom i mudrim rečima pomaže da se izbori s porodičnom tragedijom i osećajem neuspeha. Njena svrha u filmu je da unese svetlost u njegov sumoran život, iako se njena sopstvena priča ne razvija dalje od uloge inspirativne figure koja ga spašava.
Uvek reci da (2008), Peyton Reed
Ovde imamo još jednu jasno izraženu karakteristiku ovog arhetipa – umetnički nastrojena devojka s neobičnim stilom i još neobičnijim hobijima. Alison, koju tumači Zoi Dešanel (koja je postala simbol ovog arhetipa i u stvarnom životu), donosi životnu energiju i spontanost u život glavnog lika, podstičući ga da kaže „da” svakoj prilici koja mu se pruži. Njena funkcija je da pomogne Karlu da se oslobodi svojih strahova i preuzme kontrolu nad svojim životom, ali bez detaljnijeg prikaza njenih vlastitih motiva i izazova s kojima se nosi.
Skot Pilgrim protiv celog sveta (2010), Edgar Wright
Ramona, koju tumači Meri Elizabet Vinsted, jedan je od ključnih primera ovog arhetipa u kolektivnoj svesti. Ona je dinamična, enigmatična i nadasve kul, te sa svojom večito promenljivom bojom kose i hladnim stavom postaje opsesija za protagonistu, motivišući ga da se bori sa njenih sedam bivših romantičnih partnera i partnerki kako bi osvojio njeno srce. Iako se film dotiče Ramone kao složenijeg lika, ona i dalje funkcioniše kao katalizator Skotovog ličnog razvoja.
Jedan od razloga zašto je arhetip toliko sveprisutan u kolektivnoj svesti jeste to što, pored brojnih iteracija na ekranu (još neki primeri mogu biti filmovi Devojka iz susedstva, Gradovi na papiru, Gledajući detektive), služi i kao inspiracija za filmove koji subvertuju ovaj arhetip i kritikuju njegovu površnost.
Nebo Boje Vanile (2001), Cameron Crowe
Iako možda inferiorna verzija u odnosu na original iz Španije, verzija filma Kamerona Kroa nastavlja da flertuje sa granicama onoga što jeste i što zamalo jeste ovaj arhetip (lik Peni Lejn je na veoma zanimljivom graničnom prelazu u njegovom drugom filmu „Korak do slave“). U ovom slučaju, lik Sofije, koju tumači Penelopa Kruz, sa svojom šarmantnom, sanjarskom prisutnošću potpuno menja život protagoniste. Međutim, film kasnije otkriva kako je Dejvidova percepcija Sofije izobličena i idealizovana do tačke fantazije, posebno nakon nesreće koja uništava njegov život. Ovaj razvoj događaja naglašava opasnosti idealizacije i nerealnih očekivanja, čime se arhetip subvertuje.
Večiti sjaj besprekornog uma (2004), Michel Gondry
Lik Klementine, koju tumači Kejt Vinslet, jedna je od ključnih subverzija ovog arhetipa (slična subverzija se ponavlja u sledećem filmu reditelja Mišela Gondrija „Ja sanjam“). U filmu, Klementina direktno odbacuje etiketu da je samo ekscentrična, inspirativna figura, naglašavajući da je složena osoba s vlastitim problemima i nesavršenostima. Protagonista Džoel, zajedno s gledaocima, kroz proces brisanja sećanja uči da je Klementina više od idealizovane verzije koju je stvorio u svojoj glavi, što ruši iluziju koju arhetip manično magične devojke iz snova obično stvara.
500 dana leta (2009), Marc Webb
Opet Zoi Dešanel, ali ovog puta u subverziji ovog arhetipa, jer film, iako je priča ispričana iz perspektive Toma, jasno prikazuje kako su njegove idealizacije Samer zapravo rezultat njegovih fantazija i pogrešnih očekivanja. Samer je prikazana kao kompleksna individua s vlastitim željama i granicama, koja ne ispunjava ulogu koju Tom očekuje od nje. Film na kraju razotkriva kako su Tomove projekcije bile površne i nepravedne prema njoj. Ono što mi je možda najzanimljivije u vezi s filmom jeste dugogodišnji diskurs oko njega i koliko nam je trebalo da kao kolektiv razumemo ko je zapravo toksičan u ovom odnosu.
Rubi Sparks (2012), Valerie Faris & Jonathan Dayton
Lik Rubi Sparks, koju glumi Zoi Kazan, je doslovna manifestacija arhetipa, ali sa značajnom subverzijom – ona je lik koji je protagonista stvorio i nastavlja da aktivno oblikuje svojim pisanjem. Kako on sve više kontroliše Rubi kroz svoje pisanje, film postaje kritika i dekonstrukcija arhetipa, pokazujući kako je kreiranje idealizovane žene za vlastite potrebe destruktivno i nepravedno.
Razmišljam da okončam ovo (2020), Charlie Kaufman
Neimenovana „Devojka”, koju glumi Džesi Bakli, predstavlja najskoriju subverziju arhetipa, ali na veoma složen način. Film postepeno otkriva da ona nije potpuno razvijena osoba, već delimično projekcija unutrašnjeg sveta starijeg muškarca Džejka, koji tokom celog filma aktivno kreira fantaziju svog života, koji je potencijalno mogao da se desi. Njeno postojanje služi da istraži duboko ukorenjene nesigurnosti i nezadovoljstva u njegovom umu, kritikujući kako ovaj arhetip često predstavlja ženu kao fantaziju, a ne kao stvarnu osobu s vlastitim životom i mislima.
Jasno je da je došlo do zamora ovim arhetipom, zato ga ne viđamo u protekloj deceniji (zamenio ga je drugi o kojem ćemo pisati u jednom od narednih tekstova). Likove koje možemo identifikovati kao one koji poseduju karakteristike ovog arhetipa u skorije vreme nalazimo na televiziji, kao što su Džuls u seriji Euphoria i Mejv u seriji Sex Education, s time što su njihovi likovi predstavljeni sa mnogo više nijansi u pogledu motivacija, izazova i autonomije u odnosu na protagoniste, te su daleko kompleksniji.
Arhetip manično magične devojke iz snova još uvek nije revitalizovan, ali nije isključeno da nam je potrebna njegova složenija iteracija. U svetu gde su naši mejnstrim filmovi uglavnom fokusirani na kataklizme, katastrofe i sile koje prete da unište svet koji znamo, možda nam optimizam i magičnost ovog arhetipa i treba – pod uslovom da je propraćen složenom studijom karaktera i sopstvenom narativnom trajektorijom. Želim da saznamo više o manično magičnoj devojci iz snova, i to je, nadam se, zdraviji stav za zauzeti. Možda se ne trebamo fiksirati na mane ovog arhetipa, već tražiti i stvarati nijansiranije iteracije ženskog iskustva, koje predstavljaju žene sa komplikovanim unutrašnjim životima i emocijama, koje pored svega toga poseduju uobičajene karakteristike ovog arhetipa. Jer na kraju razmislimo ko je zapravo dosadašnji uzrok njenog postojanja na filmu – lik prosečnog protagoniste.
Problem nije u manično magičnoj devojci iz snova – već u liku (čitaj: osobi) koja je tako percipira.
0 Comments