Svi smo mi ponekad tužna devojka. Veruj mi, jer ovo piše žena koja je pravila rakiju od sopstvenih suza za umetnički rad (i zna ponešto o razlici između procesuiranja svojih osećanja i romantizacije istih). Ali ko je zapravo „tužna devojka” i kako održava momentum u popularnoj kulturi već deceniju? Ovo je jedan od malobrojnih fenomena u mejnstrimu koji podjednako rezonuje sa milenijalcima i Gen Z generacijom, jer tuga koju tužna devojka komunicira nije politizovani bes, već internalizovani teret, u većini slučajeva anksioznost koja se filtrira kroz muziku, film, TV i književnost.
Masovna popularizacija tužne devojke kreće sa stvaralaštvom Lane Del Rey, čiji je vizuelni identitet kao sav Tumblr i rani Instagram smućkan u jednu pop ikonu. Njena estetika je sumorna, melanholična i nostalgična i poseduje imerzivni kvalitet filmova, što je doprinelo tome da fanovi kreiraju svoju estetiku u dijalogu sa njenom. Setite se samo internet pomame u vidu hashtag-a #prettywhenyoucry…
Međutim, problem sa ovom estetikom jeste što ulepšava i romantizuje tugu, čineći je aspirativnom. Ali, ovo smo već videli na filmu (zato nas toliko i radi nostalgija). Arhetip tužne devojke na filmu predstavlja lik mlade (bele) žene koja je duboko tužna, često balansira između krhkosti i snage, dok preispituje svoje emotivne i egzistencijalne borbe kroz estetski privlačne narative. Dakle, protagonistkinja je tužna (nebitno zbog čega), ali uvek lepa. Ipak, ovaj arhetip je evoluirao vremenom, te hajde da hronološki prođemo njegove ključne iteracije da bismo razumeli šta znači za nas u savremenom trenutku i idealni dalji razvoj istog.
Doručak kod Tifanija (1961), Blake Edwards
Protagonistkinja filma Holly Golightly predstavlja jedan od začetaka arhetipa tužne devojke kroz svoj kompleksni karakter koji estetikom maskira svoju tugu i nesigurnosti sa svojim identitetom. Bez obzira na to što deluje bezbrižno i sofisticirano, ona je nadasve usamljena i tužna i ne prihvata sebe. Iako se često smatra začetkom arhetipa manične magične devojke iz snova, argumentovaću da ovo nije slučaj, jer je podjednako izgubljena kao i protagonista, i narativni akcenat je na njoj. Takođe, njen život je ogrezao u žurkama, organizovanom kriminalu i povremenoj kleptomaniji, i koliko god da je šarmantna Audrey Hepburn, narativ ne laže. Možda bismo, da je glavnu ulogu igrala Marilyn Monroe, za koju je Truman Capote i namerio scenario, lakše uvideli tragičnost ovog lika.
Ludi Pjero (1966), Jean-Luc Godard
Ovo nije obična tuga, ovo je seksi francuski ennui koji oličava protagonistkinja Marianne. Ona predstavlja arhetip tužne devojke kroz svoj nemiran duh i težnju za slobodom. Dok istovremeno nosi duboku unutrašnju bol. Marianne balansira između privlačne spoljašnjosti i emocionalne kompleksnosti, stalno bežeći od konvencionalnog života u potrazi za nečim dubljim. Ovaj balans između lepote i nedefinisane tuge tipičan je za filmsku saradnju između Godara i Ane Karine, čime su stvorili privlačan i karakterističan kontrast između spoljašnje fasade i unutrašnje krhkosti, dodatno naglašavajući sponu između lepote i tragičnosti u zajedničkim filmovima (Alphaville, Vivre sa vie, Le Petit Soldat).
Persona (1966), Ingmar Bergman
Protagonistkinje Elisabet i Alma oličavaju arhetip tužne devojke kroz njihovu duboku psihološku i emocionalnu povezanost, koja se manifestuje kroz njihovo tugovanje i uglađeni izgled. Bergman koristi minimalistički stil da prikaže kompleksne unutrašnje borbe obe žene, stvarajući snažan vizuelni kontrast između njihove doterane spoljašnjosti i unutrašnjeg haosa. Protagonistkinje se postepeno stapaju u jedno tokom filma, otkrivajući svoje najdublje strahove i nesigurnosti. Njihova lica, koja se često preklapaju i reflektuju jedno drugo, postaju platno za izražavanje tuge, izolacije i identitetske krize, dok istovremeno zadržavaju estetsku eleganciju koja čini ovaj film jednim od najvažnijih prikaza arhetipa tužne devojke na filmu.
Pariz, Teksas (1984), Wim Wenders
Jane, koju glumi Nastasja Kinski, nosi bol i tragove prošlih trauma, dok njena krhka lepota dodatno naglašava njenu emotivnu ranjivost. Njena izolovanost u tugovanju reflektuje se kroz njen posao u peep show kabini, gde je fizički i emocionalno odvojena od stvarnog sveta. Kroz suptilnu igru svetla i senke i njen izgled koji aludira na nekadašnje pinup devojke, Wenders prikazuje njenu unutrašnju borbu i čežnju za izgubljenim vremenom i vezama, dok je ona na neki način i nosilac izgubljene poetike neostvarenog američkog sna, stvarajući snažan kontrast između njenog spoljašnjeg izgleda i unutrašnjeg sveta, što je suština ovog arhetipa.
Dvostruki život Veronike (1991), Krzysztof Kieślowski
Protagonistkinje filma „Dvostruki život Veronike,” koju glumi Irène Jacob kao Veronika i Veronique, oličavaju arhetip tužne devojke kroz svoje paralelne živote ispunjene nejasnom tugom i melanholijom. Obe verzije lika – jedna iz Poljske i druga iz Francuske, izražavaju duboku unutrašnju tugu i osećaj predodređenosti, dok istovremeno zrače krhkom lepotom i nežnošću. Reditelj koristi vizuelno bogate scene i suptilnu simboliku kako bi prikazao njihove unutrašnje konflikte i emocionalne borbe, stvarajući tenziju između njihove fizičke lepote i besciljne anskioznosti koju nose u sebi (što je i slučaj sa filmovima Crveno i Plavo iz njegove možda poznatije trilogije).
Bafalo 66 (1998), Vincent Gallo
Layla oličava arhetip tužne devojke kroz svoju kompleksnu mešavinu inflantilne lepote i duboke unutrašnje tuge i usamljenosti. Protagonistkinja, koju glumi Christina Ricci, zrači nekom vrstom tihe melanholije dok pokušava da pronađe svoje mesto u svetu koji je tretira hladno i nemilosrdno. Njena nežna lepota i naivni izgled su u kontrastu sa njenom unutrašnjom ranjivošću, osećajem nesigurnosti i dubokim emotivnim ranama koje se ogledaju u njenom odnosu sa protagonistom.
Samoubistvo nevinosti (1999), Sofia Coppola
Argumentovaću da celokupni stvaralački opus Sofije Kopole predstavlja odu tužnoj devojci, istražujući krhkost, tugu, lepotu i nadasve izolaciju njenih protagonistkinja. U slučaju ovog filma, sestre Lisbon oličavaju arhetip tužne devojke kroz njihovu izolaciju od spoljašnjeg sveta i nevidljivi emotivni teret koji svaka nosi, prikazani kroz nostalgične i melanholične tonove filma, ističući tenziju između njihove mladalačke lepote i tragičnih sudbina. Rediteljka koristi vizuelno bogat i simboličan jezik kako bi prikazala unutrašnje konflikte i melanholiju ovih likova, stvarajući snažan kontrast između spoljašnje estetike i unutrašnje boli.
Raspoloženi za ljubav (2000), Wong Kar-wai
Su Li-zhen, koju glumi Maggie Cheung, prikazana je kao elegantna i rezervisana žena koja se suočava (zapravo ne suočava) sa emotivnom boli zbog afere svog muža. Njena stilizovana pojava i prefinjenost stvaraju snažan kontrast sa njenim osećajem usamljenosti i melanholije. Reditelj koristi prelepe vizuelne kompozicije i repetitivne kadrove kako bi kreirao tenziju između njene lepote i bola, kao i sredine i narativa koje ne želi da napusti. Tragičnost njenog lika leži u njenom odbijanju prilike za novu ljubav, fetišizujući svoju prošlost, pa i celokupnu svoju estetiku unutar te kuće za lutke, čime se njena tuga i patnja dodatno produbljuju.
Portret dame u plamenu (2019), Céline Sciamma
Ovaj film predstavlja ogroman skok u odnosu na evoluciju arhetipa, jer je meta komentar na tenziju između tuge i lepote kroz kreaciju portreta protagonistkinje. Héloïse, koju glumi Adèle Haenel, doživljava duboku emotivnu borbu i neostvarenu ljubav, dok njena veza sa umetnicom Marienne istražuje strast i tugu. Film koristi prelepe scene i simboliku da prikaže njen unutrašnji svet, dok njen portret reflektuje i na neki način zarobljava ove emocije. Tragičnost njenog lika leži u nemogućnosti ostvarenja ljubavi zbog društvenih normi, čime film kritički osvetljava način na koji umetnost i društvo tretiraju odnos između tuge i lepote u ženskom iskustvu.
Žena koja obećava (2020), Emerald Fennell
Poslednji primer u evoluciji ovog arhetipa jeste Cassie kroz svoj kompleksni karakter i odlučnost da se sama suoči sa nepravdom. Protagonistkinja, koju glumi Carey Mulligan, koristi svoju spoljašnju privlačnost kao alat za osvetu, dok unutrašnja tuga i trauma zbog gubitka prijateljice oblikuju njene postupke. Film preispituje estetiku kroz standardno prihvaćene oznake ženske lepote u kontrastu sa dubokom emotivnom boli i besom, naglašavajući kako spoljašnja privlačnost može biti maska za unutrašnju patnju. Ovaj narativ osvetljava kako tuga može biti transformativna snaga, dok istovremeno kritikuje društvene norme koje fetišizuju i romantizuju žensku patnju.
Trajektorija arhetipa tužne devojke u filmu i medijima uopšte samo tokom poslednje decenije pokazuje koliko je evoluirao i koliko nam je potreban, posebno otkad se preselio na TV – zahvaljujući seriji Fleabag, između ostalog. Ipak, ranije iteracije ovog arhetipa treba da nam služe kao upozorenje da ne fetišizujemo i glamurizujemo sopstvenu patnju. Važno je da osećamo svoja osećanja, a ne da ih estetizujemo kako ne bismo redukovali njihovu složenost zarad nečeg univerzalno estetski prihvaćenog. Ako nas je evolucija ovog arhetipa nečemu naučila, to je sledeće: dajmo ženama prostor da kreiraju i komuniciraju svoje narative, jer ne izgledam lepo dok plačem i jedva čekam da vidim još više filmova koji prikazuju naše stvarno iskustvo bivanja tužnom devojkom.
0 Comments