Ipak, kao po najboljoj režiji, ova tema počela je da mi se mota po glavi još pre par dana kada sam nabasao, lutajući bespućima interneta, na studiju o radnoj etici kod (us*aću se) milenijalaca. Komparativnim metodama ispostavilo se da, za razliku od bejbibumera, ove mlađe generacije u mnogo većoj meri gaje poslovnu etiku. Za ovo tumačenje postoje 2 razloga, prvo milenijalci nisu skloni zavaravanju da posao treba da bude užitak na bilo koji način već na rad gledaju kroz čist neoliberalno lanac premisa:

Hoću da trošim–>Trebaju mi pare–>Zaradim pare–>Trošim

Što bi moja keva rekla- “pa to i ne čudi, to su generacije kojima su pucale bombe nad glavama od najranijeg detinjstva!“. Ipak ova studija ne priča o mladima iz Srbije, Crne Gore, Bosne ili Hrvatske, pa mi zato ova teza smrdi na previše olako prihvatanje stereotipa, koje ću zarad ovog teksta preskočiti jer iziskuje osvrt za sebe. Ipak drugi razlog mi je mnogo simpatičniji jer on kaže da su milenijalci, gledajući svoje roditelje, stekli potpuno suprotan odnos prema radu i poslu uopšte. Za razliku od svojih roditelja koji su se poslu davali “i dušom i telom” mladi se radu okreću kao imanentnoj društvenoj pojavi i time vrlo nesvesno dokazuju tezu o društvenoj cirkularnosti i točku “jakih” i “slabih” generacija.

Koliko god se trudio i donekle poistovetio sa tezom o jakoj radnoj etici u milenijalaca, ova studija me je ostavila u čudu. Jer barem na ovom našem parčetu planete, mladi proživljavaju, u najmanju ruku, vrlo loše napisane epizode alana forda počevši od obrazovanja pa sve do prvih radnih iskustava.

Kada bi nabacali sve na kelnersko blokče, mladi bi, da bi došli do posla, trebali da pretrče vrlo ozbiljnu trku sa preponama, gde foto-finiš igra presudnu ulogu a visina prepona varira od metra do metra. Pa bi tako na samom startu zapela već nekolicina koja ne pokaže razumevanje i barem osnovno shvatanje procesa mejoze i mitoze. Ona deca čija bi pažnja usled apstraktnosti pojmova i procesa, počela da luta po učionici bili bi predstavljeni roditeljima kao nedorasli, ponekad priglupi a dešavalo se i poluretardirani.

Velika gospođa Indira, bivša pevačica Kolonije, jednom je otpevala da “svet voli pobednike” pri čemu duboko verujem da je, zbog nepravilne metrike, iz finalne verzije otpao ostatak stihe koji kaže “i mediokritete” ali dobro pobednici su ostali. Isti ti pobednici upisali su željene srednje škole a kasnije i fakultete, probijali su se skoro savršenim interpretacijama pasusa iz knjiga kroz obrazovni sistem i brzinom svetlosti došli u položaj da traže posao.

E tu počinje jednačina sa bezbroj nepoznatih.

Osim u slučaju da određena mlada osoba ne želi da se zaposli u IT sektoru, u svim drugim branšama su scenariji do dolaska do posla šareni(pod uslovom da do tada ista ta mlada individua nije zapalila preko najbližeg graničnog prelaza). Od onih koji volontiraju do beskraja jer ih “uvode u posao” do onih koji mimo svojih master diploma rade u magacinima Ikea, Lidlova i sličnim jer, poređenja radi, plata mladog novinara kreće se između 25000 i 35000(u najboljem slučaju) dinara, dok sve gore navedene firme nude veće plate za poslove sa manjom spremom. Pa gde su se sakrili oni Montipajtonovci pa režiraju ovo?!

Čak 22% nezaposlenih čine mlađi od 30 godina, što je očajna statistika, i za suze i za smeh. Za smeh? Pa i za smeh jer mi je drugar koji drži firmu za mašinsku obradu(inače moj vršnjak) ne može već godinama da pronađe mlade koji bi učili da rade na mašinama za obradu-“pa gde da ih nađem, iz škola izađu bez znanja a i većina njih će pre da radi na pumpi za 25000 nego da se prlja za mašinom za 60000 dinara“

Ovakvim kontradiktornostima nikad kraja, što je u neku ruku i logično jer sistem koji je stvorio Barbaru Životić, u kom svaki fakultet ima smer za neki menadžment(što će se ispostaviti kao najskuplja reč u srba) i koji mlade podstiče da postanu roditelji dečijim pesmicama i rimama, verovatno drugačije ne bi opstao.

Protivrečnost je i to što se praznik rada vrlo progresivno pretvorio u samo “1. maj” pa je tako srž ostala pokopana negde na periferiji domaće istorije a forma pijanke proživljava svoje nove inkarnacije. Pa će tako po mnogim livadam i odmorištima, proslava dana rada postati i kontradikcija samoj sebi. A puste i đubreta pune poljane će već drugog maja biti samo slika sistema koji prvi maj pamti po roštilju, sebe definiše kroz uspehe svojih mediokriteta, svoje heroje zaboravlja i patetično liže rane svojih pogrešnih izbora.

Članak Banalitika: Prvomajske kontradiktornosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vrlo mi je bilo simp(tom)atično to loženje da će predsednik izaći i nešto reći, slično onim filmskim obrraćanjima naciji kakva se plasiraju po filmovima (level Harison Ford). Jer gledajući sve medije, nigde se nije moglo ni naslutiti, na koju temu će predsednik govoriti, a još manje da li će držati govor u kameru ili sesti sa nekim za sto.

Drugi dan protesta prošao je nešto burnije, predsedništvo je bilo pod blokadom, a predsednik i ministar unutrašnjih dela peglali su šah, tobože ih ne tangira činjenica da jedna određena ekipa ne želi da im dozvoli izlazak sve dok ne sednu za okrugli sto. Ovaj potez me je iskreno podsetio na onu sjajnu anegdotu iz predstave Radovan Treći, kada Radmilović opisuje kako ide po igranci i moli devojke za ples. Pošto svi znamo ko je gospodin Zoran Radmilović , a i da su njegove replike iz gorepomenute predstave uglavnom pune psovki, mislim da je neukusno vući paralele sa predsednikom.

Istog tog drugog dana, uhapšeni su i neki ljudi, prema navodima medija uglavnom mladi momci, što oni koji su gađali policiju kamenicama što oni koji su upadali u RTS. Jedan od njih je i moj fakultetski prijatelj, čovek sa kojim nisam puno vremena provodio ali za koga sam uvek znao da je retko čestit i na mestu momak. I pored toga najupečatljivija će mi ostati slika žene koja čeka da joj puste osamnestogodišnjeg sina iz pritvora. Ako neko do sada nije ukapirao, ova će slika verovatno ostati tihi vizuelni identitet protesta, neka dovoljno jasna opomena, o tome da će verovatno obići svet i imati svoj, nezavisan život, da i ne govorim.

Protesti ipak nisu ostali jedina tema ovog martovskog vikenda. Nedelja je bila i dan kada smo obeležavali 15 godina od, možda jednog od najjezivijih perioda srpske moderne istorije, kada su izvršeni masovna zlodela nad srbima sa Kosmetu, čime se proterivanje Srba sa tih prostora praktično finaliziralo.

Ova dva momenta povezaniji su nego što se zaista čini. Jer kao prema psihološkom sindromu, u odbranu trenutne vlasti krenuli su u najvećoj meri oni koji političkom promenom ništa niti dobijaju niti gube. Godine pogrešno prenetih i još bitnije, pogrešno protumačenih informacija pokazuju svoje prve plodove.

Duboko usađen strah od građanskog rata nošen novospoznatom potrebom za političkom konsolidacijom u ovako bitnim trenutcima za naš narod, stvorili su grupu onih kojima ne treba izričita naredba ili bilo kakva vrsta spoljnog pritiska, oni samoinicijativno brane ono što im se sistematski serviralo kao istina. Neki montipajtonovac bi ovakvo stanje verovatno nazvao PolitZombizam.

Ipak traženje simboličke pozicije sa koje bi mogli da krenu u odbranu svetinje, nije dug, a još manje, mukotrpan posao. Protesti su povezani sa godišnjicom pogroma Srba na Kosmetu! Nemojte se zavarati, onaj montipajtonovac iz prethodnog paragrafa nije umešao prste i ovde, jer se u različitim zapećcima sajber prostora brzo rodila ideja da su Haradinaj i Tači platili opoziciji da napravi haos u Beogradu i time destabilizuje ili u najboljem slučaku potpuno svrgne vladajuču partiju. Verovatno bi nakon toga, došavši na vlast, opozicija sama sebi, odnosno Srbiji uvla takse od 300% na uvoz, jer „ako je šiptar krvav do lakata, drugosrbijanac mora do ramena“.

I za kraj kao neka trešnjica na šlagu već prilično gabaritne torte pojavljuje se sledeći komentar:

Da neko ne bi imao zablude, sve profile čije sam komentare u ovom tekstu naveo sam lično pregledao i mogu sa velikom sigurnošću reći da niti jedan nije lažan. Da se ne bi pronašao neki neverni Toma i prišio mi kako prenosim botove, jer je njima ipak plaćeno da takve stvari pišu.

Elem kao problem se ukazao sporan izbor datuma za protest, jer bismo trebali da se, po svoj logici, tog dana prisećamo žrtava iz strašnog pogroma. Apsolutno tačno! Ne volim laka poređenja i neću ih ovde koristiti, ali je zaista pitanje da li smo kao narod videli nešto toliko brutalno i vanserijski nasilno kao što je taj martovski pogrom. Međutim dobro pitanje bi bilo, da sebi olakšamo misaone procese u budućnosti, kako se pogrom desio, kako je dozvoljeno da Srbi budu ubijani?

Rezolucija 1244, koju je potpisao Slobodan Milošević (a u čijoj se tadašnjoj vlasti nalazilo upravo nekoliko vodećih ličnosti današnje političke scene), definisala je Kosmet kao i dalje sastavni deo SR Jugoslavije, što je bio svojevrstan uspeh. Ipak kao takva ta pobeda je, ispostaviće se, ostala beznačajna jer je ista ta SR Jugoslavija bila prinuđena da skloni svoje bezbednosne snage sa Kosmeta, čime je prema svim pravilima politike, na tom svom delu teritorije, imala autoritet samo na papiru.

Oni koji su pak davali prevelike nade u istu tu rezoluciju i međunarodnu pravdu, verovatno su trebali samo malo dublje da se osvrnu u blisku prošlost i sete se Libije, Iraka, Vijetnama pa na neki način i bombardovanja koje je bilo u toku sve do samog potpisivanja iste te rezolucije. Međunarodna pravda je krhka i vrlo savitljiva i lako prelazi liniju favorizovanja, poput sudija sa svetskog prvenstva prošle godine. Pravdu, u međunarodnim vodama, ima onaj koji je spreman da je plati, na ovaj ili onaj način.

I tako se opet iznova dokazuje da je sećanje u Srba vrlo nepredvidiva, skoro hemijski nestabilna, kategorija. Ponekad se čak čini da je ono vrlo selektivno i da ima rok trajanja. Drugim rečima, ako je opozicija zajedno sa svojim pristalicama “zaboravila” i skrajnula 2004. godinu i martovski pogrom Srba na Kosmetu, zapitajte se da li ste vi zaboravili 1999. i ko je taj pogrom pravno i omogućio.

Članak Banalitika: Protesti kroz printskrinove se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naravno da je tema pozamašan istorijat seksualnih napada predsednika opštine Brus, Milutina Jeličića Jutke i jedne od njegovih „žrtava“, koja je rešila da javno priča o tome, Marije Lukić. Bitna stvar, zbog koje postoji mogućnost da me neko napuca, je zašto je žrtva napisano sa znacima navoda? Sigurno nije zato što sumnjam u verodostojnost priče, već zato što iz iskustva znam da niko ne voli da bude viktimizovan, naročito kada ga teškom žrtvom pravi jedan novinar. Ako je žena već pretrpela toliko, i bila žrtva ucene, ne moramo joj to još i nabijati na nos.

Elem, “muda” su u našem društvu velika stvar, naročito kada ih pokaže jedna žena, neko ko, kada se uzmu u obzir sve tradicionalne stigme našeg društva verovatno nije u najzavidnijoj poziciji. Dotična Marija Lukić izašla je pred javnost, objasnila šta je gospodin Jeličić radio i još bitnije kakve joj je poruke slao na čemu joj do poda salutiram, međutim neće proći još dugo pa ćemo opet gledati scenario – „Što volim kad novinarke lako kleknu“.

Kao i svako ko ima IQ Foresta Gampa ili viši (čitaj 75 ) kapira da Jutka nije izolovan – Jebiga, desilo se- slučaj, a odatle i dolazi povlačenje paralela sa slučajem Bate Gašića. Jer Jutka je sam dao ostavku, a budimo realni da pravda ima bilo kakav pijetet ovdašnjih vlasti, istog dana bi dobio otkaz jačine šuta u zadnjicu, a verovatno i ozbiljnu osudu zvaničnih vlasti.

Međutim kao i sa Gašićem, u priči se tražio dovoljno tup ugao iz kog bi ispalo da je sve to malo preterano i da smo mi svi to, eto, pogrešno procenili. Ipak, dovoljno tup ugao nije pronađen pa je eto Jutka sam lepo uručio ostavku. Ostavka je najefemerniji potez koji može da se povuče u ovakvoj situaciji, slično kao kada bih ja nekoga udario kolima, pa mu rekao izvini i pomislio da je to iole dovoljno, jer nije. Ovakvo rešavanje problema, kojem je vlast i u drugim zemljana sklona, a to je da se korov samo potkresuje, ali ne i da se sistemski uništava, ostavlja otvoreno pitanje šta će biti u drugim manjim mestima po Srbiji? Kako će žene u Loznici, Guči, Arilju ili Pančevu biti sigurnije time što je Jutka dao ostavku? A da ne govorimo o tome što će, za najkasnije, šest meseci, isti taj Milutin Jeličić Jutka imati neku drugu poziciju, verovatno u javnom sektoru, a ko zna možda će biti bolje plaćena, pokajnicima i povratnicima treba pružiti bolju šansu od one koju su već upropastili.

Drugi deo problema koji mi je zapao za oko jeste, kao i uvek, na koju stranu je javnost rešila da stane. Naravno po redovnom scenariju, svi su za osudu, međutim uvek ima onih koji pored osude moraju da dodaju neka svoja dodatna analitička objašnjenja ili u još boljem slučaju predviđanja.

Kao i uvek prvi komentari dođu od onih likova „ko joj je kriv kad provocira“- znači rođače šta, treba da kamenujemo žene koje se skockaju, koje su zgodne, atraktivne? Mislim kapiram u kom smeru ideš, ali iako volim da se okrenem za zgodnom ribom, sumnjam da ću uzeti da je zbog toga i ucenjujem, poprilično je neukusno. A i nije šmekerski.

Kada je ovaj tip ličnosti prestao da se javlja na zadatu temu, pojavila se sjajna stvar. Naime sada već popularna stranica „Kartografija“ napravila je kartu Evrope na kojoj se vidi udeo žena u ukupnom broju naučnih istraživača. Ono što je najzanimljivije je to da su „nerazvijene“ zemlje sa Balkana na apsolutno prvim mestima, od Albanije koja je prva na listi, Makedonije koja je treća pa sve do Hrvatske i Srbije koje su na šestom i sedmom mestu.

Ova karta me je iskreno jako obradovala, naročito što se pojavila tih dana kada se priča o Jutki zahuktavala, ali ono što mi je ubilo taj entuzijazam bilo je preterano poređenje ova dva fenomena. Pa su se tako pronašle i neke prepametne glavice koje su pokušale da aferu „Jutka“ bace u drugi plan upravo ovom kartom, tobože smo svi mi budale jer se eto bavimo jednom ženom i jednim napasnikom, a živimo u zemlji kojoj većina Evrope može samo da zavidi na ženama koje se bave naučnim istraživanjima.

Ovakva laskava statistika je sjajna stvar, ali broj žena u naučnim krugovima sigurno ne odražava odnos određenog naroda prema njima, naročito kod nas, gde se profesije naučnika ili profesora relativno malo cene. Da pojasnimo, to što je žena naučnik, ne znači da se barem nekoliko puta u životu nije susrela sa sličnim likovima kakav je Jutka, pa možda i gorim.

Jer da se ne lažemo poređenje je kao kada je onomad neko, u šali, rekao da je Kolumbijski predsednik Uribe smanjio nezaposlenost time što je napunio zatvore.

Za kraj, što bi rekao jedan moj savremenik, da nema žena sa ovih naših, balkanskih, prostora mi bi svi zajedno postojali još jedino u nekim enciklopedijama, u odeljku „Bilo jednom na Balkanu“ jer onda kada je balkancima najteže tada ih iz govana uglavnom vade žene.P

Članak Banalitika: Naučnice u raljama Jutke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Srbija nije La la lend kojim vlada Volt Dizni i u to me je uverila priča kojom sam se bavio prethodne nedelje. Blizak član moje porodice je imao problem, koji se medicinski zove „sinus pilonidalis“, a u našoj domaćoj varijanti – urasla dlaka. Pošto ovo i nije bila neka prvina i dobro smo upoznati sa procedurom sve što je trebalo da uradimo je da čekamo da se dovoljno iziritira i da idemo kod hirurga, koji će ranu otvoriti i izdrenirati. Plan smo spremili i usavršili, ali đavo retko spava, pa se tako već prvog dana bolovanja kroz moj topli dom raspevalo zapomaganje, jer je hirurg kod kog uvek idemo, na odmoru.

Okej situacija se zahuktava i kreće se u trku da se nađe supstitu. Naravno bergmanovska režija mog života nije dozvolila da se rešenje za dati problem tako lako nađe – zašto? Pa vrlo jednostavno, sve veći broj hirurga te bukvalno tera na operaciju, koja budimo realni, nije uvek potrebna, dok te onaj drugi, manji broj njih, uzme pod svoje i narodski rečeno izdrenira ne samo gnoj i krv, već i sećanja, želju za životom, lične informacije, radost…slično kao one duholike batice iz Hari Poter franšize.

E ovde na daske koje život znače nastupa druga tema iz vesti koja mi je privukla pažnju prethodne nedelje, a to je famozno koordinaciono telo za emigraciju. Pošto nismo mogli da nađemo hirurga, ostalo je da čekamo. Keva je relativno brzo započela priču kako uskoro ovde neće imati ko da uradi takvu vrstu zahvata, jer će oni lekari koji vrede i razmišljaju svojom glavom zapaliti odavde.  Na ovakvu opštemestašku deklaraciju rezignirane majke sam odgovorio, sarkazmom obojenom tvrdnjom, da ne mora da se brine, jer će ubuduće specijalno telo Vlade Srbije – Koordinaciono telo za emigraciju, da se bavi ljudima koji žele da odu odavde. Taj pogled moje majke verovatno nikada neću moći da prepričam ali sve što sam mogao da ukapiram je da se moja smart-ass upadica nije baš primila sa željenim efektom.

Problem urasle dlake smo rešili, ali mi se i dalje vrzmala po glavi priča oko koordinacionog tela. Ministar rada, gospodin Đorđević, se nije baš u najboljem svetlu prikazao na prethodnom radnom mestu (Ministar odbrane prim. aut.), ali mi se ova ideja generalno svidela, pokazala mi je barem kakvu takvu instancu, koja bi se možda zaista bavila mladim ljudima, koji imaju neka znanju, ali beže odavde. Ipak otrežnjenje je stiglo brzinom svetlosti i nigde nisam uspeo da nađem konkretne informacije kako će to koordinaciono telo funkcionisati, u kojim poljima će delovati i kakvu će strategiju imati. Još veći šamar je to što ne računajući slovima i brojem, jedan medij, niti jedna druga institucija nije spomenula da će se to telo baviti mladima.

Možda sam mnogo očekivao, ne kažem, ali  u međuvremenu sa svakom godinom koja prođe iz ove zemlje ode, po nekim procenama, oko 800 lekara i bog zna koliko medicinskih sestara i tehničara. Plašim se da ću zvučati kao žešći cinik, ali profesionalni politikanti bi mogli možda po neku foru da ukradu od vrlo prostih mikroorganizama koji izazivaju grip – da se nešto većom brzinom adaptiraju na zadate uslove. Jer se plašim da dok koordinaciono telo uopšte zaživi, donese akte i počne da funkcioniše u onom bukvalnom smislu, neće više imati koga da koordiniše.  

Članak Grip, mladi i koordinaciona tela se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao novinar, koji je svoj zanat mahom pekao na televiziji, čvrsto verujem u Njeno Kraljevsko Visočanstvo, SLIKU. Sve ono što vam neko ispriča verovatno ima mnogo veći značaj, ako vam i slikom održava pažnju, to mu dođe neki Marketing 101. Opšte mesto od najave, ali šta ću, nije ona tu da bih vama crtao kako i zašto je slika bitna stvar, niti da prodajem priču o televiziji kao najjačoj od sedam svetskih sila, već da bih sebe naterao da umanjim „intelektualno izdrkavanje“ kom sam sklon i da samo skrenem pažnju na zanimljivu priču, koja se odvija već neko vreme u Beogradu.

 Pošto Oblakoder Magazin (još uvek) nema svoju televiziju moram da pribegnem „tajmlajnu“ i da celu priču o tome kako će udruženja prevoznika uticati na demokratski proces u Srbalja, postavim vrlo diznijevski.

Prvi čin – In a galaxy far, far away…(2017)

U martu 2017. u Briselu štrajkuju taksisti, naravno protiv Ubera, iako se nije spominjala priča o nelojalnoj konkurenciji, problem tamošnjim taksistima je bio što će država početi da daje dozvole za rad „ licima, a ne udruženjima“ što će vrlo promeniti pravila igre. Grad Brisel nije imao konkretan odgovor, barem ne onaj do kog su došli mediji, a briselski taksisti se nakon ovog štrajka više nisu upuštali u proteste.

Iste godine, samo u julu, u Hrvatskoj počinju protesti taksista protiv, pogađajte, Ubera. E sad već dolazimo na koliko-toliko lokalni teren, ali što je još bitnije prvi put se pojavljuje „deus argument“ da ga tako nazovem, svake rasprave koju vode taksisti sa ovih prostora, NELOJALNA KONKURENCIJA. Prema najavama Hrvatska je trebala da uvede potpunu liberalizaciju prevoza već početkom ove godine i da praktično u potpunosti ukine monopol taksistima i kvalitetnije reguliše pitanje Ubera. Ovi nacrti još uvek nisu videli svetlost dana.

Drugi čin – Kraj početka ili početak kraja?(2018)

 E ovde problemi prelaze sa druge strane Vinkovaca i na domaćem tlu počinje peripetija slična svim delovima „Roki“ franšize- srpski taksisti počinju sa protestima negde u aprilu 2018. godine a naravno problem je kompanija CarGo, koja pruža usluge prevoza, ne kao taksi preduzeće već kao limo-service što će reći, da za njih ne važe ista pravila kao za taksiste. A svakog poštenog poznavaoca prava, ribolova, života, filozofije i stereotipa (da pogodili ste u pitanju je prosečan srpski taksista) ova činjenica kopka intenzitetom tinejdžerske bubuljice. Neka igre počnu, zatvaraju se Slavija, Nemanjina i još nekoliko delova užeg i šireg centra Beograda i naravno nastaje kolaps.

Pregovori su bili srčani i ne baš preterano dugi, jer ni celih mesec dana kasnije, tačnije 10. maja 2018. taksisti prekidaju štrajk i postižu dogovor sa Vladom. Glavnica ovog dogovora bila je da predstavnici taksi udruženja učestvuju u stvaranju nacrta izmena Zakona o prevozu putnika, gde će verovatno učiniti sve što budu mogli da sa tržišta izbace CarGo i Cameo i praktično im zabrane rad.

Već koliko u junu iste te 2018. u srpskim medijima pojavljuje se priča kako na srpsko tržište dolazi Yandex, prevoznik iz Rusije koji takođe funkcioniše putem aplikacije(kao i CarGo, Uber i Cameo). Naravno logičan epilog je da će taksisti ili opet da izlaze na ulice ili da će valjda u tom nacrtu zakona da im zabrane lepo rad pa da vidimo ko će to da dolazi i gde! Opa plot tvist, srpski taksisti zanemeli. Znači nema protestvovanja, nema pretnji, nema čeličnih tvrdnji kako„od Yandexa u Srbiji nema ništa“. Crv u meni kao i verovatno u mnogim drugim ljudima na kratko je bio utišan pretpostavkom da su taksisti pristali na koncept (do skoro) poznat kao„ nelojalna konkurencija“ i da će se verovatno na neki drugi način boriti protiv njih, možda podizanjem standarda i kvaliteta usluga, ko zna, sve je moguće ovde.

Nekoliko meseci ništa se ne dešava i tako dolazimo do oktobra 2018, kada nadležna ministarka izjavljuje kako su i Yandex i CarGo „okej“, naravno ako se registruju. Na prvu loptu nikome ništa nije bilo jasno, mislim na kakvo registrovanje se misli. Naravno mislila je da se registruju kao „taksi prevoznici“ što bi značilo velike gubitke za ove firme, a što bi uz to bilo i vrlo rogobatno – kao kada bi Mlekara Gložane tražila od Ferero korporacije da promeni šifru delatnosti, jer eto obe se na neki način bave mlekom.

A onda dolazi novembar! Opet stara pesma, slika govori hiljadu reči i verovatno da bilo šta što budem pokušao da dodam će biti besmisleno.

Kratak Flešbek (još smo u drugom činu)

Pred našim očima se odvija prava tevenovela, tačnije njen plot tvist, jer su isti ti taksisti u februaru 2016. godine  štrajkovali glađu u Nemanjinoj ulici pod parolom „Pravo na rad“ a boreći za ukidanje zakona iz 2005. koji je ograničavao broj taksi vozila, a što je kao posledicu imalo da veliki broj njih nije mogao da dobije dozvolu za taksiranje. Uz to početkom 2017. taksisti izlaze da protestuju protiv Kombi prevoznika, za koje su tada tvrdili da im kradu posao, a za to ne plaćaju nikakav porez državi.

Treći čin – Sila koja se spušta sa neba i rešava stvari

Ulazimo u tekuću godinu kada se klupko polako odmotava, a ova priča dobija, više simbolično, finale. Time ova priča obilazi pun krug oko svoje ose i donosi razrešenje, koje koliko god nelogično bilo, može komotno da postane epitom logičnosti- grad Beograd potpisuje dogovor sa Yandexom!

Ova informacija možda i ne bi bila toliko tragikomična da samo koji dan nakon vesti o ljubavi Beograda i Yandexa, saznajemo da se CarGo registrovao kao udruženje građana. Iako je ideja sjajna, iz celog konteksta deluje pretužno, jer možemo slobodno da kažemo da je CarGo na ovakav potez praktično bio nateran ne bi li pokušao da se izvuče iz situacije gde izgleda gradski čelnici ne vide nikakav interes u postojanju CarGo-a, ali dogovaraju saradnju sa Yandexom.

Na kraju postoji jedna dobra stvar, a to je što ovakvim korakom CarGo-a, kroz protok vremena možemo samo da vidimo kako će reagovati oni koji ovakve vidove prevoza najviše koriste, odnosno građani. Da pojednostavnimo, ovo je jedan od retkih momenata u domaćoj istoriji, kada ćemo zaista mi moći da kažemo da li nam nešto treba ili ne, da barem u najmanjoj mogućoj meri iskažemo svoj stav i utičemo na odluku.

Slike: printscreen Kurir, Telegraf i N1 medija

Članak CarGo, Yandex i grad Beograd u koktelu ljubavi se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Okej, Nemačka je otvorila svoje granice i za radnike zemalja koje nisu članice EU, tačnije otvoriće ih 2020. godine. Ovakav potez sigurno ne bi trebalo puno da nas zbuni jer i pored narastajućeg uticaja koji desnica ima u Evropi, čak i kada uzmemo u obzir skorašnja događanja u Andaluzijskom parlamentu, bilo je pitanje vremena kada će „racionalna“ Nemačka da izađe u susret svojojim privrednim subjektima. Namerno ih oslovljavam privredni subjekti jer se u nekim krugovima spekuliše da su upravo oni odigrali najznačajniju ulogu u lobiranju za ovakve administrativne promene. Ono što je takođe zanimljivo je da ovakav „dogovor“ o promeni administrativnih pravila za radnike, Bundestagu predstavlja trn u oku već preko 30 godina, pa je samim tim ovakva promena vrlo brza i radikalna.

Ono što će biti zanimljivo jeste ispratiti kako će ostale zemalje EU reagovati na nove zakonske okvire. Vrlo verovatno će mnogi negodovati i zapomagati kao Damjanov Zelenko dok će drugi mudro ćutati, dok prvi budu skupljali poene kod, već dovoljno nacionalno osnaženih masa, drugi će strahovati za svoje radnike koji rade upravo u najvećoj sili EU, Nemačkoj.

Posle ovih nekoliko redova verovatno će se pojaviti neko ko će pomisliti da ćemo za 20-ak godina nemačku fudbalsku reprezentaciju gledati kao danas francusku, tražeći ponekog „belog“ igrača koji izgleda kao Nemac, a kad bi imao još i neko zvučno ime na primer Herman ili Johan, utom bolje. Međutim Nemci nisu isto što i Francuzi. Kao prvo, Nemačka je još davnih 70-ih uvela sisteme za očuvanje kulture (podseća malo na principe trećeg Rajha, ali nije, keve mi) koji se zasnivaju na striktnim pravilima poštovanja prema nemačkoj kulturi, tradiciji i najbitnije jeziku. Ako mi ne verujete, pitajte bilo kog klinca koji se početkom ovog veka zaluđivao sa „Yu-Gi-Oh“ kartama, pa ćete saznati da su Nemci štampali karte u potpunosti na svom jeziku i da je distribucija tih karata sa engleskim ili natpisima na nekom drugom jeziku, tamo bila onemogućena. Takođe svaka serija i veliki broj filmova se na nemačkom govornom području „sinhronizuju“(dabuju) pa je tako moja drugarica (koja živi u Nemačkoj) bila oduševljena kada je, kao već poprilično starija devojka od dobrih 13, 14 godina, čula kako zvuči glas Bred Pita.

E sad, glavno pitanje celog ovog teksta stoji u rečenici- „šta će biti sa nama?“. Verovatno ćemo imati prilike da po slavama, daćama i sličnim manifestacijama slušamo tetke, bake, ujke i stričeve kako bogoradaju da će sve pametno i mlado iz ove zemlje otići, da će zemlja ostati pusta i da će ostati oni neobrazovani, lenji i nekvalifikovani. Kao neko koga su brat bratu stotinak puta terali da ide odavde, negde gde je bolje, gde će se moji kvaliteti ceniti i poštovati i negde gde ću moći kao čovek da živim od svoje plate, ove priče mi deluju u najmanju ruku kontradiktorno. Okej, okej, jesu ove priče „dva pisma upućene na dve različite adrese“ ali i meni i mnogim drugim mladim ljudima stvaraju nekoherentnu sliku. U krajnjoj liniji odgledajte samo prvu epizodu serije „Jutro će promeniti sve“ pa ćete videti da se i likovi iz nje suočavaju sa takvim nebulozama i nonsensima.

Naravno ta matrica se može svesti u- „Idi sine zbog sebe, ali nas nemoj zaboraviti!“-pa dobro, bre, kevo, da idem ili da ostajem, šta ’oćeš više, jebote?! Da se odmah razumemo, niti mislim da su ovi što su otišli kukavice, niti da su ovi što su ostali budale, svako je izabrao svoju poziciju i ostaje na njoj, što je posve zajebana stvar za koju treba imati pozamašni paket među nogama (figurativno naravno). Kada se ubaci ova „idi mi, dodji mi“ porodična retorika obe ove pozicije pretvaraju se u višečasovno maltretiranje, koje najčešće prerasta u problem nedostatka komunikacije a u nešto ređim slučajevima, u ozbiljne anksiozne probleme i manjak samouverenosti kod mladih ljudi. 

Kelnerskim žargonom- šta smo ovde imali: “idi mi dođi” pristup, promenu zakona u Nemačkoj i najomiljenije opšte mesto zvano “partijsko zapošvljavanje”. Uh, ovde igra postaje gatuzovski prljava pa bi samim tim, bilo dobro da imate par zidanovskih argumenata u rukavu (moja preporuka a svoje dodajte po želji).

Do neke veće promene neće doći jer ova promena važi za radnike, naročito kvalifikovane, osim ako nisi varilac, borverkista ili viljuškarista, nisi zanimljiv. Ako pak imaš ili ćeš tek steći diplomu (ili neko više zvanje, što da ne) ova zakonska promena te ič ne tangira, pošto Nemačka već duži niz godina ima određenu (ali ne preteranu) toleranciju za visokokvalifikovane radnike, narodski rečeno, ako hoćeš da ideš (sa diplomom) ne moraš da čekaš 2020, široko ti polje. Bitna stvar takođe je i da Nemcima ne pada na pamet da „uvoze“ one koji neće da rade, jer su im socijalna davanja već pretrpana migrantima (poslednji podaci kažu da 55% davanja ide onima koji imaju imigrantsku pozadinu). I na kraju, partijsko zapošljavanje nije uzrok već posledica protiv koje moramo da se borimo. Nauči da se izboriš za svoje, to što si završio srednju školu, faks ili doktorirao ne znači da će neko da trči 100 metara za 9, 60 sekudni da bi ti da dobro plaćen posao. Još bolje ako radiš pored nekoga ko je zaposlen “preko veze“, pokažeš da znaš, da možeš i stvari će se same od sebe dovesti na mesto (jedan bonus reality check- ne vezuj se preterano za radna mesta, nije ti to dedovina).

Možda ima nekih koji su prepoznali stih sa početka ovog teksta ali pretpostavljam da većina nije upoznata sa opasno dobrom pesmom Marka Bulata. Topla preporuka za sve one koji misle da “pale preko” i one koji u inat ostaju ovde. Jer oni koji sa sobom “nose miris Dunava” i oni “večni grešnici” koji ostaju ovde imaju više zajedničkog nego što mogu da pretpostave. Za njih kajanja nema…

Članak Idi mi, dođi mi! se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Okej, Barbara Životić, novinarka Studija B i njeno uživo uključenje glavna su tema srpskih medija već nekoliko dana, što u našem relativno skučenom medijskom prostoru ne govori da je Anegdota – Barbara od krucijalne važnosti, već se čini da je u pitanju priča o dubljem problemu. Iako su svi zli jezici ovoga sveta jedva dočekali da dotičnu novinarku, mogu slobodno reći, ispreskaču, kako je fuksa, drolja, kurvetina itd, nije na odmet da se možda dublje porazmisli o celoj pozadini ove situacije (a da se pride ne ulazi u razmišljanje o ukusu ili vaspitanju, jer to je tema za drugi tekst).

Gradska televizija kao bastion novinarstva (ma nemoj)

Prvo, očekivati da će “Studio B” na iole objektivan, suptilan i kulturan način izveštavati o događaju kao što je protest opozicije je prva greška svakoga ko se latio ove teme u prethodnih nekoliko dana. Niti ja pravdam neobjektivnost medija, niti sam ljubitelj ove televizijske stanice, ali neki ušljivi instinkt, kojem se čovek teško odupire, mi je govorio da mi ova televizija previše liči na Hepi bez rijalitija i Šešelja u jutarnjem programu, a i pored toga znao sam par činjenica:

1. Vlasničku strukturu ove televizije
2. Način finansiranja (samo u 2018. godini Studio B je iz državne kase dobio 1 550 000 din)
3. Kako izgleda njihovo izveštavanje u prethodnih par godina

Kiša uvreda je pičila nad brestom

Barbara je moj vršnjak, i ono što me je najviše tangiralo u celoj priči je što ni sam nisam siguran koliko je jedna devojka od jedva 22 godine spremna (čitaj: stručna, pripremljena) da odlazi na ovakve radne zadatke. Kao neko ko je jako ponosan što je zanat televizijskog reportera pekao na O2 i Tv Prva, znam i tvrdim da svaki iole ozbiljan urednik neće pustiti novinara sa takvim (ne)iskustvom da se uključi uživo, naročito ako je tema protest opozicije, bez obzira kako stranački bio obojen. U takvoj matematičkoj jednačini jednostavno postoji više mogućnosti da reporter (naročito ovako mlad) napravi glupost i da se spetlja nego da uradi kršten lajv. Način na koji je Barbara pričala, i ponešto gestikulirala, govori mi da ili o temi pojma nema (čitaj: čula za protest sat vremena pre lajva) ili joj je ovo prvo uživo uključenje u životu.

U oba slučaja urednik je pokazao da ima veća muda nego Pavkov u svim utakmicama u Ligi Šampiona zajedno, pa će shodno tim mudima da nosi na duši i karijeru jedne mlade novinarke.

Gde su te društvene mreže?

Glavni medij dvadeset prvog veka je internet i tu spora nema. Međutim priče kao što je Barbarina mogu da nam još kristalnije pokažu neke osobine društva u kome živimo.

Pojavile su se dve grupe kritičara (kao i uvek kada su dnevno-političke teme u pitanju) – oni koji su Barbaru šerovali najčešće uz prilično ogavne komentare, radi skupljanja lajkova po društvenim mrežama i pokazivanja svoje više nego nebulozne, demokratičnosti, učenosti, pa što da ne i normalnosti. Druga kasta bila je posve drugačija (češće i demografski gledano, starija) – oni koji su zaista rezignirani jer ih neko laže u lice, pride neko ko uopšte nije etabliran niti novinar, niti reporter, a još manje je završio kurs za osmatrača na karauli u JNA, pa samim tim teško da može i približno da oceni koliko ljudi je došlo i zašto su se uopšte okupili tu.

Obe grupe nisu ubole srž, a to je da smo u stvari do zla boga nekulturni, neempatični i, bez obzira na političku opredeljenost, spremni da uradimo (skoro) sve zarad naših malih ličnih ciljeva. Opšte dobro, kao što je u krajnjoj liniji politika, od nas je udaljeno svetlosnim godinama.

Na kraju krajeva linija koja se ovde proteže je da će kerovi uvek lajati – u svakom čoporu najglasniji su oni najmanji koji uz to imaju i najmanje moći. Takva je situacija i u domaćem medijskom prostoru – kako u ovim standardnim tako i ovim novim, odnosno alternativnim, medijima.

Mladi novinari

Ovde se direktno nadvezujem na prethodni pasus, čisto da se razumemo. Barbara nije potpuno bez krivice. Uključenje koje je odradila je bilo u najmanju ruku loše (očajno u svakodnevnom govoru). Pored niza poštapalica i aaaaaaaaa zvukova koji jako iritiraju, izgovorila je i vrlo ozbiljnu količinu (polu)informacija koje su (eto najveće greške) bile ispričane zbrda-zdola.

U svakom scenariju – kako u onom gde joj je neko napisao šta da kaže, tako i u onom gde je dotična reporterka rešila sama da se pokaže kao doajen televizijskog novinarstva, ovo nas dovodi do najvećeg problema, od kog boluju svi mediji u Srbiji (a i šire bogami) – niko se mladim novinarima ne bavi!

Retko kada sam čuo svetle primere kako je neki stariji kolega ili urednik seo, pa objasnio jednoj mladoj glavi kako da uradi lajv, napiše reportažu ili snimi radijski prilog (ovde izuzimam novinare koji su se prema mladim reporterima odnosili ipak kao prema kolegama koje poslu treba naučiti). Naučiti novinara kako da pristupi temi, dati mu brojeve sagovornika, pa čak i kako da bude objektivan (što da ne) veoma je važno i najbolje se uči u redakcijama. Često sam čuo da su na kraju ispadali krivci upravo ti mladi novinari koji su hteli da rade i nauče od starijih kolega (pa čak i naučili), ali su, ipak (pošto nisu naišli na podršku, razumevanje, a uslove da ne pominjemo), brže bolje pobegli iz tih medijskih kuća,

Ova analogija me najviše podseća na logički pristup – Direktore i Obojeni program niko ne bi slušao da se nije raspala Jugoslavija. Užasno je očekivati od mladih da budu zadovoljni činjenicom da negde stažiraju (i to godinama), da kada dobiju platu ona iznosi od 11 do 25 hiljada dinara, da rade ko konji, i još da budu ponosni kada ih neko potapše po ramenu jer su uspeli da ishendluju upravo ovakve (vrlo škakljive teme) kakvu je i Barbara dobila.

Pa čekaj, bre, sinovac, niko od tih mladih ljudi nije teglio grbaču nad knjigom 4+ godina da bi mu neko nacrtao ček sa nešto preko 100 evra mesečno. Niti smo mi ludi, niti su naši roditelji budale što su nas u tome svesrdno podržavali i finansirali.

Dakle, Barbara nije plod Gebelsovske propagande, ispiranja mozga ili neukosti. Ona je produkt robovlasničkog medijskog sistema u kome je uvek važilo pravilo ako nećeš ti ima ko hoće.  Ne sporim, ovo pravilo važi. Međutim, pitanje je vremena kada će i ti što pristaju da rade za male plate i koji su spremni da im neko drugi diktira šta će reći prestati da dolaze (jer ni takvih Barbara neće biti večno).

Tada ni te propagandne lajvove i priloge neće imati ko da pravi. Uvozićemo novinare kao što uvozimo tetovac – po skupim cenama, bez rabata i marže jer smo pre toga svoje novinare izvezli na bagatelu.

Članak Pod kišom od gvožđa, vatre i čelika desila nam se Barbara se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gledali smo te u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a od skoro igraš i u predstavama Ateljea 212, kako se snalaziš u različitim pozorištima?

Imaš ljude koji su u ansamblu određenog pozorišta i osećaju to pozorište kao svoju kuću, a ja imam tu sreću i nesreću da nisam član niti jednog ansambla, ali se u svakom pozorištu osećam kao kod kuće. Ipak je svakom glumcu, scenografu, kostimografu, režiseru… pozorište kao kuća. Ako ostaneš na ulici, bez ikoga, bez kučeta i mačeta, otići ćeš u pozorište, kao što bi religiozan čovek otišao u crkvu.

Šta te je privuklo glumi, pozorište ili film?

Pozorište. Citiraću nekoga, a ne znam koga: „Pozorište je kuća, a film je kuća na moru“. Ja sam  počeo u pozorištu na nekoj amaterskoj sceni gde jednom kad osetiš taj, neću reći vajb, ali tu razmenu ideja, kada nekome nešto staviš do znanja, kada uradiš nešto o čemu će neko iz publike da razmišlja… Ako ja ili neko od mojih kolega na sceni uradi nešto i natera nekoga iz publike posle, dok sedi kod kuće, da razmišlja o tome barem 12 minuta, ma nek bude i 2 minuta, mi smo onda svoj posao uradili. Svako od nas se ujutru probudi i pre nego što opere zube, dvaput se zapita: „Da li sam izabrao dobar posao?“ Prednost glumca je to konstantno preispitivanje, jer samo tako ti možeš da iskopaš iz sebe neke misli, dubine, energije, priče ili humor, na kraju krajeva. I tek onda možeš o tome da pričaš sa drugima izvan scene ili na sceni.

A da nisi postao glumac?

Pa ja sam bio sportista, doduše loš! Ne znam, čovek uvek mora da ima neki bekap, čak i ako je najbolji i najtalentovaniji na svetu. Mislim da bih upisao psihologiju, zbog preispitivanja. Iskreno mislim da je suvo pristajanje na stvarnost koju vidiš oko sebe čisto slepilo. Ako kažemo, na primer, da je nešto crvene boje, svako ko ima zrnce umetnosti u sebi će dati milisekund da stane i razmisli, pa tek onda kaže – da, ovo jeste crvene boje, a kamoli o stvarima koje ti ljudi pričaju i serviraju. A upravo umetnici, ili, još bolje, ljudi kojima više radi desna strana mozga od leve, prosto preispituju sve oko sebe i to onda polako prilagođavaju sebi, zato je i psihologija usko povezana sa glumom. Jednostavno mi je super da preispituješ sebe.

Kako ti deluje odnos publike prema mladim glumcima, jel vam veruju?

Nezahvalno je. Imaš jednog ranjivog mladog čoveka, koji preispituje sebe barem stotinak puta dnevno, koji je vrlo labilnog senzibiliteta, pa i ovaj posao može od njega da napravi najboljeg i najgoreg čoveka. I zato mi je drago kada vidim da se neke moje mlađe kolege, neki sjajni mladi ljudi sjajno nose sa tim. Onako „muški“, sa mišićima, što bi se reklo i ne dozvoljavaju da im situacija oko nas, taj užas od haosa i kiča i ta neka papazjanija od stanja, remeti to nešto čime oni žele da se bave. Moja generacija još malo prelazi u srednju generaciju i imaš nekih 70 do 100 ljudi mlađih od nas koji šure, bre! Mladi, vredni, pametni, lepi, treniraju. Dobrodošli, ljudi, i neka vam je Bog u pomoći.

Vama je kultura posao, zanat, kako ti ona deluje, naročito u Srbiji?

Šareno je, ali je kolotečina. Mi mislimo da imamo pristup gomili informacija, ali sloboda izbora je iluzija jer što više izbora imaš, to se više rasplineš. Mislim, super je što imaš 1000 filmova, albuma i predstava, ali kada te umetnost toliko zatrpa, onda ta količina izbora pravi haos. Sve onda postaje jednako, npr. premijera opere u Narodnom i četvrta epizoda neke domaće serije, ali nije jednako i ne može biti. Vidiš da operu pokušavaju da prilagode publici koja de fakto nije za to. Mi ovde mislimo da imamo izbor i donekle je to tačno, ali kada imaš 25 televizija, 7 pozorišta i 4 koncerta mesečno, a nemaš para za to,  onda na kraju moraš da izabereš najjeftinije. Ipak ti u Srbiji nemaš 200 ljudi koji mogu sebi da priušte 5 predstava i 4 koncerta mesečno. I šta onda ostali mogu da urade, osim da ostanu kod kuće, upale tv i drmnu dve rakije? Znaš, kultura ne sme da bude džabe, treba da se plaća, jer plaćanjem karte za koncert, pozorište, bioskop ili Kolarac ti ulažeš u sebe, kakvo god ti iskustvo bilo. I to treba da bude osnovna premisa na osnovu koje gradiš svoj odnos prema kulturi.

Ti igraš i u dečjem pozorištu, kako izgleda igrati predstavu deci?

Da, u pozorištu Boško Buha i baš sad igramo jednu divnu predstavu „Pitam se pitam, koliko sam bitan“ Erlenda Lua, jednog od najvećih skandinavskih pisaca svih vremena. Igramo predstavu na maloj sceni gde su deca jako blizu, na metar od tebe, i ja tamo prvi put doživljavam pravi fidbek. Znaš, postoji ona floskula “deca su najteža publika”, nisu! Deca su najbolja publika jer njima ako je dosadno, njima je dosadno, rođače, i moraćeš dobro da se iscimaš da im uhvatiš koncentraciju. Ali kod njih je glavna stvar što je uvek 50-50, imaš decu koja prate, učestvuju, zanima ih na iskrenom nivou, gledaju na pozorište kao na super stvar, a imaš drugu polovinu koja jednostavno nije takva. Desilo nam se pre par dana dok smo igrali predstavu „Pitam se pitam, koliko sam bitan“, da se ja na sceni pitam šta sad da radim i jedan dečak mi je odgovorio: „Pa idi u Zadrugu!“

I kako si reagovao na to? 

Nemam kad, a ni ne želim da reagujem, jer ne znaš odakle to dete dolazi, zašto zna za to, šta gleda kod kuće i sa kakvim roditeljima ono jadno ima posla. Roditelje ne možeš da biraš i to dete nije ništa krivo, ali će ispaštati zbog generacija roditelja koji su ispuštali decu, jer upravo su danas roditelji oni koji su devedesetih bili deca i jednostavno ne možeš da ih optužuješ, ali ni da im oprostiš. Uvek će da se nađe neko opravdanje tipa „Nemam ja vremena, moram da gledam kako da zaradim neki dinar“, što razumem, ali treba ti samo 15 minuta pred spavanje da objasniš detetu da neke stvari ne sme da radi, tipa da šutira mačku na ulici, da pljune druga, da ne smeju da se bodu šestarima po školi ili, ne daj Bože, da udari devojčicu. Mislim, nisam ni ja bio baš najnormalnije dete, ali takve stvari nisam radio nikad.

Kako ti se čine predstave i filmovi koji se bave političkim i društvenim temama?

Pazi, pozorište jeste političko, čak i vodvilj, koji je operisan od političkog, koji se bavi humorom zabune, može nekako da bude politički. Pozorište jeste mesto gde ukazuješ na društvene anomalije, normalije, ekscese ili čamotinju i to je super stvar. Naravno, ako je pismeno, dobro napisano, čak i ako te provocira nekom himnom, zastavom, pa i ako te natera da izađeš sa predstave, ta ekipa je onda uradila svoj posao.

Igraš li u takvim predstavama?

Baš sad igramo jednu predstavu koju možda podvodimo pod „laku zabavu“, ali je ona u stvari politička predstava. „Ukalupljivanje“, koja se igra u “Vuku” i ima podnaslov- tragedija loptanja u Srba, kojoj je navodno tema domaći fudbal, a u stvari se bavi svim drugim stvarima, pre svega politikom, koja je dovela do toga da pojedinac projektuje sve svoje želje i htenja kroz jednu fudbalsku loptu. Dvadeseti vek je stvarno vek, kako da kažem…političkog pozorišta i mi još uvek igramo to političko pozorište. U krajnjoj liniji, filmovi sa političkom tematikom su najbolji filmovi.

Članak Stefan Bundalo: “Umetnost je u preispitivanju!” se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Gazivode su pale, barem je tako javljeno. Vest da je 60 pripadnika kosovskih „ROSU“ snaga zauzelo hidroelektranu kod Zubinog Potoka, što će reći na severnom delu Kosmeta, koje većinski nastanjuju Srbi. Ova akcija, koja je trajala, prema medijskim navodima, nekoliko sati, izazvala je vrlo burnu reakciju javnosti, ali i pozivanje na najviši nivo pripravnosti srpske vojske od strane vrhovnog komandanta, odnosno predsednika Srbije.

Vojska je jedan od stubova državnosti , a kao država koja je kakav takav baštinik prethodnih Jugoslavija, dolazimo do činjenice da je Srbija naslednik  i vrlo sumnjivog mita o „Četvrtoj najjačoj armiji sveta“, koja je u svoje redove, četiri puta godišnje, primala mlade regrute koji su hteli-ne hteli, morali da osluže pozamašan vojni rok.

O vraćanju vojnog roka u srpskoj javnosti priča se takođe u ciklusima, nekoliko puta godišnje, nešto kao antibiotik. Bombastični medijski naslovi, analize srpske vojne moći  kao i najave kupovine kontigenata, najčešće, ruskog naoružanja uz prizivanje vraćanja vojnog roka upravo deluju kao sjajno formirane priče koje će nam dati povoda za raspravu. Naravno, ovakve „oružane akcije“  koje uz pre svega  imaju provokativnu notu, jedan su od povoda da se povampire oni „MENE JE VOJSKA IZGRADILA“ likovi  sa svim hvalospevima upučenim JNA i kritikama upučenim mojoj generaciji, koja eto nije išla u vojsku (iako sam lično išao na ispraćaja u vojsku bezmalo više nego svadbi).

Kao pripremu na buru ovakvih komentara, pitali smo baš mlade da li bi služili vojni rok, branili svoju zemlju ako bi bila napadnuta i šta uopšte misle o srpskoj vojsci.

Petar, 24  Ja bih služio vojni rok u slučaju da je mesec dva, jer želim da naučim neke osnovne stvari ali godinu dana ne. Pa iskreno ne bih se baš gurao da branim zemlju. Pod jedan zato što bih bio više smetalo nego pomoć pod dva svakako mislim da bi moglo sve da se na kraju reši mirnim putem. Jedino u nekom slučaju gde je neposredno ugrožena egzistencija mojih bližnjih kao neki napad vanzemaljaca.

I realno naravno da nam treba vojska! Ko će da nas izvlači iz poplava kad se dese. Da njih nije bilo 2014. godine propali bi.

Uroš, 24  Služio bih vojni rok, ali ne ono kao ranije od godinu-dve. Mislim da je 6 meseci sasvim dovoljno, i mislim da je u nekom smislu vojni rok i potreban. Vojska nam je potrebna svakako, prvo zbog naših otvorenih problema sa susedima, a i drugo većina zemalja je ima, ne vidim zašto bi se mi pravili pametni pa je ukidali. A ako bi bilo potrebno da branim zemlju, u ovoj nekoj trenutnoj poziciji bih je branio, ali u nekom narednom periodu kada se oformi porodica ne, pokupio bih se i pravac Amerika.
Nevena, 20 

Ne bih služila vojni rok. Smatram da sam previše razmažena, da bih živela takvim životom, pa makar i na nekoliko meseci. Da, branila bih svoju zemlju, bez pogovora! Apsolutno nam treba vojska. Mislim da se sa razlogom vojska školuje, jer ne može svako da bude vojnik.

Joca, 25

Da, duboko sam uveren da je vojska potrebna. Koliko zbog spoljnih, toliko zbog unutrašnjih faktora. U stvari prvenstveno zbog unutrašnjih. Vojska, kao stajaća formacija kojoj pristupaju psiho-fizički sazrele licnosti, posle antike, svoj današnji oblik dobija tek za vreme francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Njen današnji cilj prevashodno jeste odbrana od strane spoljnog neprijatelja, ali je još tada njen primarni cilj bila odbrana društvenog uredjenja od strane unutrašnjeg neprijatelja poretka koji je revolucija iznela tj. buržoazije. Taj danas “sekundarni” zadatak, se namerno zapostavlja i time se prevashodno mladi podvrću jednoj vrsti suptilne manipilacije da je vojska tu da brani njihove fotelje, a iz toga proizilaze fraze tipa *A gde je ministar sluzio vojsku?” ili ” A što njegov sin ne služi vojsku?”* i slično. Ne kažem da one nisu tačne, već da se jednostavno u društvu mora postići određeni nivo svesti koji bi argumentovano obrazložio poziciju mlade osobe u vojsci i koji bi demistifikovao njen odnos prema vlasti. A to da li bih je branio zavisi od strane kog “neprijatelja” je napadnuta.

Nikola, 24 Pa brate vojska nam je sirotinja i pošto ne može da se uvede obavezni vojni rok sve me boli kurac da se cimam dobrovoljno, za to ima više nego dovoljno ljudi.

A to da li nam treba uopšte vojska ne razumem kao pitanje, iskreno, nisam siguran u kojoj situaciji državi ne treba vojska, valjda je jedna od stvari koja čini državu državom, da treba da ima svoju vladu, vojsku itd. A pošto drugu zemlju nemam šta da radim nego da branim ovu ako je napadnuta.

Stefan, 25 

Da, služio bih i mislim da nam treba vojska, ako mislimo da postojimo kao država, a ako bi bila napadnuta branio bih je bezpogovorno.

Marko, 25

Vojni rok bih služio samo u slučaju kada bi bio obavezan za sve. Ne zato što ne volim vojsku, već zato što ne bih podneo da se mamini i tatini sinovi izvlače, a “naivčine” izvršavaju svoju obavezu. Bilo bi mnogo loše kada bi se odjednom otkrilo da 70% mladića boluje od astme i drugih bolesti koje oslobađaju od vojnog roka. Kakvu-takvu vojsku već imamo, ali smatram da bi nam vojni rok dobro došao kao vojno neutralnoj zemlji. Mnoge ekonomske razvijene zemlje poput: Finske, Rusije i Austrije i dalje imaju obavezan vojni rok, i koliko znam ne nameravaju da ga ukinu. Da li bih branio svoju zemlju? Mislim da je pitanje dosta složeno, ali recimo da se ne bih skrivao po podrumima ili iz inostranstva gledao kako neko napada moju zemlju i narod.

Miloš, 24

Ne bih služio vojni rok, prvenstveno jer ne podržavam upotrebu sile i svaki oblik oružanog sukoba – zbog čega se vojne snage i razvijaju. Drugi razlog je što nikada nisam imao izrazit osćaj patriotizma, niti potrebu da se dokazujem sebi, niti bilo kome drugome odlaskom u vojsku na bilo koji vremenski period. Ovo naglašavam jer mi deluje da je dobar deo ljudi u vojsku odlazio jer je to bila drustvena norma (i obaveza), pre nego njihova želja.

Ivan, 26

Sužio bih vojni rok, a zemlju bih branio vrlo verovatno, osim u slučaju kada bi rat bio suvišan iz moje perspektive ili politički izrežiran. Ali smatram da bi služenje vojnog roka imalo svrhu i u slučajevima koji nisu ratno stanje.

Dušan, 25

Ne bih služio vojni rok. Apsolutno ne vidim potrebu za time, bez obzira na argumente kako “vojska od dečaka pravi muškarce”, jer smatram da ta vrsta vaspitanja dolazi iz kuće. Sistem u kome te uče da ne misliš svojom glavom, već slepo izvršavaš naređenja, sam po sebi nije dobar, bez obzira na opravdanja da ti to može spasiti život. U slučaju rata ne bih branio svoju zemlju, već svoju porodicu, što podrazumeva emigraciju u razvijenu i sigurnu zemlju. “Samo budale ginu za ideale”.

Članak Pitali smo mlade: Šta misle o vojnom roku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U vremenima opatijskog i sličnih “šansonjersko-šlagerskih” festivala pojavio se Boba Stefanović i otpevao realtivno poznatu stvar „Kažu mi da još si uvek sama”, koju ako se dovoljno potrudite još možete da pronađete među starim pločama svojih roditelja. Ta bi pesma možda ostala apsolutno zaboravljena da upravo među svojim vršnjacima ne vidim neke od lajt motiva ove pesme. Velika ljubav koja nije otišla u najboljem smeru, idealizacija, borba sa zaboravom, emotivni celibat dok se čeka neki „lični” Godo.

Kroz besomučno trešenje prazne slame, na mnogim „kafama” neko od mojih prijatelja je spomenuo da nije imao seks skoro dve godine. Ova informacija prošla je vrlo nezapaženo, skoro kao da smo bili naviknuti da seks i nije baš „najbitnija sporedna stvar na svetu”(fudbal se ovde ne računa, jer je seks ipak nešto rodno neutralniji). Ono što mi je najviše paralo uši je bila tišina, niko nije hteo ni da pita zašto, zbog čega, jel treba pomoć druže (???). Ništa, muk! Bilo mi je bitno da čujem dalje, ortak je ipak, znam ga već dovoljno dugo da kapiram da se iza ovakvih njegovih lascivnih uvoda, kriju sjajne price, često ispričane toliko narodski da se čoveku urežu u korteks.

Potegao sam ono malo piva što je ostalo u čaši, načuljio uši i zapalio novu pljugu.

„A brate, šta da ti kažem, riba koja se meni svidi onako na oko, fizički, ispostavi se, ne mogu da kažem da je glupa, jer nije, ali ono, da stvari koje nju interesuju i koje su njoj bitne, meni nisu ni na kraj pameti. A sa druge strane, riba koja mi se svidi onako kroz priču, ili ima dečka ili sa njom jednostavno nema te „seksualne” hemije, čitaj ne bih je ni pipnuo.”

„Gledaj, pokušavao sam stvarno, ali je l’ mi veruješ da ni ne pomislim na seks dok sedim sa njom. Nateram ja sebe, ali šta god da ona uradi što bi po nekoj logici trebalo dalje da vodi predigri i seksu, mene jednostavno ne vozi. Ona mene ne pali.”

U jebote, ovde ima dovoljno materijala za knjigu, dokumentarac ili u najgorem slučaju, film B produkcije sa očajnim softcore scenama seksa. Priča se naravno otegla dalje svi oko nas su potvrđivali problematiku, a ja sam se sve više osećao „pglu u društvu” jer ovakve stvari nisam ranije kapirao. Ispostavilo se da je čovek pokušavao sa nekoliko riba tako, dok nije na kraju rekao sebi: „Čekam dok ne nađem!” Molim lepo.

Isto veče slična priča od najbolje drugarice, reko’ jebote, šta se dešava sa ljudima oko mene, otkud ovakav fatalizam. Mislim nisam ni ja za emotivno silovanje, ali ovo čekanje „Princa/Princeze na belom konju” malo me gura u trip da možda ipak ja negde grešim.

Zaintrigiralo ovo pitanje debila pa udri po googlu. A tamo se ispostavi da postoji i reč za to (šta sve švabo neće da smisli), a bogme i definicija koja kaže da su sociološke identifikacije toliko duboklo zašle u naše formiranje stavova da smo jednostavno počeli da tražimo partnera po toliko definisanoj matrici da možemo praktično u potpunosti da ga sebi prikažemo u svojoj svesti. Okej, moja svest kaže Monika Beluči, ali mi takođe vrišti i činjenicu da sam kreten sa očajnim radnim navikama koji spava do 2 popodne (mislim da će gđa Monika ovaj krug biranja da preskoči). Elem, problem nije nešto preterano naučno potkovan, možeš da nađeš tek po koji ozbiljan tekst novijeg datuma i to je to. Postoji stara mantra iz informativnih redakcija, kad ne znaš šta da radiš, pitaš ljude oko sebe. I krenem logično da prijateljima postavljam pitanje:

Da li naši vršnjaci ulaze u veze sa dozom fatalizma, odnosno  najčešće onda kada im se neko sviđa na granici sa zaljubljenošću?

Ono što me je fasciniralo je da sam uglavnom morao da preformulišem pitanje ili da ga objasnim kroz ozbiljnu šlajfnetinu teksta. U njihovim glavama delovalo je kao da ih pitam „izvin’te a kol’ko ima sati?”. Odgovori su počeli da me bune, jer se kao po pravilu „zaljubljivanje pre ulaska u vezu” smatralo normalnim, poželjnim, pa i privlačnim. Ono čuveno „slušanje ploča”, „barenje riba” pa i muvanje stavljeni su u drugi plan, možeš ti da se oteliš, odeš na Mars ili izmisliš lek za rak, ako te ona/on neće džaba ti sve.

Anja 25

Meni je tako mnogo normalnije, zamisli budeš s nekim 2 godine i provališ da mu je Andrija Milošević vrh smešan. Ja kad god sam se „upoznavala kroz vezu” to je bio težak debakl

Jovan 26

Pa naravno da da. Zato što je veza besmislena ako nema tog „fatalističkog” momenta u sviđanju.

Ana 20

Da, zato što, gledajuci prema sebi, jedino tako vide neku poentu i zanimljivost u tome, nije veza nešto površno i prazno, traže nešto da ih zapravo ispuni. Mislim da ljudi ne žele tako da gube vreme, koje bi inače utrošili na osobu do koje im je zapravo stalo. Takođe, mnogo ljudi misli da ako „ne radi“ na prvu, neće ni kasnije, pa ni ne pokušavaju tako nešto.

Milan 25

Ne mislim da je tako. Ulaze ljudi u veze kad im se prijebe! Opšte je poznato da su ljudi danas ovisni od seksa.Ovo ulaženje u veze fatalistički je toliko retko, da skoro i ne postoji.

Simona 24

Mislim da to zavisi od tipa čoveka i okolnosti. Postoje oni koji ulaze u veze bez velikih očekivanja i osećanja. Prosto jer žele da imaju nekoga pored sebe pa su u fazonu daj da probam pa šta bude. A i drugi koji bi pre bili sami nego sa nekim u koga nisu hiper zaljubljeni.

Željko 20

Ja lično nisam za „da probamo” veze. Proba se da li je nešto ljuto ili slatko, kakvog je ukusa. Proba se da li je voda vruća, proba se kolko kola mogu brzo da idu a ne proba se sa kim ceš da budes u vezi jer emocije nisu stvar da mogu da se probaju,to je onda veštački.

Kao udarac u potiljak bila je za mene činjenica da kod svih postoji duboko urezana defanziva, sve više ovakav odnos delovao mi je kao otelovljenje najdubljih strahova ljudskog bića – da ne bude povređen.

Da ne bi bilo kako struku nisam pitao, zovem drugaricu koja je sjajan psiholog i za koju znam da ima poprilično jako knjiško znanje, reko – „Sofija, spasavaj”.  Naravno, ekspeditivno mi je objasnila da mi idealizujemo ljubav i različite predstave šta ljubav jeste. Ne pravimo razliku između zaljubljenosti, odnosno intenzivnog dopadanja i ljubavi koja je trajnijeg karaktera, ali i manjeg intenziteta. Retko kada „zrelo procenjujemo partnera” i zaboravljamo da čak i ta „savršena” osoba mora imati mane (i žene prde i mučkarci plaču, Amin!).

Naravno, neizostavna je bila teza da je široko rasprostranjen „mit o srodnoj duši” koju treba da pronađemo i koja će nam pružiti bezuslovnu ljubav, onu koja će nas usrećiti do kraja života, onu koja će nam rešiti sve probleme. Naravno, specijalan akcenat je bacila na to koliko nas popularna kultura (filmovi, muzika, priče) indoktriniraju ovakvim pogledima na ljubav. I, naravno, sve ovo na kraju rezultuje da ako ne nađemo svoju savršenu polovinu, budemo razočarani, a neretko i depresivni. Eto ti ga sad, pa najlepše pesme su se nastajale iz tužne ljubavi, a ne iz one uzvraćene.

Okej, kapirao sam donekle, mislim nije ovo ništa novo, ljudi su od vajkada imali stereotipe lepote i svako je naravno imao svoje preferencije, ali mi nije bilo jasno zašto se ne pruži i najmanja šansa onima u koje nismo zaljubljeni na prvu loptu. Možda to dođe posle nekog vremena, šta znaš. Dok sam kucao poslednje redove kroz sobu je pičila stvar od Hladnog Piva „Ranjeni I ludi” , kao možda najbolji saundtrek ove fenomenološke zajebancije. Možda stvarno ljudi čitaju da nam nisu baš prvi izbor, jer kaže Kekin:

“Nisu bile glupe vjeruj mi, svaka je znala

Kad nema velike ljubavi

Dovoljna je I mala”

Možda baš zato, baš iz tog straha ne zalazimo u takve odnose, ako nećemo da mi nekome budemo „na rezervnoj klupi” nećemo ni njih da pretvaramo u drugu postavu. Možda.

Članak Kad nema velike ljubavi dovoljna je i mala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Anja Mijatović je Kraljevčanka sa adresom stanovanja u Nišu. Završava studije solo pevanja i organizuje različite performanse i projekate, uglavnom u vezi sa klasičnom muzikom. Svirala je violinu, a na fakultetu se zainteresovala da i drugima približi klasičnu muziku. Za Oblakoder je govorila o klasici, idejama, Nišu, mladima i jednom festivalu. Nemate potrebe za strahom, u nastavku nema suvoparne teorije klasične muzike, ali bi ovaj intervju mogao da razbije nekoliko predrasuda.

Kako si počela da se baviš solo pevanjem, ipak je to jedna od najzahtevnijih veština u muzici?

Anja Mijatović: Znaš kako, nisam završila osnovnu muzičku školu, barem ne za solo pevanje. Polagala sam diferencijalne ispite jer sam svirala violinu, a nakon toga sam nastavila i kroz srednju školu, da bih na kraju upisala smer solo pevanje na fakultetu.

A zašto baš solo pevanje?

Kada sam bila klinka, solo pevanje mi je bilo jako interesantno. Znala sam da se sa tim jednostavno rodiš, mislila da nemam talenat za takvu vrstu pevanja, jer moj glas kada pevam normalno ne može uopšte da se uporedi sa mojim belkanto pevanjem. Ali eto, desilo se.

U Nišu si pokrenula jedan zanimljiv projekat koji je u vezi sa klasičnom muzikom?

To je izvorno projekat Maše Babić, koja u beogradskom Poletu pravi veče posvećeno izvođenju klasičnih minijatura pod nazivom Izvuci mene. Kada sam videla taj nastup prvi put, ja sam se potpuno oduševila i zaljubila. Bila sam odmah u fazonu koliko je ovo dobro i jednostavno sam htela da tako nešto uradim i u Nišu.

Pretpostavljam da nije išlo sve po planu?

Problem je bio što nisam mogla odmah da pronađem prostor. Međutim, u maju prošle godine je otvoren kafić koji je baš nekako ličio na mesto gde bi to moglo da se odvija. Inače, Izvuci mene se i zove baš tako jer publika izvlači iz šešira izvođače koji su se pre toga prijavili da sviraju neko delo klasične muzike. Zato i jeste bio bitan ambijent, da pokažemo da klasika nije samo za sale,već da ljudi mogu da dođu i da se opuste, pa i da se provedu.

I kako publika reaguje na tako nešto?

Sjajno reaguju, više nemamo gde da ih smestimo. Ja sam domaćica celog programa i često me pitaju da li će se Izvuci mene organizovati u nekom većem prostoru jer mnogo ljudi stoji na ovim našim performansima.

A koliko ljudi dolazi na Izvuci mene?

Koliko ljudi dođe na žurku, toliko dođe i na veče klasične muzike, što je vrlo zanimljiva informacija.

Došla si na ideju da napraviš čak i festival?

Da, festival klasične muzike koji bi trebalo da traje 3 dana i u okviru kog bi studenti Fakulteta muzičke umetnosti mogli da prezentuju svoje radove, ali i da pokažu svoje sposobnosti u predavanju muzičke teorije, naročito klincima. Pored toga, namenjen je i instrumentalistima. Poenta je u tome što njihovi radovi retko mogu da dođu do ikakve publike, da ugledaju svetlost dana i zato je cilj ovakvog festivala da afirmiše njih i njihovu muziku.

Čime se još baviš osim muzikom?

Trenutno se najviše bavim modernom psihologijom jer me fascinira to nalaženje sopstvenog mira i cela ta priča, tako da može da se kaže da se bavim tišinom.

Šta je poslednja dobra stvar koju si pročitala?

Pročitala sam Sidartu i to mi je ostavilo vrlo jak utisak, baš zato što se sad bavim takvim nekim stvarima, a trenutno čitam Novu zemlju Ekarta Tola koja ima million nekih tema i deluje mi kao nešto što svako čita na neki svoj, lični način. Kroz tu knjigu su mi objašnjene neke stvari koje kod sebe pokušavam da korigujem.

A kakve filmove gledaš?

Možda zvuči glupo, ali romantične komedije.

Za 10 godina, gde je i šta radi Anja Mijatović?

Uh, dobro pitanje. Planiram da se i dalje bavim pevanjem, ali mi to sigurno neće biti primarno jer ne želim da sebe prezentujem samo u tom nekom smislu. Smatram da sam jako dobra u organizaciji i da imam dosta ideja koje mogu da se realizuju i pomognu i drugima.

Jesu li te ideje okrenute samo lokalnoj, niškoj sceni?

Pa ja mislim globalno, ali ipak moramo da počnemo od nečeg manjeg, lokalnijeg da bismo došli do nečeg većeg i boljeg. Baš sam skoro razmišljala, u Beču se Nova godina dočekuje uz filharmoniju i klasičnu muziku. Ja znam da je tako nešto ovde nemoguće,  ali zašto ne bismo barem 19. jun ili bilo koji drugi dan dočekali tako uz klasiku – to je neka moja ideja.

Imaš li neki moto, životnu filozofiju?

Bitno je da krenemo od sebe, od malih stvari i kad promenimo sebe, tek onda ćemo moći da pričamo drugima šta treba da menjaju. To za mene nije egoizam, već način da nađemo neki unutrašnji mir i budemo bolji i sebi i drugima.

Članak Anja Mijatović: Biti u skladu sa sobom, a ne sa drugima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Album čiju naslovnu numeru verovatno prepoznaje svako ko je barem jednom kročio u kafanu, da li onu fensi ili onu na putu između Novog Sela i Prnjavora, nije bitno, aktuelna je u oba sveta. Ipak ovo ostvarenje pored nje krije neke nesvakidašnje bisere narodne muzike. Mesec toči zrna bisera na više nego poetski način poredi proleće koje se budi sa ljubavnim raskidom, koji je nedvosmisleno i uzrokovan novom ljubavlju nekog od partnera, prosto. Nekima zvuči kao da hvalim i u nebesa dižem propale ljubavi, ali ono što je Radiša otpevao u ovoj pesmi, verovatno je jedna od najvećih životnih činjenica koje se dešavaju na svakom koraku, pa bi bilo krajnje iluzorno stavljati takav znak jednakosti, u kranjoj liniji imate nešto slično kod grupe Goblini: Bolje soko u ruci, nego guska u krevetu. Ono što dalje ovaj album čini bitnim je i pesma “Bećarski život” koju sam prvi put čuo sa nekih 7, 8 godina na svadbi ujaka (!?), i fascinirala me je činjenica kako stotinka ljudi kao opčinjeni skaču, podvriskuju i zvižde, baš uz ovu pesmu. Moralo je da prođe desetak godina, da bih to sebi potpuno objasnio kada sam, opet na nekoj svadbi osetio i sam šta bećarac uradi čoveku, doduše, više u tom muzičkom smislu, za bećarske, bezobrazne tekstove sam znao i ranije. Najpoznatija narodna pesma koju niko ne zna tačno ko peva, krasi ovaj album, a to je više nego čuvena Neznanka. Tvrdim da je svako ko je prebacio 20 svećica na torti, barem jednom imao to iskustvo da se na prvi pogled zaljubi u nekoga i da tu osobu više nikada ne vidi i to je ono što ovoj pesmi daje epitet vanvremenske, jer će od te boljke bolovati i oni što dolaze nakon nas. Veliki Radiša se nažalost više nije pojavljivao na estradnom nebu narodne muzike, pevao je u par nekih emisija, ali to bi bilo. Izgleda da se u njegovom slučaju potkrao stari balkanski scenario, kad napraviš nešto dobro, nagrade te tako što ti više jednostavno ne daju da stvaraš. Nešto slično se desilo sa još jednim našim velikanom, Slobodanom Šijanom, ali to je priča za neki drugi put.

Zoran Jovanović – Najveći hitovi – 1993

Ono što ovo izdanje dovodi na ovu listu, iako nije album po sebi, već kompilacija je činjenica da je (veliki) gospodin Jovanović, pravio albume po do tada ustaljenom PGP-ovom modelu, što bi značilo da je prvih nekoliko izdanja napravljeno u formi singla, da bi se videlo kako prolazi kod publike, a tek nakon toga bi se izdao ozbiljan LP, na koji se u slučaju ovog pevača, čekalo pune 4 godine. Ono što je zanimljivo i iz današnje perspektive bilo vrlo u duhu vremena, album otvara pesma Zapalio bih celo selo, koja zaista nema ratnu konotaciju, ali sad, bože moj, vremena su bila takva, pa bi zli jezici rekli da je ova pesma namerno, zbog imena, stavljena na prvo mesto. Ubrzo ipak isti ti zli jezici bi zaćutali, jer se posle tek 2 ili 3 pesme sa ovog albuma dobija šira slika, jednog od najboljih pevača Šumadije. Ne postoji, niti će postojati, lepši prikaz svakodnevnog života centralnog dela Srbije, nego ona koja se nalazi u pesmama sa ovog albuma, od Pomoravskih vrbaka koje ćemo za nekoliko dekada, koristiti kao objašnjenje nekim budućim generacijama, kako se to po srpskim selima ljubavisalo, pa sve do Momak moravac ili Zalazak sunca koje bolje od bilo kog pesnika, slikaju predele Šumadije. Na ovom albumu se nalazi i jedan redak biser sa vrlo direktnim nazivom Kapetan potonulog broda koja samim naslovom i prvim notama, više nego tužne violine, priča tešku priču. Ali ono što ovde bode više uši nego oči je stih:

Poš’o sam negde noćas 
bez pravca i cilja
u daljini neka munja sine
kiša spira prazne trotoare
tek po neki prolaznik promine

Naravno da je nezgrapno pričati o najvećem slikaru šumadijskih sela, kome su se u tekstu, kao po nekoj neopreznoj režiji, potkrali trotoari, umesto livada i njiva, kojima je toliko pesme poklonio. Naprotiv, Zoran Jovanović je ovde opevao sve, patnju zbog izgubljene ljubavi, čežnju za povratkom u rodno selo i kući. Možemo čak reći da se svaka izgubljenost koju je čovek ikada osetio, nalazi negde između ovih redova. Najzad jedna od tekstualno i muzički, najačih pesama sa ovog izdanja, Zbogom majko, zbogom oče upisaće ga u one tihe velikane, jer će ga šira publika, naročito ona koja nije rodom iz Šumadije, zaboraviti.

Ljuba Aličić – Boginja- 1993

Okej, možda sam samo malo subjektivan kada je ovaj album u pitanju, valjda jer smo vršnjaci, ali ovaj album i pevač su toliko potcenjeni da bi trebalo da nas bude sramota. Album koji od prve do poslednje pesme prate manje više vesele note, najčešće upakovane u format šabačke narodne muzike pune vrlo zanimljivih vokalnih ukrasa (često kradenih iz romske muzike) na nekoliko mesta potkrepljena je predivnim gitarskim pasažima, nad kojima bi se isekao svaki ozbiljan poznavalac ovog instrumenta. Širem auditorijumu najpoznatija pesma sa ovog albuma sigurno je U Šapcu kraj Save, ali ono što ovaj album stavlja na neko više mesto narodne muzike verovatno je naslovna pesma Boginja koja, neka mi ne zamere kolege sa književnosti, u stilu najboljih renesansnih pisaca peva o čežnji, pa donekle i tihoj patnji za voljenom osobom.

Da ona ne vidi, gledam je ja
Dok igra lepa je kao boginja.
Da ona ne čuje, šapućem ja
Njena su oka dva, moja sudbina…

Ono što ovu pesmu, ali još nekoliko sa ovog albuma krasi je činjenica da nemaju, barem ne u onom klasičnom smislu, refren, već vrlo melodične vokalne bravure, koje tu čežnju, dovode do vrhunca. Nastavljaju da se nižu hitovi (ne šalim se, ovaj album je bio toliko jak da je imao čak 2 obična i 2 maksi singla) Neka ti kosu nose vetrovi, Pada prvi sneg i Probudi me majko koji mogu da ostanu zabeležene kao nezaobilazni deo kako onih noći kada se pati zbog neuzvraćene ljubavi tako i velikih, svadbenih veselja. Ta višedimenzionalnost ostaće u narednim godinama pečat ovog Šabačkog barda. Na kraju, godina koja važi za najcrnju na ovim prostorima(1993), bila je makar na kratko ulepšana melodijama koje te prosto teraju da igraš i da se zaljubiš, jer ti u takvim vremenima ništa drugo ne preostaje.

Mitar Mirić – Dobro jutro rekoh zori – 1982

Bard narodne muzike i bukvalno I figurativno. Iz neke lične perspektive bilo mi je teško da izaberem album iz ovog magna opusa koji bih nazvao najboljim, a samim tim i svrstao u ovu listu, pa sam na kraju uzeo onaj za koji smatram da je i pored vrsnih pesama, potpuno u zapećku istorije ovog žanra.  Da ste odrastali negde izvan velikih gradova, devedesetih godina, verovatno biste na svim mogućim proslavama 5, 10 ili 15 godina (male/velike mature), opraštali pesmom Doviđenja društvo staro, nešto slično pesmi Za dobra stara vremena Novih Fosila, koja interpretira sličan sentiment, samo nekih par godina kasnije. Kroz ovaj album često provejava i koncept zabranjene ljubavi, pa se tako Mirić susreće sa činjenicom da najbolja drugarica njegove sestre, u koju je on ludački zaljubljen, ne dolazi više kod njih u posete u pesmi Na kafu nam ne dolaziš više. Većina dečaka, koja je imala starije sestre zna šta znači ta platonska ljubav ka nekoj od sestrinih drugarica, pa tako povezujući možemo reći da je ova pesma simbol prvog ljubavnog neuspeha Mitra Mirića, ali i njegov ulazak u svet ljubavi uopšte. Što se nisi za mene udala i Ljubiću te, neće dugo proći samo dalje dokazuju da on, kao vrstan pevač kakav jeste, može da se snađe i u drugačijim ljubavnim, ali i muzičkim formama, jer je na ovim pesmama prvi put, da ja znam, menjao muzički ključ i koristio neke, njemu ne toliko, bliske vokalne bravure, koje liče na njegovu varijaciju stila koji su koristili Kvaka ili Ljuba Đurović. Na kraju naslovna pesma je ništa manje poetična storija o devojci koja ga jednostavno nije sačekala, verovatno misleći da se on njoj nikada neće vratiti. Mnogi će me sigurno pljuvati, ali oni koji vole pesmu Jesen stiže dunjo moja, Đorđa Balaševića, će u ovom Mitrovom ostvarenju pronaći praktično istovetne slike i detalje, sa naglašenim osećajem oporosti u ustima kada saznaš da je ljubav tvog života, pošla za drugoga. Na kraju krajeva, pesma govori za sebe:

Prolaznik neki prođe i reče
Ne čekaj sine već kući kreni
Sinoć ti draga za drugog ode,
zato ne svetle prozori njeni

Jašar Ahmedovski – Jednoj ženi za sećanje dugo – 1982

Iako se često postavlja na mesto onog drugog Ahmedovskog, Jašar je sa ove vremenske distance, više nego plodonosan umetnik. Blizu dvadesetak albuma koje je izbacio bi ga mogli svrstati u sam vrh narodne muzike, samo mu jedna mala činjenica tu titulu čini nedostižnom, a to je što će najpoznatiji ostati po pesmama sa prvog albuma!

Iako je pre svog rođenog brata počeo da izdaje ploče (naime, Ipče će prvu LP ploču izdati tek 1986. godine), Jašar je već nekoliko godina bio na sceni i tek sa numerom sa trećeg singla, Pisala si nekad meni, shvaćen je njegov potencijal i on je ušao u studio i za relativno kratko vreme sazdao svoj album temeljac – Jednoj ženi za sećanje dugo. Ono što će lansirati ovaj album u sam krem pesama za veselja i tugovanja je naravno ono što svaki pošten narodni album treba da ima, jaku pesmu posvećenu izgubljenoj ili neuzvraćenoj ljubavi i jaku pesmu za đuskanje do besvesti. Tako će Jednoj ženi za sećanje dugo ostati epitaf svih van najt stendova bivše Jugoslavije, kao oda onoj neznanoj lepotici koja je svratila u njegov život. Da je pesma ostala na tome, verovatno ne bi postala toliki hit, međutim ono što će je upisati u nezaboravne je predivno oslikana scena u kojoj devojka od njega traži da joj da nešto za sećanje, a on nemajući ništa drugo, dao joj je svoju sliku, romantičan(ali ne i patetičan) gest o kom moja generacija može samo da sanja. Da se odmah razumemo, ništa lošija pesma slične tematike je i Još te volim, kako da ti javi, koja će ostati upamćena kao nešto slabije ostvarenje sa ovog albuma, pre svega jer se koristila nešto drugačijom harmonskom matricom, a bila je i u nedostatku hiper melodičnog refrena, kakav je prethodna pesma imala. Ti pripadaš samo meni, ima takođe vrlo prepoznatljiv melos, vrlo svojstven ovom albumu, pa bi čak i oni koji se prvi put susreću sa ovim pesmama lako ukapirali, da su deo istog paketa. Ovu pesmu ipak krase neki drugi kvaliteti, ona veliča uspeh u ljubavi, i možemo slobodno reći da iscrtava neke holivudske kulturne reference u svojim stihovima. Brza, zarazna sa uvodom sačinjenim od udaraca tam-tamova i zaraznog foršpila usporava se pred ulazak u strofu i prosto nagoveštava da ova pesma nije okrenuta tugi i plaču, već sreći i uverenosti u večnu ljubav:

Kupio sam zlatne burme jedna tebi,
druga meni posle svadbe krenucemo u nov zivot zagrljeni

Ljubav nikada nije imala lepšu ekranizaciju sopstvene jednostavnosti od ovih 3 minuta i 12 sekundi.

Članak 5 uber bitnih narodnih albuma se pojavljuje prvo na Oblakoder.