Ovih prethodnih dana jedna prilično vruća tema bila je, ako bih smeo tako da kažem, na meti javnosti iz nekoliko uglova. Onaj ugao, koji me je najviše fascinirao i zaintrigirao mogu parafrazirati sledećom rečenicom – jedna žena je imala muda na brdovitom Balkanu.
Naravno da je tema pozamašan istorijat seksualnih napada predsednika opštine Brus, Milutina Jeličića Jutke i jedne od njegovih „žrtava“, koja je rešila da javno priča o tome, Marije Lukić. Bitna stvar, zbog koje postoji mogućnost da me neko napuca, je zašto je žrtva napisano sa znacima navoda? Sigurno nije zato što sumnjam u verodostojnost priče, već zato što iz iskustva znam da niko ne voli da bude viktimizovan, naročito kada ga teškom žrtvom pravi jedan novinar. Ako je žena već pretrpela toliko, i bila žrtva ucene, ne moramo joj to još i nabijati na nos.
Elem, “muda” su u našem društvu velika stvar, naročito kada ih pokaže jedna žena, neko ko, kada se uzmu u obzir sve tradicionalne stigme našeg društva verovatno nije u najzavidnijoj poziciji. Dotična Marija Lukić izašla je pred javnost, objasnila šta je gospodin Jeličić radio i još bitnije kakve joj je poruke slao na čemu joj do poda salutiram, međutim neće proći još dugo pa ćemo opet gledati scenario – „Što volim kad novinarke lako kleknu“.
Kao i svako ko ima IQ Foresta Gampa ili viši (čitaj 75 ) kapira da Jutka nije izolovan – Jebiga, desilo se- slučaj, a odatle i dolazi povlačenje paralela sa slučajem Bate Gašića. Jer Jutka je sam dao ostavku, a budimo realni da pravda ima bilo kakav pijetet ovdašnjih vlasti, istog dana bi dobio otkaz jačine šuta u zadnjicu, a verovatno i ozbiljnu osudu zvaničnih vlasti.
Međutim kao i sa Gašićem, u priči se tražio dovoljno tup ugao iz kog bi ispalo da je sve to malo preterano i da smo mi svi to, eto, pogrešno procenili. Ipak, dovoljno tup ugao nije pronađen pa je eto Jutka sam lepo uručio ostavku. Ostavka je najefemerniji potez koji može da se povuče u ovakvoj situaciji, slično kao kada bih ja nekoga udario kolima, pa mu rekao izvini i pomislio da je to iole dovoljno, jer nije. Ovakvo rešavanje problema, kojem je vlast i u drugim zemljana sklona, a to je da se korov samo potkresuje, ali ne i da se sistemski uništava, ostavlja otvoreno pitanje šta će biti u drugim manjim mestima po Srbiji? Kako će žene u Loznici, Guči, Arilju ili Pančevu biti sigurnije time što je Jutka dao ostavku? A da ne govorimo o tome što će, za najkasnije, šest meseci, isti taj Milutin Jeličić Jutka imati neku drugu poziciju, verovatno u javnom sektoru, a ko zna možda će biti bolje plaćena, pokajnicima i povratnicima treba pružiti bolju šansu od one koju su već upropastili.
Drugi deo problema koji mi je zapao za oko jeste, kao i uvek, na koju stranu je javnost rešila da stane. Naravno po redovnom scenariju, svi su za osudu, međutim uvek ima onih koji pored osude moraju da dodaju neka svoja dodatna analitička objašnjenja ili u još boljem slučaju predviđanja.
Kao i uvek prvi komentari dođu od onih likova „ko joj je kriv kad provocira“- znači rođače šta, treba da kamenujemo žene koje se skockaju, koje su zgodne, atraktivne? Mislim kapiram u kom smeru ideš, ali iako volim da se okrenem za zgodnom ribom, sumnjam da ću uzeti da je zbog toga i ucenjujem, poprilično je neukusno. A i nije šmekerski.
Kada je ovaj tip ličnosti prestao da se javlja na zadatu temu, pojavila se sjajna stvar. Naime sada već popularna stranica „Kartografija“ napravila je kartu Evrope na kojoj se vidi udeo žena u ukupnom broju naučnih istraživača. Ono što je najzanimljivije je to da su „nerazvijene“ zemlje sa Balkana na apsolutno prvim mestima, od Albanije koja je prva na listi, Makedonije koja je treća pa sve do Hrvatske i Srbije koje su na šestom i sedmom mestu.
Ova karta me je iskreno jako obradovala, naročito što se pojavila tih dana kada se priča o Jutki zahuktavala, ali ono što mi je ubilo taj entuzijazam bilo je preterano poređenje ova dva fenomena. Pa su se tako pronašle i neke prepametne glavice koje su pokušale da aferu „Jutka“ bace u drugi plan upravo ovom kartom, tobože smo svi mi budale jer se eto bavimo jednom ženom i jednim napasnikom, a živimo u zemlji kojoj većina Evrope može samo da zavidi na ženama koje se bave naučnim istraživanjima.
Ovakva laskava statistika je sjajna stvar, ali broj žena u naučnim krugovima sigurno ne odražava odnos određenog naroda prema njima, naročito kod nas, gde se profesije naučnika ili profesora relativno malo cene. Da pojasnimo, to što je žena naučnik, ne znači da se barem nekoliko puta u životu nije susrela sa sličnim likovima kakav je Jutka, pa možda i gorim.
Jer da se ne lažemo poređenje je kao kada je onomad neko, u šali, rekao da je Kolumbijski predsednik Uribe smanjio nezaposlenost time što je napunio zatvore.
Za kraj, što bi rekao jedan moj savremenik, da nema žena sa ovih naših, balkanskih, prostora mi bi svi zajedno postojali još jedino u nekim enciklopedijama, u odeljku „Bilo jednom na Balkanu“ jer onda kada je balkancima najteže tada ih iz govana uglavnom vade žene.P
0 Comments