Kad nema velike ljubavi dovoljna je i mala

Kako moji vršnjaci gledaju na partnere, ljubav i druge munje i zašto nam to baš i ne ide od ruke

U vremenima opatijskog i sličnih “šansonjersko-šlagerskih” festivala pojavio se Boba Stefanović i otpevao realtivno poznatu stvar „Kažu mi da još si uvek sama”, koju ako se dovoljno potrudite još možete da pronađete među starim pločama svojih roditelja. Ta bi pesma možda ostala apsolutno zaboravljena da upravo među svojim vršnjacima ne vidim neke od lajt motiva ove pesme. Velika ljubav koja nije otišla u najboljem smeru, idealizacija, borba sa zaboravom, emotivni celibat dok se čeka neki „lični” Godo.

Kroz besomučno trešenje prazne slame, na mnogim „kafama” neko od mojih prijatelja je spomenuo da nije imao seks skoro dve godine. Ova informacija prošla je vrlo nezapaženo, skoro kao da smo bili naviknuti da seks i nije baš „najbitnija sporedna stvar na svetu”(fudbal se ovde ne računa, jer je seks ipak nešto rodno neutralniji). Ono što mi je najviše paralo uši je bila tišina, niko nije hteo ni da pita zašto, zbog čega, jel treba pomoć druže (???). Ništa, muk! Bilo mi je bitno da čujem dalje, ortak je ipak, znam ga već dovoljno dugo da kapiram da se iza ovakvih njegovih lascivnih uvoda, kriju sjajne price, često ispričane toliko narodski da se čoveku urežu u korteks.

Potegao sam ono malo piva što je ostalo u čaši, načuljio uši i zapalio novu pljugu.

„A brate, šta da ti kažem, riba koja se meni svidi onako na oko, fizički, ispostavi se, ne mogu da kažem da je glupa, jer nije, ali ono, da stvari koje nju interesuju i koje su njoj bitne, meni nisu ni na kraj pameti. A sa druge strane, riba koja mi se svidi onako kroz priču, ili ima dečka ili sa njom jednostavno nema te „seksualne” hemije, čitaj ne bih je ni pipnuo.”

„Gledaj, pokušavao sam stvarno, ali je l’ mi veruješ da ni ne pomislim na seks dok sedim sa njom. Nateram ja sebe, ali šta god da ona uradi što bi po nekoj logici trebalo dalje da vodi predigri i seksu, mene jednostavno ne vozi. Ona mene ne pali.”

U jebote, ovde ima dovoljno materijala za knjigu, dokumentarac ili u najgorem slučaju, film B produkcije sa očajnim softcore scenama seksa. Priča se naravno otegla dalje svi oko nas su potvrđivali problematiku, a ja sam se sve više osećao „pglu u društvu” jer ovakve stvari nisam ranije kapirao. Ispostavilo se da je čovek pokušavao sa nekoliko riba tako, dok nije na kraju rekao sebi: „Čekam dok ne nađem!” Molim lepo.

Isto veče slična priča od najbolje drugarice, reko’ jebote, šta se dešava sa ljudima oko mene, otkud ovakav fatalizam. Mislim nisam ni ja za emotivno silovanje, ali ovo čekanje „Princa/Princeze na belom konju” malo me gura u trip da možda ipak ja negde grešim.

Zaintrigiralo ovo pitanje debila pa udri po googlu. A tamo se ispostavi da postoji i reč za to (šta sve švabo neće da smisli), a bogme i definicija koja kaže da su sociološke identifikacije toliko duboklo zašle u naše formiranje stavova da smo jednostavno počeli da tražimo partnera po toliko definisanoj matrici da možemo praktično u potpunosti da ga sebi prikažemo u svojoj svesti. Okej, moja svest kaže Monika Beluči, ali mi takođe vrišti i činjenicu da sam kreten sa očajnim radnim navikama koji spava do 2 popodne (mislim da će gđa Monika ovaj krug biranja da preskoči). Elem, problem nije nešto preterano naučno potkovan, možeš da nađeš tek po koji ozbiljan tekst novijeg datuma i to je to. Postoji stara mantra iz informativnih redakcija, kad ne znaš šta da radiš, pitaš ljude oko sebe. I krenem logično da prijateljima postavljam pitanje:

Da li naši vršnjaci ulaze u veze sa dozom fatalizma, odnosno  najčešće onda kada im se neko sviđa na granici sa zaljubljenošću?

Ono što me je fasciniralo je da sam uglavnom morao da preformulišem pitanje ili da ga objasnim kroz ozbiljnu šlajfnetinu teksta. U njihovim glavama delovalo je kao da ih pitam „izvin’te a kol’ko ima sati?”. Odgovori su počeli da me bune, jer se kao po pravilu „zaljubljivanje pre ulaska u vezu” smatralo normalnim, poželjnim, pa i privlačnim. Ono čuveno „slušanje ploča”, „barenje riba” pa i muvanje stavljeni su u drugi plan, možeš ti da se oteliš, odeš na Mars ili izmisliš lek za rak, ako te ona/on neće džaba ti sve.

Anja 25

Meni je tako mnogo normalnije, zamisli budeš s nekim 2 godine i provališ da mu je Andrija Milošević vrh smešan. Ja kad god sam se „upoznavala kroz vezu” to je bio težak debakl

Jovan 26

Pa naravno da da. Zato što je veza besmislena ako nema tog „fatalističkog” momenta u sviđanju.

Ana 20

Da, zato što, gledajuci prema sebi, jedino tako vide neku poentu i zanimljivost u tome, nije veza nešto površno i prazno, traže nešto da ih zapravo ispuni. Mislim da ljudi ne žele tako da gube vreme, koje bi inače utrošili na osobu do koje im je zapravo stalo. Takođe, mnogo ljudi misli da ako „ne radi“ na prvu, neće ni kasnije, pa ni ne pokušavaju tako nešto.

Milan 25

Ne mislim da je tako. Ulaze ljudi u veze kad im se prijebe! Opšte je poznato da su ljudi danas ovisni od seksa.Ovo ulaženje u veze fatalistički je toliko retko, da skoro i ne postoji.

Simona 24

Mislim da to zavisi od tipa čoveka i okolnosti. Postoje oni koji ulaze u veze bez velikih očekivanja i osećanja. Prosto jer žele da imaju nekoga pored sebe pa su u fazonu daj da probam pa šta bude. A i drugi koji bi pre bili sami nego sa nekim u koga nisu hiper zaljubljeni.

Željko 20

Ja lično nisam za „da probamo” veze. Proba se da li je nešto ljuto ili slatko, kakvog je ukusa. Proba se da li je voda vruća, proba se kolko kola mogu brzo da idu a ne proba se sa kim ceš da budes u vezi jer emocije nisu stvar da mogu da se probaju,to je onda veštački.

Kao udarac u potiljak bila je za mene činjenica da kod svih postoji duboko urezana defanziva, sve više ovakav odnos delovao mi je kao otelovljenje najdubljih strahova ljudskog bića – da ne bude povređen.

Da ne bi bilo kako struku nisam pitao, zovem drugaricu koja je sjajan psiholog i za koju znam da ima poprilično jako knjiško znanje, reko – „Sofija, spasavaj”.  Naravno, ekspeditivno mi je objasnila da mi idealizujemo ljubav i različite predstave šta ljubav jeste. Ne pravimo razliku između zaljubljenosti, odnosno intenzivnog dopadanja i ljubavi koja je trajnijeg karaktera, ali i manjeg intenziteta. Retko kada „zrelo procenjujemo partnera” i zaboravljamo da čak i ta „savršena” osoba mora imati mane (i žene prde i mučkarci plaču, Amin!).

Naravno, neizostavna je bila teza da je široko rasprostranjen „mit o srodnoj duši” koju treba da pronađemo i koja će nam pružiti bezuslovnu ljubav, onu koja će nas usrećiti do kraja života, onu koja će nam rešiti sve probleme. Naravno, specijalan akcenat je bacila na to koliko nas popularna kultura (filmovi, muzika, priče) indoktriniraju ovakvim pogledima na ljubav. I, naravno, sve ovo na kraju rezultuje da ako ne nađemo svoju savršenu polovinu, budemo razočarani, a neretko i depresivni. Eto ti ga sad, pa najlepše pesme su se nastajale iz tužne ljubavi, a ne iz one uzvraćene.

Okej, kapirao sam donekle, mislim nije ovo ništa novo, ljudi su od vajkada imali stereotipe lepote i svako je naravno imao svoje preferencije, ali mi nije bilo jasno zašto se ne pruži i najmanja šansa onima u koje nismo zaljubljeni na prvu loptu. Možda to dođe posle nekog vremena, šta znaš. Dok sam kucao poslednje redove kroz sobu je pičila stvar od Hladnog Piva „Ranjeni I ludi” , kao možda najbolji saundtrek ove fenomenološke zajebancije. Možda stvarno ljudi čitaju da nam nisu baš prvi izbor, jer kaže Kekin:

“Nisu bile glupe vjeruj mi, svaka je znala

Kad nema velike ljubavi

Dovoljna je I mala”

Možda baš zato, baš iz tog straha ne zalazimo u takve odnose, ako nećemo da mi nekome budemo „na rezervnoj klupi” nećemo ni njih da pretvaramo u drugu postavu. Možda.