Nakon što sam izašao iz manastira na Tajlandu, bio mi je potreban jedan dan nepodnošljivo lakog postojanja kako bih se vratio u dinamiku otvorenog sveta. Naime, tempo u manastiru je bio toliko usporen i bezbrižan da sam jedva prevezao motor od manastira do obližnjeg smeštaja uz puls od 80 otkucaja u minutu, što je, iako normalan puls, subjektivno bar duplo veći nego što sam doživeo u manastiru. Nakon nekoliko (12) sati vožnje, stigao sam u Kambodžu, a nisam ni bio svestan da će mi puls istovremeno biti na 60 i 150, u zavisnosti od toga kako se gleda.

Kambodža

Niko nije skovao kovanicu „ružan kao Kambodža”, verovatno zato što nije stigao do te misli od silnog nereda. Svakodnevne apsurde uočavamo uglavnom kada nas život opali šamarom surove realnosti, a veština uočavanja razlika kao da direktno zavisi od razlike intenziteta levog i desnog šamara.

Naime, iz Tajlanda, koji se čini kao zreli, pomalo haotični stariji brat sa šest saobraćajnih traka i lokalima koji su pomalo prljavi, ali logični, prelazi se u Kambodžu – zemlju koja je u ovom kontekstu tinejdžersko dete koje je krenulo da puši u vrtiću i ne samo da ne zna šta želi, već i komunicira dvadeset želja istovremeno – sa jedva dve saobraćajne trake, prašinom na ulici i lokalima koji ne samo da nisu utvrđeni, već se hrana služi direktno sa te prašine.

Nije prvi put da doživljavam ovakve preokrete prikaza realnosti, ali i dalje ne mogu da pojmim i sažvaćem činjenicu da jedna imaginarna linija, koja postoji samo u ljudskim glavama, pravi toliku razliku u svakodnevnom životu. Ono što me je još više zgranulo je razlika u realnosti – gde su ljudi iz mesta koja imaju manje srećniji i spremniji da podele, kao i podsetnik da ja više uživam u takvom haosu nego u sterilnom uređenju Evrope.

Siem Reap

Grad koji postoji samo iz jednog razloga – da turisti imaju gde da odspavaju, najedu se i napiju između dve posete najvećem kompleksu manastira na svetu pod nazivom Angkor Wat. Kada se osvrnemo na neurednost Kambodže i pogledamo uređenje Siem Reapa, ne možemo da ostanemo ravnodušni i kažemo da nije slatko.

Ulice su pune ljudi koji se smeju, razbacanih štandova na ulici koji nude hranu za jedan dolar. Mali restorani iza malih štandova nude istu tu hranu za dolar i po, dok se iza njih kriju veliki restorani koji nude istu tu hranu za deset i više dolara. U čemu je razlika? U onome na šta smo navikli – na ulici hranu dobijamo na tacni ili papiru, u malom restoranu jedemo u tišini, a u velikom uz svako jelo postoji i opis. Kada je o ukusima reč, bar meni lično, hrana na ulici je najsočnija. Ponuda se sastoji od raznih zapečenih nudli, pečene piletine, pečenih zmija i prilično ukusnih variva sa piletinom i kokosom.

Sam grad je prijatan i razumno mali. Uz restorane postoji par malih pijaca koje, uz robu za turiste, i dalje prodaju voće, povrće i raznorazne više i manje poznate začine. U samom centru je reka uz koju se prostire šetalište sa bezbroj malih štandova sa hranom, pešačkim mostovima i rasvetom u stilu novogodišnje jelke (jesam bio tamo u januaru, ali je rasveta takva svaki dan – nepoverljivo sam se raspitao). Saobraćaj je, blago rečeno, neuredan, a odsustvo saobraćajnih pravila čini vožnju zanimljivim iskustvom.

Na ulici i u lokalima su, zbog enormnog uticaja Amerike (i, podvući ćemo, niskog standarda života, koji je gotovo sigurno korelisan tim uticajem), sve cene postavljene u dolarima, a tek nakon razgovora predstavljene u lokalnoj valuti, koja je direktno vezana za dolar.

Kao što možete primetiti, ovaj opis je prilično suv, jer sam u gradu, kao i uvek, provodio vreme koje moram, a uživanje sam usmerio ka okolini.

Lido na steroidima

Ne šalim se, jedina razlika je što njihovo Lido (ratno ostrvo) nije u centru grada, već je udaljeno sat vremena kombijem. Ok, i ima još jedna razlika – ovo je Lido na steroidima i sve je duplo veće. Nakon vožnje kombijem dolazi se do improvizacije luke čija ponuda najavljuje ulaz u drugačiji svet, a to su pečene zmije, krokodilsko meso, neka riba koju ni oni ne znaju da imenuju, kao i krokodilske lobanje. Luka vodi do reke koju bismo mi ovde zvali pritoka i mogli bismo da je uporedimo sa uvećanom rekom Mlavom, dok se odjednom ne stigne u ribarsko selo.

Ribarsko selo koje izgleda kao post-apokaliptično naselje u kome na zvučnicima gruva tvrd tehno, kuće se nalaze na visokim stubovima od pet metara, a uz reku lokalci odvajaju ribu od mreže čudnim zarđalim alatima. Uz obalu trče deca koja, opet začuđujuće, izgledaju kao esencija neuprljanog deteta, puštaju zmajeve od najlona i trče naokolo sa plastičnim flašama koje su u isto vreme avioni i sablje.

Usred naselja se nalazi jedna katolička, može se reći, crkva i jedan budistički, može se reći, manastir, dok svaka kuća na tremu ima vidno izložene verske simbole koji mi nisu jasni i ne mogu da ih svrstam u nešto što sam video ranije. Dok smo hodali kroz selo, stanovnici su izgledali srećno, a vodiči su nas molili da ne dajemo deci novac, jer su lokalci shvatili da najviše para dolazi od deteta koje je pet godina staro, dok nakon toga ne znaju ni sami šta da rade sa tom decom, te ih šalju po zemlji da prose ili pecaju.

Kada se uporedi reka sa veličinom naselja i količinom ribe koju vade iz mreža, malo je povezanosti koja nam nije bila objašnjiva dok nismo doplovili do nečega što liči na more.

Bez šale, voda bez kraja, dugačka i široka po nekoliko kilometara, gde se kopno sa druge strane ne vidi. Pored te količine vode se nalazi šuma drveća koje naprasno raste iz vode kroz koju smo prvo provezli kanu. Vratio mi se osećaj iz Amazona, gde kao da me nešto non-stop gleda sa tog drveća i ispostavilo se da sam bio u pravu.

Dok je Kambodža bila zemlja sa manjom populacijom, ljudi su se sahranjivali tako što su bili postavljani na vrhove drveća te šume kako bi ih prvo pojele ptice, nakon čega bi telo palo i bilo hrana za ribe, a zatim pratilo tok reke i ušlo u vodeno prostranstvo. Čak i sa tom mišlju, zalazak je bio prelep, kao na otvorenom moru, dok je noć pojačala muziku u selu i osećaj da treba da se vratimo u smeštaj što pre.

Angkor Wat

Sutradan sam krenuo na jedno od onih mesta na koje čovek pre nego što ode misli da je dan dovoljan. Ukratko, ostao sam četiri dana i i dalje sam prošao možda polovinu. U pitanju je najveći kompleks manastira na svetu i to je okej. Video sam hram Svetog Save, velik je, ali je realno par sati dosta, najveći kompleks manastira na svetu znači nekoliko ovoga razbacanog, plus koja piramida i to je to. Netačno.

Angkor Wat je jedan manastir po kome ceo kompleks nosi ime. Oko Angkor Wata je iskopano veštačko jezero. Veličine Dunava u Zemunu (?!), a unutra je manastir toliko velik da je potrebno četiri sata da se prošeta kroz većinu lokaliteta u tom manastiru, gde postaje još luđe to što u kompleksu ima još nekoliko tolikih manastira i još jedan koji je pet puta veći.

Pošto ove putopise čitaju i odrasli ljudi, moraću da iznesem i nekoliko brojeva kako bih podržao svoje izjave i načinio ih validnim. Površina celog kompleksa je 160,6 hektara (1.626.000 m2). Kao uporedna veličina iz bližih krajeva je kompleks Keopsovih piramida koji zauzima 12 hektara, što je više nego deset puta manja površina. A iz komšiluka cela Sveta Gora je 33 hektara, što je i dalje pet puta manje. Pri tome, kompleks je sagrađen oko 1113. godine i Kmerska imperija koja ga je sagradila je pala oko 1431. godine.

Sad kad smo prošli i tehničke detalje, možemo malo da pričamo i o neobjašnjivom.

Ovaj kompleks je sagrađen kao hinduistički kompleks manastira posvećen pretežno bogu Višnu i u svoje vreme se preobrazio u budizam. Višnu je u hinduizmu bog vode, što se može videti iz svake vrste snimka, jer je područje manastira prekriveno neverovatnom količinom vode koja i dalje nije presušila, a u pitanju su sve veštačke tvorevine. U samom hramu se nalazi bezbroj statua Bude i svim statuama su odlomljene glave. Velike statue koje se nalaze u centrima imaju između četiri i šest ruku i predstavljaju boga Višnu.

Svi zidovi su prekriveni reljefima iz nekoliko nivoa, gde je jedan nivo, na primer, bio uklesan u parove od tri žene koje igraju. Iznad se nalaze slike brodova i raznih drugih simbola koji su delimično ili potpuno izlizani. Svaki hram u kompleksu sadrži različite motive koji se menjaju između ženskih i muških figura koje igraju u parovima od tri ili sami. Oko svake gravure se nalazi plamen sa sedam nivoa, nešto što jako podseća na sedmoglave zmije koje se nalaze iznad Bude. U jednom od manastira Ta Phrom se takođe nalazi i reljef dinosaurusa.

Jedan od lepših manastira je manastir u centru Bayon koji ima veliku količinu kupola, dok se na svakoj kupoli nalazi po jedna glava Bude koja gleda u četiri strane sveta, dok se u „dvorištu“ hrama nalaze dve piramide sa preko deset bazena vode. Svaka linija manastira i veštačkih jezera je precizno okrenuta sa nula stepeni odstupanja prema određenoj strani sveta, dok je Neak Pon hram napravljen kao malo ostrvo sa hramom koji se nalazi usred veštačkog jezera koje zauzima površinu od 12 hektara, što je maltene isto kao ceo kompleks Gize?!

Kao što vidite, ovde ništa nema smisla i sam sam u opisu izgubio strukturu od enormnosti ovog kompleksa manastira. Međutim, kada se gleda srcem, a ne mozgom, postoji jak odjek u meni da sve tamo u stvari jako ima smisla. Svaki manastir ima drugačiju strukturu, broj stubova i visinu. Svaki manastir sa sobom nosi drugačiji energetski i duhovni potpis. U jednom manastiru, kad sednete i meditirate (ups, tihujete), osećate senzaciju treperenja tela, dok u drugom osećate apsolutni mir i potpuno okrepljenje.

Ništa nije slučajno, osećaj je kao da svaki kamen ima tačno svoje mesto na kom pripada, a opet nauka još ne može objasniti šta se to tamo dešava. Postoje mnoge teorije, od kojih je jedna da pod seizmičkim snimcima manastiri izgledaju kao matična ploča kompjutera. Nekako je sve to i dalje van domašaja razumevanja čoveka sa zapada. Ono u šta sam siguran, da je za sada dovoljno, jeste da se zatvore oči i oseti mesto srcem. Odraslima ćemo objasniti šta se dešava kad dođe vreme za njih.

Nazad za Tajland i povratak kući

Bio sam motivisan da se vratim za Tajland. Jeste da su Kambodža i Angkor Wat bili izuzetni domaćini (osim što sam zakačio dizenteriju u nekom fensi restoranu, ali o tome ćemo drugi put), ali na Tajlandu me je čekala velika budistička ceremonija. U prethodnom putopisu sam posetio manastir Wat Marp Jan i upoznao prosvetljenog učitelja. Ova ceremonija je bila ceremonija njegovog učitelja čija kulminacija je bila nošenje cveća od sale za meditaciju do budističke stupe (zvonastog objekta).

Kolonu su činila četiri prosvetljena učitelja iz različitih krajeva sveta, nešto više od osamsto monaha i oko dve hiljade drugih gostiju. Nakon nošenja cveća smo meditirali celu noć. Još jedno iskustvo zbog kog mi je žao što ću većini ljudi ovo preneti kroz tekst u putopisu, a ne na nekoj od meditacija uživo.

Posle svega ovoga sam išao drugom klasom voza i vozio se osam sati sa svima osim sa domaćim životinjama. Stvarno sam osetio da narod može videti najbolje tamo gde nema novca i komfora, gde je osmočasovna vožnja manje od osam evra. Na svakoj stanici ulaze prodavci raznorazne lepe i manje lepe hrane, većina ljudi je u vozu bez kofera, sa kesom stvari koju nosi za Bangkok, verovatno kako bi doživeli bolju sudbinu nego na selu.

Beograd me je dočekao kao i uvek, ne bih mogao da ga zamislim bez prijatelja koji su me uz osmeh saslušali i nahranili pravom hranom sa roštilja. Kod kuće je nemir koji je nažalost opravdan. Studenti su na ulicama, a nadležne vlasti ih obasipaju nesrećom. Nadam se da će uz prolećno sunce u našu kuću stupiti svetlost. Do narednog putopisa, čujemo se na Instagramu @niceshhh.

Članak Lepa ružna Kambodža se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U meni i dalje stoji želja da opišem život i religiju hinduizma na Baliju, i ovom prilikom obećavam i tebi i sebi da ću to učiniti. U međuvremenu, delim s tobom jedno od čudnijih putovanja, gde sam imao priliku da upoznam velike učitelje Theravada budizma i hodam kroz drevne hramove Angkor Wata, drevne kmerske civilizacije.

Ali prvo, van sveta i enormni

Bangkok

Kada ljudi pričaju o velikim gradovima kao betonskim džunglama, sigurno misle na svetske metropole koje su ogromne i divlje, ali ipak imaju neki smisao zakona, određen na principima prirode.

Bangkok nije takav. On je enorman, zakon se utvrđuje subjektivnom percepcijom – da li je semafor dovoljno crven u datom trenutku – dok rodovi ljudi strogo prate principe Šredingerove mačke, gde je osoba istovremeno oba pola dok se lično ne ustanovi šta se nalazi između nogu.

Bangkok je jedan od onih gradova u kojima se ne hoda, ne zato što je kriminal visok – naprotiv, veoma je siguran – već zato što pešačkih zona gotovo da nema, parkova nema uopšte, a ulice su zaposeli prazni lokali ili nepregledni nizovi uličnih tezgi s hranom.

Jednom sam razmotrio mogućnost da peške pređem razdaljinu koja je na mapi delovala blizu, da bih shvatio da mi treba preko trideset minuta hoda, dok su pešaci usput gotovo nepostojeći, a pešački prelazi ređi od mitskih bića.

Bez obzira na to, ovaj grad ne spava – ulice su pune automobila i motora u svako doba dana i noći. Kao slučajnom prolazniku, bilo mi je gotovo nemoguće da rasudim da li ljudi tek kreću na posao ili se vraćaju s njega.

Saobraćaj je gust, ali i dalje ne dostiže gužve na Gazeli, jer kroz ceo Bangkok idu četiri trake autoputa čije se korišćenje naplaćuje, četiri trake autoputa čije se korišćenje ne naplaćuje i još četiri trake magistralnog puta. Jasno vam je da od tih trideset minuta pešačenja bar trećina odlazi na prelaženje ulice.

Ipak, ovaj grad ima lepotu. Čak i meni, kome nije bio sasvim jasan, izazvao je određenu dozu FOMO-a (straha od propuštanja). Zbog prirode mog putovanja, planova i namere da deo puta provedem u budističkom manastiru, nisam baš najbolja osoba za savete o Red Light distriktu, ali sam zato naučio ponešto o hrani.

Tamo Mišelinove zvezdice postoje već desetinama godina, ali na drugačiji način – tamo postoji Mišelinova zvezdica za uličnu hranu. To je, reda radi, kao kada bi Pinokio napokon dobio dugo zasluženu Mišelinovu zvezdu (nažalost, nisam plaćen za ovu reklamu).

Lokali s jednom zvezdicom, koju iznova i iznova dobijaju godinama, izgledaju (blago rečeno) katastrofalno: plavi metalni, zarđali stolovi, hrana izložena na suncu, escajg prilično čist, a usluga gotovo nepostojeća. Ali to je i poenta – zaboraviti na sve ostalo i posvetiti se hrani, jer je hrana zvezda večeri. I ti restorani to jako dobro znaju.

Od školjki u puteru i belom luku, preko neidentifikovanih želatinastih supa, do pačetine sa pačjim crevima u pačjoj krvi – Bangkok je uklonio kritičara hrane iz mene i pretvorio me u čoveka koji prosto jede i uživa u nepresušnom dijapazonu ukusa i oblika.

Naravno, Bangkok nije samo asfalt i hrana – u njemu postoji još mnogo dimenzija koje sigurno opravdavaju život preko 11 miliona ljudi, ali za koje nisam imao ni dovoljno vremena, ni interesovanja. Bez obzira na to, pre nego što sam napustio ovaj grad, posetio sam još nekoliko mesta.

Muzej savremene umetnosti me je oborio s nogu. Sadržajnost i mističnost budizma i hinduizma, u spoju s modernim medijima, snažno ističu sudar kultura između Istoka i Zapada.

Nivo kvaliteta radova i količina boja, spojeni s drugačijim senzibilitetom u odnosu na ono na šta sam navikao, ostavili su me s utiskom da je preko 80% izloženih dela izvanredno – za razliku od Londonskog muzeja, gde bih jedva mogao da izdvojim 10% radova koji su mi se dopali.

Osim muzeja, imao sam priliku da meditiram pored statue Bude sačinjene od 5,5 tona zlata. Tona! A u jednom trenutku sam se osećao kao da sam u Kairu, jer se na sredini ulice, kilometrima pre nego što bih stigao do nje, videla budistička stupa visoka nešto više od 120 metara – što, u poređenju s Keopsovom piramidom od 137 metara, nije zanemarljiv poduhvat.

Još jednom, to dokazuje konstantno umanjivanje vrednosti Istoka pod zapadnim uticajem i građenje percepcije o neponovljivo velikom i grandioznom – gde, zapadno od Egipta, prema dominantnom narativu, „nema ništa vredno viđenja,” osim možda poneke planine i tog famoznog zida.

Ayutthaya

Verovatno ne toliko poznat grad, iako je samo sat i po udaljen od Bangkoka, zato što ima ime koje sam mnogo puta izgovorio, a nijednom uspešno. U pitanju je stara prestonica Tajlanda koja izgleda kao ruine iz Knjige o džungli. Pregršt malih i lepih hramova mirne energije, zaštićenih pouzdanim UNESCO-m koji je tu da naplati svaku kartu i osigura da unutra čovek ne može da sedne na miru kada zađe sunce.

Ceo kompleks sa visokim stubovima, nebrojenim nizovima Budinih statua kojima ili fali glava, ili ruka, ili oba, daje istinski osećaj da je posetilac prošao kroz vreme i video jednu prijatnu i čistu iskopinu koja jako podseća na ono što je nekad bila. Objekti su toliko stari da su obrasli velikim drvećem gde je i jedno drvo obraslo celu Budinu statuu, ostavljajući vidljivom samo glavu.

Nešto dalje od Ayutthaye se nalazi hram koji je širine nekih 400m i iznutra ceo obložen ogledalima. Od zidova preko stubova do plafona, jedino je pod temeljno prekriven tepihom. Ovde se reflektuje duboko verovanje budizma da smo sami svoj najveći neprijatelj i da istinu možemo videti samo ukoliko pogledamo sebe direktno u oči.

Sve patnje, nedoumice i problemi, čak i oni koji dolaze iz okoline, ukorenjeni su u našoj reakciji i percepciji sveta. Još daljom praksom se utvrđuje da je koren patnje u tome što mislimo da je ovaj svet u kom živimo realan, a ne samo iluzija ili Matrix.

Život sa budističkim monasima

Od gore navedenih stvari ništa nisam ni očekivao, ni planirao. Ovo takođe nisam planirao i očekivao, ali sam duboko u sebi želeo. Da živim u manastiru čiji je glavni monah zvanično i legitimno prosvetljen.

Vedro nasmejano lice, otvoreno da razgovara i prima na stotine ljudi nedeljno kako bi podelio savete, krije iza sebe u stvari jednog dekicu koji ima 71 godinu. Kada sam čuo da je prosvetljen, nisam verovao dok ga nisam lično pogledao u oči. Istinski sam se osećao kao da se ceo svet otvorio ispred mene, video je svaku poru i molekul mog bića i rekao da mogu da ostanem da živim u manastiru narednih nedelju dana.

S obzirom na to da sam tada bio na doručku, cunjajući se po hramu, i pokušavao da dođem do momenta da bar vidim tog čoveka, daleko od bilo koje misli mi je bilo da ću uopšte tamo ostati nedelju dana. Kad kažem živeti nedelju dana, ne mislim na spavanje u hramu i odmor, već celodnevnu integraciju u njihov život.

Dan počinje u 4.30 ujutru i odlazi se na jutarnju meditaciju. Nakon toga, moj zadatak je bio da čistim lišće na parkingu dok su monasi odlazili u selo da prose hranu. To je možda i najveći kulturološki šok koji sam imao dok sam bio tamo.

Naime, monasi ne smeju da stupe u kontakt sa novcem, već smeju da koriste samo ono što im se da. Odatle oni i odlaze svako jutro da prose hranu po selu, a već oko 6.30 ujutru i ljudi koji ne žive u okolini dolaze ispred hrama da donesu hranu.

To su mali tetrapaci mleka, male kesice unapred pripremljene hrane, slatkiši i voće. Bez obzira na dan, svako jutro dođe preko 20 ljudi da ponudi hranu monasima. Nakon što se hrana prihvati, sortira se u kuhinji, dok su gosti manastira u sali za meditaciju.

Nakon meditacije, monasi i ljudi koji žive u hramu imaju priliku da jedu, jer to je jedini obrok u naredna 24h. Nakon obroka se čisti kuhinja, zatim se odmara do 15h, nakon čega sam imao zadatak da ponovo čistim lišće, ali ovog puta na platou u hramu.

U 17h je dozvoljeno da se popije sok ili čaj, nakon čega sledi slobodno vreme za meditaciju i zatim noćna meditacija od 19h do 21h uz koju sledi i govor glavnog monaha.

Da se vratimo prvo nazad i uvidimo šta uopšte znači prosvetljenje (bar po mom razumevanju).

Po budističkom verovanju, svi mi živimo u ciklusu reinkarnacije, bezgraničnog točka ponavljanja rođenja i smrti. Kroz te živote iznova i iznova prolazimo kroz iskustva koja se ponavljaju, a najviše od svega kroz patnju. U ovom ciklusu se nalaze i sva mitska bića, kao i mali i veliki bogovi. Prosvetljena osoba je osoba koja uviđa prirodu tog točka reinkarnacije, da je sve iluzija i maltene izlazi iz tog kruga, postaje slobodna od ciklusa rađanja i smrti.

U budizmu je prva osoba koja je dostigla taj nivo svesti Buda, a nakon toga veliki broj njegovih učenika i učenika ove doktrine. Smatra se da ti ljudi imaju razne sposobnosti i uvide koje zapadni svet smatra ludilom, dok svaka osoba koja doživi ili upozna takvo iskustvo, nakon što se konstantno ponavlja, izlazi iz polja statističke greške i postaje jasna realnost, a pojedinima i cilj.

Ja tamo za sedam dana nisam stigao da se prosvetlim, što nije ni čudo jer je taj monah – monah već 63 godine. Ono što sam uspeo da doživim je mir, blizak kontakt sa ljudima koji su odlučili da se odreknu svega što imaju i više ne steknu ništa osim spoznaje života. Ovo mi je bila prilika da se presaberem, uporedim svoja dosadašnja učenja šamanizma i hinduizma i mapiram ih u odnosu na budizam.

Lekcije su bile brojne, a jedan od većih učitelja mi je bilo čišćenje lišća. Naime, ta tišina u manastiru, nasumično rasprostranjeno lišće na podu, svakodnevni drugačiji spoljni uslovi i unutrašnje stanje uz povremen „šćp” su me zalepili za sadašnji trenutak i podsetili na srednjoškolske dane dok sam veslao. Jer je jednostavnost misli u tom trenutku zapanjujuća, a imao sam i vremena da te misli zapišem i uporedim sa svakodnevnim životom.

• Sve je prolazno, sav naš trud nestane i pre nego što ga završimo.
  Kao što lišće padne svaki dan iznova i poništi sav moj napor, tako i u svakodnevnim aktivnostima, od nameštanja kreveta do posla – kako nešto dovedemo u red, tako red nestane i moramo da ga uspostavljamo ponovo. Ono što ostaje iza toga je zasluga i suma naših dela.
  
  
• Kad je sve već prolazno, možemo bar da to radimo kako treba.
  Ako već svaki dan čistim lišće i radim taj posao, mogu i da iznesem tu radnju na najbolji mogući način, uključim se u to, unesem neki smisao, lepotu ili uradim posao brže ili bolje.
  
  
• Gledaj svoja posla.
  Rad je lakši ako ga obavljamo kako treba, ne poredeći se sa drugima, a misli su mirnije i jednostavnije kada se posvetimo svom poslu i ne komentarišemo druge.
  
  
• Kako bismo krenuli ili prestali, moramo da presečemo negde.
  Kao što lišća ima beskonačno, tako i obaveza i posla ima beskonačno. Dovoljno je da odredimo šta ćemo uraditi za dati period i strpljivo da idemo ka cilju. Dan po dan.
  
  
• Interni uslovi utiču na naš rad, jer prosto ima dana kada nam se ne radi ništa.
  Tada je u redu usporiti, prihvatiti niže rezultate i prosto nastaviti drugom prilikom.
  
  
• Eksterni uslovi utiču na metod.
  Ako vetar duva zdesna na levo, tako i treba čistiti lišće. Tako je i sa drugim stvarima.
  
  
• Svaki dan smo drugačiji, tako i svaki dan zadatku možemo pristupiti na drugačiji način – nekad dostići bolje, a nekad lošije rezultate.
  
  
• Iznenada sav rad može da se obriše.
  Jedan dan sam očistio sve lišće, dunuo je vetar i plato je izgledao kao da nisam ni počeo. Pitao sam jednog monaha šta sada da radim. Rekao je: „Ništa, uradio si svoj posao, sutra ćeš opet.”
  
  
• Kada čistim svom snagom, brže se umorim, a lišće se zbog siline manje pomera. Kada koristim 80% snage, lišće se čisti brže, a ja mogu da radim isti posao znatno duže.
  

Dok su ove misli prolazile kroz moju svest, tako je i prošao moj ostanak u manastiru. Dok sam bio tamo, zbližio sam se sa dosta monaha, razgovarao par puta sa glavnim monahom i meditirao nekoliko desetina sati. Ovaj život, iako posvećen ličnom razvoju i miru, nije za mene – bilo je vreme da nastavim dalje. Da ponovo pređem granicu i stignem u Kambodžu i Angkor Wat, najveći kompleks hramova na svetu, ali o tome u sledećem putopisu.

Ukoliko te interesuje više ova tema, dostupan sam na Instagram profilu @niceshhh za pitanja i komentare.

Naredni putopis

Članak Tajland i život sa budističkim monasima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Klasično, par kila stvari u bekpeku, bez plana, ali ovog puta sa povratnom kartom na kojoj piše – veoma, veoma uskoro se vraćaš kući. Veoma uskoro = dve nedelje. Veoma, veoma uskoro = nedelju dana. Bez gledanja ikakve mape, uzeo sam kartu za Kairo, valjda su tamo piramide? Sad, dok pišem, razmišljam – stvarno sam mogao da sletim u Kairo, a da mi do prve piramide treba bar još jedan avion. Petnaest minuta smo leteli preko grada, videli dva kompleksa piramida, preleteli ih i sleteli usred pustinje. Prvi razgovor je tekao otprilike ovako: Pasoš? Mhm. Viza? Molim? Idi u banku. Hrabro dižem majicu i iscrtavam sa koje strane mi je slabiji bubreg kako bih ga menjao za vizu. Viza? Može, 25 dolara. Zalepio mi je Pirelli (guglaj firmu) stiker u pasoš i rekao: slobodno. Tu sam shvatio, ali ne još svesno, da će mi u ovoj zemlji naplatiti svaki korak koji pružim. I to ne u egipatskim funtama, koje je inflacija pojela za doručak, nego u evrima.

Stižem u smeštaj iz kog mogu da pljunem na piramidu. Penjem se na balkon i uživam u pogledu, dok mi, veoma suptilno, ali jako, nije otela koncentraciju grupa ljudi koji sedaju za stolove i naručuju hranu, uz početak religijske muzike na „max vol”. Dobio sam ćevape, koje oni smatraju nacionalnom hranom, i pitao šta se dešava. Ukratko – ramazan. Svi muslimani ne jedu između 4 ujutru i 6.30 h uveče. U prevodu, umesto da ležu u uobičajeno vreme, oni u 4 ujutru legnu, u 5 popodne ustanu i krenu da besne koliko su gladni. Trube jedni drugima, naručuju nerealne količine hrane i deru se. A ja sam samo hteo da vidim piramide. 

Uz jutarnje „šišanje” na pregovorima oko jahanja kamile, preterano dolara lakši, ulazim u Gizin kompleks i ostajem zatečen. Tri velike piramide za faraone i šest malih piramida za njihove žene, što znači da ili je svako imao po dve, ili je neko imao lošiji provod od ostalih u ovozemaljskom životu. Jahanje kamila – ok iskustvo, treba to uraditi jednom; znatno udobnije od konja, ali, takođe, i na znatno većoj visini, što zahteva malo koncentracije. Piramide – sjajno iskustvo; kolosalne građevine kojima vreme ništa ne može i najnaivnijeg posetioca energetski dovedu u mirno i spokojno stanje. U dve od tri piramide može da se uđe i, iako vizelno razočaravajuće, puzanje kroz par tunela do prostorije u kojoj se nalazi mrtvački sanduk predstavlja zanimljivu avanturu. 

Izašao sam iz piramida sa jednom jedinom mišlju – grad od 22 miliona stanovnika? Nema šanse. Da naredni autobus za Sinai nije kretao u 1 ujutru, ne bih se potrduio ni da vidim ovo što sam video. A ovo što sam video je čist ekstrakt ludila. Tolikog ludila! Ne možeš da prođeš od ljudi, ne od turista, već lokalaca. Kilometri ulica sa tezgama koje prodaju… pa, sve. Autobusi koji ostaju zaglavljeni jer ne mogu da prođu od prodavca kokica koji je zaglavljen na kolovozu i ne može da se pomeri od tezgi koje su, takođe, na kolovozu. Cenkanje na nviou – i 50% cene koju ponude je ok, i, na kraju dana, međugradsko stajalište autobusa ispod statue XY komandanta, koja se nalazi nasred kružnog toka ispod auto-puta. Iskreno, nisam očekivao da uđem u taj autobus, ali sam u tome uspeo, što smatram jednim od svojih većih dostignuća na putovanjima. 

Na putu do Sinaija, vojna kontrola nas je zaustavila mnogo puta, od kojih sam osetio samo jedan – kada su me zamoli da izađem kako bi proverili da li nosim neku bombu u rancu. Obezbeđenje na Exit-u me je zainteresovanije pregledalo od ovih vojnika, koji su nas vrlo brzo pustili dalje. Ostavili su me na pumpi bez dometa, na kojoj sam sačekao prevoz za dalje, do kampa koji ima još manje dometa (ako je to, uopšte, moguće). Kamp usred ničega, okolo gole planine. Gosti – profesorka Kurana, dva joga trenera, tri inženjera sigurnosnih sistema telekompanija i DJ-ica iz Dubaija. Na svakih sat vremena sam napuštao konverzaciju da bih meditirao i svaki put kad bih se vratio se pojavila nova osoba. Meni se samo trekovalo.

To se i dogodilo u 23h, kada sam se ispod pravoslavnog manastira Svete Katarine našao sa vodičem kako bismo se popeli na Mojsijevu planinu. U mraku nisam video ništa, a pred nama je bilo pešačenje u trajanju od 2 sata. Priče koje mi je do vrha govorio vodič su bile o Mojsiju, kako je bio prognan mnogo godina u ove suve planine, da bi mogao da čuje Boga, nakon čega je baš sa ove planine sišao sa 10 tablica sa zapovestima. Šetnja je bila veoma prijatna i u 1 ujutru smo stigli na vrh. Tamo su se nalazile muslimanska džamija, pravoslavna crkva i čovek koji prodaje čaj i rentira ćebiće. Uzeo sam dva ćebeta, vodič me je popeo na krov crkve i rekao da sednem tu, meditiram, spavam i navijem budilnik u pola pet, kako ne bih prespavao izlazak sunca. Tako je i bilo – celo veče sam proveo između meditacije i sna, gubeći liniju između realnosti i snova; izašlo je sunce i uz pomoć nekog klinca koji je pevao AAAAAAA CIVENJAAA BABADICIBABA me vratilo na Zemlju.

Sišli smo na dno, sa nadom da cemo ući u manastir Svete Katarine, za koji se ispostavilo da je zatvoren. Kao prvo, taj manastir nije veličine neke kućice, već zamka u sred ničega, sa velikim starim drvećem. Kao drugo, saznao sam da je manastir zatvoren zbog liturgije i kroz maglu se setio da je, teoretski, ta liturgija i za mene, jer sam pravoslavac. Tako je i bilo. Usao sam u Svetu Katarinu, gde sam jedva našao crkvu u kojoj je bila liturgija. Liturgija je bila moćna. Držao je neki stari sveštenik koji je podsećao na duha, atmosfera u crkvi skoro da je mogla da se pipne, a neki ljudi su plakali i doživljavali uskršnji preporod. Dok sam izlazio sa liturgije, na kvarno sam otišao iza i video gorući žbun, žbun koji je izgledao kao i svi ostali žbunovi, ali je bio poseban jer ga je tamo doneo Mojsije (ili Bog) i taj žbun je star preko dve hiljade godina.

Kao i uvek kad odem na put, bio sam u jakom gasu, te sam nastavio sa jednim beduinskim vodičem da lutam po dolinama Sinaija. Tamo smo naišli na neku bakicu koja drži beduinsko domaćinstvo, par jezera, nebrojano mnogo planina i stena sa licima i neki cvet koji ima ukus jagode. Jagode? Bukvalno cvetić sa lišćem koji ima ukus jagode, samo nije tako sočan. Ovim sam probao da sakrijem činjenicu da su planine imale lica. I stvarno se ne šalim. Ja, koji inače ne dižem pogled sa zemlje dok sam u prirodi, sada nisam dizao pogled jer nisam želeo da osvestim činjenicu da me neko pomno gleda. Neku stenu sam gledao desetak minuta i ubeđen sam da sam video nešto što bih nazvao Betovenom, pa sam razmišljao da pozovem mog brata Palmu i da mu uslišim neproživljene snove.

Vratio sam se u kamp pun energije i želeo još. Čega? Avanture. Kakve? Nije bitno. Kako nije bilo signala u kampu, nisam mogao da dođem do prevoza, osim da kazem vlasniku kampa da mi nađe prevoz do jednog od dva mesta na koja sam želeo da odem i da mi samo kaže gde idem. Na žalost i sreću, došao sam u Dahab. Nažalost – mesto se sastoji samo i isključivo od restorana, kafića i turističkih agencija. Na sreću – poteralo me je da nastavim dalje u, ispostavilo se uspešnu, potragu za rajem.

Pola sata kombi, 10 minuta gliser, 10 minuta kombi i tu sam. Srp mora i zatim – još mora. Hodao sam po obodu sa jedinim ciljem – da nađem to mesto i našao sam ga. Kamp na samoj ivici mora, sa kolibama bez vrata, laganom muzikom i neograničenom količinom udobnih jastuka. Kasnije sam saznao da su baš tog dana otvorili kamp i da je namenjen samo prijateljima, a da sam ja imao sreće jer je taman bilo mesta za mene. Svi ljudi u kampu se bave filmom i ovde su da bi ubili koji mesec svog života i, za uzvrat, dobili inspiraciju. Od producenata horora do scenografa filma Inscendience (koji je jedan od najboljih filmova koje sam gledao i preporučujem svima uz pripremljene zalihe od nekoliko litara suza). Mesto koje je otvoreno tog dana je bilo puno, ja sam jedini bio van tog društva, ali nimalo sam. Bleja celog dana i humor kao kod kuće – Egipćani su još jedni Srbi, a ovo mesto je još jedna Ada Bojana, za koju se nadam da neće propasti uskoro, bar dok se ne vratim još koji put. 

Otišao sam na ivici suza. Povratak u realnost nikad nije lagodna stvar, ali je neophodna i uglavnom korisna kako bih došao do još sredstava da isplovim van nje. Pogotovo što se ispostavilo da Dahab i nije toliko turistički kao što izgleda. Otišao sam direktno na masažu i zvučnu kupku gongovima kod Ruskinje koja se stopila sa Egiptom, iako joj je kosa velika i prirodno plava. Na kraju masaže je stavila gong na moje grudi, drugi gong pored, nekoliko gongova ispod i krenula da nežno lupa po velikom gongu. Polako je vibracija jednog objekta aktivirala vibracije ostalih i krenuo sam da se rasipam u talasima čistog zvuka. Kako sam se združio sa maserkom, sutradan smo otisli u rusku. Rusku? Saunu. Ulica puna koza, druga vrata desno, smederevac prekriven kamenjem u jednoj prostoriji, baštensko crevo koje poliva sa vrha i zabetoniran kanister za hemikalije pretvoren u bazen. Šta može da krene po zlu?

Subjektivno, kao da sam bio odsutan mesec dana, a put je trajao samo jednu nedelju. Ne vidim koliko strana sam napisao jer pišem u WordPad-u, ali shvatam da sam se raspisao. Stapam se sa osećajem koliko je ovo putovanje bilo random. I koliko je bilo dobro. Do narednog puta.

Članak Razglednica iz Egipta se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Peške sam hodao od gradića do napuštene vojne baze koja se nalazila na plaži. Dva sata hoda preko asfaltiranog puta koji ide kroz planine i šumu. Stigao sam na plažu koja je prazna i ima samo jedan štand koji prodaje kokos. Taj kokos je luksuz života koji, nažalost, konzistentno doživljava premali broj ljudi. Kokosi su zeleni, i za samo 100 dinara vam čovek iseče vrh ljuske i napravi rupu za slamčicu. Unutra se nalazi hladna, bistra i slatka vodica koju ne možeš da odlučiš da li da piješ zatvorenih ili otvorenih očiju. Jer, ako zatvoriš oči, osetićes sav ukus, ako otvoriš, videćeš vodu. Teška borba. 

Posle te plaže se hoda još dva i po sata kroz džunglu. Ne znam baš koliko je pametno tamo ići sam, ali inteligencija nije prva stvar koju reflektujem na okruženje, pa sam se gubio ne znajući gde je pravi put. Oko mene se sve pomeralo, nešto na četiri noge, nešto bez nogu. Video sam guštere, kuniće i razne ptice. Ubeđen sam da nisam video zmije samo zato što ih nisam tražio. Nekad je prestrašen mozak sjajan saputnik. Vegetacija džungle je podsećala na moju sobu, veliki nered gde ne znaš šta ćeš sledeće naći i da je sasvim ok da pratiš put i ideš do svog odredišta ne dirajući ništa. S vremena na vreme se na sred šume uzdizalo žbunje od bambusa. To žbunje je pet metara visoko, nekad i po par metara u prečniku i toliko gusto da predstavlja pravi živi zid koji ti ne daje nijednu šansu i pomisao, osim da ga zaobiđeš. Taj žbun raste toliko gusto da sam pomislio da se neka tajna krije unutra, kao scena u Tom i Džeriju kada kriju knjigu jedan od drugog, a u stvari kriju šamar. Bambusi u tom žbunju rastu kolektivno i podupiru jedni druge kako bi dostigli veće visine jer im je koren plitak, a neki padaju kako bi zaštitili ostale. Podsećaju na narode Azije koji su naučili da rade zajedno, nekad zanemarujući sebe zarad društva.

Taman pre nego što sam odustao od hodanja i krenuo da tražim zmiju da mi ubrza stizanje do krajnjeg cilja, naišao sam na pročišćenje puta i kućicu. To je bilo kamping mesto na najlepšoj plaži Parnaioka koje se prostiralo između drveća i žbunja bambusa. Kamping mesto je živelo u tišini i miru. Ljudi su hodali sporo i pričali tiho. Ali srećno. Poželeli su mi dobrodošlicu, rekli da uzmem šator ispod tog drveta i da se opustim dok ne stigne večera. Seo sam na jednu stoličicu, ispred mene je bio par i more, a centralno mesto je zauzimao zalazak. Stavili su mi hranu na sto u vidu klupice i zlatna boja je krenula da se prelama preko mora, peska, para ispred mene, po stolici, po meni, po mom mozgu. Sve je bilo toliko zlatno i prijatno da nisam uspeo da se saberem i opustim, vec sam samo slikao i gledao i divio se i jeo ne znajući odakle da krenem. Slike sam poslao prijateljima koji su me zamolili da im se ne javljam neko vreme jer me mrze, a ja sam bio opčinjen. Legao sam rano i premotavao snimak. 

Sutradan sam, željan avanture, krenuo na plažu Avanturero. Nešto više od dva sata hoda kroz džunglu na koju sam već navikao i dve plaže od po četiri kilometra koje je trebalo da prepešačim. Između te dve plaže se nalazilo ostrvo u ostrvu, velika stena okružena rekom sa dve strane. Na drugoj od te dve plaže sam se opustio i zavezao patike za ranac. Kada sam prehodao plažu, video sam da mi nema patike i da ne mogu ni napred, ni nazad odatle. Opsovao sam sve što sam stigao što sam glasnije mogao i krenuo u potragu. Imao sam sreće, pa je patiku izbacilo more. Vratio sam se opet još četiri kilometra, prehodao preko neke stene i stigao do plaže. Shvatio da sam napravio veliku grešku jer je bila puna ljudi. Tužno sam seo, ručao i krenuo nazad ka Parnaioki. Prešao onu ukletu plažu od četiri kilometra sada već četvrti put i legao u ležaljku čekajući još jedan spektakl zalaska sunca. Ono nije bila slučajnost, već isplaniran čin. Dva od tri zalaska koja sam dočekao tamo su bila savršena.  Dok sam ležao na plaži, video sam nekog mršavog matorog ludog čiku koji se klatio, u čučnju, u ritmu talasa i nešto dovikivao. Zamolio me je da ne ležim u vodi i ne ljubim more i izgurao me do ležaljke, pokazujući mi da sednem. Seo sam zbunjeno i zabrinuto za sebe. Gledao sam ga kao da sam ja lud, a ne on, mada se na kraju tako i ispostavilo. Sutradan sam ga video kako leži na ležaljci i mirno, suznim očima, gleda u more. Pitao sam ga da li mogu da ga slikam. On je rekao: „naravno“ i samo nastavio da gleda u more. Tada sam shvatio šta mi je govorio. Da ne ljubim more jer je to njegova ljubav. Bio je star i živeo pored mora. Gledao ga i voleo. Ležao je u ležaljci i upijao ljubav. Jeste, ja sam bio lud, ali je on sigurno znao svoju svrhu života.

Mesto iz kog je sve počelo

Aaaah Bahia, to je preeelepooo

Onaj svetionik je božanstven

Najlepše mesto u Brazilu

Jao, blago tebi!

Moraš da jedeš ako si tamo

Komentari svih Brazilaca su bili ovakvi, a meni nije bilo jasno. Bili mi je rekao da je to „crni Brazil“ i da ga treba videti. Sve strelice su pokazivale ka jednom mestu, a ja sam slušao i pratio, ali zašto svi hvale to mesto – saznao sam kad sam stigao. Tamo su se prvi put iskrcali Portugalci. Tamo je bio prvi glavni grad Brazila. A što je najvažnije, tamo je krenuo karneval. Ako želiš da ideš na Kubu, batali. Salvador u Bahia regiji Brazila je mesto gde želiš da igraš. Tamo stvarno igraju kapueru. Tamo stvarno ljudi igraju na ulici. Tamo je stvarno sve veselije nego negde drugde. 

Prva stvar koju vidis kad sletiš u Salvador je prolaz kroz tunel od bambusa koji kao da ti očisti mozak i kaže: „Dobrodošao na pravo mesto!“ Salvador je nešto veći od Beograda i ima 2,5 miliona stanovnika u centru. Većina ljudi su Afrikanci. To je zato što su Portugalci „uvozili“ robove iz Afrike kako bi kopali zlato. A kopali su dosta zlata. U Riu je žurka, ali je u Salvadoru bleja. Svi ljudi su opušteni i veseli. Šetališta uz plažu dugačka i ne uvek ravna. Ljudi veoma, veoma glasni, kao da veruju da je bolje ako se glasno smeju. I jeste, kad čuješ tako glasan smeh, tera i tebe da se nasmeješ.

Centar Salvadora izgleda kao Havana, samo bolje. Mnogo malih, plavih, crvenih, tirkiznih, zelenih i žutih kućica. Ljudi igraju na ulici, što da bi zabavljali turiste, što da bi zabavljali sebe. Ulice nisu ravne, već razbacane, kako bi smanjile formalnost. Iza svakog ćoška se dešava nešto. Nekad naiđeš na restoran, nekad naiđeš na trupu koja vežba ili snima muziku. Hodao sam ulicama nasumično i uživao u pogledu. Na kraju ulice sam naišao na bar sa živom muzikom i pogledom na more sa litice. Odmah iza mene je ušao Marfi i krenula je da pada kiša, međutim, svi ljudi su pobegli ispod krova, a muzika je nastavila kao da se ništa ne dešava. Kako kiša stane, tako ljudi izlaze napolje. I u krug. Upoznao sam preko 20 ljudi te večeri i svi su me pitali jedno isto pitanje: „Kako te tretira Salvador?” Tretira me dobronamerno i sa puno brige i ljubavi. Pored Salvadora se nalazi jedno ostrvce koje nema saobraćaj i puno je skrivenih barova sa pogledom na more. Kad pomislim na ovo mesto, uvek se nasmejem i pomislim: Ahhh, Salvador. I ostanem bez reči. Kao i sada.

Poslednjih pet minuta u Brazilu sam stajao pored aerodroma, bez majice, igrajući uz pesmu.

Ljudi su mi prilazili i igrali sa mnom, ne čujući pesmu, jer sam je slušao preko slušalica. Ranije nisam išao u Brazil jer sam se plašio da ću ostati tamo zauvek. Deo mene možda i jeste, ali sam i ja poneo deo brazilske duše sa sobom.

Članak Razglednica iz Brazila – Mesto koje ne zna da žuri se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dobio sam novi posao i dao otkaz na starom. Celu noć sam čitao sajt Ministarstva spoljnih poslova. Naišao sam u odeljku o informacijama da su vrata Perua otvorena Srbima, refrešovao sam stranu i čitao iznova. Ili sam lud ili su svi poludeli. Ispostavilo se da su svi poludeli, a i ja sa njima. Tražio sam preko čega mogu da letim i da apsorbujem rizik ako se neke granice zatvore. Druga zemlja Južne Amerike koja nam je otvorila vrata je bio Brazil. Deset dana pred polazak sam kupio kartu Beograd – Frankfurt – Sao Paulo – Lima. Ovaj put povratna. Na prvi januar me je zvao Aleksandar Bilanović da mi prenese tužne vesti kako se u Peruu uvodi obavezan karantin. Nesreća te loše vesti je što neću moći da se gubim sa njim gudurama Perua. Dobra stvar je što je ta loša vest značila da letim za Brazil. 

Znao sam da nema vremena da planiram šta ću raditi u Brazilu, tako da sam umesto u Limu iz Sao Paula leteo do Rio de Žaneira. Jedina preostala stvar koju sam mogao da uradim sa vremenom preostalimm do puta je bila da planiram PCR testove. Uz malo sabiranja, množenja i deljenja koje nisam radio godinama, zahvalio sam profesorki matematike iz srednje i pronašao da, ako uradim poslednji PCR test dan pred put, stižem do Brazila sa jednim umesto dva PCR testa. Tridesetšestočasovni put nikad nije bio prijatniji. Prazan aerodrom, smireni ljudi, a za uzvrat sam morao da mlatim papirom na kome je pisalo – PCR negativan. I ništa više?! Krenuo sam da razmišljam da li me je zatočila korona ili sam ja zatočio samog sebe i sam sebi oduzeo slobodu življenja.

Grad koji ne zna da miruje

Sleteo sam u Rio u 10 ujutru. Osetio sam težinu vrelog vazduha i sunce koje nasilno grli moju kožu koja je pri prvom dodiru sunca krenula da gori. Bio sam u gradu od 12 miliona ljudi koji živi u mestu gde vlada večno leto. Imao sam utisak da sam došao u fabriku sreće, ali me je demantovala prva ulica levo od hotela gde su ležali ljudi na ulici. Odmah desno je na pet minuta bila plaža. Pravo su bile uređene ulice. Ako bih opisivao Brazil, tako bih ga opisao.

Razigrani ljudi koji dobro žive, prepleteni sirotinjom i kriminalom. Tamo nije pitanje da li će da te pokradu, već kada. Sve je sijalo, ali su se opasnost i strah preplitali oko osećaja sreće koji se trudi da preplavi tvoju realnost. Ništa mi se nije desilo, niti sam video nasilje na ulici. Samo krađu kroz trk. Sve osim te linije je bilo savršeno. Pomalo sam i zahvalan – time je podsećala na realnost. Da toga nema, svako ko uđe u Brazil bi bio srećan. Ali to nije zabavno, zar ne?

Izašao sam na Kopakabana plažu, bila je džinovska. Dokle god vidiš levo i dokle god vidiš desno nalazi se plaža. A ispred okean. Ulica je bila živa i podsećala na tortu života. Jedan sloj visokih hotela u staklu. Tri sloja saobraćaja. Jedan sloj pešačke zone. Tri sloja saobraćaja. Jedan sloj trake za trčanje i bicikle. Jedan veći sloj pešačke zone pune preplanulih ljudi u kupaćim. Jedan veliki sloj plaže i ljudi koji leškare na ležaljkama i pričaju bez prestanka. Centralni fil – čisto more. I svi su se pomerali u ritmu latinske muzike. Glasna muzika je bila zabranjena, ali je svako puštao svoju tiho i igrao uz nju. Sunce je zalazilo oko 18h, a to si znao jer je većina dogovora bila – biću ispod ovog suncobrana svaki dan sledeće nedelje od 14h do 18h. Sunce je bilo ritam i svi su ga slušali. Bar dok ne padne mrak, kada svu krenu da piju i igraju za sebe.

Mislim da nisam osetio pravi Rio, nije bilo turista, nije bilo gužve i nije bilo glasne muzike. Ali sam osetio Rio koji čeka, na svoj način. Ljudi su igrali kolektivno ujutru na plažama. Dok hodaju, svi su dobacivali jedni drugima uz smeh i mahanje. Barovi su radili i služili hranu i hladno pivo i koktele. Onaj ritam i vrućinu je nemoguće preživeti bez koktela Kaipirinja od rakije od šećerne trske, šećera, manga i mnogo leda. Dan i noć. Život oko plaže, ali ne u nekoj Paraliji, već u metropoli gde ljudi odlaze na plažu na pauzi za kafu. Grad koji je ponela veličina, ali zaustavila laganost mora i plaže. Ritam kojim je igrao mu nije dozvoljavao da stane tako što juri nešto drugo. A ja sam sutradan jurio mir.

Autor teksta: Miloš Milosavljević

Članak Razglednica iz Brazila – Leto u sred zime se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vratio sam se pun energije i doživljaja u sjajnu ekipu i Beograd koji ne može da odluči da li je srećan ili nije. Četiri meseca nakon puta, shvatio sam da nije bitno kako se Beograd oseća, već da sam srećan u njemu. Shvatio sam da nisam i ne želim da budem lik koji u melanholiji podseća sebe i druge gde sam bio kako bih proživljavao sećanja. Odlučio sam da nastavim dalje i dozvolim sebi da me ispunjavaju sadašnji trenuci i potencijalno (čak i sigurno) napravim mesta i mogućnosti za još ovakvih ili sličnih puteva.

Nakon osam meseci, 22 napisane razglednice, preko 6000 slika, samo 10 dana kiše, ali isto toliko dana provedenih u autobusu, prepešačenih 2700 kilometara, dokle sam stigao? Objektivno, stigao sam u Beograd. Subjektivno, otišao sam u drugu dimenziju i vratio se.

Kada neko nastavi dalje, nebitno da li nakon raskida sa devojkom, napuštanja posla ili se, kao u ovom slučaju, vrati s puta, određene stvari postaju sastavni deo nove osobe u koju se pretvaraš. Taj novi lik nije nužno i drugačiji, već izmenjen, iskrivljen za nekoliko stepeni na levu ili desnu stranu.

Šta je to što sam poneo sa sobom i načinio delom sebe?

Počnimo sa tim zašto sam uopšte otišao. I dalje ne znam. Imao sam solidan posao, dobru ekipu, dinamiku i prostor za učenje. Da li mi je bila potrebna potvrda da živim kako valja, a koju ću dobiti tako što ću otići i sagledati sve iz drugog ugla, ili sam se uplašio da imam poslednju priliku da napravim ovakvu avanturu, apsolutno ne znam. Znam da sam osećao u nogama i leđima da moram da uradim nešto novo. Pa opet, to što sam uradio je stvarno iznenadilo meni bliske ljude.

Prosta pitanja poput onih gde mi je bilo najbolje, šta mi je bilo najlepše i kako je u Peruu ću preskočiti jer bi sasvim sigurno bilo drugačije kad bih se opet vratio na ta mesta ili te događaje.

Pravo pitanje glasi: kako je tekao put?

Svako mesto je bilo drugačija etapa. Kuba je bila čistilište – bez telefona i reklama, u nepoznatom okruženju sa poznatim ljudima je bila srećna okolnost. Peru je bio buđenje – širenje krila, oprobavanje mogućnosti, građenje samopouzdanja i definisanje mene kao kese atoma koji odskakuju tamo gde se odbiju (ali ne tamo gde sam ja rekao). Tada sam formirao drugačiju ishranu koja će mi omogućiti da preživim ovaj put.

Bolivija je bila zasićenje – kap koja je prelila čašu i mesto puno različitosti. Čile je bio čil – ponovno osećanje nepoznate okoline sa nepoznatim ljudima, ali našim, koji govore srpski. Mesto analize svega što sam prošao i odluke da, iako sam umoran, nastavim dalje.

Patagonija je bila ogledalo – mesto gde sam se suočio sa sobom u uslovima (ili, bolje rečeno, neuslovima) za koje sam sam zaslužan, jer se nisam pripremio za ono što će mi priroda pružiti. Argentina je bila prihvatanje – lepota i poštovanje svega što mi se dešava, nalaženje još lepšeg u lepom, deljenje i uživanje.

Vipassana je bila praznina – odricanje od poslednjih kontakata sa okolinom, tišina i kompletni vakuum. A, na kraju, Španija je bila čistilište – polako vraćanje u realnost, opet sa prijateljima sa kojima sam krenuo na Kubu, podsetnik da sam preleteo okean ponovo i da sam spreman da se stvarno vratim nazad.

Šta sam doživeo?

Tačnije, koje impresije su mi se urezale u sećanje? Pastelne slike ne predstavljaju događaje ni emocije, već neku vrstu mešavine šokiranosti i saznanja/ otkrovenja.

Pre svega, pamtim kolektivnu opuštenost i razumevanje.

Kada sedneš u kafić, prvo sačekaš da konobar završi sa razgovorom, pa tek onda naručiš piće. To uglavnom traje minut-dva, ali za nagradu dobiješ piće sa osmehom. Zašto nas uče da konobar mora da se teleportuje do mene dok skidam kaput i uz to bude lažno nasmejan? Zašto, umesto vremena koje smo mu već oduzeli, moramo da mu oduzmemo i njegov karakter?

Kada uzimaš supu za poneti ili sok, dobiješ ga u kesi. Hranu, takođe. Čemu forsiranje plastike u određenom obliku i formi kada je svakako njena svrha transport sa tačke A na tačku B? Verujem da je tako delom zbog siromaštva, ali i zbog toga što svaka sitnica koju radimo zbog težnje ka savršenstvu oduzima veliki komad nas. Žrtvujemo se kako bismo napravili labuda od salvete koju gost nezainteresovano uzme i samo obriše njome svoja masna usta.

Druga impresija je greška.

Tačnije, kolektivno prihvatanje da smo svi ljudi koji grešimo i ako ja oprostim tebi, oprostićeš i ti meni kad za to dođe vreme.

U Boliviji smo se vozili džipom, 5 Brazilaca i ja. Prtljag nam je bio na krovu, obavijen najlonom. Naravno da je padala kiša. Kada smo izašli iz džipa i ušli u hostel, odvojio sam se malo da iskuliram od priče. Vratio sam se u sobu gde je spavalo nas šestoro i video da su Brazilci povadili sve stvari. Smeju se, dobacuju i pevaju. Dugo mi je trebalo da shvatim šta se dešava. Sve stvari su bile mokre. Moja prva reakcija je bila rešetanje i maltretiranje vozača, pretnje i zahtevi da nam se omogući da nekako osušimo stvari. Zatim sam ponovo ušao u sobu. Brazilci su se i dalje smejali i pevali. Tada sam shvatio. Stvari će se osušiti i nema potrebe da tražim krivca. Nebitno je, svakako idemo da spavamo. Nekad će se greške i nama dešavati.

Tu je i treća impresija – prostor za raznolikost.

Svaka fokusiranost na savršenstvo i žurba nam ne dozvoljavaju da komuniciramo sa jedinstvenim likovima na koje svakodnevno nailazimo. Nisu oni nužno najbolji, ali su tu sa razlogom. Sećate se prodavca voća iz Bariločea? Jedinstveni čikica koji te tera da čekaš pola sata kako bi kupio kilogram kruški i kajsija. Čikica koji svaku voćku opsuje pre nego što ti je da, jer je dobro da je pojedeš, a još je bolje što si došao baš kod njega. Smeje se i gunđa dok poguren baca voće po radnji. Žurimo i nemamo vremena za takve stvari, ali ako pogledamo na sat, shvatićemo da serija na Netflixu neće proći ako odvojimo 2 minuta i budemo prisutni tu, u trenutku.

Od čega sam bežao?

Od konzumacije, bilo koje vrste, a pogotovo konzumacije laži. Bežao sam od lažnih gurua i kul tipova koji misle da znaju sve, pa i gde su skrivena mesta. Od ljudi koji su otišli na put da bi se očistili i oslobodili od svakodnevnih okova, a koji su na kraju završili letevši sa jedne strane kontinenta na drugi, skromno trošeći desetine hiljada evra u zemljama u kojima možete jesti za 70$ mesečno. To su uglavnom ljudi koji pokušavaju da pobegnu od sebe. Problem jeste u onima koji smatraju da je put ili nova avantura način da se reši problem koji je ostao tamo, ali od problema ne možemo pobeći tako što preletimo određenu distancu. Bežao sam i od njih.

Ka čemu sam trčao?

Ka specifičnim ljudima. Lokalcima koji poznaju svoje mesto i prihatili su ga kao deo sebe. Ljudima koji imaju mnogo, a i dalje uživaju u sitnicama. Voleo sam i da sednem sa ljudima koji pričaju malo i da čekam 2 dana dok mi se ne otvore, a iz njih izađe bujica osećanja i težine koja nas svakodnevno prati. Trčao sam ka avanturama, fizičkim i mentalnim. Trčao sam ka miru i prihvatanju onoga što nam se svakodnevno dešava.

Kakav je bio osećaj dok sam se vraćao?

Ne znam. Mislio sam da sam dobro. Došao sam u Španiju kod prijatelja koji su mi dragi. Još jednom sam otišao na meditaciju i nakon 8 meseci se razboleo prvi put. Zahvalan sam ležao dva dana u krevetu i nastavio dalje. Bio sam srećan što se vraćam i verovao da se u potpunosti osećam dobro, dok nisam seo u park u Madridu i napisao pesmu:

As I playing this blue of the rhythm

As I was looking her right in the eyes 

I was sitting there right by her pillow 

Singing her for the last time goodbye 

After that the days became willow 

I was so sad that I could not even cry

The true love has vanished through window 

How will I be able to find the will to survive 

U tom trenutku sam shvatio da sam ipak melanholičan, a ne srećan. Ali, takođe, svestan da se vraćam i da je jedna etapa gotova. Spremam se da nastavim dalje i ujedno napišem lep kraj ove pesme. 

Na kraju krajeva, vratio sam se nenajavljen. Sam. Niko nije znao da dolazim. Ni moji roditelji, ni prijatelji. Bio sam sebičan i trenutak mog povratka činio svojim jer sam ih iznenađivao, jedno po jedno, te nisu mogli da se pripreme za moj povratak. Ono što mi je drago je da sam uvek bio dočekan sa osmehom i što je, umesto bilo kakvog pitanja, sledio zagljaj.

Šta sam zadržao od puta?

Trudio sam se da zadržim što više dobrih stvari, ali to baš i nije lako. Apsolutni mir je teško dostižan dok radite i dok se oko vas dešavaju realni problemi od kojih ne možete da okrenete glavu. Mislim da je lako biti monah na planini; nemati sex, ne piti i jesti zdravo. Budi monah u Beogradu – nemoguće.

Trudim se da meditiram redovno, ali je za to potrebno mnogo discipline. Promenio sam način ishrane, sada jedem umerenije. Ne prejedam se i jedem mnogo voća i povrća. Jednom mesečno imam i vegge week, gde uopšte ne jedem meso i ne pijem. Alkohol sam smanjio, a i kad popijem sada, svrha je opuštanje i šala, a ne forsiranje vikenda. Stvorio sam praksu razumevanja i mira trudeći se da više razumem ljude oko sebe. Gledam da ne govorim ništa, ako nemam da kažem nešto lepo. Ono što mi se pokazalo kao najbitnije je da cenim svaki trenutak u kom se nalazim, bio on loš ili dobar.

Još nešto?

Mislim da je bilo dosta; 22 razglednice i sumiranje utisaka na kraju. Verovatno sam rekao i više nego što sam planirao, tebi, koga ne znam. Nadam se da si uživao/la u razglednicama i da ću ih pisati ponovo, u nekoj skorijoj budućnosti. 

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Ok, pa šta!? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Posle 24 časa vožnje i malo manje sna, „sleteo” sam u gornji deo Patagonije – El Bolson. Vožnja je bila prijatna, izuvanje je bilo zabranjeno (što mi nije smetalo da se izujem), a i imao sam sreće, jer sam sedeo pored devojke koja je državni tužilac. Proklete rupe i uspešni ljudi koji su uvek u njima; ili možda samo treba da redefinišemo pojam rupe po tome gde izlaze osvešćeni i samozadovoljni ljudi?

Sve u svemu, nije mi bilo jasno da li sam se probudio u šumi ili u gradu jer je sve bilo okruženo drvećem i malim kućama između njih. U turističkom birou su me uputili u kamp „Tio Rei” što znači „Ujka Kralj” (bar sam ja tako smatrao, inače je to sasvim obično ime). Dočekao me je jedan čovek srednjih godina sa frizurom kao iz Fife ’98, što se ispostavilo u Argentini kao generična frizura br 3. Nikad se nisam osećao više dobrodošlim na mestu gde nisam znao nikog, to jest, gde sam plaćao smeštaj (a putujem već 6-7 meseci, pitajte moju mamu, ona to bolje zna). Momak me je proveo kroz njegovo dvorište u kome je bilo dvadesetak ljudi i svako je radio nešto: neki od njih su pravili putiće, neki slikali, a neki kosili travu. Objasnio mi je da su to volonteri, a zatim me je odveo do reke i rekao: „Ovo nam je lounge sa 1000 zvezdica.” Reka je bila azurno plava, a nebo je bilo čisto. Takođe mi je rekao i da sam dobrodošao da dođem i odem kada god to poželim i da u frižideru uvek postoji nešto hrane koja je namenjena svim posetiocima ovog fenomenalnog kampa. Napokon! Odmor od ovog „odmora”. 

Otvorio sam šator, sa sada već zavidnom veštinom iskusnog kampera i nastavio ka gradu. Ušao sam u jednu prodavnicu da proverim cene i video da paradajz više ne košta 10 dolara po kilogramu. Opet sam na tlu. Još jednom sam imao sreće i saznao da je njihov Beer Fest za vikend. Nakon nekoliko razgovora sa lokalcima shavatio sam da je ovaj grad u stvari grad seljaka koji su zbog visokog prihoda od turizma i agrokulture odlučili da žive urbano i pomalo hipsterski, ali da ne pretvaraju sve u betonsku džunglu. Mesto se nalazilo u kotlini, a okolo su bile velike zelene planine, dok se na pojedinim vrhovima prostirao sneg. Sutradan sam otišao na jedan od vrhova.

Uspon kao uspon, u dosadašnjim razglednicama ima toga akumuliranog u količini proporcionalnoj onoj gde čovek kosi travu u Ani Karenjinoj na skromnih 80 strana. Sve u svemu, popeo sam se do određenog dela i onda mi je devojka rekla da moram da platim 10 američkih dolara kako bih se peo dalje. Dao sam joj novac sa stavom – ok, šta da se radi. Međutim, ona je bila jedna od retkih koja me je zeznula, jer se nisam popeo do vrha, već do nekog glupog muzeja drvenih OČAJNIH skulptura. Spustio sam gard, jer sam mislio da sam stigao na sigurno mesto, ali sam zaboravio da to što vetar ne duva stalno i drveće raste na gore, a ne u stranu, ne znači da sam na sigurnom od gluposti. Ipak, opet sam imao sreće. Na auto – stopu mi je stao neki nemački par za koji se ispostavilo da ima veliko imanje i da od voća prave domaće sladolede.

Sva privatna imanja u tom delu Argentine zovu Čakra i u njima možete kupiti sve što tamo uzgajaju. Ovi Nemci kao da su bukvalno uzgajali sladoled u porcijama od 250 grama. Nisam znao da mogu da pojedem toliko sladoleda (dve porcije za redom). U gradu sam upoznao drugaricu Aleksandra Bilanovića, devojku sa (mislim) Kanarskih ostrva koja ga je upoznala u Buenos Aires-u, iz dosade nastavila sa njim do El Bolsona, rodila dete sa nekim likom i od tad nigde dalje nije nastavila. Bili smo u nekom fensi restoranu, a kako se polako bližio kraj mog putovanja, i ja sam bio pri kraju sa novcem. To što je stek bio toliko veliki da sam ga jedva pojeo, a vino zaista dobro, nije mi pomagalo, ali mi je zato priskočila u pomoć dobra stara umerena inflacija u Argentini od „samo” 40% godišnje. Primaj platu u evrima, živi tamo, umri srećan. Sasvim okej scenario za jednu dobru, dosadnu i kvalitetnu knjigu. 

Ceo El Bolson je u četinarima i zimzelenom drveću. Neukom posmatraču, kao što sam, već više puta dokazano, ja, sve je izgledalo kao Zlatibor, samo veći. Buenos Aires je bio na 24 časa vožnje, a obližnji grad u Patagoniji je bio El Chalten iz koga sam došao. Faktički, Santiago de Chile je bio najbliži veliki grad. A mene mrzelo do Niša da odem na Jazz festival… Kad smo kod festivala, naravno da je njihov Beer fest čista glupost, ali njih bar otvoreno finansira Bus Plus. Doduše, shvatio sam šta nam fali. Devojke koje su tu bile su izvadile neke tračice, razdelile ih ostalima i igrale sa raznim pijanim tipovima i drugim devojkama kojima su te tračice bile dovoljno šarene i primamljive.

Dan nakon festivala sam odlučio da, za promenu, iskuliram i odem u prirodu sam, bez ikoga. Dokaz da za to nisam sposoban je bio evidentan nakon samo 7 sati hodanja putem kojim niko ne ide, kada sam naišao na ženu sa tri konja, nasred reke koju sam jedva prehodavao koliko je bila jaka. Bukvalno sam bežao od nje kako se nešto ne bi ponovo dogodilo, jer naprosto nisam mogao više. Odmor. Odmor mi treba. Hajde da malo sednem i da se ništa ne desi. Naravno da mi Univerzum to nije dozvolio i da je sa jednog konja pala CELA BISAGA. Bisage su se zakačile u malo jačem toku reke za grane i kad sam video kako žena bezuspešno pokušava da dođe do njih, upitao sam je da li joj treba pomoć. „Da”, rekla je. Zagazio sam u duboku vodu i doneo joj bisage. Rekla mi je da sam kul i da se njen konj zove Hakuna, na šta sam je pitao gde je Matata. Odgovorila mi je da joj taj nije trebao. Kao za inat, ponudila mi je da u ime zahvalnosti jašemo konje po prirodi. Šta ću, prihvatio sam. Jedva čekam da uradim to sve ponovo.

Sve u svemu, El Bolson je bio prelep grad u kom sam se osećao (što zbog toga što sam izašao iz Patagonije, što zbog mesta) veoma relaksirano. Ima stranaca, ali ima i dosta Argentinaca, što čini ovo mesto zaista primamljivim. S druge strane, sećaš se interneta u Peruu, kako možeš da pričaš preko WhatsApp-a na Maču Pikčuu? E, pa, ovde ne možeš u sred grada. Najbolji koji su imali bio je u kafiću koji veoma sporadično radi.

Dva sata odatle je bio grad El Bariloche – nemački grad u sred Južne Amerike. Posle reci da Hitler nije pobegao tamo… Ovaj grad nije bio toliko u šumi, koliko pored jezera u koje kad gledaš imaš osećaj kao da gledaš u more, dok su sa druge strane bile planine na kojima se zimi skija, a leti pešači. Bez obzira na lepotu mesta i prirode oko njega, neću nikad zaboraviti (bar se nadam) jednu čudnu piljaru u blizini hostela gde je jedan dekica, očigledan potomak Hitlera, prodavao voće i povrće. Tačnije, najbolje voće i povrće. Red je bio pozamašan, a ja sam prišao, krenuo da pipkam povrće i biram šta bih nosio sa sobom. Grbavi i mršavi deda mi je nešto dobacivao na španskom, ali ja sam ga lagano iskulirao, na šta mi je jedan momak fino prišao i rekao kako taj dekica mora da ti izabere voće. Nasmejao sam se i stao u red. Činilo mi se da stojim čitavu večnost. U stvari sam čekao 20 minuta i i dalje je matori išao okolo, nešto siktao kroz zube, bacao voće i povrće i uzvikivao neke čudne stvari. Okrenuo sam se da izađem, na šta mi je momak rekao da ako mi je problem čekanje, mogu da stanem u red umesto njega, jer, ipak je ovde najbolje voće u gradu. Oduševio sam se i malo bolje pogledao. Matori nije bio Hitler, matori je išao okolo i objašnjavao kako je svaka voćka savršena. Voće koje je bacao, bacao je u kantu jer nije lepo. Kad sam stigao na red i tražio kruške i avokado, on mi je prišao, držeći u koščatoj ruci stisnut avokado i rekao: „Puta madre que avocado!” Bio sam zapanjen. Od tada sam svaki dan dok sam tamo boravio odlazio u piljaru da stanem u red i gledam tog čikicu.

Setio sam se priče Daniela Harmsa i nekog bizarnog gradića gde je svaki stanovnik imao svoj bag i uzrečicu i da je svaka od tih osoba baš zbog toga bila genijalna. Zato što smo naučili da svaki dan ulazimo u Maxi kao da smo na traci, biramo jedan od dve hiljade identičnih proizvoda koji se razlikuju po ceni, a u stvari je to odnos gramaže, gubimo strpljenje za sve ostalo. Gubimo strpljenje za te stvari koje nas čine bogovima u svojim svetovima gde imamo prava da se udubimo i dostignemo ono što stvarno želimo. Ne kažem da svi treba da idemo i deremo se Puta madre na voće i povrće, ali ovaj deka je jedna od relikvija. On je našao svoje mesto i dobro mu je. On je bog voća i povrća. Kod njega nema lošeg i bajatog. Na kraju kupovine, ljudi kažu vidimo se sledećeg utorka, jer kod njega ljudi dolaze zato što vole da jednom nedeljno stanu u red i oduševljavaju se čudu koje može da stvori samo ovaj, nama nejasan i na svakakve načine izmučen, mozak. Posle ovoga sam se odlučio da ne zaboravim da cenim ovakva skretanja pažnje i stvarno im se divim. Danas sam opet zaboravio, i sigurno ću zaboraviti opet za koji dan, ali treba da se podsećam ovakvih čuda koja su jedinstvena i koje smo samo mi spremni da stvorimo. Ne treba nam Humans of New York. Ima nas svugde i svi pišemo prelepe priče.

Nakon ponovnog dvadesetominutnog čekanja za 2 banane i  4 kruške, krenuo sam put pet jezera koja se prostiru na vrhovima planina oko velikog jezera. Hodao sam lagano i pilično setno. Bilo je lepo, kao i svugde. Bilo je posebno, kao i svugde. Poslednje veče u šatoru i poslednje planinarenje u prirodi na ovom putu. Nebo me je ispoštovalo i priredilo sulud zalazak sunca sa roze nebom i špicastim vrhovima planinsog masiva koji su ostali u senci. Bio sam zahvalan na celom prizoru koji mi se opet pruža i na kome priroda ne štedi. Sledi mesec dana drugačijeg provoda. Vipasana meditacija, gradina Buenos Aires i Španija. Šest i po meseci je prošlo kao treptaj, a narednih mesec i po se činilo kao večnost. 

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – El Bolson i El Barioche se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Agresivna Romina mi je objasnila da mogu da otvorim šator gde god ima mesta u njenom zapuštenom dvorištu namenjenom za kamping. Tako je sve i izgledalo – razbacani šatori, postavljeni svuda okolo… kao da nikog nije briga za taj haos. Gosti blago šokirani.

Hvala Bogu, nisam jedini.

Seo sam da se organizujem. Postojale su dve ture: Tura na Antarktik i šetnja sa pingvinima i Ruta Zemlje vatre. Obe skupe kao zlato. Morao sam da sakupim informacije od ostalih turista. Rekli su mi da u okolini nema apsolutno ničega zanimljivog i da treba da odem što pre u Porto Natales.

Otvorio sam mapu grada da vidim kako izgleda i ništa mi se na njoj nije učinilo posebnim, osim jedne stvari: ceo kvart se zvao Kvart Hrvatske, a jedna od većih ulica nosila je naziv Hrvatska.

Park koji se nalazio između dve staze bio je pun ljudi koji su pili, duvali, skakutali, dobacivali se loptom i slušali muziku na izuzetno velikim prenosivim zvučnicima. Kad se zađe u neku od sporednih ulica, pojave se zgrade sa velikim natpisima. Nijednog hrvatskog prezimena. Samo veliki saloni automobila sa zvučnim imenom, tipa Opel. Popričao sam sa par lokalaca da čujem šta se dešava sa ovim mestom. Rekli su mi da inače nije tako lepo i opušteno, ali da je taj dan bio jedan od njihovih najlepših u poslednjih godinu – dve. Kako su mi rekli da su namirnice u mestima koja tek treba da obiđem nerealno skupe (kilogram paradajza je koštao oko 10 dolara), kupio sam sve što mi treba za narednih nedelju dana i uputio sa ka kampu.

Čuo sam ženski uzvik: Hola! Okrenuo sam se i video 8 prilično starijih gospođa koje sede, roštiljaju i piju. Pozvale su me na ručak, a ja sam to oberučke prihvatio. Bilo je vina, mesa, kao i neizostavnog peruanskog piska. Ljubazno sam odgovarao na sva pitanja o sebi, ko sam i odakle dolazim, te su se i one opustile i krenule da forsiraju razgovor sa jednom od gospođa koja je imala zlatnu ogrlicu sa hrvatskim grbom na njemu. Rekla mi je da je Hrvatica, da sam dobrodošao i da mogu sa Hrvatima u gradu da sednem ili da im se obratim za bilo kakvu pomoć.

Pričali smo još par sati, bila je to prijateljska i otvorena komunikacija. Iskreno je želela da mi pomogne i bilo mi je drago zbog toga, ali sam se sve vreme pitao jedno: Da li bismo i mi (odnosno ja) bili toliko ponosni Srbi u sred nedođije? Ona je bila preponosna zbog svog porekla, treća generacija koja je tu živela i nikada nije bila u Hrvatskoj, a nije govorila ni jezik. Bilo mi je izuzetno drago što je neko uspeo da održi svoj identitet toliko daleko i toliko dugo, ali bilo mi je takođe i žao što ja to najverovatnije ne bih mogao.

Sutradan sam naišao na neku kuću sa mnogo parkiranih čopera ispred i zavirio u garažu. Tu su prodavali sve i svašta za motore. Popričao sa gospođom koja je tu sedela. I ona je imala ogrlicu sa zlatnim grbom Hrvatske. Priča je bila ista. To je izazvalo u meni neki čudan osećaj. Ako i izuzmemo to mesto, nisam se osećao previše prijatno u Čileu. Poslednja stanica u toj ukletoj zemlji, zbog koje sam navodno i došao čak ovamo, bila je Porto Natales, gradić iz koga se kreće ka osmom svetskom čudu prirode, Torres del Paine-u.

“Samo” 4 sata vožnje kasnije (tamo kao da ne vole da se voze pola sata-sat), pojavio sam se u jednom depresivnom mestu gde ništa nije radilo. Bilo je malo i videlo se da postoji samo i isključivo zbog te planine, ali da još ni sami stanovnici nisu svesni šta im ona daje, te su je posmatrali sa određenom dozom prezira, ali i strahopoštovanja. Hodao sam ulicama ka bespotrebno skupom hostelu koji je nudio sobu za 15 dolara koju bih delio sa sedmoro ljudi. Srećom, naišao je neki momak na biciklu i pitao me da li bih kampovao za 5 dolara. DA! Toliko veliko da, da bih želeo otprilike takvo da čujem od neke devojke koju zaporsim, ako ikad ikoga budem zaprosio. Momak je bio kreativan, te je kampu dao naziv  “Kamping Natales”. Pogled je bio prelep – jezero kojim su upravljali jaki vetrovi i pogled na planinski masiv koji su kupali istovremeno i kiša i sunce. Kamp je bio najveće đubre u koje sam ušao. Cela kuća se raspadala, okolo su bili stari zarđali autobusi, a u kampu je bilo još 7 šatora, ali mi se svideo. Kamp je imao dušu. Ljudi su sve delili, a gazda je uvek bio tu da pomogne šta god da treba. Kada sam ga video, testerisao je nešto. Bila je to prva godina otkako je otvorio kamp, a očigledno je to uradio kako bi mogao da izdržava svoju ćerku od 3 godine. Bio je premlad za istu, ako mene pitaš, ali to su druge teme koje se odnose na problematiku cele Južne Amerike. Kamp je iskreno čak i imao potencijala, internet je bio začuđujuće dobar, a kupatilo je bilo prvo (nebitno da li sam spavao u kući ili hostelu sve proteklo vreme po celoj Južnoj Americi) koje, u stvari, ima toplu vodu koja nema tendenciju da u sred tuširanja naglo promeni temperaturu na hladno ili ekstremno vruće. Moglo je da se uživa.

Ujutru nisam gubio vreme i otišao sam na izlet u Cueva del milodon, preveliku pećinu gde su prvi ljudi koji su se iskrcali na teritoriju Patagonije napravili uporište. To je za njih bila zemlja snova, sa velikim životinjama od nekoliko tona koje nisu imale ozbiljne prirodne neprijatelje, pa su samim tim i mogle da se brane samo svojom masom. Hladna klima i iste, ali i duplo veće životinje nego na ostalim mestima koje su prethodno zatekli, činile su život lakim, ali ne i dugačkim. Klima je bila surova; i dalje duvaju prejaki vetrovi koji prelaze preko tankong dela kontinenta iz jednog okeana na drugi i preko planinskog masiva, što čini ovo mesto nepodnošljivim. Ubrzo su ljudi istrebili sve životinje, a samim tim i sebe. “Kad si gladan, nisi sav svoj” je slogan koji je očigledno došao sa ovog područja.

Sutradan sam prošao kroz grad, sopstvenim očima potvrdio da je kilogram paradajza 10 dolara i da je to najjeftinije povrće. Grad je bio melanholičan, a agencije su čekale tu jednu osobu da je opelješe za pecanje brodom u iznosu od 300 dolara. Pojavio sam se ja i samo tražio ulaznicu za nacionalni park Torres del Paine. Ulaznicu sam našao, ali ne i kamping mesto tamo. Bio sam baksuzan i došao u godini kada oni prvi put imaju duplo više ljudi nego mesta za kamping, što mi iskreno nije bilo jasno, jer kako može da se desi da nemaš gde da otvoriš šator u tolikom nacionalnom parku? Postojale su dve opcije, odnosno rute hodanja. Jedna je ruta “O” koja traje 11 dana, a druga ruta “W” koja traje 4 dana. Prvobitno sam krenuo na “O”, ali me je vreme podsetilo da je jače od mene, tako što sam se smrzao već prve večeri u šatoru. Hteo sam na “W” rutu, ali nije bilo mesta, a nijedna od mojih “molim te, vidi me sirotog” faca nije upalila. Razočaran sam se vratio u kamp i pitao vlasnika šta da radim, na šta mi je on dao najrealniji odgovor: “Za sve što ne možeš da uradiš legalno, uradi to ilegalno”. Logika je bila prosta – stigni tamo rano ujutru dok rendžeri spavaju i dođi u kamp kasno uveče kada moraju da ti dozvole da otvoriš šator jer je tvoja druga opcija da spavaš u sred šume, što je zabranjeno, a možda ti se i nešto loše dogodi, što je realno loše za biznis.

Pogledao sam vremensku prognozu i video da će biti kiše narednih mesec dana. Nisam imao izbora, spakovao sam se i pripremio za polazak rano ujutru. Na ulazu sam pogledao informativni, obavezni, edukativni video na kome se upozoravamo da ne palimo šumu (jer su to očigledno ovi ostali radili), ali mi se generalni ton nije svideo jer je prenosio jednosmernu poruku: da je vlada prvo dozvolila svima da tamo kampuju i uživaju kako god žele, što je na kraju donelo mnogo požara i uništenja prirode, pa sad ima da bude po njihovom, a oni su zle čike i uživaju u tome. Brod nas je čekao na ulazu u park, a ja sam išao obrnutnom “W” turom, jer ništa svakako nikad i nisam znao da radim kao normalni ljudi. Bio sam dosta namrgođen jer je sam ulaz i jedna legalna noć već bila preskupa, a o brodu i da ne pričam, ali se sve složilo čim sam kročio na tlo parka Torres del Paine. “Kamp Grey” je smešten između velikog jezera i planine. Sa leve strane se nalazila drvena koliba, a na livadi ispred su bili uredno poređani žuti šatori. Sunce je uspelo da probije oblake, a između šatora je trčkarala mala lisica (jeste filmski, ali je realno). Otvorio sam šator koji je, igrom slučaja, takođe bio žut i otišao na krajnju ivicu ture “W” do glečera Grey. Da nisam znao da je tolika gužva na papiru i da stvarno 400 ljudi dnevno uđe u park, pomislio bih da je priroda netaknuta i da ljudi tamo nikada nisu kročili.

Mešavina uzvišica i nizbrdica, proplanaka i planina, uskih prolaza i prostranih pogleda na jezero je bilo sve što sam mogao da poželim. Tog dana sam planirao da pređem 25 kilometara, do kampa iza glečera i nazad kako bih se sutradan pomerio ka drugom kampu i nastavio sa svojom rutom. Posle nekoliko sati hodanja, glečer se prvi put osmehnuo u daljini. Bio je mali, ali je to bio prvi put da vidim glečer. Nije izgledalo ništa posebno, u prvi mah: nešto veliko belo i voda. Kako sam prilazio, glečer je bio sve veći i sve očiglednije je pokazivao svoju moć. Stigao sam do vidikovca i primetio da je ogroman. Vetar je donosio zvukove pucanja leda. Uz to je i odnosio mene jer je bio toliko jak da je prvim udarom pocepao obod moje kabanice i osećao sam se kao supermen koji leti u oblacima. Hodanje mi je delovalo kao borba sa Golijatom da prođem dalje, ali za razliku od Davida, ja nisam uspeo. Uspeo sam da napravim nekoliko fotografija, ismejao sam se i poigrao sa vetrom tako što sam skakao i gledao koliko će da me pomeri (oko pola metra) i vratio se nazad u kamp. Malo je reći da mi je šator bio krš i da je pokisao prve večeri jer je padala kiša. Imao sam neku alternativu stavljanja celofana preko, ali, nažalost, taj celofan nije dozvoljavao toploti i vazduhu da izađe, tako da je šator tehnički pokisnuo iznutra.

Uništen od lošeg i retkog sna, spakovao sam šator po instrukcijama u 7 ujutru i nastavio dalje. Put je bio lagan ali dugačak, petnaestak kilometara sa desetak kilograma na leđima je evidentno uticalo na moja stopala koja su se raspadala u cipelama koje sam pre par dana kupio u second hand shop-u, jer je to zvučalo kao dobra ideja. Samo u trenutku kupovine. Pejzaž se menjao, kao i do glečera, samo što su se ovde pojavljivali i mostići koji su bili postavljeni iznad plitkih kanjona.

Polako sam stigao na prvo odmaralište – “Camp Frances” i osećao sam se kao da ulazim u grad vilenjaka u jednoj od scena u “Gospodaru prstenova”. Ispred su stajali rendžeri i proveravali da li imaš papir za njihov kamp i pomogali u nastavku i odabiru puta. Uputili su me ka vidikovcu Britanico do koga je trebalo da se hoda još desetak kilometara. Probio sam se nekako do vrha, iako su me noge bolele, tešeći se tako što sam sebi pričao da će tek sutra da me bole. Okolo su bili veliki glečerski vodopadi koji su me podsetili na vodopade u Tarapotu , a vidikovac je, pretpostavljam, bio lep. Pretpostavljam, zato što je bilo oblačno uz sitnu kišu i ništa nisam video. Vratio sam se i otišao u kamp “Cuernos” gde sam glumio žrtvu koja nema gde jer je kasno i mora da ostane kod njih. Nije bilo besplatno, ali su me lako pustili da otvorim šator. Kako je kamp inače bio dosta skup, bilo je puno stranaca koji su ispijali pivo i vino kao da su u pabu. Bilo je prijatno i pomalo čudno. Uveče sam uspeo da zaspim jer smo bili sakriveni ispod drveća. Padao je sneg, te je samo bilo hladno.

Vojnički sam ustao u 7 i brzo pojeo konzervu tunjevine i pasulja. Nemoj u vojsku nikad. Neću ni ja. Nema potrebe toliki mazohizam nametati sebi, a posle kukaš, pa bude teško i drugima, kao i tebi sad. Treći dan mi je bio najteži. Najavili su mi da tamo ne postoje kampovi u kojima mogu da pregovaram, a morao sam da pređem 35 kilometara, od kojih je 7 bilo na kosoj uzbrdici. Bez obzira na loše vreme, uređenost puta i netaknuta priroda su me oduševljavali. Ljudi na koje sam nailazio su bili druželjubivi. Svi smo otišli da obiđemo prirodu koja je evidentno jača od svih nas i svako je imao svoj problem, ali su svi želeli da bodre osobu na koju naiđu. Olakšavajuća okolnost koja je definitivno pomogla svima na putu je to što ti voda nije bila potrebna. Svaki potok je bio glečerski, od sveže otopljenog leda i voda je bila okrepljujuća, a sam osećaj da možeš da popiješ sve što vidiš, kao kad si u kafani, je opuštao. Stigao sam do cilja ispred kog sam se toliko zacenio od smeha da mi nije bilo dobro. Toliko je padao sneg da se apsolutno ništa nije videlo. Prešao sam sav taj put i 70 kilometra za 3 dana kako bih video ništa. E, to je bila magija! Čak sam i napravio sliku očekivanja protiv realnosti koliko sam bio oduševljen neoduševljenjem. Šta ću?! Klecavo sam se vratio srećan jer sam donekle pobedio ovaj izazov. Iako je pobeda bila Pirova, osećaj je bio dobar, a znao sam da će stvarna slika te vrednosti doći tek kad sednem kući u Zemun gde mi majka donosi toplu supicu.

Očekivanja

Vratio sam se u melanholični Puerto Natales gde su me svi zapitkivali kako da uđu ilegalno i da li to stvarno može. Naravno da može, samo je cena drugačija i možda je lakše platiti kešom. Svakako, sa Čileom sam završio. Seo sam na autobusku stanicu i 5 sati čekao autobus koji će da me odveze u dugo očekivanu Argentinu, zemlju mesa.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Ivica sveta se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Rekao sam ćao Peruu, ali on nije meni. Na granici se ispostavilo da sam stvarno tamo proveo neko vreme ilegalno. Bilo je vreme za kaznu – 1 (slovima jedan) dolar po danu. Kriminal se isplati, ali zahteva vreme jer me je ceo bus čekao da se vratim u obližnje selo i donesem uplatnicu sa pečatom, a zatim da mi gospodin na granici opet ispečatira sve i pita me da li želim odmah da se vratim. To je bio znak koji nisam pročitao. Rekao sam ne. Na Bolivijskoj granici su me sačekali sa dobrodošlicom koja glasi: ,,Nemaš vizu, daj pare“ koju prati kao i uvek ,,FT1P“ formular koji ne košta baš kao viza, ali tu je negde. Išamarali su me na brzaka tako da nisam znao gde sam ni kome da vratim i bez izdavanja računa su mi rekli: ,,Dobro nam došao“. Na kraju dana sam shvatio da nisam dobio račun, te sam im se stvarno dobro našao. Ušao sam u Kopakabanu, ali Bolivijsku. Mali grad koji je sačinjen od turističkih agencija, jer se nalazi na najvišem jezeru sa plovnim saobraćajem, kao i najbitnijim i najstarijim spomenicima Inka kulture.

U šetnji gradom koja je trajala čitavih 20 minuta i-nije-bukvalno-bilo-ništa-više-tamo naišao sam na veoma čudno izvajane kuće koje izgledaju kao grnčarija sa delovima stakla. To je bio hotel – La Cupula. Bio je stvarno prelep. Imao sam sreće te je prva osoba na koju sam naišao bio vlasnik hotela – Nemac. Na pitanje šta ćeš ti ovde on mi je samo rekao da su nemci uštogljeni i da je ovde sve dovoljno jeftino, da je mogao da gradi deo po deo hotela 14 godina bez da bude gladan. Postao je sit, ali i dalje planira da smišlja. Bio je vajar i voli da isprobava nove forme. S toga je svaka prostorija bila jedinstvena sa motivima talasa i velikim staklenim zidovima ka jezeru. Sproveo me je po hotelu i ponudio pićem koje nisam odbio, zahvalio sam mu se i otišao da spavam u svoj bedni hotel.

Ustao sam rano ujutru i vozio se sigurno jedan sat čamcem da bih video da sve izgleda kao primorje u Hrvatskoj, sve sa ostrvom. Dovoljno je reći da sam se na ostrvo popeo i sišao ravne face uz osmeh koji govori kako i Bolivijci bolje sebe prodaju od nas. Znamenitost na kraju tog dana nije bila poseta oh to tako prelepom mestu, već činjenica da je grad bio apsolutno blokiran od strane meštana. Tačnije, iz Bolivije do tog gradića može se doći samo teretnom barkom čija vožnja traje 15 minuta i košta tipa dolar po osobi, ako ne i manje. To mesto ima trideset i jedno selo (osam kamenova četiri časa) a od tih sela samo 4 neće most (baš tih 4 što naplačuje celu vožnju). Država se složila da je most totalno okej stvar. Bilo je vreme blokade. Za vreme blokade država se nije ni pojavila već su četiri sela svako veče na trgu u miru razgovarala sa ostalih 27 i ubeđivala ih zašto je most đavolja rabota. Stajao sam i gledao, ali ništa mi nije bilo jasno, osim da sam zaglavljen i da nemam đe. Ni u gradu.

Ostrvo što liči na Hrvatsku

Kopakabana

Iz očaja sam opet otišao u onaj lep hostel i naišao na vlasnika koji izdvaja svaki sekund da uživa u svom delu. Seli smo da pojedemo nešto i u tom trenutku mi je palo na pamet da znam da kuvam, a njemu da mu je hotel prazan dokle god traje blokada. Dobio sam posao u kuhinji, a za uzvrat dobio smeštaj. Najbolji barter u poslednjih ikada. Jedino zaduženje mi nije ni bilo zaduženje, rekao je da se ne preopterećujem kuhinjom, ali da sam dobrodošao. Upoznao sam se sa 4 kuvara koji su džabalebarili, uživali i posebno se ponašali dobro zbog mog prisustva. Miloš im je bilo preterano teško ime pa su me nazvali Mjau. Bili su prikriveni alkoholičari jer su svako jutro pili po čep čistog alkohola (što kad sad razmislim i nije preterano prikriveno), ali su kuvali dobro za Boliviju. Izbaci ovo jelo, izbaci ono jelo je teklo lagano. U suštini bili su jako smoreni jer nema gostiju, a time ni posla te su se posvećivali najviše kuvanju kolektivnih obroka za osoblje hotela, a jedan od tih ručkova je bio praznični ručak – svinjetina, masn a i sočna. Teška da te pošalje u krevet kao udarac čekićem ili još preciznije kao gubljenje nevinosti sa komplet lepinjom. Za vreme ručka su se nasmejali kako ručak košta kao cela plata jednog od momaka – 100 USD. Svi su bacili jedan nasmejan ha-ha, ali su bili srećni. Porodica koja ima šta da jede i uživa u bukvalnoj nedođiji. Ručalo je zajedno nas petnaestak i videlo se ko je nov u celoj priči hotela jer ti novi nisu znali da li smeju da jedu i gledali su pun tanjir hrane sa očima punim poštovanja i blagom nelagodnošću. Znali su da im ne treba toliko. Svi su to znali, ali su jeli i dobacivali se lokalnom Coca – Colom koja je po njihovoj priči znatno bolja od one prave, pogotovo za koktele. Na kraju ručka je svako od 15 ljudi ustao i naimence se zahvalio svakome, a i meni. Nemac mi je rekao da je to ostao običaj, a i on se zahvalio svima. I ja sam. Naravno da nisam znao imena, ali sam se svakom naklonio. Imao sam sreće što sam baš tamo u baš tom trenutku. Život mi se realno ni malo nije promenio zbog toga, ali sam osetio još jedan aspekat života o kome nisam mogao ni priču da napišem koliko je van mog poimanja.

Tim iz kuhinje

Sutra ujutru se ništa nije promenilo, i dalje sam bio zatečen. Nemac je ušao u restoran sa dve devojčice, rekao je da im napravimo nešto lepo slatko i zamolio da im pravimo društvo dok se ne vrati. Seli smo sa devojčicama koje kao da su probale slatko prvi put u životu i stidljivo oprobavale šta će da se dogodi, da li će na kraju morati i da plate? Nemac se vratio sa paketićima i seo da jede sa njima. Sedeo je sa njima bar 2 sata i pokazivao im kako igračke rade. Zatim sam seo i ja, ne zbog paketića nego da se ubedim da se je sve to realno. Nisam do tada video altruizam iz prve ruke. Taj čovek stvarno svakodnevno pomaže tim ljudima i to sam saznao sutradan kad sam sa njim išao ka stanici jer su (na žalost) odblokirali grad. Svi su mu se javili na ulici i poželeli srećan put, a vozač autobusa ga je na ulazu zagrlio. Krenuli smo ka La Pazu.

Grad u koji svi idu, a nije mi jasno zašto. Grad u kome mnogo ljudi živi što mi tek nije jasno. To je kao kad bi svi živeli u Rakovici, u kotlini gde je sve uzbrdo nizbrdo, ali veće. Rastao sam se sa nerealnim Nemcem, bacio stvari na krevet u hostelu i krenuo ka nekoj žičari. Kažu to mora da se vidi- I mora. Pet ili šest različitih linija žičara koje se zovu po boji su bile rasprostranjene po celom gradu i služile kao lokalni prevoz malo skuplji od busa 3 Bolivijanosa (50 dinara). Naravno da sam se vozio sa jednog kraja na drugi kao što Spajdrmen to radi u BG-u dok ne naiđe na Beograđanku. Nije bilo više, a bilo je kasno, vreme da se sakrijem od uličnih vampira u hotel. Nisam to uspeo odmah, naišao sam na vašar koji je sijao kao Kališ. Milion, ako ne i više bespotrebnih izloga od kojih je jedan prodavao one zvezde što sijaju u mraku što današnja deca ne razumeju- jer šta će ti zvezde kad imaš Insta. Popričao sam sa dosta ljudi i krenuo stvarno u hostel (za malo da napišem kući), ipak sam hteo sutradan da idem na Put Smrti (buuu) put na kome je umrlo nebrojano mnogo vozača automobila i koji sad može da se pređe biciklom kao turistička atrakcija. Za samo 50 USD (za vožnju biciklom) i onda dobiješ i majicu na kojoj piše ,,Preživeo sam najopasniji put na svetu“. Hvala bogu pa je bilo loše vreme te nisam otišao na tu turističku zamku. Otišao sam u autobusku stanicu i kupio kartu za Sukre. Grad koji se ispostavilo da je u stvari prestonica Bolivija na koju niko, ali niko ne obraća pažnju, te se tamo živi lepo, sa životnim standardom za razliku, bilo kakvim. U povratku u hostel sam se nervirao jer sam ušao u Boliviju i puko na vizu da bih video manje – više dva mesta, te sam iz šale ušao u agenciju da pitam pošto je ona visoka planina gde svi idu, a inače košta 200USD. Bila je 110 USD. Odmah sam zamenio autobusku kartu direktno za Ujuni (koji možete Guglati i čekati sledeću razglednicu). Bilo je vreme da se popnem na Huayna Potosi – vrh od 6088m.

Sutradan sam došao pre nego što se agencija otvorila. Bio sam na iglama neizdrža. Nisam znao šta će tamo da se dogodi, ali sam bio siguran da će da mi pomognu na putu banane, šargarepe i kokin list za koji sam se držao više nego što su oni stajali u mojoj ruci. Pojavila se pre agenata najiritantnija Azijatkinja sveta, neka Tajvanka koja je vrištala od 7 ujutru a nismo ni seli u bus do planine. Ona mi je bila partner za planinarenje. Instruktor je bio sitan i nasmejan vozač kamiona koji je po nekad dolazio da povede turu na planinu, te sam shvatio da je vreme da se u potpunosti koncentrišem i vidim kako da preživim ovu još jednu bespotrebnu avanturu.

Prvo veče smo se spakovali u kamp sa ostalim grupama i združili se a zatim otišli da oprobamo opremu – krampone i sekiru. Tajvanka nije popela pola testa, a ja sam morao da trčkaram oko nje kako bih se navikao na opremu. Zbog nje nismo stigli da izvežbamo hodanje sa sigurnosnim kanapom. Krenuo sam da pregovaram da pređem u drugu grupu, ali bezuspešno. U drugim grupama je bilo okej ljudi i uglavnom iskusnih planinara. Svi smo pili čaj od koke na silu kako bismo bili sigurni da možemo da dišemo dok budemo spavali.

Sutradan smo ustali i preneli sve stvari u naredni kamp nekoliko kilometara dalje, na visinu od nešto više od 5000 metara. Odslušali smo instrukcije vodiča koje su uglavnom bile da ustajemo u 12 ujutru/uveče i da opet popijemo što više čaja od koke i najedemo slatkog. Polegali smo kao bebe u 6 popodne, a moja grupa je ustala i krenula dva sata pre ostalih zbog Tajvanke. Na nepunih 600m već su krenuli da nas sustižu, a ja sam krenuo da gubim stpljenje. Krenuo sam na na visini od 5500 da pregovaram sa agencijama za transfer. Tražili su mi 10 USD. Odmah. Umro sam od smeha ali bolje to nego direktno niz planinu. Prebacio sam se, povezao se sigurnosnim kanapom i pravo planinarenje je krenulo. Dole nije bilo svrhe gledati jer ničega nije bilo. Samo velika snežna kosina i daleki niski vrhovi planina.

Na visini od 5800m sam polako krenuo da se potpuno plašim. Jedino pitanje koje sam postavio sebi bilo je ,,Šta ćeš ovde liče“ i nisam opet imao odgovor, ali sam se nasmejao. Pogledao sam dole, a zatim i gore gde sam video više zvezda nego ikada. Više nije bilo ni krajeva drugih planina, ali se video sjaj grada udaljenog nekoliko desetina kilometara od nas. Više nije ni bilo vazduha koji može da se udahne, te smo išli jedan korak u dve sekunde. Prošetaj po sobi i vidi koliko brzo inače hodaš. To penjanje se moglo nazvati i vežbanje sloumoušna za Matrix. Bukvalno iznenada smo se našli na vrhu od 6088m gde bukvalno ništa nije bilo dalje. Bili smo daleko iznad oblaka a sunce ih je lomilo svojim buđenjem. Dobro jutro, nešto manje od 6 sati ujutru. Vetar je duvao toliko jako da smo se svi izrotirali da napravimo jednu bio-sam-tu-i-vidi-kako-je-lepo-sliku i krenuli da trčimo nazad jer je sneg krenuo da se topi i sve je postalo klizavo.

Napunjeni energijom uspeha krenuli smo dole i uživali u belom prostranstvu. Silazili smo nešto brže nego što smo se penjali i polako dolazili do vazduha. Krenuli smo čak i malo da pričamo kad se meni u jednom trenutku omakla noga i okliznuo sam se u sitnu padinu. Vodič i momak koji su bili vezani uz mene su ukočili noge u sneg i zaboli sekire. Ja sam sekirom zaustavio pad i krenuo kramponima da se vučem ka gore i rekao da je u redu. Žurka, zabava! Izgrlili smo se ko pederi, ali nije bilo homo. U 8 ujutru smo stigli u gornji kamp, a u 10 smo doručkovali u donjem kampu i čekali prevoz. Uz čaj smo se smejali i bili u fazonu ,,Šta ima? Ništa evo sad sam se ispeo uz planinu od 6088m, šta ima kod tebe?“ Šta ima?

U toku dana sam se vratio u La Paz, odspavao i krenuo da ga istražujem, već sutra idem u drugu avanturu- Peščana pustinja Ujuni.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – 1 do 1000 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Bukvalno sam pao na salmonelu kako kaže drug – školski. Umoran od puta i slabe ishrane odlučio sam da se počastim malo za promenu i napravim sebi nešto što volim. Rovito jaje. Naravno da situacije koja mi sleduje, kao i uvek, nisam bio svestan. Lepo sam se zaručao, seo da gledam film i onda je krenula vrteška. Stoički sam prihvatio da me boli stomak i bio u fazonu -odleži, sve će proći. I nisam odležao, kotrljao sam se celu noć. I nije prošlo. Zvao sam druga da pozove osiguranje kako bi mi rekli u koju bolnicu mogu da odem, a da će moći da pokrije troškove. Oni su me poslali u najskuplju bolnicu i tek kada sam primio infuziju iz osiguranja su me zvali ponovo i rekli: ,,Ej, mi smo se šalili da pokrivamo, ako nije ozbiljan problem nema ništa od plaćanja, ako jeste onda je sve ok“. Kako sam se bavio glumom, u polumrtvom stanju sam krenuo dodatno da okrećem očima i ispuštam zvuke patnje. Ukoliko ne znate, 100 USD je samo ,,ćao“ u bolnici, a mene su smestili u krevet i dali mi 2 boce infuzije za sat vremena. Što je sigurno sigurno je. Mučnina je prestala i ja sam se onesvestio. Posle 5 sati je ušao doktor sa dijagnozom. Gledao sam ga kao dželata i anđela u isto vreme. Rekao je ozbiljnim glasom da imam salmonelu. Nisam imao blage koliko je to ozbiljna priča, ali nikad nisam bio srećniji što mi je loše. Posle 3 dana ležanja u bolnici na 10 spratu i pogledom na ceo grad izašao sam kao posle jednog dana kod babe koju nisi video dugo. Podgojen i svež.

Vratio sam se gajbi i bilo je vreme da upoznam misteriozne domaćine. Kakvi carevi. Devojka vodi projekte za inkluziju i razvoj delova Perua na koje je i sam Bog zaboravio, a njen muž je u stvari džindžer Nemac koji za divno čudo nije hladan i izgleda kao da je našao pravi mir, a i kako da ga ne nađe kad radi kao vodič ekskluzivno za jedan premium restoran i posao mu je da ide po prirodi i ćaska. Lagano. Morao sam da se zahvalim jednom leskovačkom mućkalicom koju su smazali u rekordnom perodu. Imao sam neviđenu sreći jer je momak krenuo da mi objašnjava i mapira rute po prirodi na koje niko ne ide. Ne znam da li sam već rekao da oko Huska ima sto osamdeset i nešto arheoloških nalazišta u Svetoj dolini. A da je sveta ubedio sam se čim sam kročio.

Mali gradovi se prostiru na svakih deset kilometara, a žive od turizma zbog nalazišta. I da, sve je jeftino. Za 1 sol (30 rsd) sam dobio, bukvalno dobio, kilo banana. Nekoliko dana sam se vrteo okolo po gradovima čija je imena preteško izgovoriti, ali mi je omiljen bio Urubamba jer sam našao najbolju piletinu na ražnju od koje bukvalno možeš da umreš. Nemac mi je dao najbolja i najpreciznija objašnjenja puta ikada iako su bila tipa izađi ou tom i tom gradu, vrati se do zemljanog puta i hodaj tako da ti kanjon bude sa desne strane dok ne naiđeš na jezero pa onda idi sa njegove desne. I stvarno rade objašnjenja, što me i dalje nije sprečilo da se izgubim skoro svaki put. Inke su bili carevi, a jedno od jačih mesta na koje sam naišao su rudnici soli u Marasu.

Inke su skontale da kako bi vadio so iz zemlje, potrebno je da napraviš bele objekte koji izgledaju kao sa razglednice iz Grčke. Bukvalno tako i izgleda sve. Dok sam polako prilazio osećao sam se kao da sam na razglednici. Kad sam prišao shvatio sam da naravno tripujem. Ono nisu bili rudnici već bazeni. Nisam uspreo da skontam zašto je sve belo, osim estetike. Zemlja je bila podeljena po nivoima i svaki nivo se delio na kockaste bazene. Tačnije, nije ni bazen jer ima samo par milimetara vode. Cela ideja je bila da tačno na tom mestu ima mnogo soli u zemlji i da se natapanjem zemlje vodom so sama od sebe izađe. Nakon što sve odstoji radnici daskama prevlače po vodi i time sakupljaju su koja je izašla na površnu, prave brdašca soli i čekaju da se osuši na suncu. Pitaj boga kako im je to palo na pamet, ali stvarno radi, i so je odlična.

Gradić koji me je najviše oduševio ni ne znam kako se zove. Nije me ni toliko oduševio koliko je bio nenormalan. Bio je to gradić koji zovu grad 3 crkve (ili 5, ne znam) pored kojih se nalazi nalazište vanzemaljaca i meteora. Začuđujuće dobro organizovan muzej lista koke i vanzemaljaca i prvo mesto u Peruu (a da nije Lima) da sam video da neko u stvari štampa informacije na papir i to uz španskog i na engleski. Kvalitet prevoda je bio nebitan jer ga nije bilo, ali je zato bilo mnogo vanzemaljskih lobanja i čudnih glatkih i hrapavih kamenja za koje su pričali da su meteoriti. Vanzemaljske glave su bile stvarno stare, male izgledale kao u filmovima, a najveći razlog zašto sam poverovao u celu tu priču je taj da se pored njih nalazi slika posete Bila Klintona i da su mu tamo napravili neki prsten/narukvicu koja će ga štiti od zla. Pišem ovo i čitam i nema smisla. Ali ima. Ja sam barem umro od smeha, a i malo naježio.

Bilo je tu još planinarenja, ipak sam bio mesec dana u Husku na kraju, ali bih udavio sebe i tebe ukoliko uzmem da pišem baš o svakom izletu. Što bih realno da imam više vremena baš zbog toga i uradio. Bilo je vreme da se spakuju prnje i izađe iz Huska i celog Perua. Kakva zemlja beskonačnosti. Imaju sve što im treba. Amazon ih hrani voćem, Andi ih čuvaju od neželjenih gostiju i iz mora vade ribu. Jedini im je problem što iz nekog razloga nisu uspeli da naprave mesnu industriju, ali su zato uspeli industriju ptičjih govana.

Kad pogledam unazad stvarno zemlja koju treba posetiti. Ljudi su uglavnom dobri i sve bi ti prodali zato je bitno cenkati se. Sokove na ulici piju na slamčicu iz kese. Nemaju velike brendove osim naravno Coca – Cole koja ne znam šta će im bez Vinjaka. Slabo reaguju na alkohol pa je zato relativno skup, ali i šta će im kad žvaću listove koke bez prestanka. Sve je jeftino, od hostela za 3 dolara do solidnih obroka za iste pare. Svaki grad je drugačiji jer imaju veliki deo stanovništa koji uopšte nije i ne želi da se integriše sa Peruom ili kamoli ostatkom sveta. Brza hrana funkcioniše tako što izbaciš roštilj ili šta god da si planirao na ulicu i kreneš da se dereš ili samo kuliraš. Antikućos – srce od krave i svinjska creva su nešto u šta se kunu. Takođe imaju veliki uticaj kineske hrane za koju oni tvrde da nije kineska i da se zove Ćifa. Nacionalno jelo im je lomo saltado – povrće i meso flambirano u pisku. Klasična kineska hrana, ali u rakiji. Šta čekamo?

Toliko sam pisao o Peruu da više ne znam šta da kažem o njemu. Kad kažem da sam se ponovo zaljubio biće da se lako zaljubljujem, ali spoiler alert – naredne dve zemlje me nisu ni čačnule (ništa posebno). Neću napisati ljubavno pismo kao što sam Kubi jer je ova ljubav drugačija. Ova me ne tera na toplotu nego na radoznalost. Nije mesto gde bih mogao da živim, isuviše je divlje čak i za mene, ali je definitivno zemlja u koju ću se vraćati. I vraćati. Nebrojano puta. Ali prvo moram da odem u Boliviju.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – kako namestiti sebi salmonelu i nastaviti posle sa igrom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Salkantaj trek, ne znam šta je ni kuda ide ali znam da je duplo ako ne i troduplo jeftiniji od najpoznatijeg Inka trejla. Opcija od 4 i 5 dana se razlikovala za 10 USD tako da sam odlucio da produžim putovanje, ipak vremena imam. Telefon je zvonio u 4 ujutru, naravno na španskom koji sam do sada savladao ali i dalje slabije vergla pre nego što izađe sunce, a trezan sam. Pogotovo što termin dao si pogrešnu adresu nisam nikad ranije čuo. Na brzaka sam se spakovao i sišao, a ulica je bila prazna, osim što su pustoš narušavala dva lika koja teturaju sa nekim papirima. Ovi su bili moji. Ušao sam prvi u bus i zaspao.

Probudili su me pitaj boga gde i stavili me u tim sa još 9 ljudi. Ne žureći nigde predstavili smo se jedni drugima. Ćale sa ćerkom koja odavno nije ćerka već žena (nije mi jasno što su se otisnuli zajedno na put), Čileanac koji ne zna reč engleskog u grupi gde se samo engleski i priča, jedan debeli lik koji je izgledao kao Amerikanac ali je u stvari bio Kanađanin, neki lik iz Holandije koji se trudi da putuje sa što manje stvari i u tom trenutku je imao samo ranac sa 6kg stvari, klasičan redneck Amerikanac koji je čak i mene zeznuo koliko su mu bile iscepane cipele, dve Nemice koje su jedva koračale i sa kojima maltene i nisam porazgovarao i dva klinca od 18 godina koji su odlučili da putuju svetom. Kakvi carevi. Jedan klinac se loži na filozofiju, prošao je pola Evrope i radio je da bi mogao u Južnu Ameriku pre nego što se vrati da studira. Drugi je imao sličnu priču samo što nije znao šta će dalje da studira, a i radio je manje.

Prvo stajanje je bilo u kolibama u sred kotline. Ostavili smo stvari i krenuli do jezera koje je nakon mog puta u Huarazu bilo samo jezero. Ako ništa, na tom kratkom dvosatnom planinarenju shvatio sam da je tim dosta nepokretan i psihički se pripremio da ne putujemo 5 već 10 dana. Lepa stvar na planinarenjima je što predveče uvek sedneš na čaj, kokice i keks i ispričaš se sa ljudima pre nego što odeš na spavanje (ne)prirodno u 8 uveče jer ustaješ u 4 ujutru. Još lepša stvar je što sam na vreme shvatio da je ključ uspeha na takvim izletima da se sprijateljiš sa kuvarom. Uleteo sam u takozvanu kuhinju koja je bila sve osim kuhinje, čak je i plamenik bio na podu. Prošao sam test tako što mi je rekao da je stavio brokoli u čorbi a ono je bio očigledno karfiol. Krenuli smo da pijemo i dogovorili da nastavimo za doručak.

Prvo jutro je bilo jedino jutro kad si mogao nešto da vidiš, posle je bila magla gotovo svakog dana, ipak je kišna sezona, ali barem kiša ne pada. Bio je dan najduže rute i najviše tačke na putu, 18 km pešačenja i 4630m visina. Da smo išli sporije išli bismo unazad tako da mogu da slažem da samo išli sporo kako bismo uživali. I jesmo. Priroda nije razočarala. Netaknute poljane, zvuk vodopada i predeli koji se menjaju iz zelenog punog vegetacije u planine sa snežnim kapama. Strpljenje se isplatilo jer smo na vrhu imali prvu priču o Inkama i odradili prvi Inka ritual – žrtvovanje lista koke, na žalost device nismo poneli sa sobom. Onaj matori u kokamobilu od pre par meseci me nije lagao, koka je Inkama bila sveta biljka. Ritual se sastojao iz toga da se uzmu 3 najlepša lista koje imaš kod sebe, spojiš ih kao lepezu, zahvališ se planinama i prirodi oko sebe. Manje više kao tradicija mnogih kultura, zažmuri i poželi želju, ali zašto 3 lista? Naravno zato što su Inke bile Srbende koje su verovale u Oca, Sina i Svetog duha a do amin nikad nisu došli jer su se Španci pokazali kao dobri gosti. Ne šalim se, imali su 3 sveta u koje veruju. Prvi svet u koji su verovali je svet bogova, nebeski svet. Drugi svet u koji su verovali je ovozemaljski, srednji svet u kome mi živimo. Treći svet je donji odnosno unutrašnji svet, svet mrtvih koji oni ne zovu baš tako jer po Inkama niko ne umire već nastavlja dalje, a prava smrt je kada zaboravimo na pokojnu osobu. Dakle treći svet je svet predaka.

Nakon izvršenog rituala postoje dve opcije. Prva opcija, koja se češće radi je da se dune u lišće a druga opcija je da se lišće prinese Pachamami – majci prirodi. To se radi tako što se napravi kula od kamenja čija slika uglavnom izađe u top 10 nakon pretraživanja termina zen u Google-u. Naime, svaki učesnik rituala prvo stavi lišće i poklopi ga kamenom i tako dok se ne napravi mala kula. Kako je vodič bio onaj pravi Peruanac sa Anda usledila je i dirljiva priča koja može da se postavi kao klasičan motivacioni poster na Instagramu. Priča je bila da živimo u svetu koji nas udaljava od prirode i u kom od silnog rada zaboravljamo na važne stvari u životu – ljubav i deljenje. Zato što smo naterani da uzimamo i pratimo sve preko interneta zaboravili smo da ostvarimo ljudski kontakt, a time i delimo i volimo. Poenta građenja ovakvog spomenika majci prirodi nije samo da pokažemo zahvalnost prirodi već i da pokažemo zahvalnost sebi tako što uvek kad je teško možemo da se setimo prelepog trenutka na planini u Peruu gde ovaj toranj održava našu pozitivnu energiju. Plaky ali je osećaj tamo stvarno bio vrhunski, neki su pustili suzu, a neki osmeh. Suština je svakako tu. Zaboravimo prave stvari s vremena na vreme. Na kraju rituala smo se svi zagrlili i nastavili dalje. Hodali smo brže i noge su nam bile lake. Motivacija stvarno radi.

Do kraja drugog dana smo hodali u najvećoj magli koju sam do tada video. Maltene 2 sata smo hodali, a da ne vidimo ništa ispred. Kao u filmu strave vidiš nekoga kao neko biće mraka kako se pojavljuje sa jedne strane iz oblaka i nestaje nekoliko metara od tebe. Nakon što smo izgubili nadu za bolje sutra ili bar za nekakav pogled krenula je kiša. Nije da su kapi padale na nas, mi smo hodali kroz njih. Magla je bila kišni oblak. Nekoliko neodlučnih trenutaka kasnije kiša je stala, a mi smo se našli ispod oblaka. Bili smo opet u predelu punom vegetacije i sve je opet izgledalo kao da sam u Amazonu. Što i jesmo bili, samo na potpuno drugom kraju u odnosu na pre par meseci u Tarapotu. Velike šume i reke koje razbijaju dinamiku opet su svima izmamile osmehe. Stigli smo u bazu, ostavili stvari u šator i seli uz kokice i čaj čekajući san.

Treći dan je iz nekog razloga bio poslednji dan šetanja po prirodi, uputili smo se ka nekom gradu koji je pun termičkih voda, što je i bilo za očekivati. Vegetacija je bujala, reke su bile na svuda oko nas, a trava je bila viša od ljudi tako da smo ko slonovi iz Knjige o džungli jedan za drugim koračali šumom. Na kraju smo stigli u hotel koji ima mesto i za šatore, da ne kvarimo tradiciju smestili smo se u iste i nastavili u kao što se uvek ispostavi previše popularne termičke vode gde je temperatura vode 43 stepena. Bar je pogled lep. Neću ništa više reći.

Četvrti dan sam umesto doručka jeo ziplajn, a priključila mi se grupa mamurnih Engleza, onih klasičnih iz Grčke. Ništa nisu imali, sve su popili, a sledilo je spuštanje ziplajnom. Kao i uvek, ziplajn ko ziplajn, zakačiš se na kabl i onda vrištiš 30 sekundi dok se ne pojaviš sa druge strane litice i onda sve u krug i tako nekoliko puta. Samo je ovde bilo bolje. Pogled je bio neprocenjiv. Planine, šuma, reka i oblaci su bili elementia a kombinatorika = 4*3*2*1. Ne sećam se previše opisa jer sam bio zaokupiran pozama Supermen i seks komaraca (ili po kamasutri 69).

Posle ziplajna sam se podsetio zašto je Peru carska zemlja. Zato što imaju jedno od 7 svetskih čuda do kog ih uopšte ne interesuje da naprave dobar put jer je svakako prebukirano već prave nove načine da zarade dok dolaziš. Primer toga je voz koji košta 75 USD, nešto bolji od onog našeg nesrećnog voza Ćira što ide od Sremske Mitrovice, ali zato ne menjaju lokomotivu u Golubincima. Vredi. Ko neće da se vozi ima priliku da hoda prugom 3 sata do grada koji se nalazi ispod Maču Pikčua. Nisu žalili trud da stave svaki nezgodni kamenčić koji su mogli da nađu i time ti daju priliku da subjektivno percipiraš vreme duplo sporije. Duhovni test iskušenja pred utvrđenje Inka. Mogli su i drugačije da me testiraju ne bih se bunio. Mada se nisam ni bunio ovako, grad ispod Machu Pikčua koji neki zovu Aquas Calientes, a država se uporno trudi da ga preimenuje kao i grad iznad je grad koji nema saobraćaj, a da to shvatim mi je trebalo celo veče jer saobraćaj uopšte ne nedostaje. U sred grada se nalazi veliki sportski teren sa ukrasima Inka stila. Pored grada je reka koja ne časi časa da pokaže svoju moć dok prolazi pored grada, a u samom gradu kafić do kafića sa ponudama 2 za jedan, 4 za jedan i tako u nedogled. Grad žrtvovan za turiste, mogli su ga nazvati i Venecija dva tačka nula.

Finalna ruta do Maču Pikčua nije ništa lakša od puta do grada pre, pola sata šinama i onda 45 minuta stepenicama. Naravno, put počinje u 5 ujuturu kad se i otvara donja kapija Maču Pikčua i posle koje ulaziš u kontakt sa drugim svetovima ispuštajući dušu na četrdeset i petominutnoj trci do kapije grada. Naravno da sam bio jedan od prvih sa dva klinca iz grupe i još petnaestak ljudi. Zbog pare koja je izlazila iz svih “pobednika“ izgledali smo kao Goku kada puni energiju da se pretvori u Super Sajonca X, a nekoliko trenutaka ispred smo svi i poskidali majice (uključujući i devojke, nema slika). Nekoliko trenutaka pre nego što se otvorila kapija nam se pridružio i vodič koji je ko gospodin došao busom koji naravno košta 20 USD za 15 min vožnje. Očigledno sa razlogom. A tu je i usledila još jedna priča o Inkama, ovaj put o krstu Anda.

Slika sa brojevima uvek znači poduže objašnjenje. Ovo je krst Anda, Inka krst ili najpreciznije Chakana i umrsili su ga više od Ane Karenjine. Centar krsta predstavlja glavni grad, Husko, a polovine predstavljaju dan i noć, muškarce i žene. Svaki spoljni ugao predstavlja jedan mesec u godini. Linije koje su uglavnom iscrtane na krst i dele ga na 4 dela predstavljaju Inka put koji povezuje sve delove kraljevstva. Svaki od 4 dela krsta predstavljaju takođe i četiri dela njihove vladavine i četiri elementa a stepenice simobolišu celu njihovu filozofiju:

1. Tri segmenta sveta koji simbolišu i listovi koke – nebeski, ovozemaljski i duhovni svet
2. Mantra koju su poštovali svi stanovnici – voli, radi i živi
3. Tri vremenske ose – prošlost, sadašnjost i budućnost
4. Njihove 3 zaštitničke životinje – puma, kondor i zmija

Postoji još dosta interpretacija krsta i u nekim delovima postaje komplikovano, a ovu priču mi je potvrdilo više osoba sa više strana tako da ako su lagali mene i ja lažem vas.

Kada se završila priča o krstu krenulo je da izbija sunce iz grebena koji se zove Sunčeva kapija. U preseku dve planine u sad nekoj ravnodnevnici nema sile da se setim, sunce tačno kroz taj deo obasjava ceo grad prvi put u tom danu. Mi smo jedino videli maglu. Iza magle se sa jedne strane nadzirao izlazak sunca dok su se sa druge ocrtavale linije kuća. Ovo naravno nije sprečilo milion turista da krenu u pohod za savršenom-slikom-sa-mesta-na-kom-se-svi-slikaju-da-kažu-bio-sam-tamo-okrenu-se-i-krenu-kući. Bukvalno je tako, dobra strana drevnog grada je to što su ga obnovili, loša strana je što nisam jedini koji za to zna i toliko ima turista da možeš da hodaš samo u jednom smeru. Maču Pikču je grad koji nikad nije bio dovršen jer je zadnji Inka vladar (kao zadnji Mohikanac) dao naredbu da se grad evakuiše i „zakopa“ kako bi se sačuvao. Tako je bilo. Grad je bio sakriven a sa njim i njegova legenda.

Da bili su Srbi, naravno. Kada bi prošli kroz grad sami ostali biste sa komentarom kao neki lik što mi je rekao ,,hrpa kamenja, više mi se svidelo penjanje“. Međutim kada čujete priču i shvatite koliko su bili nenormalni u svojoj perfekciji i posvećenosti da kreiraju nešto o čemu nisu ni hteli da se izjasne stvarno uzima pažnju. Grad sam po sebi je bio grad za članove najviše kaste. Na ulazu su kuće za zemljoradnike, a ostatak grada je bio za careve i šamane. Rang zgrade se najlakše može prepoznati po zidinama. Što je ravniji zid i što su blokovi pravilnijih uglova time je i objekat predstavljao viši hijerarhijski rang. Hramovi bogova su imali najviši značaj pa zatim carevi, pa svi ostali. Vrhovni bog ima ime koje ni oni lokalci ne mogu da izgovore, zato je i vrhovni, on predstavlja kreatora univerzuma. Drugi bog odmah ispod njega je verovatno bio popularniji i zbog svog imena, jednostavno Inti. U razgovor sa vodičem po istraživanjima postoji priča iza svakog objekta i svake cigle ali treba negde postaviti granice. A tu sam ih postavio i ja.

Deo Maču Pikčua koji se retko pominje, jer je samo deo, i definitivno vrhunac iskustva je Huayna Pikču. To je planina koja bdi iznad grada nekoliko stotina metara iako Huayna znači ,,mala“. U taj deo uđe 200 ljudi dnevno po tačnom određenom redosledu. I jedan od njih sam bio ja! Navodno za taj deo treba rezervisati ulaznicu nekoliko meseci ranije ali u suštini ako dovoljno budete bezobrazni agencija će vam rado prodati tu kartu za 20 dolara. Dva sata skakutanja oko planine i ljudi koji jedva hvataju dah dok vi prolazite pored njih samo podupiru osećaj pobede kad se popnete. Zadnja prepreka su stepenice kosine minimum 60 stepeni i zovu ih Stepenice smrti. Mnogo kul deo. Stvarno ti se okrene stomak kao na osamnaestom kad prvi put probaš Vinjak i zbog ponosa što si probao božansko piće odlažeš peglu koja je neizbežna kako bi upio više alkohola. Na samom vrhu me je sačekao pogled takvog kalibra tako da sam se kao početnički travel bloger triper nisam usudio da slikam već sam samo legao i upijao kako bih mogao da vam prenesem. Opis je jednostavan – do jaja.

Nekoliko sati kasnije bilo je vreme da se krene nazad, tačnije da se trči nazad jer uvek obazrive agencije organizuju prevoz tako da jedva stigneš ako trčiš nešto brže od Flash-a. Sišao sam skroz dole do šina i krenuo da koračam. Euforija je rekla ćao. Prazan stomak je rekao zdravo ,a ranac se pravio lud jer je bio prazan. Ko god da je napravio onaj put je inženjer-tata. Uspeo je da napravi takav balans da ceo put kuneš život i razmišljaš kako onaj preskup voz možda i nije bio tako loša ideja ali te sa druge strane ne gura dovoljno daleko da padneš u nesvest. Svaka čast i ako te nađem neće ti biti svejedno.

Na kraju puta me je nabacana rulja izgubljenih turista podsetila da sam u Peruu i da će se sve završiti lepo. Nekako. Peruanska gospođa i očigledno strah i trepet vozača je preuzela binu uzvikujući imena kao što su Dava – David, Ket – Kejt i moje koje naravno nisam čio iako sam je gledao u facu kako ga čitajući ne čita. Na kraju je izašlo klasično Milo Mighasjkvalsfgarbhjs. Osmeh je trajao dugo ali nedovoljno jer je vožnja kombijem bila samo 8 sati. Sitnica. Volim Peru, a bilo je vreme da se vratim u Husko i napokon upoznam svoje misteriozne carske domaćine.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Maču Pikču i Inke se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mogu da pišem šta hoću i koliko god dobro hoću kad će glavno pitanje biti: ,,kako si upoznao Aleksandra Bilanovića? Jel da da je car?“ E pa pisaću prvo šta hoću jer sam ga upoznao drugog ili trećeg dana. I kako biste mogli da se fokusirate na priču odmah ću vam reći da nije car. On je legenda.

Elem, 24h vožnje busom je prošlo kao i uvek u snu. Prvi osećaj koji sam imao u trenutku izlaska je bio da želim da poljubim zemlju. Ovaj grad je uređen i miriše na Evropu i gradski prevoz staje samo na obeleženim stanicama. Kopno. Iz istog razloga je prva reakcija koju sam stvarno imao je psovanja grada koji nema veze Peruancima i vrvi od belaca i Kineza (uključujući naravno celu Aziju u ovu imenicu). Samo nekoliko koraka sa 13 kila prtljaga na leđima shvatio sam da je ceo grad gore dole i nemoguć za hodanje. Imao sam smeštaj, enigmu. Dve osobe koje nikad ranije nisam video i koje su prijatelji-jedne-prijateljice-iz-Lime-koju-sam-znao-samo-nekoliko-dana su mi dali gajbu i zapalile na Kosta Riku ostavivši ključeve kod nekog Karlitosa. Neprirodno prijatan i druželjubiv lik mi je otvorio vrata raja u kom sam se najavio da ću biti dve nedelje i ostao mesec dana (čudnog li čuda sa mnom). Odmah smo upali u spiku kao da smo popili par litra piva, a on možda i jeste, ali to mu nikad ne bih zamerio. Uz objašnjenje gde ide koje đubre zbog reciklaže, gde mi je soba i kako se zaliva boljka trave koju su domaćini gajili nastavio je dalje na posao.

Seo sam na kauč i nastavio da ne verujem. Ne sećam se kad sam zadnji put video kuću koja je toliko namenjena da se živi u njoj. Na zidovima su nalepljeni posteri i improvizovane slike koje su pomagale nameštaju napravljenog od građevinskih paleta da bude udoban. Milion maski po gredama, par insturmenata i društvene igre su mi rekle da mi opet neće biti lako da napustim još jedno mesto. Terasa je savršeno osunčana sa improvizovanom ceradom koja je bacala blagu senku na crveni sto, koji je u stvari drvena kutija, tačno za vreme doručka i ručka. Do spavaće sobe su vodile zastakljene drvene stepenice, a spavaća soba izgleda kao magnet za snove, previjena u najlepše jarke i sjedinjene boje. Malo je reći da sam bio oduševljen i da sam od sreće odspavao 15 minuta i nastavio do grada.

Kaldrmisane ulice nisu olakšavale hodanje i bez prtljaga. Ali zato pogled jeste. Niske kuće i kapele crkava su ukazivale da je ovaj grada važan. I još više da je pre bio još važniji, što sam i saznao sutradan u turi po gradu. Ispostavilo se da su naši dobri prijatelji Španci ovde bili najefektivniji. Svaka crkva je predstavljala monument pobedi nad Inkama tako što su gradili novo na staro. Kao kada pas ide iza drugog psa i popiša svaki milimetar. Razlika je najprimetnija u načinju izgradnje. Inke nisu koristile ni jednu vrstu veziva građevinskog materijala već čistu gravitaciju – nešto što su mnogo kasnije krenuli da koriste Evropljani na spomenicima inovativno 1830 u Sankt Peterburgu tačnije Aleksandrovim Stubom ispred Zimske palate. Kad se pogleda izbliza može se videti kako je savaki kamen savršeno ukomponovan sa susedim i time napravio jedno jedinstvo. Takođe, većina zidova ima poređano kamenje u obliku jedne od 3 svete ćivotinje (opet: kondor, zmija i panter). Španci su gradili zidove od kamenja i tipa blata, da ne kažem govana. Još jedna stvar koja me je udaljila od tela je da su Inke gradile dosta gradova u obliku jedne od 3 svete životinje. Husko, Cusco, Qosqo je originalno bio izgrađen u obliku pantera. Kakvi ludaci. I carevi. U prethodnih 10 godina zbog turizma grad se uvećao za 10 puta i dalje je interesantan iako su Španci šupci.

Na kraju ture sam otišao na pijacu da popijem neki suviše zdrav sok od sveže ceđenog svega i tamo me je dočekao jedan gospodin koji je glasno i nasmejano pričao sa prodavačicom kao da se znaju od rođenja i da će se znati još toliko. Zvao ju je mama, a ona njega čika Bili. Velika nasmejana pojava koja niti želi. a niti može da sakrije da je naša. Bacio mi je kosku i odmah naručio neku odvraštinu od soka koja sam jedva popio. Kaže zdravo je, a usledila je lekcija pravilnog žvakanja lista koke. Bio sam naivan što sam do tada koristio samo lišće i mučio se da izvučem bilo kakvu dobit iz lišća, Bili mi je odmah objasnio da treba malo natrljati sode bikaborbone jer je onda mnogo jače i možeš da hodaš ko čovek u ovom ambisu bez kiseonika (Husko je na 3,400 m nadorske visine).

Nastavili smo dalje da hodamo a ja sam upijao kao sunđer. Nisam pročitao njegove knjige ali sam čuo dosta i zanimljivo je. Kao dve Srbende hodali smo ulicama Huska kao oslobodioci i seli u kafić sa pogledom zbog kog su me posle prijatelji optužili da sam hedonista. I jesam. Kolači i piće su me vratili kući. Napokon sam pričao srpski. Napokon sam mogao da se opustim i ispričam najcrnje viceve u rukavu, a da se neko stvarno nasmeje i uzvrati još crnjim. Iako je kišna sezona sunce se nije štedelo da nam pokaže najbolje od Huska. Grad okružen planinama, u dolini. Toliko okupiran starim zgradama da je donekle bio monoton u svojoj odluci. Crkve su bile razbacane i time su razbijale monotoniju i podsećale me koliko je ovaj grad bio bitan kada su Španci morali da naprave toliko crkava da bi se dokazali. Dobio sam par uputa koda da idem, šta da vidim i čega da se klonim i rastali smo se. Obojica smo krenuli na Maču Pikču. Bili je pešačio 4 dana Inca Trail-om, stazom Inka a ja sam nastavio 5 dana okolnim putem Salkantay Trek. Opet sam razmislio šta to radim i ponadao se da neće biti ko u Amazonu. I nije bilo. Mislim da će jedan poduži tekst biti dovoljan, a ne dva.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Husko se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da sam na vašem mestu i video da sam opet u Limi pomislio bih da ovaj lik već kreće da laže da putuje toliko i da ga plaćaju na stranu. Kao prvo, ne plaćaju me i kako biste se požalili na ovo pišite redakciji na mejl sigurno će imati razumevanja, a kao drugo, ne lažem. Iako je Lima jedan od najluđih, najgore organizovanih gradova na svetu, ipak mi se dopala. Kao kod kuće, samo što ima okean i na neki zadivljujući način gore muzeje od naših. Zemlja sa toliko istorije.

Ali, glavu gore, optimizam, bio sam i u dobrim muzejima i to je bila prva stvar koju sam uradio kad sam se vratio iz Huaraza. Muzej MALI (nije Siniša nego Museo de Arte de Lima ) je muzej koji sa određenim rupama prati istoriju od pre Inka pa do dubokog kolonijalizma. Pre Inka je njima kao nama pre Hrista, sve se izmenilo. Samo što su njih poklali. I uništili sve. Ali ne ko Turci nas, u odnosu na Špance Turci su samo loši gosti koji nisu znali kad da odu. Španci su sravnili sve sa zemljom toliko da još ne možemo da dešifrujemo njihovo pismo, Kipu. Elem, više reči mržnje o kolonijalizmu Španaca kasnije. Ovaj muzej se nalazi u sred istorijskog dela centra grada i ima toliko veliko dvorište da se tamo čak drže koncerti i svetlosne predstave. Na samom ulasku počinjete putovanje kroz čudnu istoriju davnih naroda ovih prostora. Mali vrčevi u obliku ljudi koji su ili debeli ili prosto leže na neki izvrnut način, čikice raširenih ruku sa kivnim licem, lik kome noge stoje na glavi, neke čudne kugle sa rupicama za piće, ruke koje drže preršt ljudi koji se penju po prstima, velike glave sa nacrtanim životinjama na čelu i tome slično, da vas ne davim ako vas toliko interesujete lepo skoknite nije daleko, 11234 km i još 2 sata busom i tu ste a ako vas ipak mrzi, dosta liči na stvari iz Vinčanske kulture koja je samo par sati vožnje od Beograda. Kako istorija prolazi tako se uočavaju sve uobličeniji i izdefinisaniji oblici u drevnim kulturama, pravilnije glave i objekti koji služe ne samo za poštovanje božanstava već i za prinošenje žrtvi, što životinjskih što ljudskih. Ono što sam shvatio na pola ture je to da dosta mešamo Asteke i Inke jer Inke nisu baš toliko klale ljude u znak zahvalnosti bogovima, ali dobro, nismo mi krivi, učili smo koliko smo mogli iz igrica Age of Empires i sličnih. Ipak je Harzburška monarhija druge godine u srednjoj zanimljivija.

Motivi Inka se najviše vrte oko 3 simbola: zmije, pume i kondora. Kondor u njihovoj kulturi predstavlja rat, smrt i loše vesti i nebeski svet. Puma predstavlja snagu, sigurnost i i zemaljski svet dok zmija za razliku od evropske kulture uopšte nema lošu konotaciju. Ona predstavlja sveopšte znanje, pripadost zemlji i stvorenje koje može da te odvede na razna mesta (kao lerdi samo duhovni) odnosno u podzemlje i podsvest.

Taman kad se navikneš na čudnovatost, skromnu drevnu kulturu odjednom seče nalet Španaca, njiihovog realizma i fuzije kultura. Odjednom se viđaju motivi Hrišćanstva ali dosta mračnijih dezena i to sa simbolima zmije. Sliku koju neću zaboraviti je Isus koji pripada Svakom Dobrom 2, koji ima u jednoj glavi tri lica i ćetvoro očiju. Ok, sveto trojstvo je jedno, razumem suštinu ali ga preteraše malo. Uz veliku rakoš zlata i srebra nalazi se slika Luis Montero: The Funerals of Atahua koja predstavlja najvažniju sliku kolonizacije koja ne predstavlja ništa drugo nego istrebljenje Inka. Sama tematika nije toliko strašna, na slici je mrtav Inka vladar, popovi i žene koje plaču. Tužni su elementi i istorija. Kako bi dokazali superiornost religije Španci su sahranili poslednjeg vladara Inka na hrišćanski način time ga lišili dostojanstva svoje tradicije. Žene koje vrište i plaču su žene koje nemaju ni jedno jedino naličje peruanskog stanovništa već više španskog porekla. U sredini slike je pop koji razbija kompoziciju na dva dela time pokazujući rascep istorije. Kako bi dokazali arogantnost slika je velika kao zid, a arhitektura prostorije na slici ne predstavlja Inka ni špansku estetiku već arhitekturu i stub iz Egipta što dokazuje neznanje kolonijalaca i nemar prema uništavanju novootkrivenog sveta.

Muzej savremen umetnosti MAC (nije mac nego Museo de Arte Conteporaneo) kao i naš do prenekoliko godina izgleda veoma lepo, ali je prazan. Ima otvorenu samo jednu galeriju u kojoj se priča o reciklaži?! Međutim tu je banka čiji marketeri savršeno znaju targetiranje na društvenim mrežama pa ni jednom nisam otvorio instagram da mi nije izašla njihova reklama, BBVA Continental da popravi situaciju. Samo nekoliko dana godišnje (a ja sam pogodio dan) otvaraju svoju privatnu kolekciju za posetioce i 50% prikupljenih sredstava od prodaje dela daju u dobrotvorne svrhe. Iskreno, veoma zadovoljavajuće, dobije se i poklon paket sa temperama kako bi te ohrabrili da išvrljaš koji papir i time uzaludno pomogneš ubijanje još jednog drveta.

Lima je dosta konfuzna i bila mi je uporište dva meseca. Sasvim sigurno ne bih uspeo da preživim toliko ne radeći ništa da nisam napravio ritual da svaki dan u 17:00 odem na ivicu brda uz okean koje je dugačko nekoliko kilometara i čitam i čekam zalazak sunca. Retka doza mira u potpunom haosu. Elemt koji je Limu sa svojim 95% vremena sivim nebom obojila celu Limu u prijatno crveno i otežala moj odlazak. Vreme je da se pokupi prnje, kaže hvala porodici koja me je udomila, hranila i naučila da pravim najbolji koktel od rakije, i nastavi dalje. Vreme je da se ide u istorijski centar, glavni grad Inka, Husko.

Ali pre toga sam imao sreće da opružim noge u Ica-i. To je onaj pustinjski grad ako se sećate pre nekoliko razglednica i surfovao sam na pesku. Uvau, koliko zvuči kul, a u stvari jedno ekstremno bacanje vremena na pokušaje stajanja na dasci. Uspeo sam da stojim na dasci 24 sekunde dok smo pukli koju sliku za Insta i nastavio da se kotrljam ostatak dana. Koliko god da sam se valjao po pesku i dalje nije uspeo da se zavuče na mesta na koja se zavuku šljokice posle žurke ,,Šljokanje“ na kojoj ako niste bili niste živeli život i proživljavali sramotu vožnje gradskim prevozom posle žurke. Posle (ne)uspešnog surfonja driftovali smo malo džipom po pustinji (e to stvarno jeste kul) i otišli na imanje prijatelja koje sam upoznao u Limi. Malo je reći da je imanje veliko, ali dovoljno reći da sam u njihovoj kući izbliza video više životinja nego u Amazonu. Šest kučića raznih dimenzija i raspoloženja od kojih je naravno onaj najveći uvek spreman da skoči na tebe i poliže ti facu, paunovi, mačke, neke stvarno lepe kokoške i dva povelika papagaja od kojih jedan priča. Najzanimljivi član porodice je bio mali majmun koji je niotkuda skočio na mene i zakačio mi se za ogrlicu a zatim uskočio u majicu. Brz ko struja i lud, voli da pije, jede filter od cigare i skače svima po glavi. Jedan mali car.

Još nekoliko štenji po peščanim dinama, oazi koja podseća na budvu i nekoliko gluposti o kojima stvarno ne vredi pisati čak i da me plaćaju po slovu bilo je vreme da se nastavi do Huska, busom jos samo 24h.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike: Još malo Lime i Ice se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Grad veoma blizu od Lime, samo 8 sati vožnje. Da sam planirao da odem do komšija Hrvata na prelepo more definitivno bih porazmislio o razlozima za i protiv zbog dužine puta. Da mi je neko ponudio da za to vreme stignem u Crnu Goru odmah bih rekao ,,Ne“. Ali ovde se prosto živi sa činjenicom da je 8 sati stvarno blizu. Opet noćni autobus, cena karte 32SOL (10 USD = 1000RSD = 1136 Japanskog Jena) i kožno sedište na kome možeš da ležiš, veoma fin stjuart (bio sam veoma nesrećan što nije stjuardesa) i ekran sa izborom filmova za svakog putnika ponaosob. Pa kako da ne putuješ kad već imaš takve uslove?!

Stigao sam u Huaraz u 6 ujutru i parkirao se u prvi hotel na koji sam naišao, ni ne pogledavši sobu prihvatio sam cenu za turiste, užasan danak neiskustvu koji me je boleo naredna dva sata. Šetnjica po gradu je nešto što uvek uradim kad stignem kako bih video sa čim imam posla. Veoma miran i sređen grad, dosta prirode, umereno prljav (neću koristiti termin čist) i na sred trga parkiran ,,COCA VAN“. Kao svaki turista i pre svega Srbin odmah sam se zaleteo i ušao u razgovor sa vlasnikom. Simpatičan čikica kome ne drhte ruke od napetosti niti češe nos, naprotiv veoma smiren čovek. Rekao mi je da se jednog dana, pre 7 godina probudio i shvatio da je njegova svrha da promoviše proizvode od lista koke i da bori protiv amerkičke propagande hemijske neprirodne materije kokaina. U svom kombiju ima krevet, šporet i prikolicu iz koje prodaje sve proizvode. Njegova promocija lišća koke je u svrhu lečenja, pogotovo u oblastima visoke nadmorske visine gde je koka bila sveta biljka koja je pomagala ljudima da rade jednu veoma bitnu stvar – dišu. Prodavao je brašno, hleb, kolače, sirup za kašalj, ulje, pivo, rakiju, čokoladice i šta sve ne. Nisam se zadržao preterano više od vremena potrebnog za edukaciju, čak sam i razmišljao da nikad ne pišem o ovom ali me je zaintrigirala činjenica koliko u stvari neke stvari treba da odučimo i razumemo na drugi način.

Našao sam prijatelja od onog onog avanturiste iz Tarapota koji mi je pomogao sa prvim izletištem na koje sam otišao sutradan. Laguna Churup. Od svih jezera na listi želja naravno da sam odmah otišao na najteže i najviše jezero 4450 metara nadmorske visine. Tamo je kiseonik luksuz koje pružaš plućima samo kad sedneš i zagrliš kamenjer ti je užasno loše. Prvih 500m je bilo pakleno za hodanje, da ne pričam o ostala 2 sata. Pamtim prvih 500m jer sam se u borbi za vazduh stopio sa klupom na kojoj sam sedeo i video jednog čoveka koji se približava čudnovatim manirom. Peruanac obučen u sportsko odelo je došao tu da trči. Lica blago preplanulog sa laganim osmehom i još lakšim ,,Hola“. Moj kavez je opet bio nepravedno uzdrman. Kao svaki Srbin shvatio sam ovo veoma veoma lično i odlučio da se izdvojim od svoje skromne grupacije i prihvatim maratonski izazov. Hodajući.

Zato što sam hodao ubrzanim (radi boljeg objasnjenja sa tolikom količinom tj. odustvom kiseonika brzo je kod kuće normalno, lagano) naišao sam na račvanje puta pri čemu sam izabrao meni lepši put, kojim se ispostavilo da niko ne ide. A onda sam naišao na znak na putu. Tornjić od kamenčića posvećen majci prirodi, kao onaj što viđamo kad guglamo zen ili joga. Ja sam ga protumačio pogrešno i odlučio da nastavim van puta prateći potok. ,,Što da ne?“. Hajde i da se popnem na najviši vrh planine. Oprostio sam se od nade da ću videti jezero na koje sam u stvari i krenuo nastavio sam strmoglavo uzbrdo. Dva pomanja jezera pored puta i oko 500m više krenuo sam da padam u nesvest. Nisam se uplašio da je game over ali sam krenuo neprohodnim putevima po goloj steni da se spuštam u pravcu gde sam video jezero i očekivao ljude sa voćem, vodom i sendvičima. Nadu mi je pružalo jezero kao finalno odredište koje je sijalo azurno plavom bojom kao dragulj u okruženju koje je zbog odsustva kiseonika i samo odlučilo da se odrekne lepote. Čuo sam da se neko dere moje ime i video grupaciju ljudi ka kojoj sam maltene potrčao. Kad sam posle nekih 45 minuta stigao video sam da to nije moja grupa ali su mi dali malo vode i podelili hranu koju su imali. Bio sam im bezgranično zahvalan i nastavio još 300m gde sam naišao na moju grupu. Ispričao im moju priču i popio lek protiv visinske bolesti.

Bilo je dosta avantura i odlučio sam da se vratim sa njima, što je za iznenađenje bilo veoma zabavno jer smo se vraćali putem koji je znatno zanimljiviji i lakši. Bio je to deo puta gde se spuštaš niz stenu kao oni policajci specijalci sa kablovima iz američkih filmova. Blag nagib i sajla previjena gumom da ne bi spalio ruke. Nindža stil. Prirodni zabavni park koji čovek sam nikada ne bi mogao da napravi. Doza avanture koja mi je dozvolila da se vratim u grad i fokusiram se na traženje boljeg smeštaja. Plodonosnu potragu u kojoj sam našao pravu oazu. Najbolji hostel na svetu. El Tambo.

Bilo je nemoguće doći do njega jer se nalazi u unutrašnjem dvorištu ali je vredelo jer se na nekoliko metara ispred čula muzika i graja. Mnogo različitih ljudi od sedamdeset i jednogodišnjeg čoveka sa slušnim aparatima koji putuje već 7 godina sam po Južnoj Americi samo zato što je privilegovan i ima penziju sa Novog zelanda, preko francuskih biznismena, neočekivano visokog Japanca koji izgleda kao dobri džin, do meni najmanje jasnih hipika koji prodaju umetnine, duvaju ceo dan i sviraju gitaru i putuju biciklom nivoa Ponika v0.1 već 17 godina. Vlasnica hostela je pravila tortu od čokolade i jagoda koju si mogao da kupiš za 2 solesa (60RSD) i izdavala deljenu sobu za 10 solesa (300 jebenih RSD). Takođe tu je bila i pećnica za picu na drva za koju sam se odmah zapljunuo da ću peći picu za neki dan i uplašio se da ću opet negde ostati znatno duže nego što sam planirao i da će se moj južnoamerički put pretvoriti u put po Peruu. Bukirao sam sutrašnji izlet i od bola glave zbog visine se bukvalno onesvestio u krevetu.

Digli su me iz kreveta u razumno vreme, 4:05. Deo razumnog u ovom je tih 05. Našamarao sam par stvari na mene i ušao u bus. Bio je to jednodnevni izlet na jezero Paron i pitao sam vozača za koliko stižemo da bih procenio da li mi se isplati da spavam u busu. Rekao mi je ,,Quatro horas“. Ne moram da prevodim moje zaprepašćenje, nikad nisam očekicao da ću ići na jednodnevni izlet da pogledam lokvu vode na razdaljini Beograd – Leskovac. Odmah sam pustio poruku drugu u Leskovcu da su se moji horizonti proširili i da me može očekivati u takvim posetama. Šta ja plaćam da mi rade? Vodič je bio simpa lik, davno mu je dosadilo da bude vodič, a on je bio na samo pola puta života, nije smarao i imao je dobre informacije. Jedna od tih info je bilo da je odmah do tog jezera, veoma visoko iznad oblaka koji se retko rasčiste originalna planina koja je ikona Paramount Pictures. Seo sam na ivicu sedišta i postao vernik, moleći Boga da otkloni te oblake. Kad smo stigli dobio sam još jedan dokaz da Bog ne postoji. Ili da se molim pogrešnom. Olakšavajuća okolnost je bila to što je jezero veoma lepo. Kristalno plavo i to bez i jednog tračka sunca. Padala je kišica i mogao si malo da prošetaš oko jezera. Nisam mogao da dozvolim da mi četvoročasovna vožnja ode sa tim pa sam ispred petnestak ljudi uskočio potpuno go u jezero koje su stvorili planinski glečeri i osigurali se da bilo kakav vid toplote bude strani pojam. Vratili smo se nazad u hostel i ispekli najbolju picu sveta. Najsrećniji zbog ovog podatka biće moji ortaci jer ovo znači da ih domaća pica neće zaobići kad se vratim.

Sutradan se nastavila avantura u mom stilu. Neturistički. Nekoliko dana ranije upoznao sam devojku koja živi hard core na selu i uči engleski, pa me je pozvala na ručak sa njenom porodicom. Njena porodica je predstavnik 1/3 populacije Perua za koju sam se bojao da nikad neću upoznati. To je deo populacije koji živi u 99% slučajeva na selu, veoma su povezani sa prirodom i tradicijom i pričaju samo Kečuanski. Kečuanski je jezik opisa i navodno nema reči za opise stvari na loš način, u šta ću rado da verujem. Kad slušam kako ga ljudi pričaju malo podseća na Kineski ali zvuči veoma prijatno. Na primer Pachamama je majka priroda. Ono što mi je pomoglo da naša vlada nije jedina u podništavanju komunikacije jer ni jedan jedini zakon nije preveden na kečuanski iako čak 1/3 priča samo ovaj jezik. Razumem da smo krivi što ne prevodimo zakone na Leskovački, ali je ipak razlika između španskog i kačuanskog absolutna.

Kuća je bila više kuća sa sela nego što sam ikada video. Nema prozora, sve je krivo i od zemlje, skromno i malo. Centralna prostorija je kuhinja i ne mogu da pretpostavim gde spavaju ili kako se štite od hladnoće koja tamo nije strana. Centralno mesto je bilo ogledalce. Za ručak je bilo Gvinejsko prase. Najbolji ručak Perua. Gvinejsko prase u stvari nije prase nego su ga verovatno Evropljani tako nazvali da bi ga lakše jeli. Kad pitaš ljude gvinejsko prase je nešto između zeca i pacova, opet objašnjenje da bi ga lakše jeo. Na kraju kad vidiš, to je u stvari pacov. I to me nije sprečilo. Pogotovo ne da sa majkom, sa kojom mogu samo znakovima da iskomuniciram, izaberem živo prasence (zahvalite mi se što ga ne nazovam pacovom), gledam kako se kolje, učestvujem čupanju dlake i vađenju creva a zatim gurmanski nabijam na ražanj i stavljam na vatru. Oko sat vremena kasnije shvatio sam da je ukus sjajan, kožica se malo teže žvaće ali ja masno ko prasence i ima teksturu zeca tako da na kraju kad se sve podvuče i nisu baš previše lagali u imenovanju.

Još jedna prelepa noć u oazi od hostela slušajući razne priča lutalica po ovom delu svetu, lagan san i rano buđenje dovelo me je do najlepšeg izleta u Peruu. Laguna 69, i nije vezano za Kamasutru već za savršenu refleksiju. Slomiću vam srce i reći da je najmanji deo senzacije bilo jezero, a najveći put do njega. Počevši sa vožnjom autobusa gde iza sebe vidiš pogled kao iz kanjona gde vidiš druge planine koje su niže od tebe. Lagana voćnja od 30 na sat preko malog veštačkog mostića kroz plavo jezerce preko kojeg se savršeno oslikava sunce i želi ti dobrodošlicu. Autobus se parikirao uz nedođiju od puta gde smo kroz minijaturnu šumu od drveća visokog samo nekoliko metara izbili na preveliku dolinu koju pogled ne može da osvoji. Osećao sam se kao u Avataru samo što je ovo bilo realno. Najzelenija trava, zidovi od planina oko nas, potoci koji se nezavisno prostiru kroz pejzaž i krave koje pažljivo održavaju visinu trave. I pomnoži ovo sa sat vremena šetnje i dodaj konstantnu muziku udaljenih vodopada. Toliko da sam otupeo od lepote i deo sa teškom liticom mi je pomogao da razbije monotoniju. Na vrhu litice je bilo jezerce i još jedan sloj besprekorne doline koj niko ne može ništa da zameni. Jedna od scena koje neću zaboraviti je veliki kamen na sred doline na kome ponosno raste jedno prelepo drvo koje izgleda kao uvećan bonsai. Još sat vremena mešavine doline i uspona odjendom je pejzaž preuzelo golo kamenje najavljivajuići kraj. Plavi dragulj je zasijao na isteku vidokruga i zajedno sa 4 potpuno random osobe sam stao i delio zaprepašćenje. Sa poštovanjem smo prilazili i čuli vodopade kao se ulivaju u vodu. Bilo je to veliki ledeni planinski masiv koji je sa 3 mlaza vodopada konstantno dodavao prelepom azurnom jezeru još snage. Vetra maltene nije ni bilo te je jezero podržavalo naš odmor apsolutnim mirom. Kompozicija se razbijala povremenim zvukovima pucanja glečera. Od sreće nisam mogao da zamislim bolju stvar nego da odremam jednu turu. Bio sam u raju i nisam se osećao kao uljez.

Uživao sam u celom pejzažu još jednom, u povratku, pažljivo hodajući da ne zaboravim elemente. Da budem siguran da sam upio sve. U potpunom miru sam se vratio u Huaraz, prošetao malo i otišao da se oprostim sa prelepim hostelom i ljudima koji ga čine. Bio je vreme da se vratim u Limu. Za ovaj deo posete poslednji put, da se oprostim od nje i nastavim dalje ka istorijskom centru, Husku.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike: Huaraz – Peruanska Švica se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Udahnuo sam duboko čim sam izašao iz busa. Mmmmmm odvratan zagađen gradski vazduh. Opet sam svoj na svom. Lima. I da, taj prelepi saobraćaj i gužva kroz grad koja mi je omogućila da na 24h vožnje autobusom dodam još sat i po. Hvala Bogu, pa za dva dana opet izlazim iz pakla što nazivamo civilizacijom umesto opštim mučenjem. Porodica kod koje sam živeo odlučila je da me odvede na trodnevni kulturološko alkoholni izlet. Može.

Krenimo naravno od najbitnijeg. Alkohola. Kasno uveče smo stigli u restoran u gradu Ika (ICA), gradu koji se nalazi u sred pustinje oko kojeg su nebrojene velike peščane dine nekoliko puta više od zgrada. Uz mnogo mesa naručili smo i Pisco. Peruanci imaju ozbiljnu tendenciju da se lože na svoje proizvode i misle da niko nema ništa slično. Čak kad ideš iz Čilea u Peru ne dozvoljavaju ti da uneseš pisco jer što bi unosio lažna pića. To je kao kad bismo mi zabranili uvoz jakog alkohola jer je rakija sve što nam treba. Sad kad razmislim možda i nije loša ideja. Svakako, pisco je obična lozovača. Ok, ne obična, nije lozovača podkrevetuša već lozovača koju bih rado popio, tako da ćemo je zvati premijum rakijom. Ovaj naziv Peruanci naravno nisu prihvatili. Ono što je specifično za Iku je to što je nazovi glavni grad u celoj zoni koja se zove pisco tako da pisco koji smo pili nije mogao da bude običan. Bio je to pisco od kokinih listova. E tu kreće priča. Ekvivalent tome je naša medovača – dodavanje meda u šljivovicu i dobijanje dobre lepe rakije. Samo što ovde dodaju lišće koke. I kida. Ne sanjaj dok čitaš o nekom ozbiljnom našibavanju, ova rakija ti samo ne da da spustiš glavu i raširi ti osmeh za 10%. Tamanica. Nakon umerenog opijanja uz nekoliko rakija i flaša vina smo se vratili u hotel i legli da spavamo. Sutra je bitan dan.

Kao i svaki bitan dan, i ovaj dan je počeo pogrešno. Ostavio sam sve stvari u hotelu bez znanja da se tamo ne vraćamo. Ono što sam uveče saznao je da ništa nije dobilo noge, što je bilo na moje opšte zaprepašćenje. Nego, bitan dan. Išli smo da gledamo Naska crteže koji mogu da se vide samo iz aviona?! To je bila neka šašava civilizacija pre Inca i pre većine ostalih civilizacija gde su čikice trošile većinu svojih dana na komunikaciju sa vanzemaljcima tako što su pravili crteže od rovova 35cm širokih i 25cm dubokih. Suva klima i zaštita od vetra pustinjskih dina dozvolila je da se ove linije čisto vide i nakon nekoliko hiljada godina. Ono što me je zapanjilo je to da su neki od crteža bili dugački i po pola kilometra. Posebno mi je uzelo pažnju to što Peruanci ovo zovu Linije Naske a mi Crteži Naske, verovatno da bi se zaštitili od čište ruke Ace Lukasa koji bi poravnao celu zonu. Ti nazovi Nasčani su veoma specifičan narod. Živeli su u blagostanju, povlačili linije ceo dan i onda samo nestali sa lica zemlje bez ikakvog traga. Slučajnost? Ne bih reko.

Seli smo u aviončiće koji su toliko mali da je svaki od 6 putnika dobio svoje mesto u zavisnosti od kilaže. Bez opcije za pomeranje. Uzleteli smo kao u igrački i svaki od crteža smo obišli 2 puta kako bi se avion nagnuo 45 stepeni da bi svaka strana mogla da vidi crtež. U trenutku kad se avion nagne imaš osećaj da ćeš da ispadneš tako da je ovo bilo duplo zadovoljstvo. Svaki od crteža ima svoje značenje koje izgleda svako tumači kao što svako tumači Mona Lizu u Luvru, što će reći da ne postoji još potvrda šta je pisac hteo reći, jer pre nego što je reko odneli su ga vanzemaljci. Na crtežima su životinje: kit, kondor, majmun, gušter, pauk, pas, lešinar, kolibri, papagaj, drvo života, ruke, spirala, astronaut i šta sve ne. Vožnja je trajala 45 minuta i bilo je stvarno nešto što ne mogu opisati mojim neukim i nepismenim stilom pisanja.

Kako bi izbalansirali euforiju naredna stanica je bila Tatakama, prva vinarija u Južnoj Americi. Navodno majka pisca i najboljeg vina u Peruu. Da se razumemo, peruanska vina su ekstremno loša tako da se može lako reći da su njihova najbolja vina prosto pitka. Izvrnuli smo flašu svežeg rozea koje je i dalje bilo penušavo od fermentacije, veoma osvežavajuće. Pio bih ga na Lidu nedeljom od 8 ujutru. Vinarija je za divno čudo bila napravljena od strane španske crkve koja je širila demokratiju kao što je sada šire Amerikanci. Prevelik vinograd sa velikom proizvodnom linijom, raznim bojama, cvetovima i ružama, ograđen zidovima peščanih dina okolne pustinje je ništa više do iživljavanja jer Španci nisu znali šta će sa silnim zlatom koje su pokrali ali su bar ostavili iza sebe jednu oazu u koju ističe alkohol.

Dosta umorni na kraju dana smo otišli u oazu u svakom smislu te reči. Jedno jezero okruženo peščanim dinama. Izgleda manje više kao na slici, bara sa vodom i lepo drveće okolo, samo što su ovde sada ljudi sagradili bezbroj klubova pa podseća na Budvu. Ovim mislima se i završila moja inspiracija ovim mestom.

Ali zato me je sutradan lokacija inspirisala. Parakas. Do sada najturističkije mesto do kog sam stigao. Čak i Peruanci tamo izgledaju kao turisti. Poređaju te u gliser u grupama od 20 ljudi i voze 40 minuta po hladnom okeanu do ostrva puno morskih lavova. Kakvi carevi od životinja. Leže, meškolje se, urliču i spavaju iako mnogi turisti pokušavaju da im poremete mir. Morski lavovi kao takvi nisu toliko zanimljivi kao činjenica da okolo ekstremno smrdi na ptičja govna. A ono što razbija i tu činjenicu je da su ta ostrva nekada bila fabrika (dobro si pročitao, fabrika) ptičjih govana koja su navodno dobra za đubrivo. A ono što još više nadmašuje ovu činenicu je to da je pre nego što je ovu lokaciju zapljunuo UNESCO, ova fabrika bila najveći prihod sirovina izvoza za ceo Peru. Zamisli da živiš u zemlji koja živi od izvoza ptičjih govana. Koji absurd. Stvarno zanimljivo mesto.

U povratku sa ostrva fabrike ptičjih govana prošli smo pored jednog ostrva koje ima veliki crtež od pola kilometra visine stila Naske, samo što je ovde naslikan veliki luster koji meni iskreno izgleda na San Pedro kaktus koji ovde koristi kao tradicionalna medicina slična ajahuaski. Navodno se i dalje ne zna koja civilizacija je ostavila taj crtež za sobom.

Dosta misteriozan izlet koji mi se veoma dopao, voleo bih da znam gde su stvarno nestali ti ljudi ali to su misli na koje možda nikad neću dibiti odgovor. Posle nekoliko dana odmora u Limi iz pustinje prelazim u glečerske planine, Huaraz – peruanska Švica, do tad sam video samo slike i nisam mogao da zamislim kako izgleda zona u kojoj ima preko 180 glečerskih jezera.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Lima, Ica, Nasca se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak nisam ostao ovde 20 dana umesto 7. Ne mogu da zaobiđem jedan apsurd. Zamak italijanskog stila gradnje u sred Perua, na vrh brda, u sred džungle. U gradu Llamas.

Naime, grad Llamas je davno bio uporište kulture tog regiona, Španci su u svoje vreme širenja demokratije po celom svetu tamo imali uporište ali ništa više osim nekoliko kuća, baza i iintegracije sa lokalnom kulturom. Tamo su inhibirali lokalno stanovništvo tako što su na svako njihovo okupljanje i tradicionalni obred donosili krst sa Isusom. Manje više isto što sada radi Amerika sa naftom. Apsolutno nikakav problem i nebitno mesto dok jedan Italijan koji drži piceriju u Tarapotu (šta bi drugo radili Italijani igde) nije kupio veliki deo grada Llamas, koliko sam razumeo domaćine za nepunih $100,000. Ok, neko je negde kupio grad, to je sada trend, ali ova legenda od čoveka je uspela da sagradi džinovski zamak na vrh brda 2006 godine, na sve to napravi turističku atrakciju i bajke zašto turisti treba da dođu tamo. Što je najgore, zamak je iskreno lep, a čini se kao da je njegova jedina svrha da zbuni čoveka i napravi odličnu sliku za Instagram.

I time se završava moja priča o Tarapotu, vodopadima i sitnim izletima u Amazonas regiji. Sjajni ljudi i grad koji se konstantno pomera u kojem god pravcu da je odlučio. Definitivno nedovoljno posećeno mesto. Za sada. Iz Tarapota sam nastavio ka jednom mestu koje je iz nekog meni nepoznatog razloga još manje poznato Chachapoyas – grad u brdima. Prelep grad na samo osam sati od Tarapota na putu ka Limi u kom se hvala Bogu, za promenu od Tarapotoa opet voze kola. Grad koji je čudan kao i Llamas, samo na drugi način. Ovaj grad je na 2,300m nadmorske visine i evidentno je bio uporište Španaca. Lepe i neprirodno-čiste-za-Peru ulice arabijskog stila, pomalo me je i podsetilo na BiH (a i upoznao sam tamo jednog Bosanca koji je pričao sam engleski jer mu je to navika na putu. Veoma interesantan tip). Sve u svemu, grad izmešten od svega, a razlog je sledeći (foto video) – na samo sat vožnje je jedno od 3 uporišta drevne civilizacije koje Španci nisu osvojili, sa ovim domorodcima su stvorili pakt kako bi ratovali sa Inkama koji su do tada bili nepobedivi na ovom području i vodopad Gokta.

Uporište koje Španci nikad nisu dirali je Kuelap, grad koji je po neki izvorima stariji i od Machu Pičua i na visini od 3000m. O ovom gradu se ništa ne zna (a ako se zna naći ću vodiča da ga prebijem). Svrha grada je upitna, smatra se da je tamo živela samo elite civilizacije Čačapojičana. Sve kuće su imale uske ulaze i visoke plafone iako su ovi ljudi bili veoma niski. Grad je neviđeno bio mali i smatra se da je imao oko 300.000 stanovnika. Ono što je sigurno je to da i dalje niko ne zna kako su se hranili svi ti ljudi s obzirom da kad pogledaš okolo ne postoji ništa osim brda. Nisu imali kult žrvovanja ljudi, što je za ovaj kraj veoma čudno i sahranjivali su mrtve u kući, bukvalno u rupici na sred kuće. Njihov jezik je bio drugačiji od okoline i imali su slogove a,e,i,o,u što me je dovelo do jednog sasvim jednostavnog zaključka zbog koga bi Jovan Deretić bio veoma ponosan na mene. Ti Cačapojani su bili Srbi. Misterija rešena. Lepa tvrđava, skoro lepa kao Kališ. Ono što mi se stvarno svidelo je što nije noš turističko mesto tako da sve izgleda onoliko urušeno koliko se urušilo do sada i do njega se stiče žičarom koja te nosi preko brda 20 minuta u jednom pravcu i koja, hvala druže Marfi, baš na dan kad sam išao nije radila, tako da će vam o ovom pisati neki drugi ludak što je spakovao stvari i otišao u Južnu Ameriku.

Sutradan sam opet ustao sabajle u 6 i krenuo do vodopada Gocta. Priroda i šetanje, vodopad koji vidiš od trenutka kad stigneš to malog grada koji je na početku putića za vodopad. Vidiš ga i gledaš ga i nikako da mu priđeš. I tako nekih dva sata dok samo ne staneš ispod i šokiraš se visini sa koje voda pada i nikako da se umori. Visok 771 metara, kad je ubeležen u knjigu vodopada (ili gde god) 2006. godine bio je po veličini treći vodopad na svetu, u međuvremenu pao je na 16 mesto. Ne znam da li su ostali vodopadi rasli ili se ovaj u međuvremenu smanjio ali svakako kapiram da je vodopad Gokta veoma tužan zbog svog činjeničnog stanja.

U Chachapoyasu u suštini nema ničeg, smeštaj je 15 solesa (500RSD) ali i dalje nema toliko turista veoma lep grad. Ostao sam 4 dana i taman, osim što za malo da iz dosade uradim još jednu tetovažu ništa se nije desilo. Vreme je da se vratim u civilizaciju. Shvatio sam da sam zavisan o beton, ljude i marketing. Radim na odvikavanju.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Još malo Tarapoto i Chachapoyas se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dan 3

Džungla je već postala rutina. Ustao sam, oprao zube, istuširao se, doručkovao, a bilo je tek 6 ujutru. Bilo je vreme da za promenu hodamo po šumi, a ne da veslamo u kanuu. Naravno, ipak smo prvo veslali da bismo došli do pravog mesta, a onda sam dobio svoju mačetu. Bila je tupa (očigledno sa razlogom) ali to me nije sprečilo da udaram po drveću okolo čisto da čujem po neki tup. Bilo je jutro ali neba nije bilo. Bilo je drveća ali ono nije poštovalo svoju okolinu pa sam imao osećaj kao da raste jedno na drugom. Drveće Lapuna ima toliko visok koren da je koren viši od mene (a visok sam 181cm) s tim što postoji i jedan tip Lapune koji gradi koren iznad zemlje pa izgleda kao kanalizaciona cev koja ide iz drveta. Cela šuma iznutra je izgledala kao u Tarzanu tako da sam ubeđen da je Đura koji je radio dizajn proveo neko vreme ovde.

Taj Đura se jedino zeznuo kad nam je dočaravao lijane. Lijane su stvarno velike. I nisu fleksibilne kao u crtaćima. Lijana se lako seče jer nije mnogo tvrda, a parče koje uzmeš je puno pitke vode. Mogao bi ovo da pročita Beri Grils da ne bi morao sledeći put da traži balegu pa da je cedi nego ko čovek da popije čašu lijanije. Naravno, to što mi sve što liči na lijanu zovemo lijana ne znači da ima više tipova. Jedan tip luči beli sekret koji se maže na sveže rane, a takođe može i da se pije jer leči ko-zna-šta-sve-ne i kad se pije.

Kako bi razbio dinamiku zapanjenosti čuvar mi je rekao da zasečem jedno drvo jer hoće nešto da nam pokaže. Kao pravi Srbin krenuo sam da udaram iz sve snage i ništa se nije dogodilo. Ispostavilo se da je samo hteo da nam pokaže kako je drveće opet jače od čoveka. Takvo drveće seku polako sa testerom i dosta vode kako bi od njega napravili nesalomive grede.

Osetili smo kako je vreme da prestanemo da gledamo i udaramo pa smo odlučilli da jedemo. Čuvar je otkinuo koru jednog crvenog drveta i rekao nam da možemo da žvaćemo. Bilo je dosta gorko i tvrdo ali kažu da je veoma dobro za čišćenje organizma iznutra i da kad pojedeš dosta podigneš temperaturu tela i sve toksine izbaciš preko znoja. Neko drugo drvo je krvarilo belo i taj sirup se pije kako bi se iz stomaka izbacili svi štetni paraziti. Naravno, morao si prvo da čekaš što se nije dogodilo. Timon i Pumba stil je došao na red. Našli smo u kokosima bele crve koji nastaju kao razvoj virusa u kokosu što znači da se bukvalno rađaju u njemu, jedu kokos iznutra i nastavljaju avanturu. Crvi su malo gadni ali imaju ukus kokosa tako sam bio srećan što jedem nešto što se pomera sa ukusom nečega što samo stoji.

A onda su opet usledile strašne priče za priče za plašljivu decu, ali ovde priče su bile u vidu lečenja. Tradicionalna medicina je od njih uvek vezana za priču, odnosno rituale. Siguran sam da očekujete priču o Ajahuaski u nastavku ali se neće dogoditi, pričaću vam priče koje su manje popularne.

• Ritualno skidanje negativne energije – ,,Legenda kaže…“ mada su me čuvari ubeđivali da nije legenda, da je za čišćenje negativne energije i problema korisno kupanje u kadi napunjenoj jednim plodom koji mirise kao sve naše kupke. Poenta je da osoba koja ima probleme ode u šumu, a da je niko drugi ne vidi. Kada, naravno, ne postoji u šumi te je potrebno da je iskopa, napuni vodom i stavi određen plod unutra. Nakon što plod oboji vodu posle nekoliko sati osoba ulazi u kadu u potpunosti obučena. Nakon zaboravio-sam-koliko-ali-svakako-ko-zna-kad-ću-naredni-put-naići-na-ovu-biljku osoba treba da izađe iz kade, skine svoju odeću i posloži je pored. Postoji i određena pesmica koja može da se otpeva kako bi se pojačao efekat ali svakako osoba treba da nastavi gola kući tako da je niko ne vidi. Prema priči, materijalizacija lečenja je da se nakon prespavane noći u zoru osoba se vraća do kade, i dalje gole, i nađe svoju odeću u potpunosti iscepanu ,,Kao da su je istrzali tigrovi“. Ovim je ritual gotov i predstavlja način na koji šuma pomaže osobi da se očisti od svojih problema.
• Ritual pronalaženja krivca – opet ,,Legenda kaže“ ali opet me ubeđuju da je istina, ali kakva je magična i lepa atmosfera u šumi prestaje da bude teško da poveruješ već prelaziš u pitanje kada mogu ja da probam treba mi pomoć. Ovaj ritual govori o rešavaju misterije uz pomoć prirode. Posebno drvo, koje ako mene pitaš izgleda sasvim obično, ima moć rešavanja svih zagonetki vezanih za krađu. Potrebno je da staneš pored njega i zamisliš pitanje. List sa vrha drveta će pasti, ali ako ne padne nije problem samo uzmi neki sa zemlje (ovaj detalj me je nasmejao), za uzvrat potrebno je da osoba ostavi jednu cigaru i čašicu domaće rakije (kažu onu od 1 sol/30RSD, može neka prepečenica od Milojka siguran sam). Nakon odrađenog rituala osobi se u snu prikaže starija osoba u vidu duha i kaže koja osoba je ukrala određen predmet ili ukrala energiju od osobe koja vrši ritual. Pri buđenju ritual je završen sa odgovorom. Veoma je interesatno što ovaj ritualni vid vizije u selu ima snagu kao sudski dokaz tako da sam se trudio da im tamo ne uzmem ni parče tolet papira više kako me ne bi večno osudili za krađu.

Elem, nastavimo kroz šumu, nazad iz glave u telo. A tome mi je pomogla i činjenica da su pri nastavku puta u kanuu krenuli da se pojavljuju rozi delfini i plivaju veoma blizu našem čamcu. Rozi delfini su od prilike slatki, slatki jer plivajuu pored, imaju rozu ,,kožu? Ili krljušt?“ (ako neko zna nek mi javi pls) i veoma lepo isplovljavaju na površinu. Kažem otprilike slatki jer smatram da su delfini smrdljivci i ubice, a čak ću i jedan link podeliti sa vama pa vi čitajte dalje ako vas interesuje koliko u stvari ubijaju ove slatke životinje. Svakako delfini su nas pratili do proširenja u vidu jezra gde je od jednom krenulo da izranja još 7 delfina. Spustili smo vesla i krenuli da uživamo u predstavi. Jezero je bilo dugačko samo nekoliko stotina metara, a smatra se da je tu okupljanje svih rozih delfina jer imaju dubinu u kojoj mogu da rone. Sliku je upotpunio veliki mlaz vode koji je pratio neko peraje ali to nije bio delfin. To je bila najveća sorta ribe u celom Amazonas području. Ova riba je dugačka više od 3 metara, lokalni stanovnici je veoma poštuju i gotovo nikad ne love jer nemaju alate. Dokaz moći ove ribe je stvarno začuđujući mlaz vode koji izgleda kao u svim emisijama Nat Geo. Ova riba izroni jednom u 30 minuta, mi smo je videli 2 puta što znači da smo nepomično sedeli 30 + minuta.

Fenomen prisustva velike količine nesrazmerno velikih riba za ovu regiju jeste dubina tog jezera, koja se ne zna, a čuvar je iskoristio trenutak da ispriča priču kako se ne zna koliko je to jezero duboko jer se kamera dole uvek mutila ili kabl pucao. Meni je ta priča ok. Takođe uz tu priču ide legenda, koja je sasvim jasno potvrđena snom jedne žene, da je ispod grad delfina. Legenda govori da je jato delfina izvuklo jednog mališana iz kanua i odnelo ga u dubinu. Nakon ovog događaja majka tog dečaka je sanjala da su ga delfini odvukli u svoj grad i da joj se u istom sin javio i rekao da je sve u redu i da ne mora da brine. Od trenutka ove legende stanovnici gledaju delfine sa poštovanjem i smatraju ih Đavoljim vesnikom, a meni je posebno drago to što ova legenda potvrđuje moje mišljenje kako su delfini smeće.

Nastavak dana je bio kao i svi ostali dani, samo životinje koje skakuću okolo, veslanje u kanuu i uživanje u prirodi, krenuli smo da veslamo kuću, tako da idemo odmah na dan 4.

Dan 4

Pojava ljudi u rezervatu nam je dala jedan signal koji u šumi nije imao nikakvo značenje. Vikend je, a sa tim dolaze i turisti. Brojne priče sa ljudima koji su uzbuđeni zbog ulaska su nama samo povećali osećaj tuge jer mi odlazimo. Ovo je bio poslednji dan, a svi smo se u čamcu taman združili. Četiri dana u kanuu stvarno zna da zbliži ljude. Ponosno smo govorili ljudima šta će im se dogoditi narednih nekoliko dana, kao da smo neki vračevi, ali smo se uvek ubrzo sklanjali i nastavljali sa našim putem. Šuma se smanjivala, reka sužavala i kraj se osećao. Posle 7 sati veslanja stigli smo u kamp i stavili srećne face kako bismo obeležili put u najboljem svetlu.

Na ovom putu su se najviše istakli čuvari. Jedan je imao 21 godinu i po njegovim pokretima se sve vreme moglo videti da je odrastao sa životinjama i da uživa u tome što radi. U njegovim očima se vidi da je napravio svoj izbor oko toga šta će da radi i da je prihvatio svoj život sa divljenjem. Nešto što nam civilizacija ne dozvoli ni nekoliko dana pre smrti, a kamoli sa 21 kad tek uđemo u gas. Drugi čuvar je senior, ne znam koliko tačno ima godina ali ima jak stomak i osmeh širok koliko i njegovo lice. Obožava kad ga neko slika, a ja sam to na žalost skontao tek zadnji dan kad sam prvi put i pokušao. Sve vreme je baco sitne forice i veslao u košulji. Prava definicija gospodina.

Kad sam izašao i dotakao kopno moja prva misao je bila da je ovo bilo jedno sasvim ne-neophodno iskustvo kojim sam se samo izložio riziku i hteo da uradim nešto ludo (kao da mi već put nije dovoljan). Ovu razglednicu pišem mesec dana kasnije i kao što sam i očekivao tek sad shvatam koliko je ustvari bilo dobro i koliko mi je ovaj nazovi izlet pomogao da se bolje povežem sa prirodom i nastavim put sa manje ograničenja. Ne bih se tamo vratio ni za živu glavu u narednih par godina ali bih se definitivno u nekom delu života vratio u puno putovanje u ovom rezervatu koje ne traje 4 već 22 dana. Svakako, ako ste u kraju Pacaya Samirie, ne propustite ovaj alpinizam po džungli.

Sledeća razglednica

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Džungla II deo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da bih ušao u džunglu morao sam prvo da odem do gradića Lagunas, mesta koje je platforma za lansiranje turista (čitaj hrane za krokodile) u divljinu. Nije daleko. Od Tarapota 2 sata kamionom, 5 sati gliserom i tu si. Prišla mi je gospodja i pitala da li sam ja Miloš, imala je tako oštro lice koje je dočekalo svaki tip turiste i telo koje cepa drva umesto ratluka uz kafu svako jutro. ,,Jesam“. I da nisam postao bih. Odvezla me je do agencije koja se kosi sa svim vizijama istoimene prostorije. Imala je sto, mapu rezervata, policu koja je više služila kao dokaz da je to ipak kancelarija i spavaću sobu. Upoznala me je Đurom vodičem koji je stajao kežual u japankama, teksas šorcu, najk majici iz doba kad je to i dalje bila porodična firma i kariranoj zelenoj košulji (u čemu se se ispostavilo da putuje). Nula engleski, ali dobra energija. Grad je veoma živahan, par stotina ljudi, jedna ulica i 4 turiste. Bio sam na pravom mestu. Otišao sam da odspavam i da prepakujem izgovor od putne opreme koju sam imao sa sobom.

Rano ujutru smo krenuli u rezervat Pacaya Samiria gde nas je prvo čuvar (kome je jedini posao da čuva registar) zamolio da se upišem u registar. Na pitanje da li mi treba pasoš, što je jedan od 10 slogova koje sam na španskom jedva naučio kako valja, govori mi ,,ne treba“. Prvi podatak u registru je bio broj pasoša. Ovde će biti zanimljivo. Nakon upisivanja pogledao sam registar da vidim koliko je nas Srba bilo ovde u skorije vreme, sigurno smo mi ovo sagradili. Nakon ozbiljnih 5 minuta listanja i pola godine beležnice nisam našao ni jednu Srbendu, zaključak je logičan:

A) nije nam zanimljivo ovde
B) ovde nas vode da nas zakopavaju.

Ispostavilo se da je pod A) tačno samo između 11 i 15h kad je (jebeno) vruće i da je pod B) tačno sam saznao kad smo jedno veče spontano isplovili da da pecamo krokodile. Avantura počinje.

Džungla dan 1

Spremni za akciju stajali smo italijanski par Frančeska i Frederiko (sad kad razmislim verovatno sam prekrstio još jednog jadnog čoveka) ja i dva vodiča kojima nisam uspeo da ukopčam ime ali su veliki carevi. Prošlo je mesec i po dana kako putujem sam i nije bilo šanse da ih svarim. Izgledali su kao dobri ljudi što me je još više iznerviralo jer je značilo da ću sve vreme morati da veslam. Ubrzo nakon toga sam saznao da je devojka vegeterijanac. Osećaj je napokon posta jasan i nažalost sam bio u pravu. A i uopšte se nisam osećao prijatno. Upakovali smo stvari u oko 5 metara dugačak kanu i krenuli da veslamo veslima koja su više napravljena da budu teška nego da nas pomere od tačke a do tačke b.

Hvala Bogu, samo sat vremena kasnije sve je opet postalo lepo. Ptice su krenule da nas obleću. Ne znam kako se zovu niti ćete čuti neki stručan naziv ali to se nekako i očekuje od mene. Ove prve su bile crne sa žutim kljunovima i narandžastim grudima. Kao ptice sa tropiko sladoleda.

Dok smo ih zadivljeno gledali i turistički neuspešno pokušali da ih slikamo naši vodiči su se smorili i izvukli veliko koplje i krenuli da udaraju vodu. Ono što me je zbunilo je to što su iz treće stvarno izvukli neku ribu. Jedno seciranje kasnije pitao sam vodiča šta to radi jer sam ja i dalje veslao, a on se igrao nožem. U tom trenutku je stavio parče mesa na vrh kanapa koji je vezan za štap (nekako ono prosto nije pecaljka jer je bukvalno kanap i štap, ali ćemo je tako zvati posle) i rekao ,,piranas“. Haha jeste sada će da izleti, a ja ovde brćkam ručice u vodi s vremena na vreme. I stvarno je izvadio jednu okultnu piranu. Prestao sam da brčkam ručice i nastavio da veslam jako. Interesantno.

Uz još 3 sata veslanja stigli smo do prve kolibe. Koliba je bila na 4 stuba, imala krov, mesto za kamin i neku vrstu poljskog wc-a. Sve što ti treba da odmoriš, a da ne pomislis da ostaneš. Vodiči su izvadili krompire i ribe, i raspalili vatru pre nego što sam uopste stigao da ih pitam da li im treba pomoć. Ona vegeterijanka je naravno već stigla da dobaci kako ne jede ništa sa kockom za pileću supu jer to nije u redu prema životinjama (kome smeta neka zove petu, jeli smo sve i svašta, i već je kasno. Haha :p). Ja sa druge strane mrzim ribu i utopio bih je u kilo svinjske masti samo da bih je lakše podneo. Seli smo da jedemo i pridružili su nam se neki debeli lešinari sa plavim perjem i čekali da završimo. Nismo im previše dali jer riba je stvarno bila dobra. I pirana je stvarno jestiva. Dobro jestiva. Ima svetla na kraju tunela i nije voz.

Zajedno smo oprali suđe i nastavili dalje. Sve više ptica je dodavalo boju velikom rastinju sa strane koje je bilo toliko gusto da nisi mogao da vidiš nista iza trećeg reda. Činjenica da je reka uska mi nije davala osećaj sigurnosti da neki tigar nece iskočiti odatle. A ni činjenica da tigrovi prosto ni ne žive ovde. Usput smo jedva videli lenjivca i stali da ga gledamo. Naravno da se nije pomerio. Nekoliko minuta kasnije stigli smo u vilu Gloriju. Prvo prenoćište. Već je bio mrak i akumulator je brujao. Smor.

Polazali su nam niske grede koje su oponašale zidove i pokazali nam krevete sa mrežom za komarce u obliku kaveza obavijenim oko njega. Izum godine. Otvaram firmu kad dođem kući. Osim ako ovo stvarno neko čita i u stvari uradi tačno to dok ne dođem.

Odmah smo ispržili ribu, pojeli je brzo i akumulator su, hvala Bogu, ugasili. Pogledao sam na sat i shvatio da je 18:30. Mrkli mrak. Šta sada? Naravno, strašne priče za plašljivu decu. Intuitivno je očigledno u ovim delovima sveta da se prilikom ovih priča ljudi okupe oko vatre ili sveće i da osoba koja priča priča tihim tonom dok mu sijaju oči. Hvala Bogu, španski znam kao što tvoj šef na poslu zna da radi tvoj posao ali sam bez obzira na nesposobnost ispratio jednu priču, o za divno čudo duhovima.

Ime najveće sorte drveća u šumi je Lapuna. Veličinu ne znam kako da objasnim ali imam sliku mene kako stojim kao mali uplašeni bumbar pored. To drvo kad udariš je u stvari šuplje i u njemu žive veštice. Te veštice imaju razne načine da uhode šumom i prinose ljudske žrtve, od kojih je jedan prizivanje duhova. Ovi duhovi nisu Kasper, ovi duhovi uzimaju oblik osobe koja je sa tobom krenula na put u rezervat i poziva te u avanturu. Svaki put kad priđeš on se udalji i poziva te da nastavite dalje, vuče te duboko u šumu i onda nestane. Nekad se desi i da ovaj duh uzme lik životinje čiju zadnjicu nikad ne vidiš, nego samo torzo, takođe konstantno se udaljavajući od tebe. Naravno, da sam do kraja puta svaki put kad me neko pozove da priđem prvo rekao stani da te pipnem pa nastavio.

Mrkli mrak je već neko vreme. Svi smo umorni, na satu je 22h. Uveliko vreme za spavanje.

Džungla dan 2

Ljudi hodaju okolo, sunce je malo probilo oblake. Znam da je radno i mrzim jutra. Svi švrljaju okolo, pakuju se, svaki tim da nastavi na svoju stranu, a ja jedino čujem cvrkut ptica. Izlazim na trem i shvatam da su na drvetu brojna gnezda malih šarenih ptičica. Šta reći, možda su ipak jutra korisna za nešto. Nastavili smo dalje. Opet ceo dan veslanje. Da umreš. Usput smo pecali i polako krenuli da se družimo. Oprostio sam ovoj devojci što je veganka/vegeterijanka šta li je. Sve je odjednom dobilo boju. Pošto smo ušli dublje u šumu već su krenule životinje frekventnije da se pojavljuju u većim čoporima, majmuni i orlovi su nam pravili društvo pri našem putu.

Parkirali smo čamac posle 6-7 sati veslanja. Počeli smo sa ručkom i shvatam da sam zavoleo da jedem ribu. Od sramote potiskujem ovu misao i nastavljam da jedem u tišini osmehujući se konverzaciji koja se za stolom vodi na španskom. Kako smo završili sa jelom došao je stari dobri ortak Marfi sa svojim još boljim drugom kišom. Ali ova kiša je bila posebna. Ova kiša je padala. Ova kiša je padala kao zavesa od koje bukvalno ne možeš da vidiš ništa 10 metara ispred sebe. Seli smo tužni jer su nam oteli avanturu, a vreme teče. Pao je mrak, a uvek dobar drug Marfi je sa njim i otišao, ostavivši nas same i tužne. Otužni i povijenih glava smo krenuli da pospremamo male zaklone za krevete i seli za sto da ispitujemo čuvare parka za još strašnih priča. Više nije tako zanimljivo.

Od jednom je Italijan skočio i krenuo da se dere ,,krokodil krokodilI“ stvarno jeste bio daleko u vodi, oko mu je sijalo kao oči ljudi sa žurki slikanih lošim telefonom u lošem trenutku. Logično, krenuli smo svi da trčimo ka krokodilu. Kanu je bio doslovce potopljen i te smo morali prvo da izvadimo vodu. Kad smo uspeli, shvatili smo da je krokodil otišao. Opet smo sumorno seli za sto kad je jedan od vodiča rekao smireno i nasmejano rekao ,,ajmo“. Ajmo šta?! ,,Pescar cocodrilos“ hahahaah Interesantno. Odmah smo skočili na noge navukli kabanice i uskočili u kanu. Ugasili smo sva svetla osim jednog čuvara koji je nosio lampu na glavi. Svi smo drhtali od sreće i radosti. I takođe od straha. Pretežno od straha.

Nekoliko minuta veslanja i vodič nam je pokazao da ćutimo. Nagnuo se napred i ni pet ni šest skočio u plitku vodu dok se neidentifikovani objekat pored njega batrljao. Okrenuo se sa krokodilčićem u rukama i rekao ,,cocodrilo“. Nije se šalio, a pogotovo ne sa tim da ja moram da ga uzmem u ruke. Bio je relativno mali i uplašeniji od nas. Lepa teksutra i koža su ga štitili od mog prejakog uplašenog stiska. Naravno osmeh, pljas slika, saću se hvalim ljudima sto posto dobro izgledam. Gledam sliku i shvatam da sam uplašeniji nego što jesam, sa psihopatskim pogledom u kameru, ali srećan. Al je dobro. Dobacivali smo se krokodilom još nekoliko minuta i onda ga pustili u vodu. Lansirao se kao raketa.

Nedaleko veslavši se dogodilo isto. Čuvar je stao na obod kanua gledajući u nešto ali ovog puta je pružio ruku da mu se doda koplje. Znatiželjno sam mu predao i čekao. I on je čekao opruženog koplja. Valjda nije lud, ja ništa ovde ne vidim ne znam šta radi. Zabada koplje u vodu i od jednom nešto kreće da se batrga. Čuvar pomalo gubi balans, drži se jače i izvlači ribu dugačku oko metar i udara je iz sve snage parčetom drveta sve dok je nije uspavao. Ono nije riba ono je đavo. Krenuli smo i njom da se dobacujemo jer smo igrom slučaja zaboravili za strah. Osećao sam se kao član posade Nat Geo emisije sa hepi endingom – skuvali smo skoro sve što smo ulovili.

Naravno, naišli smo na još dosta malih krokodila i crvenih kamerica okolo, krenuli smo da se opuštamo i opustili smo se taman toliko da priđemo nekom sablasnom grmlju. Polako smo parkirali čamac i čuvara nam je pokazao da priđemo. Prilazili smo jedan po jedan kao u školici, zavirivali i dobacivali ne vidim. Na samoj ivici se vidi. Bočno parkiran krokodil nekoliko metara dugačak uživa u svom miru koji smo mi ljudi došli da mu narušimo jer prosto uživamo u tome i zbog toga smo stvoreni.

Red je došao na Italijana da se približi ivici. Ne znam da li se on previše približio ili šta se tačno desilo ali se krokodil trznuo i udario naš čamac. U kanuu nas je bilo 4 muškarca i jedna devojka. Svi smo vrisnuli ko devojčice. Na našu sreću ništa se nije desilo. Bili smo u jednom komadu.

Krenuli smo polako u kamp svi nasmejani jedva sedeći. Puni avanture i energije lako smo stigli, parkirali čamac i okupili se oko stola. Nakeženi svako je objasnio svoju viziju kako je krokodil skočio. Jedva smo se umirili i odlučili da želimo što pre da spavamo kako bismo nadoknadili potrošen dan. Veliki strah mi je dozvolio da se opustim. Ovo je bila moja najduža avantura van zone komfora. 2 dana je nekad dug period. Sutra idemo jako!

Nastavak sledi…

Sledeća razglednica

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Džungla I deo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Hola (kao priča se španski)

Voleo bih da mogu da vam kažem kako je putovati 30 sati autobusom i kako je sve okolo lepo ali. ALI. Ovaj autobus je imao sedišta u kojima možeš da se opružiš kao da ležiš tako da sam spavao manje više sve vreme. Jedina stvar koja mi je smetala pri spavanju je bila stjuardesa (da tako je bila i obučena) koja mi je donosila da jedem na svakih par sati. Smestio sam se u Tarapoto kod druge porodice preko couch surf-a kojima sam se najavio samo na 2 noći (jer se nisam ni spakovao za dugačak put). Odmah ću uništiti iznenađenje i reći da ovde u kući niko ne priča engleski i da ostajem ovde 2 nedelje. Nisam hteo ali mnogo je lepo ovde. I mnogo drugačije.

Tarapoto je najveći grad i centar Amazonas regije. Takođe, ovo je grad odnosno još gore regija kumbije. Naš turbo folk na steroidima besmisla. Srce moje, moja greška, daj još piva, sigurno i poneka JK sa krimi rad stilom. Bez pardona pevači u sred pesme pozivaju naimenice grad na noge (idemo Niiiiiš) i dodaju brojne uzvike zbog kojih mi je žao sto ne znam španski. Spremni su da odvrnu na najjače u 6 ujutru i to u sred hotela jer iz jedne sobe prodaju hranu, a to ljudi ovde vole. Takođe je slušaju na poslu, a i u pabu. Ljudi naravno vole kumbiju kao što se i u Srbiji gleda Pink, samo sto ovde otvoreno kažu da vole. Odslušaj jednu primera radi:

I čućeš ih sve, što ih naravno neće sprečiti da ti puštaju kumbiju ceo dan. Biću nepristrasan i reći ću samo:

Strašno.

Uz kumbiju tu je i poseban font chicha dizajniran da me natera da zaboravim ono sto su me ubeđivali prethodnih godina na faksu i poslu: uz manje je više, manje je bolje, manje je veće. Peru, hvala ti na 32,71 miliona dokaza da nisam jedini koji se ne slaže sa ovom filozofijom.

Tarapoto je grad na prvi pogled kao i svi ostali, kuće i ulice, samo što je preko celog dana taman vruće da budeš nervozan, ali ne toliko da pobesniš. Dok naravno ne naiđeš, ponovo, na saobraćaj. Ovde gužva nije normalna, vozila se pomeraju, a kad kažem vozila mislim na motore trotočkaše sa sedištem iza za ljude. Ova vozila sama po sebi nisu nikakav problem, već njihova količina. Ulice su pune ali ima samo nekoliko automobila. I svi su spremni da te voze kroz pola grada za 2 do 3 solesa. U trenutku kad prihvatiš svoju propast kao i uvek krećeš da primećuješ i ostale stvari, a to je naravno da ovde ne postoji nikakvo pravilo u saobraćaju i po kakvim putevima su spremni da te voze za tako male pare (hvala Bogu nisu čuli za amortizaciju).

Prvi dan je bio najzanimljiviji, upoznavao sam se sa porodicom na svom oskudnom španskom i oni na svom nepostojećem engleskom. U očaju zbog nemogućeg razgovora otac u porodici me je samo stavio na motor i bukvalno me ostavio na naizgled nasumično mesto sa instrukcijama kako da se vratim. I tako u krug. Ono što me je oduševilo je to što me je ostavljao u periferijama grada koji su u potpunosti u rekama i drveću kao da me ostavlja da kupim pola kile leba sa tačno para koliko mi treba i koncem koji će me dovesti do kuće kroz ovaj lavirint. Zašto ću u Tarapotu ostati duže sam odmah tada i shvatio. Ovaj grad je pun orhidejarnika, vodopada, planina i malih prihvatilišta za povređene životinje.

Čim sam se vratio kući zamolio sam za dozvolu da ostanem nešto više, ne znam još koliko ali nešto duže. Zagrlili su me i rekli da mogu da ostanem koliko god želim. Stvarno sam se raznežio na ovoj velikodušnosti i zahvalio. Od sutradan sam nastavio da istražujem grad i okolinu. Na nepunih sat vremena vožnje u prikolici kombija sam svaki dan posećivao novo mesto:

1. Vodopad Pishurayacu – Vodopad i termička banja do koje prvo treba da ispešačiš dobrih 30 minuta po džungli i kanjonu. Kad misliš da je gotovo naiđeš na veliku reku i dva čuvara koji kanapom prevlače splav kroz brzu reku i tako te prebacuju sa jedne strane na drugu. Tu postoje 4 nazovi kade napravljene od kamenja i u svakoj teče voda druge temperature od 35 do 41 stepen. Takođe mesto na kome sam upoznao dve raste koje su izgledale kao da rade u cirkusu zbog načina oblačenja i količine tetovaža. Naravno da su lepši od naše verzije Raste. I naravno da se ispostavilo da su stvarno radili u cirkusu.
   
2. Vodopad koji se u prevodu zove veštičji skok jer ima dva nivoa. Tamo me je odveo jedan lik, Renato, stvarno dobroćudan dečko širokog osmeha, koji voli da ide po divljini. Vozili smo se 1 sat motorom i on je samo parkirao motor na sred puta pored reke pored uz koju ne ide nikakav put i samo rekao ,,Ajde“. 30 minuta hodanja kroz reku naišli smo na korito na dnu vodopada koje izgleda kao oni-bazeni-na-vrhu-zgrada-koji-nemaju-ivicu, samo mnogo bolje. Posle smo nastavili na još viši nivo, napravili par slika kao najgori blogeri i nastavili kući.
   
3. Vodopad Huacamaillo – najveća avantura. Ovaj vodopad ima 2 nivoa i do prvog se stiže lagano malo gaziš kroz reku, malo kopnom i naiđeš na jednu lepotu od vodopada ali onda je sve krenulo naopako kad sam video jednu stazicu sa strane. Na pitanje šta je tamo drug mi je samo rekao peligrosa, a kad smo nastavili tim putem naučio sam tu reč veoma dobro. Put je bio toliko strm da smo samo ostavili torbe u žbunje na početku tog puta i nastavili bez ičega da planinarimo po kosini od 80+ stepeni gde nam je jedini oslonac bilo korenje drveća koja su se držala za mene da ne padnu koliko i ja za njih. Kad smo napokon stigli do poravnanja naravno da nije bilo kopna nego smo nastavili kroz reku koja je imala iznenadne promene dubine od nekoliko centimetara do metar i po. Krenula je kiša i Renato mi je dobacio nešto, a ja sam samo pokazao ovuda. Naišli smo na prelep mali vodopad sa jakim mlazom i koritom kao bazen. Ortak me je pitao jel želim da uskočim. Naravno da jesam. A zatim je rekao ajde trči, i reči: kiša, brzo, raste. U prevodu gornji tok reke je bio uzak i pretežno plitak i reka je rasla velikom brzinom. Krenuli smo da trčimo kroz vodu i skačemo po kamenju. Ceo put gornjeg toka je bio drugačiji jer je naišla voda tako da sam imao osećaj kao da smo prvi put prolazili tim putem. Kraj vode i opasnosti nije doneo olakšanje zbog kosog puta ali preživeli smo to laganiji. Izgrlili se kao da smo preživeli potop titanika i lagano nastavili kući.
   
4. Vodopad Ahuashiyacu – vodopad na koji se apsolutno svi lože i koji je naravno najdosadniji vodopad ikada. Tačnije mnogo je lep, i visok, ima uzak i jak mlaz ali nije ni malo zabavan jer nema pešačenja već samo prođeš kroz ogradu i tu je. Ali neka, lep je.
   
5. Laguna Azul – plavo jezero u koje se ljudi iz Tarapota kunu. Na većini oglasa na netu i po ulici piše ako nisi video ovo jezero nisi video ništa u ovoj regiji. Ajde. Naravno da jezero nije plavo i spektakularno samo zato što je 4,3 km2 provršine. Mada ni to nije ništa s obzirom da je Đerdapsko jezero površine 253 km2 ali naravno mi ne volimo da se hvalimo glupostima kao što je to.
   
6. Vidikovac pored Tarapota, ne vidi se grad ali smo bili u sred oblaka, šaljem video i ne pričam ništa.

Za vreme ovih planinarenja tj vodopadarenje u meni se pojavila Dora istražuje, samo što sam muško i hoću nešto kul. U meni se pojavio Pustolov ali koji je pričao istinu (istinu o njemu sam podneo gore nego istinu o Deda Mrazu). Pretraživao sam oglase o avanutrama oko Tarapota i naišao na, citiram: rezervat Pacaya Samiria: Vožnja kanuom, pecanje pirana, hodanje kroz džunglu i upoznavanje flore i faune, upoznavanje prirodne medicine, pijenje vode iz lijana, gledanje najvećeg drveća u džungli Lapuna, gledanje ptica, potraga za životinjama, rozi delfini, noćna protraga za krokodilima i ostalim (de ćeš više). Presekao sam se ali me je bilo sramota da baš sada okrenem. Zvao sam svaku moguću osobu koja bi me odagnala od ovog samoubistva (uključujući i majku) i svi su mi rekli ,,idi“. Ušao sam u agenciju i bacio pare na sto. Više sam se uplašio nego kad sam krenuo. Vreme je da samo skočim. I skočio sam. Polazak sutradan u 3:00 ujutru.

Zbogom,

Miloš

Sledeća razglednica

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Tarapoto, najveće ljudsko utvrđenje u džungli se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vratio sam se kući!

Ok, nisam, ali kolika je ova Lima! Ali prvo let. Volim da letim, ali preferiram kad letim pijan bar kao posle oproštajne žurke. Kao pravi turista na kvarno sam uleteo VIP sobu i procunjao po kredencu pića. Izbor nije bio loš, a ja sam iskoristio svoje poznavanje Kube pa sam otvorio najskuplju flašu. Tu je i internet. Moj život se nastavlja. Odmah sam nastavio sa bespotrebnim vežbama palca po ekranu dok mi u jednom trenutku nije prišla gospođa i rekla: ,,Gospodine kasnite na let.“ Ne znam španski pa ni tačno šta je rekla ali sam se osećao kao gospodin, a ona je bila uzbuđena kao da kasnim tako da sam na taj način povezao njene slogove. Let od Kube do Perua je trajao 5 sati i 30 minuta a let od Nemačke do kube 11h. Pogledao sam opet mapu sveta i shvatio da je globus laž, ali nisam nastavio sa tim da je Zemlja ravna. Ne brinite, niti ću.

Čim sam izašao iz aviona osetio sam dinamiku nečega što je za promenu civilizacija. Kao da sam se vratio kući. Ljudi su žurili, niko nije bio zainteresovan ni za koga drugog. Mnogo ljudi sa etiketama raznih natpisa. Istrčao sam kao ugrožena životinja i prva stvar koju sam video je velika reklama Coca – Cole. Nikad nisam bio toliko srećan što vidim ovaj suplement za Vinjak i zagrlio prvi betonski stub. Napokon civilizacija. Napokon autobusi, bilbordi, saobraćaj, gužva i neko na ulici ko zna engleski. Prišao sam vozaču autobusa koji me je pitao dokle, a ja sam presrećan rekao u centar. Nasmejao se i rekao bukvalno ,,ne nećeš“. Pogledao sam mapu video sam samo grad, odzumirao i opet video samo grad. Lima se prostire 30 kilometara u širini i ima više od 7.5 miliona stanovnika. Preterao sam sa civilizacijom.

Pokazao sam mu adresu i rekao mi je gde da izađem. Vozili smo se sat vremena, a kuća u kojoj odsedam bila je još uvek daleko ali sam barem stigao do nekog centra. Stao sam na stanicu gradskog prevoza i non stop su mi stajali neki ljudi u belim kombijima i drali se nešto. Mene je majka učila da kad stane beli kombi da ne ulazim, a ja sam je kao dobri sin i poslušao. Još sat vremena kasnije i stigao sam u kuću devojke sa Couchsurfing-a. Sve je bilo dobro, ona je otvorena za priču, a ja sam dobio krevet. Prošlo je vatreno krštenje, opet sam u gradu. I sad možemo da pričamo normalno. Mislim bar sa dobrim dometom.

Lima je kao stariji brat Beograda. Kao da je Beograd nastavio da raste nekih 200 godina i zadržao svoju infrastrukturu koja je dizajnirana da poslodavci ne znaju da li si se uspavao ili je samo bila gužva u kojoj si 2 sata išao od Novog Beograda do Brankovog. Takođe, ovo je stariji brat koji je svesno odlučio da bude lud i da ga je baš briga šta ti misliš o njemu. Ispostavilo se da su oni beli kombiji gradski autobusi, a one čike što se deru kondukteri koji ti u stvari kažu gde je sada odlučio taj autobus gde ide (nema petnestice ovde). Ono što sam takođe shvatio je da će ti isti kondukter na tvoje pitanje da li ide tamo gde ti želiš uvek reći da, a nekad na pola puta reći ne idi 15 minuta peške. Takođe će sa vremena na vreme ući neki mladić koji na prvi izgled izgledao kao da vežba javno govorništvo, a u stvari prodaje čokolade. Karta za bus je 1 sol, 30 dinara, što je ovde magičan broj jer manje više sve na ulici možeš da kupiš za 1 sol, što i uradiš jer je ipak aj jedan da im dam hoću da se igram Pokemona i probam sve.

Na ulici ti prodaju sve, u sred grada Đura raspali roštilj, skuva jaje, napravi sendvič, izmesi kolače, proda sladoled i manje više sve je 1 sol. Magija. Kad ti traže više od 10 ili dobijaš kilo zlata ili su te opljačkali. A nikad ne dobiješ kilo zlata. Čak sam i nekoliko puta na pijaci video i živu kokošku za one što vole taze. Ovi Peruanci se ne bi oduševili našim buvljakom jer su njihove pijace kao naš buvljak. Samo ih je mnogo, i ovde ideš svaki dan na njih i ne možeš da prođeš. Prodaju i dalje CD-ove sa muzikom, upao sam slučajno na neku pijacu gde ima preko 30 štandova (ne lupam, konzervativan sam) koji prodaju sve filmove i kompilacije, a imaš i radnje čiji su se vlasnici naizgled edukovali i čitali Porterove Generičke strategije pa se diferencirali, kad ono sedi batica mrtav ozbiljan i gleda u komp i narezuje sve što ovi stave na CV na USB. Na jednoj pijaci sam video u izlogu onaj krevet na koji legneš kod zubara sve sa onom NLO sijalicom, kao da ću ja sad da prođem tuda i impulsivno da kupim komad, dva da mi se nađe uz ugaonu garnituru. Prosto ne želim da znam zašto.

Došao sam u Limu sa planom da ostanem 12 dana pa da odem autobusom 30 sati ka jugu i gradu Cusco. Osam dana je prošlo kao ništa i u razgovoru sa domaćinima (koji su sjajni i naučili su me da pravim koktel od rakije, gde su bili ceo moj život?) sam saznao da je Peru ipak mnogo velik i da prvo treba da idem 30 sati autobusom u Tarapoto što je severno. Izgleda da ću morati ovde da otvorim šator ali ću se redovno javljati obećavam.

Ćozdra,

Miloš

Specijal: Ljubavno pismo Havani

Sledeća razglednica

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Peru, nazad u civilizaciju se pojavljuje prvo na Oblakoder.