Prethodnu razglednicu možete pročitati ovde.
Posle 24 časa vožnje i malo manje sna, „sleteo” sam u gornji deo Patagonije – El Bolson. Vožnja je bila prijatna, izuvanje je bilo zabranjeno (što mi nije smetalo da se izujem), a i imao sam sreće, jer sam sedeo pored devojke koja je državni tužilac. Proklete rupe i uspešni ljudi koji su uvek u njima; ili možda samo treba da redefinišemo pojam rupe po tome gde izlaze osvešćeni i samozadovoljni ljudi?
Sve u svemu, nije mi bilo jasno da li sam se probudio u šumi ili u gradu jer je sve bilo okruženo drvećem i malim kućama između njih. U turističkom birou su me uputili u kamp „Tio Rei” što znači „Ujka Kralj” (bar sam ja tako smatrao, inače je to sasvim obično ime). Dočekao me je jedan čovek srednjih godina sa frizurom kao iz Fife ’98, što se ispostavilo u Argentini kao generična frizura br 3. Nikad se nisam osećao više dobrodošlim na mestu gde nisam znao nikog, to jest, gde sam plaćao smeštaj (a putujem već 6-7 meseci, pitajte moju mamu, ona to bolje zna). Momak me je proveo kroz njegovo dvorište u kome je bilo dvadesetak ljudi i svako je radio nešto: neki od njih su pravili putiće, neki slikali, a neki kosili travu. Objasnio mi je da su to volonteri, a zatim me je odveo do reke i rekao: „Ovo nam je lounge sa 1000 zvezdica.” Reka je bila azurno plava, a nebo je bilo čisto. Takođe mi je rekao i da sam dobrodošao da dođem i odem kada god to poželim i da u frižideru uvek postoji nešto hrane koja je namenjena svim posetiocima ovog fenomenalnog kampa. Napokon! Odmor od ovog „odmora”.
Otvorio sam šator, sa sada već zavidnom veštinom iskusnog kampera i nastavio ka gradu. Ušao sam u jednu prodavnicu da proverim cene i video da paradajz više ne košta 10 dolara po kilogramu. Opet sam na tlu. Još jednom sam imao sreće i saznao da je njihov Beer Fest za vikend. Nakon nekoliko razgovora sa lokalcima shavatio sam da je ovaj grad u stvari grad seljaka koji su zbog visokog prihoda od turizma i agrokulture odlučili da žive urbano i pomalo hipsterski, ali da ne pretvaraju sve u betonsku džunglu. Mesto se nalazilo u kotlini, a okolo su bile velike zelene planine, dok se na pojedinim vrhovima prostirao sneg. Sutradan sam otišao na jedan od vrhova.
Uspon kao uspon, u dosadašnjim razglednicama ima toga akumuliranog u količini proporcionalnoj onoj gde čovek kosi travu u Ani Karenjinoj na skromnih 80 strana. Sve u svemu, popeo sam se do određenog dela i onda mi je devojka rekla da moram da platim 10 američkih dolara kako bih se peo dalje. Dao sam joj novac sa stavom – ok, šta da se radi. Međutim, ona je bila jedna od retkih koja me je zeznula, jer se nisam popeo do vrha, već do nekog glupog muzeja drvenih OČAJNIH skulptura. Spustio sam gard, jer sam mislio da sam stigao na sigurno mesto, ali sam zaboravio da to što vetar ne duva stalno i drveće raste na gore, a ne u stranu, ne znači da sam na sigurnom od gluposti. Ipak, opet sam imao sreće. Na auto – stopu mi je stao neki nemački par za koji se ispostavilo da ima veliko imanje i da od voća prave domaće sladolede.
Sva privatna imanja u tom delu Argentine zovu Čakra i u njima možete kupiti sve što tamo uzgajaju. Ovi Nemci kao da su bukvalno uzgajali sladoled u porcijama od 250 grama. Nisam znao da mogu da pojedem toliko sladoleda (dve porcije za redom). U gradu sam upoznao drugaricu Aleksandra Bilanovića, devojku sa (mislim) Kanarskih ostrva koja ga je upoznala u Buenos Aires-u, iz dosade nastavila sa njim do El Bolsona, rodila dete sa nekim likom i od tad nigde dalje nije nastavila. Bili smo u nekom fensi restoranu, a kako se polako bližio kraj mog putovanja, i ja sam bio pri kraju sa novcem. To što je stek bio toliko veliki da sam ga jedva pojeo, a vino zaista dobro, nije mi pomagalo, ali mi je zato priskočila u pomoć dobra stara umerena inflacija u Argentini od „samo” 40% godišnje. Primaj platu u evrima, živi tamo, umri srećan. Sasvim okej scenario za jednu dobru, dosadnu i kvalitetnu knjigu.
Ceo El Bolson je u četinarima i zimzelenom drveću. Neukom posmatraču, kao što sam, već više puta dokazano, ja, sve je izgledalo kao Zlatibor, samo veći. Buenos Aires je bio na 24 časa vožnje, a obližnji grad u Patagoniji je bio El Chalten iz koga sam došao. Faktički, Santiago de Chile je bio najbliži veliki grad. A mene mrzelo do Niša da odem na Jazz festival… Kad smo kod festivala, naravno da je njihov Beer fest čista glupost, ali njih bar otvoreno finansira Bus Plus. Doduše, shvatio sam šta nam fali. Devojke koje su tu bile su izvadile neke tračice, razdelile ih ostalima i igrale sa raznim pijanim tipovima i drugim devojkama kojima su te tračice bile dovoljno šarene i primamljive.
Dan nakon festivala sam odlučio da, za promenu, iskuliram i odem u prirodu sam, bez ikoga. Dokaz da za to nisam sposoban je bio evidentan nakon samo 7 sati hodanja putem kojim niko ne ide, kada sam naišao na ženu sa tri konja, nasred reke koju sam jedva prehodavao koliko je bila jaka. Bukvalno sam bežao od nje kako se nešto ne bi ponovo dogodilo, jer naprosto nisam mogao više. Odmor. Odmor mi treba. Hajde da malo sednem i da se ništa ne desi. Naravno da mi Univerzum to nije dozvolio i da je sa jednog konja pala CELA BISAGA. Bisage su se zakačile u malo jačem toku reke za grane i kad sam video kako žena bezuspešno pokušava da dođe do njih, upitao sam je da li joj treba pomoć. „Da”, rekla je. Zagazio sam u duboku vodu i doneo joj bisage. Rekla mi je da sam kul i da se njen konj zove Hakuna, na šta sam je pitao gde je Matata. Odgovorila mi je da joj taj nije trebao. Kao za inat, ponudila mi je da u ime zahvalnosti jašemo konje po prirodi. Šta ću, prihvatio sam. Jedva čekam da uradim to sve ponovo.
Sve u svemu, El Bolson je bio prelep grad u kom sam se osećao (što zbog toga što sam izašao iz Patagonije, što zbog mesta) veoma relaksirano. Ima stranaca, ali ima i dosta Argentinaca, što čini ovo mesto zaista primamljivim. S druge strane, sećaš se interneta u Peruu, kako možeš da pričaš preko WhatsApp-a na Maču Pikčuu? E, pa, ovde ne možeš u sred grada. Najbolji koji su imali bio je u kafiću koji veoma sporadično radi.
Dva sata odatle je bio grad El Bariloche – nemački grad u sred Južne Amerike. Posle reci da Hitler nije pobegao tamo… Ovaj grad nije bio toliko u šumi, koliko pored jezera u koje kad gledaš imaš osećaj kao da gledaš u more, dok su sa druge strane bile planine na kojima se zimi skija, a leti pešači. Bez obzira na lepotu mesta i prirode oko njega, neću nikad zaboraviti (bar se nadam) jednu čudnu piljaru u blizini hostela gde je jedan dekica, očigledan potomak Hitlera, prodavao voće i povrće. Tačnije, najbolje voće i povrće. Red je bio pozamašan, a ja sam prišao, krenuo da pipkam povrće i biram šta bih nosio sa sobom. Grbavi i mršavi deda mi je nešto dobacivao na španskom, ali ja sam ga lagano iskulirao, na šta mi je jedan momak fino prišao i rekao kako taj dekica mora da ti izabere voće. Nasmejao sam se i stao u red. Činilo mi se da stojim čitavu večnost. U stvari sam čekao 20 minuta i i dalje je matori išao okolo, nešto siktao kroz zube, bacao voće i povrće i uzvikivao neke čudne stvari. Okrenuo sam se da izađem, na šta mi je momak rekao da ako mi je problem čekanje, mogu da stanem u red umesto njega, jer, ipak je ovde najbolje voće u gradu. Oduševio sam se i malo bolje pogledao. Matori nije bio Hitler, matori je išao okolo i objašnjavao kako je svaka voćka savršena. Voće koje je bacao, bacao je u kantu jer nije lepo. Kad sam stigao na red i tražio kruške i avokado, on mi je prišao, držeći u koščatoj ruci stisnut avokado i rekao: „Puta madre que avocado!” Bio sam zapanjen. Od tada sam svaki dan dok sam tamo boravio odlazio u piljaru da stanem u red i gledam tog čikicu.
Setio sam se priče Daniela Harmsa i nekog bizarnog gradića gde je svaki stanovnik imao svoj bag i uzrečicu i da je svaka od tih osoba baš zbog toga bila genijalna. Zato što smo naučili da svaki dan ulazimo u Maxi kao da smo na traci, biramo jedan od dve hiljade identičnih proizvoda koji se razlikuju po ceni, a u stvari je to odnos gramaže, gubimo strpljenje za sve ostalo. Gubimo strpljenje za te stvari koje nas čine bogovima u svojim svetovima gde imamo prava da se udubimo i dostignemo ono što stvarno želimo. Ne kažem da svi treba da idemo i deremo se Puta madre na voće i povrće, ali ovaj deka je jedna od relikvija. On je našao svoje mesto i dobro mu je. On je bog voća i povrća. Kod njega nema lošeg i bajatog. Na kraju kupovine, ljudi kažu vidimo se sledećeg utorka, jer kod njega ljudi dolaze zato što vole da jednom nedeljno stanu u red i oduševljavaju se čudu koje može da stvori samo ovaj, nama nejasan i na svakakve načine izmučen, mozak. Posle ovoga sam se odlučio da ne zaboravim da cenim ovakva skretanja pažnje i stvarno im se divim. Danas sam opet zaboravio, i sigurno ću zaboraviti opet za koji dan, ali treba da se podsećam ovakvih čuda koja su jedinstvena i koje smo samo mi spremni da stvorimo. Ne treba nam Humans of New York. Ima nas svugde i svi pišemo prelepe priče.
Nakon ponovnog dvadesetominutnog čekanja za 2 banane i 4 kruške, krenuo sam put pet jezera koja se prostiru na vrhovima planina oko velikog jezera. Hodao sam lagano i pilično setno. Bilo je lepo, kao i svugde. Bilo je posebno, kao i svugde. Poslednje veče u šatoru i poslednje planinarenje u prirodi na ovom putu. Nebo me je ispoštovalo i priredilo sulud zalazak sunca sa roze nebom i špicastim vrhovima planinsog masiva koji su ostali u senci. Bio sam zahvalan na celom prizoru koji mi se opet pruža i na kome priroda ne štedi. Sledi mesec dana drugačijeg provoda. Vipasana meditacija, gradina Buenos Aires i Španija. Šest i po meseci je prošlo kao treptaj, a narednih mesec i po se činilo kao večnost.
0 Comments