Hrana
Volim da jedem, volim da kuvam, volim da probam. Smatram da hrana govori mnogo o gradu i dinamici života. Primera radi, na magistrali u Srbiji se jede količina hrane dovoljna da nahrani osrednje selo u Etiopiji za sedam dana ne zato što kamiondžije ne mogu da pojedu više od toga već zato što se kafane mogu naći na svakom koraku uz put.
O Kubi hrana govori maltene sve. Ovde nema ničeg da se jede. Radnje su uglavnom prazne i da bi obavio jednu nabavku za ručak moraš da obiđeš bar tri radnje. Glavne namernice kojih ima svugde su banane koje se prže i predobre su, kao krompir i čips, mada su to iste stvari ali zamisli skuvan krompir krckav kao čips i avokado koji bukvalno ovde raste na drvetu. Ima ga u dvorištima. I nema boljeg. Avokado je kao steroid za svu hranu koju jedeš uz njega i ništa više. Ovo što mi jedemo nije izgovor nego laž. Smrt avokado dijetama u Evropi. Sa druge strane krompir je zabranjen zakonom.
Od mesa jedu samo pileće batake i ništa više. Ne može ništa više ni da se kupi. Na pitanje šta se dešava sa ostalim delovima pileta samo su mi odgovorili ,,Ne znam valjda uvozimo samo to“. Sa druge strane, juče sam kuvao neku verziju leskovačke mućkalice zbog koje bi se Leskovčani svakako naljutili ali koristio sam ono što sam imao. Svinjetinu smo jedva našli na pijaci na otvorenom (28+ stepeni svaki dan, plus vlažnost vazduha 120% daju svoj doprinos) koje nije bilo u frižideru, koji inače svakako ni ne planiraju da kupe. Nije bilo svinjskog vrata, ima samo onog mesa što ti daju tako da sam koristio baš to parče.
Na ulici nema pljedže u Kaldu ili pice u Bucku, ako si stranac jede se u restoranima za 15+ dolara dok, ako si Kubanac ili se bar trudiš da budeš kao oni, jede se u kućama ljudi koji će ti rado poslužiti, za divno čudo, pileći batak uz avokado, pirinač i crveni pasulj. Sve ukupno za 1 dolar. Sve ukupno ostao sam gladan. Najveću hranu meni i njima razumem da daju brojne galerije i umetnost. Tako da predlažem vedriju temu jer ako nastavim da pišem o ne-hrani počeću da plačem ne zato što su oni gladni, već zato što sam ja gladan.
Umetnost
Fabrika umetnosti je najbolje mesto na svetu o kome bih veoma želeo da pišem, ali se ispostavilo da je prvo veče kad sam ja bio tu, u isto vreme bilo i poslednje veče jer je došlo vreme da se priprema naredna izložba, kubanski mesec, dva dana. Ništa mi svakako nije falilo. Hodanje kroz grad izgleda kao da sam u muzeju moderne istorije koji izgleda oronulo i navodno se renovira kao muzej savremene umetnosti XX godina. Svaka kuća u centru je galerija, verovatno samo pređeš u iluziju umetnosti kako bi preživeo nemaštinu oko sebe. Oronula dvorišta puna grafita, očuvane kuće pune slika za koje se i dalje pitam zašto ih samo ne prodaju i ne krenu da žive normalno, kao mi kapitalisti ali opet zašto imamo toliko visoko mišljenje o sebi da smatramo da je baš naš poprilično sjeban život normalna stvar?!
Maltene bez svesti, ošamućen lepim prolazio sam kroz ceo grad već treću nedelju i, kad sam kod kuće otvorio oči, i dalje u šoku, sa mislima ,,gde sam bre ja i da li je dobro što uskoro idem ili je loše“ mogao sam samo izdvojeno da se setim 3 galerije. Počnimo od najjačeg koncepta:
- Galerija koja ne samo da nema struju nego nikad nisu ni planirali da stave svetlo. Taj mistični veo mi je odmah probudio maštu kako su sve slike savršene i da sam našao sveti gral koje ni jedan drugi osvajač nije mogao da nađe. U trenutku kad sam uključivao svetlo na telefonu pojavila se žena, sa lampom i pomogla mi da vidim slike. Iz razočarenja sam oteo lampu i u pokušaju da očuvam svoju maštu o savršenstvu, na brzinu obišao krug u galeriji po mraku i nastavio dalje.
- Jebote šta je ovo. Sedim i gledam već pola sata i ništa mi nije jasno. Zid je mnogo velik. Ne razumem se u mere veličine te me verovatno devojke zbog toga gledaju kao lažova, ali rekao bih da je zid bio 10 metara širok i 5 visok. Bio je pun mozaika. Kamenih pločica sa gravurom voća, lišća, očiju, nekih raznih simbola i još svega i svačega. Dao sam sve od sebe da na španskom iskomuniciram sa čuvarom i postavim mu pitanje ,,Šta je ovo liče?“ na koje mi je on samo rekao nešto što je zvučalo kao reč zid. Jedini dokaz imenovanja sam našao na statui Mocarta koja stoji odmah pored što mi je uzelo još 30 minuta za razmišljanje i ubeđen sam da nema niđe veze. Svakako, ako iko tamo zaluta shvatiće da je zalutao na pravo mesto.
- El ojo del Ciclon. Ovo mesto ima Fejzbuk. Na celoj Kubi ima neta ko vode u pustinji, samo kad ti se učini. Svaka stolica je bila neko delo. Slike su bile oslikane na koferima. Neki čudan šah je stajao spreman za igru. Konobar mi je prišao i ponudio pićem. Ništa mi nije jasno, samo sam ga zamolio da malo pogledam da shvatim gde sam i šta sam. Brojni albumi koje očigledno niko nije imao hrabrosti da pipne su bili prekriveni prašinom i na svim slikama je stajao jedan čudan perverzan lik. Taj lik je baš u tom trenutku prošao pored mene u pantalonama. Pozdravio sam ga, uzvratio je. Dobro je, bio je stvaran. Posle 20 minuta sam mu slučajno ušao u spavaću sobu ispred koje je za pismene pisalo „ne ulazi“, a ja sam očigledno zloupotrebljavao svoju poziciju neznanja. Izgleda da živi u galeriji. Kul. Izašao sam.
Spakovao sam se za Peru srećan što ću tamo jesti i grliti beton kao moreplovci kad prvi put zgaze na zemlju ali ne znam da li sam srećan ili tužan što idem. Jedino sam znao da će mi nedostajati i da ću morati da se vratim nekad, makar u nastavku ovog čudnog puta na koji sam pošao.
0 Comments