Vratio sam se kući!
Ok, nisam, ali kolika je ova Lima! Ali prvo let. Volim da letim, ali preferiram kad letim pijan bar kao posle oproštajne žurke. Kao pravi turista na kvarno sam uleteo VIP sobu i procunjao po kredencu pića. Izbor nije bio loš, a ja sam iskoristio svoje poznavanje Kube pa sam otvorio najskuplju flašu. Tu je i internet. Moj život se nastavlja. Odmah sam nastavio sa bespotrebnim vežbama palca po ekranu dok mi u jednom trenutku nije prišla gospođa i rekla: ,,Gospodine kasnite na let.“ Ne znam španski pa ni tačno šta je rekla ali sam se osećao kao gospodin, a ona je bila uzbuđena kao da kasnim tako da sam na taj način povezao njene slogove. Let od Kube do Perua je trajao 5 sati i 30 minuta a let od Nemačke do kube 11h. Pogledao sam opet mapu sveta i shvatio da je globus laž, ali nisam nastavio sa tim da je Zemlja ravna. Ne brinite, niti ću.
Čim sam izašao iz aviona osetio sam dinamiku nečega što je za promenu civilizacija. Kao da sam se vratio kući. Ljudi su žurili, niko nije bio zainteresovan ni za koga drugog. Mnogo ljudi sa etiketama raznih natpisa. Istrčao sam kao ugrožena životinja i prva stvar koju sam video je velika reklama Coca – Cole. Nikad nisam bio toliko srećan što vidim ovaj suplement za Vinjak i zagrlio prvi betonski stub. Napokon civilizacija. Napokon autobusi, bilbordi, saobraćaj, gužva i neko na ulici ko zna engleski. Prišao sam vozaču autobusa koji me je pitao dokle, a ja sam presrećan rekao u centar. Nasmejao se i rekao bukvalno ,,ne nećeš“. Pogledao sam mapu video sam samo grad, odzumirao i opet video samo grad. Lima se prostire 30 kilometara u širini i ima više od 7.5 miliona stanovnika. Preterao sam sa civilizacijom.
Pokazao sam mu adresu i rekao mi je gde da izađem. Vozili smo se sat vremena, a kuća u kojoj odsedam bila je još uvek daleko ali sam barem stigao do nekog centra. Stao sam na stanicu gradskog prevoza i non stop su mi stajali neki ljudi u belim kombijima i drali se nešto. Mene je majka učila da kad stane beli kombi da ne ulazim, a ja sam je kao dobri sin i poslušao. Još sat vremena kasnije i stigao sam u kuću devojke sa Couchsurfing-a. Sve je bilo dobro, ona je otvorena za priču, a ja sam dobio krevet. Prošlo je vatreno krštenje, opet sam u gradu. I sad možemo da pričamo normalno. Mislim bar sa dobrim dometom.
Lima je kao stariji brat Beograda. Kao da je Beograd nastavio da raste nekih 200 godina i zadržao svoju infrastrukturu koja je dizajnirana da poslodavci ne znaju da li si se uspavao ili je samo bila gužva u kojoj si 2 sata išao od Novog Beograda do Brankovog. Takođe, ovo je stariji brat koji je svesno odlučio da bude lud i da ga je baš briga šta ti misliš o njemu. Ispostavilo se da su oni beli kombiji gradski autobusi, a one čike što se deru kondukteri koji ti u stvari kažu gde je sada odlučio taj autobus gde ide (nema petnestice ovde). Ono što sam takođe shvatio je da će ti isti kondukter na tvoje pitanje da li ide tamo gde ti želiš uvek reći da, a nekad na pola puta reći ne idi 15 minuta peške. Takođe će sa vremena na vreme ući neki mladić koji na prvi izgled izgledao kao da vežba javno govorništvo, a u stvari prodaje čokolade. Karta za bus je 1 sol, 30 dinara, što je ovde magičan broj jer manje više sve na ulici možeš da kupiš za 1 sol, što i uradiš jer je ipak aj jedan da im dam hoću da se igram Pokemona i probam sve.
Na ulici ti prodaju sve, u sred grada Đura raspali roštilj, skuva jaje, napravi sendvič, izmesi kolače, proda sladoled i manje više sve je 1 sol. Magija. Kad ti traže više od 10 ili dobijaš kilo zlata ili su te opljačkali. A nikad ne dobiješ kilo zlata. Čak sam i nekoliko puta na pijaci video i živu kokošku za one što vole taze. Ovi Peruanci se ne bi oduševili našim buvljakom jer su njihove pijace kao naš buvljak. Samo ih je mnogo, i ovde ideš svaki dan na njih i ne možeš da prođeš. Prodaju i dalje CD-ove sa muzikom, upao sam slučajno na neku pijacu gde ima preko 30 štandova (ne lupam, konzervativan sam) koji prodaju sve filmove i kompilacije, a imaš i radnje čiji su se vlasnici naizgled edukovali i čitali Porterove Generičke strategije pa se diferencirali, kad ono sedi batica mrtav ozbiljan i gleda u komp i narezuje sve što ovi stave na CV na USB. Na jednoj pijaci sam video u izlogu onaj krevet na koji legneš kod zubara sve sa onom NLO sijalicom, kao da ću ja sad da prođem tuda i impulsivno da kupim komad, dva da mi se nađe uz ugaonu garnituru. Prosto ne želim da znam zašto.
Došao sam u Limu sa planom da ostanem 12 dana pa da odem autobusom 30 sati ka jugu i gradu Cusco. Osam dana je prošlo kao ništa i u razgovoru sa domaćinima (koji su sjajni i naučili su me da pravim koktel od rakije, gde su bili ceo moj život?) sam saznao da je Peru ipak mnogo velik i da prvo treba da idem 30 sati autobusom u Tarapoto što je severno. Izgleda da ću morati ovde da otvorim šator ali ću se redovno javljati obećavam.
Ćozdra,
Miloš
0 Comments