Beleške iz Nađinog dnevnika: O detetu koje ne odrasta

Susret male i velike Nađe – vraćanje u bezbrižni period detinjstva

Urbana bajka o unutrašnjem detetu u mom slučaju postala je priča koja dokumentuje period boravka na vikendici u šumi, nedaleko od Beograda. Podelivši je u nekoliko faza, pokušala sam da kroz istu približim svoje lično iskustvo pronalaska deteta u sebi, njegovog karaktera i uticaja koje ono ima na odraslu mene. Iako ovo piše velika, sa zadovoljstvom vam predstavljam malu Nađu.

-„Šta si ti?”
-„Ja sam ti. Manja sam, ali sam u tebi. Molim te da se igramo!”

hronologija:

Moj ljubičastvo-crveni kamperski ranac i ja smo u sred pandemije izašli iz stana pre tačno mesec dana. U tom trenutku su se svi komšijski, osuđujući pogledi prosuli na nas – „Gde će sad ova? Zbog takvih će nas pojesti ovaj virus.” Bez prilike da im saopštim veliku istinu mog ciljnog odredišta, šmekerski sam hodala ulicama i u sebi vikala – ćao zavtoreni prostor, ćao građevinci preko puta moje zgrade, ćao televizija, ćao betonski karantin… i tako u nedogled.

No, drage komšije, ja se nisam uputila na autostop po Evropi, već sam pobegla 20km od Beograda u sopstvenu vikendicu. Od samog starta osećaj je bio jasan – ponovo je letnji raspust, ponovo sam treći razred. Sva odeća koju sam ponela sa sobom je ona „za napolje’’, a kako bih se potpuno vratila u te dane, ponovo nosim i svoj visoki konjski rep, simbol mog detinjstva.

Čarobnu vikendicu neću locirati, jer je njena čar upravo u udaljenosti od civilizacije i ušuškanosti u beličastim stablima bagrema. Ceo plac je poput festivala, s tim što ispred stejdža i šatora nema nikog osim tebe. Tuš na otvorenom je uvek slobodan, nema dugačkih redova, a muziku biraš samo ti. Drugi ljudi jesu super, ali je bez ljudi ponekad više super i zato je čar ovog mesta upravo u njihovom neprisustvu. Od trenutka kada sam ispred vikendice ugledala baku i dedu, moje starije roditelje, znala sam da će ovo biti najbolji raspusti na svetu. Biću bosa ceo dan, igraću tablić ispod lipe, slušaću Faithless dok mi se ne zavrti u glavi i praviću minijaturne čikice od beolina, u kućici na drvetu.

Ono po čemu se ovaj odlazak razlikovao od prethodnih je moj samostalni život u kolibici/kućici koja inače nema tu svrhu. U njoj se suše čajevi, čuvaju stvari, ali niko nije spavao i stanovao tu. Sada je zvanično obeležena kao moja drvena garsonjera, u kojoj sam zidove ispunila radošću.

Sve je teklo. Sam prostor me je aktivirao maksimalno i podigao moju produktivnost na najviši nivo. Počela sam da trčim svakog dana, čitala sam, učila, sadila, kuvala, pevala (mnogo sam pevala), đuskala, pela se na drvo… Oslobodivši se tela odrasle, dosadne, uvek isplanirane Nađe, mogla sam da vidim razne lepote za koje nisam ni znala da su prisutne u mom životu. Mnogo mi je pomoglo to što se van šumskog karantina nije dešavalo baš ništa. Zbog pandemije, život se zaustavio na određeni vremenski period i ostali smo zarobljeni u međuprostoru. Moj dupli karakter s jedne strane obožava tišinu, bosotanje i mir, dok isti biva narušen zbog vrcavog dela mene koji mora sve da vidi i svemu da prisustvuje. Pet milijardi informacija cirkuliše na dnevnom nivou, 30 izložbi, 50 hiljada filmova, 10 predstava i podjednako važno, 10 odličnih žurki na kojima, ako se ne pojaviš, čemu život?

Sada taj pritisak više ne postoji. Mirna si. Postojite samo ti i tvoja šuma.

transformacija:

Složiću se sa činjenicom da smo potopljeni lajfkoučingom i popularnom psihologijom, čija se uputstva za rešavanje bilo kog problema svode na – samo misli pozitivno i biće pozitivno, što je lako ponavljati u vidu mantre, ali se čuda ne dešavaju. Istina je da pozitivna misao ima lekovito dejstvo, ali ne pada sa neba, ne izvlači se iz fioke, već se gradi. Verovali ili ne, ona je samo skill koji, kada naučiš, primenjuješ na sve, kao da druga opcija ne postoji.

Kada kažu da su deca pozitivna bića, ne misle na pozitivnu misao, već na vedrinu i volju za životom koju odrasli zaboravi ili je sakrije negde daleko od mogućnosti da je ponovo koristi. Bezobrazni odrasli potpuno poništava činjenicu da je život naš lični storyboard crtanog filma i da, kada nam se ne sviđa scena, ista se preoblikuje – transformiše.

Transformacija mog unutrašnjeg deteta počela je pre godinu dana, kada sam aktivno krenula na psihoterapiju. Proces nije lak, jer je dete u nama često usamljeno, tužno, neretko ljuto. Treba ga prepoznati, upoznati, shvatiti i ključno – iskomunicirati. To je dete, ono ne veruje u reči, već čeka da uradiš to o čemu pripovedaš. Detetu koje trči nije potreban sudija da meri brzinu i sposobnost. Neka samo trči, koliko i kako mu se trči.

U šumskom karantinu, sve strelice su pokazivale ka maloj Nađi. Htela je da je čujem, vidim i da se sa njom igram. Moram da priznam, nemoguća je, mada to većina roditelja kaže za svoju decu. Moje unutrašnje dete je izuzetno zahtevno. Svaki mišić u mom telu se trese od skakanja, trčanja, scenskih nastupa i milijardi novih aktivnosti… Sve hoće i stalno hoće, zato smo morale da napravimo dogovor. Kod sklapanja dilova sa decom u nama važno je biti iskren i praviti kompromis, tako da obe strane budu zadovoljene. Ako ti dam da trčiš, nakon toga ću završiti pisanje projekta. Sve uz dogovor, bez uvek striktnog plana (deca mrze planove) i mnogo ljubavi. Stvarno mnogo ljubavi.

komunikacija:

Desna hemisfera našeg mozga je zadužena za kreativne procese i ista je povezana sa levom stranom tela. Dakle, ruka koja nije dominantna je ona kojom piše naše dete. Kako bismo uspostavile komunikaciju, nas dve (mala Nađa i ja) smo počele ovom simpatičnom vežbom –  ja napišem pitanje desnom, ona odgovara levom. Vrljavim i ogromnim slovima, pisanim levom rukom odgovarala je mala Nađa. Kao i svako dete, bez nepotrebnih reči i ukrašavanja, bila je vrlo konkretna kada su u pitanju njeni zahtevi i osećanja. Mala Nađa zna šta joj fali, ja ne. Kroz dijaloge po principu dominantna ruka tj. desna (odrasli) piše pitanje, a leva (dete) odgovara, nas dve smo došle do kristalno jasnih rešenja. Puno smo crtale, bez cilja da napravimo izložbu ili pokažemo nekom, već smo zaista žvrljale iz srca. Slušale smo muziku i ulazile duboko u šumu. Toliko nam je bilo zabavno da sam se pitala odakle mi pravo da poništim njeno postojanje?

adaptacija:

Kao i u svemu ostalom, ovaj proces zahteva vreme, malo nerviranja, promenu i izlazak iz zone komfora. Za mene, večitog planera, ovaj proces je bio šok za organizam. Često sam bila nezadovoljna, jer 65 stvari sa mog dnevnog spiska nije štriklirano. Nema veze da li je pravo vreme za određenu aktivnost, dnevnom planu se pristupa vojnički. Taj princip je veoma primenjiv kada je u pitanju efektivnost i brzina, ali se često kvalitet završenih zadataka dovodi u pitanje. Sukob u meni je rastao jer, ja sam umetnik, ne mogu da sednem i „odradim’’, već moram, i pre svega, želim da budem na zadatku u potpunosti. S druge strane, ja sam vojnik i uspeh je u kvantitetu i snazi – držati se plana. Dete u meni se ljutilo, jer je u gomili striktnih planova bilo zapostavljeno. Odrasli u meni nije želeo da se prepusti i zbog toga je bio stalno nezadovoljan. Svađa. To se zove otpor pri adaptaciji na nepoznatom terenu i on je prirodan, u potpunosti. Nikako nisam uspevala da budem stoprocentno prisutna u svojim aktivnostima, šta god one bile. Ja sam Nađa, ja moram da stignem da pročitam sve knjige i pogledam sve filmove ovog sveta dok učim ruski, italijanski i tai chi. Rastrzanost znači da nismo u kontaktu sa detetom i ono jurca na sve strane baš zato što mu se nismo posvetili. Radoznalost i potreba za učenjem odvajaju se od rastrzanosti onog trenutka kada dete i odrasli dobiju šta im je potrebno i izgrade svoj zajednički sistem funkcionisanja.

hrana za sva čula:

Za mene je ideal svakog dana namiriti sva čula. Ukoliko u jednom danu svako čulo bude zadovoljeno makar mrvicu, onaj konačni osećaj ispunjenosti je utoliko trajniji. Deca vole da budu kreativna, kroz muziku, voštane bojice, kuvanje, ples… Svako dete ima drugačiju potrebu za čulnom hranom. Kod male Nađe je svako čulo bilo aktivirano na dnevnom nivou i radeći 50 stvari istovremeno, nikada nije bila srećna. Nisam znala šta joj se stvarno radi. Konflikt se dešavao pri nemogućnosti, pre svega fizičkoj, da se sve njene želje ostvare. Kroz sve kontinuiraniju komunikaciju i proces upoznavanja, shvatala sam – u svakom danu biram jedno ili dva čula. I bingo, uz takav „plan i program’’ ona je postajala srećnija i ispunjenija, a ja sam sve jasnije čula svoje potrebe. Sada mi se crtaju amorfni, zeleni oblici vodenim bojama i jedini cilj ove akcije je – biti u momentu dešavanja, a jedina svrha – zabavljati se. Odmah potom bila sam fokusiranija i spremnija da radim stvari koje su mi manje omiljene, da pišem projekat, učim i obavljam sve obaveze za odrasle. Nekada je taj odrasli deo bio prvi na redu, a potom pevanje u travi. Ključno je prepoznavanje istinskih potreba i hranjenje onog čula koje tog dana dominira.

trčanje:

Kada trčim, izbegnem svaku mogućnost da taj proces nazovem sportom. Ja se samo zezam! Slušam muziku, bacam noge u vis i uglavnom zastajem kada osećam potrebu da sednem na neko zeleno parče zemlje, čisto da nahranim oči. Trčanje nije bildovanje kvadricepsa, već puštanje misli koje stežu i grljenje sopstvenog deteta.

Period izolacije doneo je mnogobrojne dragocenosti za ličnost svakog od nas. Nekome mir, konfuziju, nekome sukob sa sopstvenim blokadama… Svako je, sigurna sam, prepoznao kočnice koje su bile nevidljive usled ubrzane svakodnevice. Kada bih iz ovog teksta isključila sve moguće tehnike i savete, on bi predstavljao samo priču o jednom načinu za postizanje cilja. Neki od ostalih deset milijardi načina znate samo vi. Da biste slobodno trčali, pronađite ga.