fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Bili smo na Sziget festivalu

Bilo da ste ostali jedan, ili šest dana, ili da ste još uvek tamo - zajedničko vam je svima da ste se sjajno zabavili

16. August 2023

Sziget festival je verovatno najveći muzički festival ovog dela Evrope, i to zna svako ko ga je ikad posetio. Ova tvrdnja ima svoje protivnike, koji će ga okarakterisati kao nedovoljno kul skupinu raznih izvođača koji su tu bez nekog reda i smisla, sa još većom gomilom onih koji su tu došli da borave na sedam ili manje dana. Ali potpisnik ovih redova nije među tim ljudima. Ja Sziget obožavam, jer mi pruža odličnu kombinaciju vašara i urbanog, da ne kažemo hipsterskog, zapadnjačkog koncepta zabavljanja na festivalima. Ništa više ne treba za moju dušu balkansku, čak i danas, kad samo svratim na par dana i kad imam ponešto i da prigovorim na samu organizaciju i festival. Doduše, i ti moji prigovori su možda samo old man yells at cloud momenti.

Festival, za one koji ne znaju, traje šest dana, i da, naporan je baš onako kako zvuči, ali i za tih šest dana dobijete dovoljno programa svetske produkcije, da ne morate do sledeće godine nigde da idete. Za manje od nedelju dana vidite jednog velikog hedlajnera iz sveta gitara, pop muzike, hip-hopa, elektronike, ali i brda srednjih, malih i nadolazećih izvođača koje ste otkrili ili tek treba da ih otkrijete. Makar je tako bilo do sad. A čak i da vas nije briga za muziku, možete da kampujete sedam dana na ostrvu na Dunavu, vozite se na ringišpilu, idete u potragu za zakopanim blagom, učite ples, uživate u modernoj umetnosti, i tako naširoko. 

S obzirom na to da je ovo moj sedmi uzastopni festival i sećam se kad sam svaki dan mogao makar po tri interesantna, a nekad i apsolutno sjajna, benda da vidim (a nekad i mnogo više po danu), ove godine sam imao osećaj kao da ništa nije pravljeno za mene. Na prvi pogled lajnapa, pojavila su se neka imena koja ne da ne slušam, nego ne znam ni ko su ti ljudi, a organizatori su ih najavljivali kao da su jako bitni i da će ti nastupi na glavnoj bini biti u vrlo dobrim terminima. Imena poput Nila Horana, Mimi Veb, Toma Grinana su mi značila kao da ste mi pomenuli imena najvrelijih izvođača sa češke blek metal scene. A ja ne znam apsolutno ništa sa češke blek metal scene.

Sa druge strane, kao hedlajneri su se ponovo pojavili izvođači za koje ne znam što opet dolaze i ko to više i sluša. Meklmor, Dejvid Geta, ili bendovi Mumford and Sons i Imagine Dragons. Pa opet, kad sam video i uživo, a i na slikama, koliko ljudi to zaista voli da sluša, i da i dalje ceni, onda je problem u meni. Odnosno, nisam čuo ove nove, jer i pored toga što se smatram poprilično obaveštenim u svetu muzike, ipak imam 37 godina, i nisam baš u cvetu mladosti, pa očigledno ne ispratim baš sve, a sa druge strane, ove što znam očigledno me maše u interesovanjima i svakako imam da predložim i neku alterntivu, za koju barem ja mislim da je bitnija u svetu muzike danas. A to što postoji nešto što je meni bitnije je baš lepo, ali onda bi mi neko rekao da uzmem da napravim svoj festival.

Festival je za sve kriv, ali i ništa nije kriv, jer očigledno se program okreće sve više ka mejnstrimu i pop muzici, kao uostalom i mnogi veliki i komercijalni širom Evrope, koji mogu da zabave što veći broj ljudi koji će doći ispred glavne bine (a na Imagine Dragons je, na primer, bilo preko 60 hiljada duša). I svi ti ljudi očekuju hitove, a ne edukaciju alternativnog gitarskog benda za koji će vam neki muzički kritčar objasniti da je to nešto najveće i najbolje. E sad, razlika između komercijalnog i dobrog festivala je upravo u tome što dobar mora da ima i jedno i drugo, i to Sziget ipak ima još uvek, iako u manjoj meri.

Ove godine ste na svako novo izmišljeno ime koje slušaju dečaci i devojčice iz Britanije i Holandije, imali i M83, ili Bonobo, Viagra Boys, Karoline Polachek, ali i dalje velika imena poput Florence and The Machine, ili Lorde, i Billie Eilish koje, bez obzira na godine staža, imaju višegeneracijsku publiku. Tako da, ako me pitate da li ću i sledeće godine uprokos svemu posetiti festival, kažem verovatno da, ali ne više od dva ili tri dana, jer što zbog toga što fizički ne mogu, što ne znam da li će biti više od toga za mene, a i, da se ne lažemo, zbog cene, jer kao i sve, i uvek poslovično jeftina Budimpešta je poklekla inflaciji. Mislim, poskupelo je sve u Maxi-ju, pa šta mislite koliko je skup festival u Evropi?

Ipak, za 48 sati provedenih na omiljenom vašaru u Budimpešti, video sam nekoliko sjajnih koncerata, par dobrih žurki, dobili smo jedno „Go Home Serbio”, i suzdržavali se da ne klepimo po tintari nekoliko jako neprijatnih Engleza, koji su ove godine bili posebno iritantni. Tu se vraćamo na ono da muzika treba da, poput klovna u dečjoj igraonici, animira klince iz publike, koji očigleno ne znaju da se ponašaju na svirci, pa svaki put kada ne krene ona jedna pesma koju znaju sa TikToka, kreću da pričaju, majmunišu se, prave špage, skaču jedni drugima na glavu. Verujte mi, nisam jedan od onih čistunaca koji govore ljudima da ućute na svirkama i gledaju ih popreko, ljudi su svakako došli da se zabave, ali kad stojiš na koncertu Florence and the Machine, a oko tebe je grupa od dvadeset ljudi koji čak nisu ni okrenuti ka bini, već su tu iz pitaj boga kog razloga, jedino što poželiš je da podeliš par vaspitnih šamara.

Sva sreća pa Florens, za prijatelje Cveta (a gledao sam je već četvrti put uživo, pa smatram da to jesmo), je kao i uvek božanstvena i magična, i uspeva svojim sjajnim zvukom i muzikom da se izbori i sa gomilom pavijana iz publike koji su tu došli jer ih je samo privukla gužva i ništa više. Set lista joj je bila više oslonjena na pesme sa poslednjih albuma, ali svakako je pesma „Dog days are over” ponovo postala hit ove godine, zbog pojavljivanja u filmu „Guardians of the galaxy 3” i dala joj neki novi život.

Slušali smo i Foals, iako su skoro bili u Zagrebu, u jednoj, da kažemo, intimnoj atmosferi. Ovaj bend ipak zahteva velike bine i stadionski rok tretman, jer su dovoljno veliki da ispune prostore ispred glavne bine. Njihov novi album, koji više vozi u pravcu nešto tvrđeg diska i inditronike (oh, ta zaboravljena reč), sjajno stoji u kontrastu sa nekim malo tvrđim gitarskim pesmama iz prošlosti. Zajedno je to sjajan skup odlične alternativne muzike, benda kog predvodi omaleni, ali nabijen energijom, Janis Filipakis. Od još uvek skrivenih aduta za širu publiku, bend Los Bitchos nas je apsolutno oduševio svojim instrumentalnim tropskim pesmama, tretiranim na indie način (producirao ih je Aleks Kapranos iz benda Franz Ferdinand). Bend zvuči kao da neko presvirava hitove Yu Grupe ili Galije, koristeći samo melodiju, na koju nalepljuje ritmove kariba, sve to tretirano kroz ograničeno muzičko znanje četiri britanske hipsterke. Sve zajedno je jedan jako zabavan paket i koncertna atrakcija, i dobro je što su kratko svirale, jer da su nastavile, verovatno bismo krenuli da se penjemo na binu i počeli da naručujemo pesme. 

Viagra Boys su već na Exitu ove godine dokazali i pokazali od čega su sazdani i kako jedu binu i sve pred sobom. Mesec dana kasnije smo to i potvrdili na Sziget-u u sjajnoj kombinaciji garažnog panka, saksofona i sitnih začinajvanja elektronike i sintova, uz sjajan i prodoran vokal Sebastijana Marfija. Muzička štampa ih konstantno ubacuje u nekakve fioke raznih žanrova, ali ono jedno što mora da stoji uz njih je krvoločna gitarska zabava.

Šabaka Hačings je jedan od najbitnijih džez muzičara današnjice, i to je jasno svakome ko je jednom slušao bilo koji od njegovih projekata. Verovatno onaj najzvučniji je čuveni Comet is coming, koji su nastupili prvog dana, na prelasku večeri kad gitare i live svirku zamenjuje nešto elektronskiji program. Ipak, njegovo tretiranje džez muzike i buke koja se susreće sa ritmovima teškog klabinga, ume da bude jako naporno intenzivno i zahteva određeni muzički kapacitet i vreme, a ne lightheaded stanje, željno žurke i zezanja, tako da oprostiće mi Šabaka što nisam uživao i što ću se potruditi da nekad ponovo vidim ovaj šou, u nekom drugom raspoloženju i agregatnom stanju. Jedna od najboljih svirki koju sam doživeo za svojih sedam poseta Sziget-u bila je ona Bonobova iz 2018, i svakako sam želeo repete, a Bonobo je to pričinio, ponovo nas je sa celim bendom proveo kako kroz svoje trip-hop i ambijentalne kompozicije, tako i kroz one nešto brže koje su zagrevale i terale na ples.

Kad smo već kod plesa, moram spomenuti da je sledećeg dana jako klabing veče bilo ispred nas. Sjajni Ben Bomer spajao je u neraskidivu vezu big room tehno bitove sa toplim i melodičnim sintovima, stvarajući pravu harmoniju ritma i melodija koje mogu da slušaju i oni kojima je tehno najnebitniji muzički žanr na pleneti. Jamie XX je izleteo posle njega. Ako su Romi i Oliver Smit alfa i omega benda The XX i njegova konstanta, Jamie je ta promenljiva, taj lutajući atom i usamljeni strelac, koji tom bendu daje preko potrebnu dubinu i brzinu, zbog čega ih na kraju toliko volimo sve ove godine. Kad je solo, Jamie je dosta rasterećeniji, pa ga i bole brige za žanrove, brzinu, ili hitove koje će puštati, već je spreman da nam sve servira na tanjir, ali i još ponešto čemu se ne nadamo, čisto da se zapitamo kada će neko da se udostoji da ga dovede i u našu zemlju.

Bez obzira na moje nearly 40s gunđanje, Sziget i dalje i nas takve prihvata, ali se okreće klincima, i tako i treba da bude. Pop i EDM zvuk je sve dominantniji, i nije da sam fan, ali sve dok manje bine isporuče poneki biser koji nema šanse da se ikad spusti petstotinjak kilometara južnije, ja ću početkom avgusta biti u koloni na Horgošu, čekajući da se domognem Budimpešte da odslušam koncert ili dva, ma koliko me nervirali goli pijani Britanci ili Holanđani jer, kao i uvek, njih ću da zaboravim. Na kraju se sećate samo muzike i onog što ste sami od sećanja stvorili.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *