Jedan veliki intelektualac po imenu Homer Simpson je davno rekao: „Zašto su vam potrebni novi bendovi? Svi znaju da je rokenrol dostigao savršenstvo 1974. To je naučna činjenica.”
Pedeset godina posle te ’74, novi bendovi i dalje postoje i dalje se dešavaju, a ljudi posle određene životne dobi počinju da ih ignorišu. Naravno, postoje ljudi koji nikad nisu ni voleli novu muziku, ili muziku generalno, i ti tonovi, note i akordi su im potrebni samo da bi im popunili tišinu. O tim ljudima ne pričamo danas. Pričamo o onima koji samo u jednom momentu odustanu i prestanu da prate, prestane da ih zanima, isključe se i, kao u nekoj vrsti zone komfora, vraćaju se onom jednom albumu, jednoj pesmi, jednom izvođaču kog su oduvek voleli, razumeli i sa kojim su se uvek osećali sigurno.
Neko je izmislio i termin za to – taste freeze. Naravno, neko će reći da su taj termin izmislili psiholozi, ali vrlo verovatno je termin pre izmislio neko zaposlen u Spotifaju kad je skontao da plejsliste sa novom muzikom manje prolaze nego one sa muzikom Džordža Majkla, Majkla Džeksona i Džeksona Poloka (da, znam da ovaj treći nije pevač, samo mi se tako nastavljao niz).
Gledajući trenutni Bilbordov hot top 10, koji se možda promeni (a možda i ne) dok ovaj tekst stigne kod vas, vidimo da se ističu neka imena koja možda znate, možda ne, ali i pesme koje su vas sigurno omašile ako imate preko 35 godina (i to smo vas častili). Verovatno ste čuli za Kendrika Lamara koji je na prvom mestu trenutno, ili za Drejka sa kojim je ovaj u bifu, ali ako ste zajahali četvrtu deceniju, nemate pojma koje su to pesme Not like us i Euphoria ovog prvog, iliti Family matters ovog drugog. Ili da ne napominjem da nemate pojma ko su Sabrina Carpenter, Metro Boomini ili Tommy Richman, koji su svi regularni izvođači neke popularne muzike koja se trenutno nalazi u top 10 najslušanijih po Bilbordu.
Čini se da posle 33. godine svet pomalo prestaje da se okreće. Ljudi postaju zauzeti nekim svojim problemima i zanimanjima i ne prate novu muziku. I to ne kažem ja ovako laički jer moji ortaci nisu ispratili nove albume Proto tipa i Idema, već to kažu stručnjaci koji prikupljaju podatke za vodeće striming servise, počev od Spotifaja. Zbog svega toga je i nastalo ime taste freeze, koje ide u rečnik zajedno sa ostalim izmišljenim terminima 21. veka koji nekome mogu da objasne mnogo toga, a drugima apsolutno ništa ne znače poput – dad bod, mom jeans, dad rock, itd.
Taste freeze ne znači da ljudi posle tridesete prestaju da slušaju muziku, niti da se automatski prebacuju na radio S1 i sa Hali Gali kompilacije prelaze na best of Valentina. Dešava se da se ljudi ili zaustavljaju u jednoj tački koju su najviše voleli, ili šire u nekim svojim mikrointeresovanjima. Ili ih ne zanima novo, ali će ispratiti sve one uz koje su odrastali, od Blink 182 do Lejdi Gage pre Keane-a.
U jednom od ispitivanja kojim su se bavili „psiholozi” (plaćeni glumci u belim mantilima koji sprovede ankete u kancelarijama Spotifaja) na odraslim Amerikancima svih uzrasta, samo 56% onih starijih od 30 su umeli da prepoznaju na slikama ko je Kanje Vest. I pre nego što pomislite – dobro, možda i rasizam igra tu neku ulogu, 74% iste grupe je prepoznalo ko je Snup Dog, koji dogistajluje još od davne 1992. godine.
Sa druge strane, Spotifaj je utvrdio da mladi roditelji imaju muzički ukus četvorogodišnjaka, tako da imate i taj podatak.
E, sad, postoji jedna osoba koja izgleda da topi te zaleđene ukuse, odnosno jedna izvođačica koju ljudi preko 30 ne samo da prepoznaju, nego znaju i pesmu i dve, a mnogi čak i cele albume. U pitanju je Tejlor Svift. Svifti armija je jaka, to znamo svi, ali Sviftice od 30, 40, 50 godina su veoma jak deo cele priče. One nisu Tejlor Svift slušale celog života, pa da mogu da rastu s njom. Mahom su tek u prethodnih 5 do 7 godina i prvi put čuli (to jest, da se ne lažemo, čule) za nju, ali vremenom se ta veza učvršćivala, i veza odraslih ljudi sa Tejlor Svift je postala jaka kao stena.
Taste Freeze je oduvek postojao, ali ga je današnje vreme iskristalisalo i podvuklio crvenim markerom. Danas smo svi DJ-evi u svojim malim bablovima, pravimo svoje plejliste i delimo ih sa prijateljima koji imaju sličan ukus.
Što se tiče nekog neslužbenog istraživanja koje se dalo sprovesti kod nas, ono je uspelo da skupi samo nekolicinu istih kratkih odgovora – ko, bre, ima vremena da sluša novu muziku!? iz čega proizilazi da, kod običnog čoveka, slušanje nove muzike, traganje za novim izvođačem ili čak žanrom predstavlja određenu vrstu avanturizma (zašto, ko zna). Nešto poput pentranja na Kilamandžaro ili lovljenje zmije Nirdale. Retko ko se odlučuje na avanturizam kad noge bole, a kapitalizam traži od tebe da uzmeš i drugi side job da bi platio račun za struju i ratu za automobil. Doduše, kad vidimo koliko vremena ljudi provode u gužvama u saobraćaju, mogli bi da
preslušaju ceo album KoiKoi-a nekoliko puta, ali opet – lakše je na radiju uploviti u masu bezukusnog EDM-a.
Na kraju, možda kod nas ipak deluje da se ukus nije zaledio u nekoj epohi, nego da je ostao izvan zamrzivča i da se pokvario.
0 Comments