fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Deset hiljada koraka: Kako sam došao i otišao

Luda stvar, ta samoća. Nema joj ravne.
Piše: Filip Grujić

20. October 2021

Nakon petnaest dana provedenih u sarajevskoj samoći (a ima li beznadežnije samoće od sarajevske?), odlučio sam da je vreme da joj upoznam okolinu. Bila mi je potrebna promena. Nešto da se dogodi. Ukucao sam par reči na Guglu. Gde otići na izlet u okolini Sarajeva?

Dobio sam odmah odgovore. Prvi mi se nije svideo, drugi sam zaboravio, treći sam već obišao, tek četvrti me je zainteresovao. Pisalo je – selo Lukomir, poslednje bosansko selo. Nalazi se na nadmorskoj visini od 1495 metara. U uputstvu piše – do sela se može doći iz dva pravca. Jedan je kroz Konjic, a drugi je iz Sarajeva, putem koji vodi preko Babinog dola na Bjelašnici. Vožnja, kažu, traje oko sat i po vremena, a poslednjih dvanaest kilometara predstavlja makadamska cesta koja vodi kroz ogoljene kraške krajolike, a potom kroz pejzaže sa cvetnim livadama.

Setio sam se da sam nekad već čitao o tom selu i da bi zaista bila šteta da ga ne vidim. Bila je sredina maja, što je značilo da je put prohodan, iako su napomenuli da bi svaka kiša mogla da stvori blato na makadamu, a samim tim i problem. Zanimalo me je kako žive ljudi u Lukomiru i šta rade tokom godine, uzevši u obzir da se selo reklamira kao sasvim otrgnuto od telefona i interneta, kao, uostalom, i svake komunikacije sa spoljnim svetom.

Pogledao sam intervju sa meštanima. Jedan kaže ovako: svega nas šestoro ostane tokom zime, da čuva selo (zanimljivo, tokom ratova vojska nije doprla do tamo, verovatno su bili u fazonu da im je to preveliko cimanje), a tokom leta imaju svega jednu zanimaciju. Tokom prepodneva su na jednoj strani ulice, kriju se u hladovini, a kad sunce ode na drugu stranu, tako oni pređu na drugu stranu ulice i opet traže hlad. To je sve, pitali su ga novinari. Tokom leta, da, kaže, naravno, uz uobičajene obaveze – stočarstvo i zemljoradnju. Ali, imao sam i infarkt, pohvalio se meštanin, dva puta tokom zime. Poslali su helikopter po mene. To je već bilo iskustvo, rekao je ponosno meštanin sela Lukomir.

Seo sam u kola, mapa me je upozoravala da put ne traje sat i po, već dva i po sata, ali nadao sam se da je greška u sistemu, računao sam, nemoguće da četrdeset kilometara puta traje dva i po sata. Dok sam točio gorivo, pitao sam radnika da li vredi otići u Lukomir. Pogledao me je. Idu ljudi, rekao mi je. Dobro, pomislio sam, nije nevažna informacija, iako ne otkriva baš previše. Spojio sam laptop sa zvučnikom, pustio sam muziku koju volim. Izlet može da počne.

Nakon četrdeset i pet minuta, popeo sam se na brdo. Iako je bila sredina maja, postalo je hladno. Sneg je prekrio drveće pored puta. Zaobišao sam par kamiona. Napravio sam snimak tokom vožnje. Čujem sad, pevušio sam neku pesmu. Mislio sam, nema još mnogo do Lukomira. Svega dvadeset i pet kilometara. Ali, mapa je uporno govorila da ima još sat i po vožnje do željenog cilja. Sledeće što znam, prošao sam Bjelašnicu i spustio se na makadam. Pomislio sam, baš je dobro ovo. Još malo, pa sam stigao. Ali, ispostavilo se da su to ipak samo radovi.

Nakon par minuta opet se nastavio put, ovog puta po proplancima, a mnogobrojna kola su bila parkirana na ivici puta. Tu je bila jedna česma, a ljudi obučeni u nepromočive jakne i cipele za planinarenje šetali su po brdima, svi u grupicama. Jedan mladi par je puštao zmaja. Prošao sam pored njih i pomislio kako bi bilo dobro da imam nekog da pustimo zmaja u tom trenutku, iako nikad nisam puštao zmaja u životu. Nisam siguran ni da li bih umeo.

Glavni put je nastavljao pravo, očito je išao do nekog normalnog sela; automobili su mahom tamo produžavali. Mene je, ipak, mapa navodila da napravim oštro skretanje udesno. Učinio sam to i odjednom se našao na uskom putu ispod kojeg je provalija. Pogledao sam u nebo, oblaci su se zgušnjavali. Fotografisao sam: put ispred sebe, a u daljini oštri planinski vrhovi prekriveni snegom.

Nastavio sam dalje, došavši tako do nekog sela – ako se par kuća uz put uopšte može nazvati selom – a lokalni džukci su zalajali za kolima. Prošao sam pored dve babe kojima sam mahnuo. Šta one rade? Jedna od njih je na sebi imala dve debele jakne i vunenu kapu. Izgledalo je da će poleteti. Nije baš toliko hladno, pomislio sam. Na kraju sela, konačno, došao sam do račvanja. Put desno vodi već nekud, a levo, gde mi je mapa rekla da skrenem, prerasta u šljunak. Konačno, pomislio sam. Već sam se vozio sat i po vremena.

Uzbuđenje je raslo. Snimio sam snimak. Put ispred sebe, zaista kraški predeo, a moja kola nisu srela druga već četrdeset minuta. Razdragano sam rekao, ne znam već kome, u kameru: Ja tražim selo Lukomir. S leve strane ništa, s desne ništa – sneg – neki šljunak posuti. Kud ću ja, majko moja?

Naravno, učinilo mi se duhovitim da prikažem sebe kao mučenika u potrazi. Nedugo zatim prošao sam kroz prvu baru. Zatim je put počeo da krivuda, a ono što je u početku delovalo kao šljunak, postalo je oštro kamenje. Vozio sam se već dvadeset minuta, a put je postajao sve luđi. U nekom trenutku osetio sam kako mi se guma zalaufala dok sam pokušavao da pređem preko bare. Polako sam već postajao umoran. Sve vreme sam vozio u prvoj brzini, a od neprestanog truckanja, pripalo mi je muka.

Razmišljao sam gde su te proklete cvetne livade. Dobro bi mi došla jedna cvetna livada sad. Ali, umesto toga, kad sam se popeo na vrh proplanka, video sam ovcu. Prvo jednu, a zatim njih trideset. Proizvodile su sasvim čudne zvuke. Znao sam otprilike kako zvuči ovca pojedinačno, ali u grupi zvuče zaista budalasto. Zatim sam u daljini primetio i pastira. Zaustavio sam kola. Udahnuo sam. Fotografisao sam ovce. Toliko su bile daleko da se nisu ni videle. Ko će mi poverovati da umeju tako budalasto da zvuče kad su jedini zvuk koji čuješ? Pastir je hodao iza svih tih ovaca i navodio ih, uz pomoć psa, već nekud. Kako se on pomirio sa samoćom?

Seo sam u kola i nastavio put dalje. Vozio sam se već više od četrdeset minuta po makadamu, a mapa je govorila da za svega četiri kilometra stižem do željenog cilja. A cilj je jasan – videti Lukomir. Ali, zašto?

Počela je da pada kiša. Točkovi su mi se sve češće mučili da prođu krečnjak i blato. Pogledao sam oko sebe. Ne vidim nigde cvetne predele. Ne vidim nigde naznaku sela. Pisalo je da sam tamo za petnaest minuta, posle više od dva sata vožnje. Izašao sam iz kola. Ispišao sam se na
točak. Mogao sam da se ispišam gde sam želeo. Niko ne bi video. Naslonio sam se na kola. Lukomir je, uslovno govoreći, bio iza brda. Gledao sam oko sebe.

Šta ja radim u svom životu?

Postao sam užasno umoran. Nisam više mogao da idem dalje. Pomislio sam da bih mogao da zaplačem. Ali, nisam. Nisam video poentu. Nisam video poentu ni da vidim Lukomir. Seo sam u kola i okrenuo se. Kroz dva sata bio sam u Sarajevu i legao u krevet.

Neko mi je nedostajao, a taj neko nije bio ni u Lukomiru, ni u Sarajevu.

Nije ni bilo važno.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *