fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Deset hiljada koraka: O čemu se piše kad se ne piše o onome o čemu bi trebalo?

Ne postoji važnija priča od one o kojoj ne znam šta bih ispričao; i što je još važnije - ne znam kako bih ispričao
Piše: Filip Grujić

16. May 2023

Hercog je hodao od Nemačke do Pariza da odloži smrt Lote Ajzner, glumice za koju je smatrao da ne sme da ode. I uspeo je u tome. Naravno, na neko vreme. Tačnije, na deset godina, kad se i ona sama umorila od života i pitala Hercoga da li joj sad daje odobrenje da umre. Dogovorili su se da je to sad u redu. Na tom putu, pisao je dosta o predelima koje obilazi, o bolu u nozi koji oseća, o straćarama u kojima spava. Pisao je o jednom divnom napadu smeha usled izgladnelosti i pomalo o Francuskoj i pomalo o Nemačkoj. Pisao je, većinski, o svemu, samo ne o Loti. I to je bilo dovoljno. Hodao je za nju, nije pisao o njoj.

O čemu sve može da se piše, a da se ne piše o onome što se događa oko nas?

Šta bi danas bilo to hodanje?

Ne postoji važnija priča od one o kojoj ne znam šta bih ispričao. I što je još važnije, ne znam kako bih ispričao.

Hercog je hodao, da bi sprečio smrt. To je jasno. Cilj postoji, ka cilju se krećeš. To nije računica, niti zadatak koji se izvrši u kancelariji. To je vera, u nešto više. U neku pravičnost, požrtvovanost, vera da je nešto, ipak, bitno. I da nešto, ipak, postoji.

Moja majka hoda, ne toliko dugo, ali podjednako uporno. Svaki dan, već godinama. Svaki dan, ista tura po Keju. Isti predeo. Isti ljudi koje sreće. Još jedan korak, još jedan dan. Sve dok ne nastrada kuk. Sve dok koščice ne kažu: dosta. Sve dok je potrebno.

Tokom hodanja postoji trenutak kada misliš da ne možeš više, kada put ispred deluje nepregledno dug, kada nije više ni pitanje dosade, već pitanje smisla. Dokle? I još važnije, zašto? Pitao sam je upravo to, pokušavajući da je ispratim u šetnji tokom jednog dolaska u Novi Sad. A ona mi je odgovorila: hajde da stignemo prvo do mosta. Pa kad stignemo do mosta, tu je već mornarica. Pa košarkaški tereni. Iza terena, kanal. Onda možemo da gledamo u kanal. I onda nazad, ka poznatom. Odjednom, videćeš, postaće lako. I postaće lepo. Kao da si nešto uradio.

O čemu se još piše kad se ne piše o onome o čemu bi trebalo?

Možda o umoru. On je stvaran. Kao što je i bol stvarna, kao što je i ćutanje stvarno. Kao što je i potreba da se usred svađe nasmejemo, da olakšamo stvar. Da nastavimo dalje. Da se ljubimo. Kao što je i potreba da spavamo.

Kao što je i potreba da se ono nepojmljivo nekako objasni. Da mu se da ime. Da mu se da značenje. Da mu se pripiše logika. Da mu se da broj.

Hercog je hodao, da bi sprečio smrt.

Ja ne mogu da smislim šta da radim da bih sprečio svoju misao, a ne smrt.

A misao uvek odluta, uprkos svemu. Na sitnice, na detalje. Na Wolt dostavljača, koji biciklom prolazi kroz gužvu na Cvetnom trgu. Neko je gladan. Neko čeka dostavu. Neko tu dostavu mora da isporuči, u preporučenom vremenu. Na novinarku koja izveštava ispred zapaljenih sveća i snimatelja koji hvata najbolji kadar. Na umorne prodavce u Maxi-ju iznad, zato što je gužva, a nije im još ni blizu kraj smene. Na dvojicu kupaca, koji tiho pozdravljaju jedan drugog, spuštenih pogleda, a vidi se da im je drago što su se sreli i da bi voleli da kažu nešto više. Na dve žene koje plaču, dok sede na klupi i gledaju u okupljene ljude, ali komentarišu plavu bluzu, zato što su se, u želji da se uteše, zagrlile i jedna od njih je primetila baš prijatan materijal. Na decu koja ne razumeju i smeju se, i onu malo stariju, koja razumeju ponešto, ali ne mogu i ne treba da obuzdaju svoje godine.

Na psa, koji bi samo da se okupa u fontani pored zapaljenih sveća, a vlasnik ne zna kako da ga smiri.

I misao odluta na pitanje: gde ćemo posle? Šta imaš sutra od obaveza? I tražimo parking i penjemo se uz stepenice i otključavamo vrata i gasimo svetlo. I opet, glasno se smejemo kad se neko oklizne i padne, zato što promeni položaj tela, zato što telo tako ne treba da izgleda. Zato što nije prirodno.

Kao što nije prirodno zanemariti život. I kao što, nekad, nije prirodno znati šta da se kaže. Osim da se priča o onome što je oko nas. Klupa, kiša, drvo, proleće, tu je. Kad ne može da se pojmi, kad ne može da se priča, kad ne može da se razume – polako, tu je most, mornarica, košarkaški tereni, kanal, idemo, korak po korak. Nazad, na ono što je poznato. I onda, ka onom što je poznato.

I stalno pitanje – zašto ne mislim o onome o čemu treba da mislim? Pa onda mislim, ali ne znam o čemu. I ne znam kako. Samo znam, tu je nešto, nešto teško i nešto neobjašnjivo.

Nešto što menja svest. I samo želim nekako da razumem. Ali ne znam ni kako, ni šta. Sva ta dečja pitanja. Razumeti, objasniti, očovečiti; ništa uzaludnije.

Hercog je umeo da hoda, ali je umeo i da stane. Umeo je da opiše šumu. Umeo je da opiše brvnaru. Umeo je da opiše noć. Umeo je da opiše strah, a da ne piše o strahu.

Za to je potrebno vreme. I za to je potrebna hrabrost. I potrebno je da znamo šta želimo.

Ne tražim čudo. Ne tražim da poletim, niti da porastem, niti da drvo progovori. Ne želim čak ni da pobedim vreme. Da mu priđem s leđa, da ga krvnički porazim. Ne znam ni kako bih to uradio.

Želim samo, ako smo pet minuta zajedno, da smo pet minuta zajedno. Ne da čekam da prođe pet minuta, samo da bih rekao kako je brzo prošlo. Pa da čekam drugih pet da dođe. Želim tih pet, celovitih. Gutljaj po gutljaj. Da zapamtim.

Želim da, dok pričam sa bratom, ne zveram okolo, razmišljajući gde ću posle. Da naučim da nazovem oca i majku i kažem im da sam ih nazvao jer mislim na njih. To nisam niti jednom u životu uradio.

Želim da hodamo, polako, dugo i stalno. I ako ne možemo da pričamo o onome o čemu bi trebalo da pričamo, hajde da pokušamo, tiho, reč po reč, od Hercoga do Lote, od dostavljača hrane do psa koji bi da se bućne, od tebe do mene. Doći ćemo do poente. Doći ćemo do onoga o čemu, ne da želimo da pričamo, već moramo da pričamo. Ali, za početak, dovoljno je i da zamuckujemo. Da pokušavamo.

I zato, prvo tražim malo, neprimetno čudo. Da ponekad, nešto bude dovoljno. Da nešto znači.

A ako se to ostvari, lako ću posle znati o čemu da pišem i još lakše ću porasti do metar devedeset i poleteti još više, iznad toga.

Ovo je, ipak, mnogo teže.

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Želje

Skrinšot: Želje

U susret šestom rođendanu Oblakodera, zajedno zamišljamo rođendanske želje i osvrćemo se na prethodnu godinu!

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *