Na kraju Simine ulice u Beogradu na fasadi zgrade stoji tabla sa objašnjenjem ko je bio Sima. Piše da je Sima Nešić rođen u Beogradu 1831. godine, bio je prevodilac u srpskoj policiji i poginuo je za vreme sukoba sa Turcima, na Čukur česmi 3. juna 1862. godine. Pomenuo sam Jovani da je prilično čudno da, po opisu, ne toliko značajna osoba, dobije toliku ulicu u samom centru grada.
Kad se ide ka Narodnom pozorištu, u istoj ulici, nalazi se berberaj Tanko. Pre svakog šišanja, udahnem duboko i poželim da što pre prođe. Ne prija mi ona traka koju mi stave oko vrata, pomislim kako ću se ugušiti, preživim tri blaga panična napada, bude mi pretoplo pod crnom keceljom, a koža mi se uvek upali nakon što završimo. Ali, tamo sam pronašao zanimaciju koja mi skrene misli s mojih muka. Ispred berberske fotelje stoji metalno postolje za noge, odnosno, kako vidim da reklamiraju preko raznih online portala, odmarač nogu. U pitanju je lep, metalni odmarač nogu koji može da se blago pomera napred – nazad. Dovoljno da me zabavi na par sekundi i dovoljno da se setim jedne šivaće mašine koju je Slaviša kupio pre nekoliko godina. Nabavio ju je od jednog sredovečnog muškarca iz Mirijeva, a imao je ideju da spoji dve šivaće mašine u jedan lep sto. Pri preuzimanju, raspitao se kod čoveka o razlozima prodaje, a muškarac mu je odgovorio da mu je otac nedavno umro i da više nema razloga da skladišti šivaće mašine. Slavišu je to zainteresovalo, upitao ga je da li mu je otac, kojim slučajem, bio šnajder, ali dobio je odričan odgovor. Lekar mu je, pred smrt, preporučio da drži noge na donjem delu šivaće mašine, koji je veoma nalik pomenutom postolju za noge. Takođe, može da se blago pomera napred – nazad, tako da je lekar uvideo da mu to može biti korisno za cirkulaciju nogu, kad već ne može više da hoda. Singerica je odslužila svoje, oca su sahranili, a mašina je postala prepoznatljivi deo enterijera u stanu Grujić.
Kad se priča o cirkulaciji nogu, nemoguće je zaboraviti otečena stopala mog pokojnog dede. Nije bilo bitno koje je doba godine, da li je leto ili zima, deda Slavko ništa drugo nije mogao da obuje osim svojih baštenskih papuča, popularnih kroksica sa pijace. Stopala su mu bila modra, uvek prepuna vode, kao da će da puknu svakog trenutka. Tokom noći zaspi u fotelji, a ujutru mu papuče budu toliko natopljene vodom, da se sve prelije na parket. Pred smrt mu je Rada svakog jutra praznila kroksice, da se ne oklizne.
Nedavno sam dobio jedno od mogućih objašnjenja Slavkovih problema s nogama. Slaviša mi je rekao da mora da vidi kako najbolje da sačuva sve očeve značke. Osim ordenja iz rata, Slavko ima punu kutiju znački dobijenih nakon 45. godine. Zaradio ih je gradeći pruge po celoj bivšoj Jugoslaviji. Nije bilo radne akcije, a da nije preneo makar kilometar pruge. Tad je i počeo da ima problema sa nogama, već kao mlad čovek.
Šišanje je prošlo, a da nisam ni osetio. Izašao sam u Siminu ulicu, znajući da imam celu priču u glavi – priču o mom dedi i prugama koje je gradio, za pokolenja koja nikad nisu mogla da ih koriste.
0 Comments