30.8.
Kraj je puta. Poslednji dan snimanja. Stigli smo jugom u Los Anđeles iz Njujorka, nakon četrdeset pet dana putovanja, preko deset hiljada pređenih kilometara i provozane dvadeset tri savezne države. Mišići su se opustili, polako mi oči lutaju, levo-desno, tamo gde treba i gde ne treba, polako gubim fokus. Prošla je ponoć, ludak Gejb u kući pored naše neprestano hoda okolo i blesavo se osmehuje, u nadi da će neko obratiti pažnju na njega. Vlasnik apartmana, smušeni Japanac, preporučio nam je da ne pričamo sa Gejbom. Kad smo ga pitali da li je opasan, skrenuo je pogled. Rekao sam Ivani da pretpostavljam da bi neko ostavio lošu ocenu apartmanu da je Gejb osvedočeni manijak. Ras i Karlos spavaju, Aleksa prebacuje materijal u gaćama, Ivana već danima ne uspeva da se odmori. Smejemo se glasno, suviše glasno da bismo delovali srećno i grozno vičemo na nežive objekte. Živci su nam napeti.
Dugo smo već zajedno. Kao da niti jedan drugi život pored ne postoji. Ne mislim na povratak i ne mislim na Srbiju. Ne mislim na posao, niti mislim šta posle. Možda samo nemam snage za to sad.
31.8.
Danas sam se sudario sa policijskim automobilom, onim crno-belim, onim koje tako dobro znamo iz filmova i igrica. Pokušali smo da se mimoiđemo na uskom prolazu, ja sam išao u rikverc i zadnji branik policijskog vozila na kojem piše LOS ANGELES POLICE i prednji branik juga, na kojem ništa ne piše, jednostavno su se sudarili. Gledao sam kako se pali blaga rotacija na zadnjem staklu i kako dva ćelava meksikanca u policijskim uniformama izlaze iz kola i pričaju na voki-toki.
Pogledao sam oko sebe. Ivana je sedela pored, podjednako zabezeknuta kao i ja.
Jedino što sam u tom trenutku pomislio je da li postoji šansa da je ovo prvi sudar juga i losanđeleske policije na prilazu kanalu. Izašao sam iz kola i proverio da li je nešto otpalo. Ispostavilo se da nam je otpao prednji branik, ali on je svakako već bio blago načet u Santa Feu, kad me je Ras zakačio prikolicom. Došla su još četiri policijska vozila da urade uviđaj. Pokušao sam da zapamtim sve. Policajca koji je previše namazao kremu za sunčanje na lice i sad su mu ostali blago pobeljeni obrazi. Nisam mogao da ga shvatam ozbiljno dok mi je uzimao izjavu, sve vreme sam želeo da mu razmažem tu kremu, da ne ide tako budalasto po gradu. Drugi je imao duge, ali retke brkove. Treći je imao naboranu glavu. Stajao sam između njih i bio srećan što mi se pružila prilika da se sudarim sa policijskim vozilom. Policajac retkih brkova je završio izveštaj i pitao nas je da li smo iz kraja. Rekli smo mu da nismo, samo obilazimo lokacije za snimanje. Upozorio nas je da se ne vraćamo tu. Događaju se ubistva jednom u dve nedelje. Mislio sam da će me to vratiti u realnost, ali nije. Nekako sam to i očekivao.
Foto: Ivana Finci
1.9.
Ispostavilo se da to što mislim da je kraj, nikad nije kraj. I kada mislim da ću nešto da osetim, ne osetim ništa. Sve sam prešao u glavi. Šta ću da radim kad vidim okean. Kako ću da točim gorivo u pustinji. Kako ću da jašem konja u Teksasu. Kako ću da menjam gumu na kolima u Arizoni. Kako će da bude veličanstven Monument Valley. I onda to sve bude tako. I brda postoje i postoji crveni pesak, i konji i kauboji i velika zelena prostranstva i pukne guma, i vidim okean i sve na svetu. Sve je tu i sve postoji.
Jedino, kad se to sve dogodi, ne znam šta da radim s tim.
I tek kad ispričam, postane mi jasno. Makar toliko da poželim sve opet.
Stigli smo u Los Anđeles. Gejb je konačno prestao da peva.
Vreme je za odmor.
0 Comments