Nakon preturenih pet meseci 2023. godine, i nešto kusura pride, odgovorno tvrdim da na jezicima bivših jugoslovenskih naroda i narodnosti nije objavljeno bolje dugosvirajuće delo od albuma Nikogash pak, Makedonaca Funk Shui. Dovoljno pop i prijemčivo da može i kakav putnik namernik da se zakači za pevljiv refren i zapeva, dovoljno eksperimenata i interesantnih zamisli da se za ovaj album zakači i kakav umišljeni tip koji misli da zna šta je dobra muzika, poput mene.
Razgovarajući sa momcima, stekao sam utisak da nisu svesni bombe koju poseduju u svojim rukama. Što je i dobro, jer znači da su opušteni i da se ne opterećuju glumatanjem muzičke industrije i bivanjem zvezde. Ima vremena za to.
Dok razmišljam koliko daleko mogu da dobace, prvo mi na pamet padaju dve stvari koje mogu da budu stranputica i otežavajuća okolnost. Prvo je jezik na kom pevaju, koji svi razumemo i niko ga zaista ne razume. Međutim, pulsiranje ritma, energija i vibracija su nešto potpuno univerzalno.
Luka, vokal benda, smatra da je nebitno na kom jeziku govore i pevaju, niti da li ih neko razume. Zezaju se kako u bendu često jedni druge ne razumeju dok pričaju.
„Često mi traže ljudi da im prevedem tekstove, ali ne vidim neku veliku važnost toga da svi razumeju svaku reč. Evo, Mihaila (basistu) ne razumeju ni u Makedoniji kad priča“, kroz šalu kaže Luka i samim tim namešta ton celog razgovora, dok je Dragi, gitarista benda, nastavio:
„Lukini tekstovi su ponekad teški i za Makedonce da ih razumeju, tako da jezik uopšte na kraju i ne igra bitnu ulogu u onome što mi radimo.“
Druga stvar koja može da im bude klip u točkovima je ime. Meni, kao čoveku koji obožava dad joke i puns fore, ime je prvo i privuklo pažnju. Ali opet – u imenu im se nalazi i muzički žanr a, verovali ili ne, postoje neki (čudni) ljudi koji ne vole fank. Neki će čak reći da je funk, kao i surf ili ska, samo jedna te ista pesma. Postavlja se pitanje da li su sebi time zatvorili vrata? Mihail se seća da je to ime još iz vremena kad su bili tinejdžeri i tad im je to zvučalo kako treba. Luka, kao tvorac kovanice Funk Shui, više i ne zna šta znači to ime.
„Trudimo se da napravimo neku ličnost ispred tog imena. Želimo da ono bude sveobjašnjavajuće i da stoji samostalno. Na kraju, nije nam mnogo ni bitno šta piše“, ispričao je pevač, na šta se gitarista benda nadovezao.
„Ista stvar je vezana za sve velike svetske bendove. Mnogi danas pitaju i Foo Fighters ili Red Hot Chili Peppers šta im znači ime ili šta im je to trebalo. Sa druge strane, Funk može da ima više značenja, ne mora da bude muzički žanr“.
I da, ovo što oni sviraju realno je samo funk u tragovima. Kao osnova iz koje se nadograđuju, pa nekad zaliče na Darkwood Dub, a nekad na Faith No More, pritom uopšte ne imitirajući nikoga, već samo stvarajući muziku prepunu inspiracije i pozitive. Pitao sam ih kako bi onda sebe opisali, a da ne koriste žanrove ili odrednice.
„Hvala bogu, živimo u moderno vreme, postoji Youtube i Spotify, možemo uvek da vam pustimo i da čujete. Ne moramo da pričamo i pišemo o tome. To je posao za novinare i kritičare, da pišu o odrednicama i žanrovima. Mi samo sviramo. Zvučimo ‘ubavo’, eto tako zvučimo.“
Bend postoji već desetak godina. Ipak, ja sam čuo za njih tek relativno skoro. Malo pre korone. Ili to više i nije tako skoro. Zavisi kako računate vreme i koliko vam brzo prolazi. Kako god, album je ipak nastajao gotovo četiri godine. Mihail nam je otkrio zašto.
„Malo pre korone smo izbacili prvo EP, a onda i pesmu Krik, koja nam se baš dopala, pa smo poželeli da bude i deo albuma. Kad je krenula korona, imali smo dovoljno vremena za sebe, da snimimo razne verzije pesama i da ih ispeglamo u studiju, nakon toga su i svirke odvukle dosta vremena. Imali smo i promene postave, što su sve prirodne stvari, tako da je sve na kraju miks internog i okoline, kao i situacija u celom svetu“.
Prvi pogled na sjajan omot, koji je dizajnirao Mihail, priziva na sećanje i neka stara vremena, (jugo)nostalgiju i crvene kioske kao jedan od bitnih segmenata ondašnjeg života. Sama takva trafika na slici štrči u pustinji poput kakve oaze, i samim tim je komplementarna sa njihovom muzikom, ako želimo tako da posmatramo.
„Ne bih rekao da je samo nostalgija“, priča nam Luka, „već da je na neki način future nostalgia. Mihail je sjajan dizajner i našao je inspiraciju kako u svakodnevnom životu Skoplja, tako i u onome što je nekad bilo. Mi smo veliki fanovi brutalizma. Inspiriše nas i kultura, njeno nasledstvo, ali i ono što nastaje iz svega toga. Brutalizam je verovatno najbliže što smo prišli Star Wars estetici na ovom svetu“.
U blizini njihovog studija postoji jedna takva trafika, očigledno sakrivena od nadolazećih modernih dana, koja, ma koliko je jede zub vremena, ipak nosi sa sobom bezvremensku notu i vrlinu. Pričaju o trafici, a realno to možemo da povežemo sa njihovom muzikom kao takvom.
S obzirom na to da sam album slušao kroz singlove jako dugo, ni sam ne znam koliko sad već hitova Nikogash Pak krije u sebi. Neke pesme zvuče baš ozbiljno i mudro, neke rasterećujuće i zabavno. Jedna od tih ozbiljnih je „Ne vreme“, koja već sjajnim pulsiranjem basa diktira tempo koji podseća na neku oluju koja se polako valja iz daljine, i koja će se raširiti u pljusak preko svih nas u vidu glasa Vere Ljubojne, kao i pratećih etno vokala. Ako treba jednu pesmu da izdvojim, to bi bilo ovo malo remek-delo. Ali i ona je samo uvod ili interlud, koji dobija svoj epitaf u seledećoj stvari, u vidu pesme Krug. Iz dva dela su i pesme Nebo i Veter. Međutim, kako su mi rekli, nisu pravili album tako da na umu imaju jednu pesmu koja je bila centralna. Pa tako nit je Ne vreme, nit je naslovna, Nikogash Pak, centralna.
„Pesma Nikogash Pak je trebalo prvo da se zove Fatima. Inspirisana je prvo pesmom od elektronskog muzičara pod imenom Fatima Yamahe, Whats a girl to do. Poznavali smo i jednu Fatimu, koju smo mnogo voleli, i za koju mislimo da je prekrasna i velika žena. I to je onda bio prvenstveno i naziv albuma. Ipak smo na kraju sve promenili, jer smo smatrali da je možda previše lično, intimno i neadekvatno“.
Momci su spremni da preskoče taj džinovski korak i da probaju i na Zapadu. Već su bili, svirali, a pesma Rodenden na engleskom je taj nagoveštaj da će probati da se približe tamošnjoj publici. Luka za sebe kaže da je poliglota, da zna nekoliko jezika i da ga raduje pevanje na više jezika.
„Meni je sve to prirodno. Volim jezike i volim narode, voleo bih da zapevam i na grčkom, i na francuskom, na nemačkom. Za to živimo, za ta poznanstva i deljenja kulture između naroda. Samo tako svet i može da se razvija. Putem komunikacije.
A na pitanje kako ih je prihvatio taj svet dobio sam odgovor…
„Loše!!! Ne vole nas (smeh). Šalim se. Zainteresovani su, iako ništa ne razumeju. Mislim, kao i u Srbiji (smeh). Imamo bezbroj tih nekih situacija sa svirki na zapadu. U Liverpulu su nas dvojica gledali iz bekstejdža, potpuno razvaljeni od kojekakvih supstanci, obučeni u irske tradicionalne nošnje i tokom celog našeg nastupa stajali su nepomični, široko otvorenih očiju, zabezeknuti time šta se dešava ispred njih. Tako da ima svakavih reakcija“ priča mi Luka imitirajući dvojicu „raspoloženih“ momaka, a Mihail je nastavio sa:
„Energija i muzika je univerzalna. Luka sve to uspešno hendla dok je na bini. Drago mi je ako ne razumete, a opet volite i pevate, jer primate energiju. Za ovih nekoliko godina smo naleteli na mnogo zanimljivih ljudi. Na primer, u Berlinu smo naleteli na tipa koji uči makedonski jezik, a nema nikakve dodirne tačke sa Makedonijom. Zna sve naše pesme.“
Ipak, Luka je poentirao na kraju o muzici, energiji i prihvatanju publike sa pravim lakmus papirom za shvatanje šta je hit.
„Ako pustiš muziku deci, i ako oni reaguju pozitivno, da skaču, da se valjaju po podu i da se smeju, to znači da si uradio sve što treba i da je muzika univerzalna. To su naši glavni kritičari.“
A da se vratimo malo na Balkan, kao i na njihovu lokalnu situaciju. Kako i sami kažu, na tamošnjoj sceni su, kako obično biva sa mladim bendovima koji jure uspeh – najveće su nade, ali i niko ih ne podnosi. Kako je to Bregović definisao pre skoro pedeset godina – da te mrze, a da ti se dive. I zaista, Funk Shui, kao i Svemirko u Hrvatskoj, ili Buč Kesidi kod nas, imaju taj isti vajb. Ne toliko muzički i žanrovski, koliko po sličnim interesovanjima i željama da preskoče taj važan stepenik i uđu u višu ligu izvođača, ali i da ne izgube alternativni kredibilitet. I Funk Shui vide sebe u poređenju sa Bučevima.
„Mislim da je naša pozicija u Makedoniji slična kao pozicija Buč Kesidija u Srbiji. Dobro, nismo toliko lepi, ali ja bih hteo da budem kao Luka nekad u životu. Mada nemam taj smisao za humor“, kroz smeh priča Luka.
Za kraj se postavlja ono pitanje – šta dalje? Trebalo je da momci sviraju u maju u Beogradu, ali je sve pomereno na jesen. Taman imaju vremena da se navežbaju za ovdašnju publiku. Još, kako kažu, rade na novim pesmama, ali polako, da ne bi pregoreli i da izvor ne bi presušio.
Deluje da će sa ovog izvora veselih Makedonaca teći i teći dosta vode u narednim godinama. Na nama je samo da se zaletimo, skočimo naglavačke i uronimo.
Fotografije: Stefan Trpeski
0 Comments