Emilija Beguš osnovala je keramički Studio Cvat. U njemu, osim prodaje proizvoda, obučava polaznike grnčarskim zanatom. Za ovaj poziv se opredelila jer se osetila pogođenom novinskim intervjuom svog dede, koji je rekao da nema nikog ko bi nastavio ovaj zanat. Tada je upisala Fakultet primenjenih umetnosti – smer keramika i onda počinje njena avantura. Najviše je fasciniraju svakodnevni rituali koje imamo. Svojim komadima želi da to vreme učini posebnim i značajnim.
Emilija Beguš
Kako je nastao tvoj brend – koji je bio prelomni momenat kada si se odlučila da započneš svoj biznis?
U svom ateljeu sam radila nepune dve godine, završavala master, razmišljala svakog dana šta ću tačno da pravim i kako ću se predstaviti publici. Imala sam motivaciju i želju da započnem rad u svojoj struci. Isprva je to bilo pod mojim imenom i prezimenom, dok nisam osnovala firmu i dala joj konkretan naziv – Studio Cvat. Htela sam da započnem nešto što nije zamišljeno kao standardni brend nekih mojih proizvoda. Studio je za mene mesto gde se, osim što stvaram, bavim podučavanjem i širenjem znanja i svesti o keramici, ali i o umetničkom radu generalno. Tako u Studiju možete kupiti keramiku, ali i zakazati svoj čas keramike. Nema nekog prelomnog momenta, ne zanima me status samostalnog umetnika trenutno i članstvo u udruženjima. Osnivanje firme i studija je više praktičan poslovni potez i to gledam kroz taj objektiv. Svoj biznis smatram tek načetim i još uvek ga razvijam.
Da li se tvoj rad po nečemu posebno ističe?
Na svoj način i po svom senzibilitetu trudim se da unesem nešto novo i zanimljivo, bilo da su u pitanju drugačije forme, materijal, kolorit. Naravno, u mom radu ima i klasičnih upotrebnih komada koji se dobro prodaju i njih često i rado pravim, jer omogućavaju eksperimentisanje na poljima koja me zanimaju.
Čime se baviš u svakodnevnom životu – koja je tvoja profesija?
Svakodnevno se bavim poslom za koji sam se školovala – primenjeni sam umetnik keramike. Svojom profesijom smatram i stvaranje upotrebne i umetničke keramike, ali i rad sa ljudima na kursevima keramike koje držim svakog meseca već godinu dana. Nastavila sam da se bavim porodičnim zanatom i podigla to na viši nivo – pradeka je bio grnčar, deka se i dalje time bavi, a ja nastavljam porodičnu tradiciju dugu već 80 godina.
Reci nam nešto više o toj tradiciji.
Svoj prvi susret sa grnčarskim zanatom imala sam u svojoj kući i radionici mog deke. Svakog dana sam prolazila pored radionice, i kroz samu radnju sa svim proizvodima. Od malena mi je to bilo u vidokrugu i to sam gledala kao jednu uobičajenu stvar, iako sam kasnije kroz učenje shvatala kompleksnost i da je to jedan od najzanimljivijih zanata. Mislim da sam dugo nesvesno upijala svašta vezano za zanat, pa i samu ljubav i posvećenost tome, pre nego što sam zaista počela to i da učim, što se desilo tek kad sam napunila 20 godina. Možda nikada ne bih ni počela, da se nisam našla uvređenom novinskim člankom, gde moj deka daje intervju i kaže kako njegovi unuci – a ima ih tri, rade drugačije poslove i da nema naslednika. U tom momentu sam studirala nešto drugo, pročitala novine, spakovala se i otišla kući i rekla – ja ću da nasledim tvoj zanat. Moj prvi učitelj je i bio moj deka, koji je zanat nasledio od svog oca, odnosno mog pradede. Moj pradeda je prvi koji se ovim zanatom u porodici bavio, a naučio ga je tako što je u svom selu menjao džakove žitarica za šegrtovanje i učenje.
Zanat sam od deke učila par meseci, pre nego što sam odlučila da se pripremam za Fakultet primenjenih umetnosti i odsek keramike, koji sam i završila. I danas u našoj porodičnoj kući gde sam odrasla postoji zidana peć za keramiku, radionica i radnja.
Da li misliš da može da se živi od „kreativnosti“?
Verujem da se može živeti od kreativnosti i imamo dosta primera za to. Moja profesija konkretno ima prednost jer smo u prilici da obučavamo i radimo sa ljudima koje keramika zanima kao hobi i relaksacija. Preko kurseva upoznala sam ljude koji su postali i moje mušterije kasnije ili me preporučili za neke poslove. U poziciji sam da mogu samo ovime da se bavim i radim na tome da tako bude i ubuduće!
Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?
Prednost je naravno uvek sloboda i fleksibilnost u radu i organizovanju svog vremena, što meni lično najviše znači. Mislim da je nedostatak kreativnog preduzetništva vreme koje je neophodno da se dođe do kupaca tih proizvoda i radova koje stvaramo. Zato mislim da je rešenje da se širi znanje i informacije o umetničkim i ručnim radovima, njihovoj vrednosti i značaju podrške za sve nas koji smo u ovom poslu, ali i kvalitetu koji kupci dobijaju.
O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš?
Trenutno sam u radu fokusirana na upotrebne predmete, i kako spakovati u njih malo umetničko delo i podeliti sa ljudima lepotu neke forme koju svakodnevno koristimo. To je ono što me fascinira, svakodnevni rituali koje imamo – kao što je kafa. Svojim komadima želim da to vreme učinim posebnim i značajnim. Ja to vidim kao borbu protiv brzine koja nam je nametnuta i brigu o malim, sporim momentima koje provodimo sa sobom. Pritom, keramika je cela u procesima i nema ničeg na brzinu.
Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?
Nemam status samostalnog umetnika, svoju firmu i troškove održavam sama svojim radom, tako što kad je neophodno zakažem radionicu više, prihvatim porudžbinu više, uradim, i preskočim stepenike do slobodnog vremena, kada radim na nečemu što stvarno želim.
Koja muzika se čuje dok stvaraš?
U ateljeu je bitno da uvek nešto svira, nekad je radio sa stranom muzikom osamdesetih, to mi ne odvlači pažnju, ali uglavnom imam običaj da slušam cele albume. Najčešće Peppersi, Florence, Thievery Corporation i Steven Wilson.
Koji momenat najviše voliš dok stvaraš?
Najviše uživam dok još nisam počela da radim (smeh) i tek se pripremam, istražujem, crtam, razmišljam.
Odakle dobijaš inspiraciju za svoje proizvode?
Inspiraciju mogu nađem u bilo čemu, ako me to dotakne na neki način. Film, cvet, knjiga, školjka, pesma, parfem.
Gde nastaju tvoji radovi?
Svi moji radovi nastaju u mom ateljeu na adresi Gajeva 6, Zvezdara, gde svako može da svrati i zaviri i vidi šta se stvara.
Bez čega ne započinješ i ne završavaš dan?
Dan se ne počinje bez dva dupla espresa. Dan završavam čitanjem ili zapisivanjem ideja.
Gde možemo da te sretnemo u gradu?
Preko dana me uvek možete naći u ateljeu, popodneva provodim u dečijim parkovima sa ćerkom, bioskopu ili šetnji po kraju. Preporučujem pijacu (uvek!), cvećare (obožavam), knjižare, Narodni muzej i Kosančićev venac.
Preporuči jednog umetnika za koga misliš da treba da znamo!
Preporučujem umetnicu drugačije vrste. Plodovi njenog rada su umni i duhovni i ona nam je već dobro znana – pesnikinja Valentina Baktijarević.
Koji savet bi dala nekome ko započinje svoj „biznis“?
Da se okruži ljudima koji već imaju biznis.
Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net.
Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju.
Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.
0 Comments