Tekst nastao u saradnji sa Belgrade Creative Network
U Srbiji postoji veliki broj umetnika i proizvođača koji se bave najrazličitijom vrstom stvaralaštva, ali često ostaju daleko od medijske pažnje koju zaslužuju. U pitanju su mali proizvođači koji prave autentične autorske radove – od grafika, preko odevnih predmeta do keramike. Kako bismo ispravili nepravdu, u saradnji sa Belgrade Creative Network-om pokrenuli smo serijal Iz ateljea u okviru koga vam predstavljamo lokalne proizvođače i umetnike i njihove proizvode i radove. Prvi atelje u koji smo zavirili je umetnice Nataše Bojanić, koja se bavi keramikom i koji se nalazi u Zemunu.
Nataša Bojanić je umetnica koja je diplomirala i masterirala na odseku keramika, na Fakultetu primenjenih umetnosti, a trenutno je i članica ULUPUDS-a. Pored rada u svom Studiju, radi i kao radni terapeut keramike u Bolnici za mentalne i psihijatrijske bolesti „Laza Lazarević “ Padinska Skela. Kaže da je najviše motiviše sećanje na početak kada sedi u ateljeu i radi, nikoga ne zna i niko nju ne zna. Smatra da je interent u velikoj meri doprineo vidljivosti različitih grana umetnosti, pa i same keramike, ali da je ipak u Srbiji još uvek nedovoljno cene. Uživa u svim stvarima koje pravi, a pogotovu kada su upitanju skulpture, ali i različiti upotrebni predmeti. Posetili smo njen atelej u Zemunu, a Nataša nam je tom prilikom otkrila šta voli da sluša dok radi, šta je najviše motiviše
Nataša Bojanić
Tvoj studio se nalazi u Zemunu, da li ovaj deo grada inspiriše tvoj rad?
Nataša Bojanić: Mislim da zato i obožavam Zemun. Dovoljno je da odem na Dunav, zagledam se u vetar i vodu, u narandžasto nebo ili jako mračno i oblačno… Nahranim ptice i dišem. Ili se prošetam do Gardoša kaldrmom, između prelepih kuća i ušuškanih dvorišta. Zavirujem u kvake i drvena vrata. Javim se komšijama usput. To je sasvim dovoljno da se u atelje vratim sveža za rad.
Kako je počela tvoja priča – koji je bio prelomni momenat kada si odlučila da započneš svoj biznis?
Nekako mislim da je prelomni momenat našao mene. Sedela sam danima i noćima u ateljeu. Nisam pojma imala o biznisu. Samo sam imala ludačku motivaciju da radom mogu sve. I to mi je upalilo. Kada sam došla u školu za keramiku, nekako sam bila sigurna da je to već moj zivot.
Čija motivacija ti je pomogla da pokreneš i razviješ svoj studio?
Nisam sigurna da je neko uticao na to, uvek sam sanjala o boljim uslovima za rad. Jako je teško išlo. Sve je išlo malo po malo. Imala sam popriličnu podršku mojih profesora. Možda su i ateljei keramičara u svetu uticali, oni imaju znatno bolje uslove od nas. Pa sam se nekako zapitala: Zašto ja ovako ne bih živela? Mada, nekada je bio dovoljan jedan sto i stolica da se čuda naprave, tako sam počela.
Da li smatraš da danas ima više prostora za primenjene umetnosti?
Definitivno da. Internet je poprilično doprineo vidljivosti naših radova. Kada sam počinjala nije baš ovako bilo. Sto se tiče moje struke, trenutno je postala hit u svetu, ali u Srbiji manje ljudi ceni keramiku kao granu umetnosti. Nadam se da doprinosim bar malo razumevanju i približavanju naše struke ljudima. Moj studio je otvorenog tipa i dosta ljudi uđe i prvi put se upozna sa procesom rada. To me raduje!
Šta misliš da su prednosti, a šta mane kreativnog preduzetništva u Beogradu?
Moja mišljenja se poprilično razlikuju od mišljenja nekih mojih kolega. Mislim da umetnik ne bi trebalo da ima određeni naziv brenda ukoliko se bavi umetničkim radom i izložbama. Za mene je to trend, za koji nisam sigurna da je pravi put jednog stvaraoca. Ako imamo neki naziv brenda on može poprilično da nas sputava i ograničava u stvaranju novih radova, tema, inspiracija. Pretvaramo se u štanc radi prodaje, mada poštujem i taj put. Ali, ako stojimo iza svog imena i mi sami smo kao umetnik brend – možemo sve. Onda nema ograničenja nekim nazivom i određenim proizvodima. Eto, mislim da su to mane. Pednost je što možeš da imaš sopstvenu organizaciju, na neki svoj jedinstven način. Onda ništa nije moguće da ne upali. I to se valjda sada zove preduzetništvo.
Šta misliš da je prvo što treba da se promeni u tom pogledu, da ti olakša „poslovanje“? Neki zakon, da se stvoji zajednica itd…
Umetnici sve više otvaraju svoje firme. Po mom mišljenju to se dešava baš zato što nemamo bolje regulisana udruženja. Ja sam član ULUPUDS-a, ali mislim da bi to sve moglo mnogo bolje da funkcioniše. Ne vidim sebe kao firmu.
O čemu govori tvoja umetnost, da li svojom umetnošću želiš nešto da podržiš ili se protiv nečega boriš? Možda smatraš da umetnost ne mora da bude aktivizam?
Moja umetnost prvo mora da me muči, da me tera da se koprcam danima. Onda je zapišem u vidu neke pričice koja je nastala iz emocija i raznih pitanja koja mi se otvaraju. Zaokružim je tako da bude teško dokučiva, ali da izaziva emocije. Ono što mi je dalo potvrdu od ljudi koji gledaju moje radove je da, u većini slučajeva, ljudi plaču. Kada se to desilo prvi put bila sam poprilično iznenađena, pa sam se posle navikla. Jako je teško takve teme raditi u keramici, priprema za izložbu dugo traje. Neke od tema su strah, prolaznost, a trenutno se bavim stihijom i pitanjima kako prirodni procesi utiču na nas. Kažem vam, to je jako teško izvesti u keramici. Imam velike ambicije za keramičke instalacije i to zahteva mnogo rada, kako tematskog i idejnog, tako i fizičkog.
Kako preskačeš stepenike i boriš se sa izazovima samostalnog umetnika u Beogradu?
Preskočim dva stepenika, pa se polomim na trećem. Još ako nosim keramiku onda se razbijemo obe. Situacija nije uvek lagana, ali kad uploviš u život samostalnog umetnika onda to nekako ide. Radujem se da sam došla do trenutka da samo sedim u ateljeu i stvaram, bez opterećenja. Prija mi što sada dobijam pozive za samostalne izložbe, a nekada sam morala mnogo da se pomučim da bih prošla na nekom konkursu. Ali, generalno je sve manje konkursa, sve ide na nešto „znaš me – znam te“ i to me porilično nervira i gledam da to zaobilazim. Moj najveći problem je skladištenje radova sa izložbi. Jednostavno, mi nemamo tržište za takvu vrstu radova. Ljudi vole umetnost da okače na zid, da koriste i da drže na komodi.
Raduje me kada moji radovi budu primljeni na inostranim izložbama. Kada sam prošla na jednom od najvećih Bijenala keramike u Koreji, stigao mi je video gde u belim rukavicama uzimaju moj rad. To poprilično zna da smori jednog keramičara u Srbiji. Obično takve izložbe i slanje radova moramo sami da finansiramo. Nemamo podršku države, iako nam pored imena piše Srbija.
„Moja umetnost prvo mora da me muči, da me tera da se koprcam danima. Onda je zapišem u vidu neke pričice koja je nastala iz emocija i raznih pitanja koja mi se otvaraju.”
Reci nam nešto više o radu terapeuta keramike?
Terapeutskim radom se bavim već nekih 6 godina. Pored časova koje držim u svom studiju, oprobala sam se i u radu na klinici za Psihijatrijske bolesti, Dr. Laza Lazarević. Držala sam neki vid terapije, keramikom i slikanjem. Dve godine intenzivnog rada sa pacijentima mi je dosta pomoglo da bolje razumem svoj pristup različitim profilima i uzrastima ljudi. Naučila sam se strpljenju, što je doprinelo i boljem radu sa decom i odraslima na časovima koje držim u svom studiju. Sa decom sam do sada imala sjajne izložbe i nagrade, kao i sa korisnicima ustanove Dr. Laza Lazarević.
Da li planiraš neku novu izložbu, ili želiš da nas podsetiš na neku prošlu?
Da, trenutno radim na novoj izložbi. Ono što sam sebi zadala je jedna jako teška tema, a radi se o prirodnim stihijama kamenja i stena. Instalacije deluju tehnički teško izvodljive u keramici, a porcelan kao jako fin i krhki materijal mi to teško dozvoljava, pa pokušavam da ga prevarim. Moja prethodna izložba je bila jedna velika instalacija kupatila u prirodnoj veličini, a izvođenje rada je trajalo dve godine. Od tada pauziram i još se odmaram. Poprilično sam se istrošila i teško da mogu sebe da prevaziđem. Bavila sam se temama straha, unutrašnjim borbama i emocijama. Nadam se da ću uspeti da istrajem sa ovom novom izložbom.
Koja muzika se čuje u tvom studiju?
Nekada pomislim: Ne daj Bože da mi neko uđe u atelje. Kada je leto slušam Fado, nekada radio Nostalgiju, pa čujem nešto lepo pa potražim na internetu, pa to slušam ceo dan. Kada imam mnogo posla onda pustim Halida Bešlića ili Užičko kolo. Obradujem se Zdravkom Čolićem i Jugoslovenkom, mada i Ana Bekuta dok glaziram keramiku mi da energiju. Nekada upadnu ljudi u atelje, a ja trčim da smanjim muziku (smeh).
Najviše uživaš kad stvaraš šta?
Šta god to bilo. Obična šolja koju napravim i oslikam. Za mene je uživanje i proba i razrada materijala za neku skulpturu. Šolje i neke druge upotrebne stvari dosta pravim. Od toga živim i finansiram svoje izložbe.
Bez čega ne započinješ i ne završavaš dan?
Ne počinjem dan bez ustajanja u 5 časova ujutru. To je moje omiljeno doba dana, kada sviće. Obožavam ritual sa kafom i to popilično potraje. Dan volim da završim takođe s kafom. Nekada se završava u sred noći, popijem kafu i spavam. Kafa je za mene nagrada što sam bila vredna.
Gde možemo da te sretnemo u gradu?
U Zemunu. Hranim ptice i gledam u vodu, narandžasto nebo i zeleno Ratno ostrvo. Ako vas to smori, e onda… A onda u mom studiju keramike, u Beogradskoj 11, gde radim. Dođite, skuvaću vam kafu rado! Možete me sresti i na izložbama u gradu. A sigurno ćete da me sretnete – na bajsu!
Sta savetuješ drugima koji žele da pokrenu svoj biznis?
Mene motiviše sećanje na moj početak. Sedim u ateljeu i radim. Nikog ne znam i niko mene ne zna. Nemam pojma gde i kome mogu da prodam rad. Ne znam ni kako mogu negde da napravim izložbu. Ko to izdrži i sve vreme sedi u ateljeu i radi, najjači je! Ja i dalje sedim i radim!
Sta bi sebe samu pitala?
Kada ćeš napraviti pauzu za šetnju nekom planinom?
Ako želite da postanete deo kreativne zajednice Beograda, prijavite se na belgradecreative.net.
Belgrade Creative Network je platforma koja promoviše Beograd kao kreativan grad, kroz kreativne preduzetnike koji u njemu stvaraju i deluju.
Projekat je podržan od strane Sekratarijata za kulturu grada Beograda.
BRAVOOO Nale.