Jelena Maksimović: Atmosfera u Zemunu je dovoljno dirljiva da bi ga zavoleo, ali i dovoljno teška da bi ga do kraja prihvatio

Film „Taurunum Boy“ Jelene Maksimović i Dušana Grubina je opservacijski dokumentarac o odrastanju petnaestogodišnjaka u beogradskom naselju Zemun. Film prati svakodnevne avanture protagonista tokom letnjeg raspusta nakon završetka osmog razreda.

Pred beogradsku premijeru na međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs razgovarali smo sa Jelenom Maksimović.

Kako je nastala ideja za film?

Koreditelj i ja smo odrasli u Zemunu, takođe sarađivali smo na različitim projektima kao snimatelj i montažerka. Želeli smo da napravimo portret našeg kraja, ali i da eksperimentišemo na formalnom planu. Naravno tu je i potreba da se obrati pažnja na petnaestogodišnjake koji su na razmeđu između osnovne i srednje škole.

Koji je bio najveći izazov tokom rada na filmu?

Nismo želeli da film bude kritika mladih, već da vidimo smisao u njihovim životima i pronađemo nadu u njihovu budućnost uprkos ćinjenici da im sredina u kojoj odrastaju ne omogućava mnogo. Takođe, izazov je bio komunikacija sa nastavnicima, upravom škole i roditeljima, koji su nam maksimalno izašli u susret.

Šta stoji iza naslova filma?

Taurunum je keltski naziv za Zemun, a Taurunum boys je navijačka grupa iz Zemuna. Igrom slučaja većina tamnošnjih klinaca se loži na fudbalski klub Zemun, tako da je bilo logično da naziv objedini kulturno nasleđe naselja i ideju koja živi kroz fudbalski klub i neodvojiv je deo odrastanja.

Kako je tekao izbor aktera?

Pravili smo zvanične kastinge u osnovnim školama, ali neke aktere smo nalazili po hodnicima, parkovim i ulicama. U pitanju su maloletna deca, tako da smo morali da obratimo pažnju na formalnosti. Međutim, emocije su bile jače od toga, glavnog lika Stefana Tarabića smo na primer našli u hodniku škole.

Koje su specifičnosti odrastanja u Zemunu?

Svaki kraj nosi nešto autentično u sebi, a atmosfera u Zemunu je dovoljno dirljiva da bi ga zavoleo, ali i dovoljno teška da bi ga do kraja prihvatio. Takođe, Zemun je značajan za nas jer smo tu odrasli, tako da lična i emotivna linija ima jaku ulogu u ovom filmu.

Kako je funkcionisala rediteljska saradnja?

Prirodno je došlo do odluke da radimo zajedno. Kamera u ovom dokumentarnom filmu je pasivna i gleda aktere se određene distance, što je zahtevalo našu zajedničku vizuru, tako da nije bilo potrebe da odvajamo funkcije.

Autorka teksta: Ivona Đurić