SRB | ENG
Holandski kompozitor i lautista Jozef Van Wissem ovog četvrtka, 30. maja, stiže u Novi bioskop Zvezdu. Poznat po svom avangardnom pristupu renesansnoj i baroknoj lauti, Jozef besprekorno spaja istorijsku muziku sa savremenim senzibilitetom. Njegove inovativne kompozicije i saradnje, uključujući rad sa filmskim rediteljem Džimom Džarmušom, osvojile su publiku širom sveta, donoseći mu priznanja poput Nagrade za filmsku muziku u Kanu. Jozefova jedinstvena umetnost izaziva konvencionalne granice, čineći ga posebnim glasom kako u klasičnoj, tako i u eksperimentalnoj muzici. Sa njim smo, u susret predstojećem koncertu, razgovarali o kreativnom procesu, uticajima i putu koji je oblikovao njegovu izvanrednu karijeru.
Reci nam nešto više o tvom muzičkom putu i šta te je prvobitno privuklo lauti?
Jozef Van Wissem: Studirao sam klasičnu gitaru na muzičkoj školi u Mastrihtu. Moja učiteljica mi je davala da sviram komade za lautu na gitari iz knjige pod nazivom „Muzika iz vremena Šekspira“. Imala je lautu u uglu svoje sobe, ali mi nije dozvoljavala da je dodirnem. Tako da sam bio zaintrigiran.
Ko su tvoji rani muzički uzori koji su oblikovali tvoj zvuk?
Rai Kuder, Velvet Underground, i Johana Sebastijan Bah za gitaru. Od Rija Kudera sam dobio ideju da sviram slide na lauti. Od Baha da sviram arpeđa. Od Velvet Undergrounda da sviram samo jedan ili dva akorda.
Tvoja muzika često kombinuje klasične i savremene elemente. Kako balansiraš ta dva u tvojim kompozicijama?
Moje kompozicije potiču iz repertoara solo renesansne i barokne laute. Počinjem svirajući klasične komade neko vreme, i tada se obično formira melodija. Sve je u vezi sa melodijama.
Dodajem i obrađene zvuke laute. Ili ponekad koristim obrađene terenske snimke. Tako materijal postaje tok, talas zvuka.
Kakvu ulogu književnost, umetnost ili filozofija igraju u procesu stvaranja vaše muzike?
Koristim teoriju umetnosti u svom radu. Konceptualna teorija umetnosti. Ideja dolazi prvo. Muzika sledi.
Takođe, pronalazim stare knjige na pijacama s ilustracijama koje koristim. Na primer, neke nepoznate drvene rezbarije iz dvadesetih godina prošlog veka. Nisu dostupne na internetu nigde.
Većina tvojih pesama je instrumentalna, ali često postoje pesme s vokalima. Kako odlučuješ gde da uključiš i vokale?
Prvo napišem tekst pesme, a zatim dodajem zvuk. Dakle, to je obrnuto od uobičajenog procesa.
Sarađivao si sa različitim umetnicima, uključujući i filmskog reditelja Džima Džarmuša. Kako dolazi do ovakvih saradnji?
Saradnje se dešavaju prirodno. Više volim saradnje sa vizuelnim umetnicima. Tako mogu još nešto da naučim od njih. Ne interesuje me muzička tehnika osim tehnike solo sviranja laute.
Reci nam nešto više o samom procesu rada na muzici za film Only Lovers Left Alive? Kako si pristupio svemu tome u poređenju sa tvojim drugim projektima?
Dao sam Džimu osam komada za lautu koji su bili osnova za filmsku muziku. To je bilo pre snimanja. Zatim smo dodavali još. Dodao sam klasični komad „Sick, Sick and Very Sick” koji se pojavljuje u Šekspirovoj „Mnogo buke ni oko čega”. To je bilo ispod uloge Džona Herta u filmu. Takođe, napisao sam pesmu za Zolu Džesus.
Danas više preferiram da radim na isti način zapravo. Muzika dolazi prvo. Volim da kreiram atmosferu pre nego što postoje bilo kakve vizuelne stvari. Nedavno sam to uradio sa svojom muzikom za film „Un Prince” koji je osvojio nagradu u Kanu. Režiseru sam dao osnovne instrukcije gde da postavi komade u film. To je bila prava saradnja i slojeviti rad. Na ovaj način dodao sam još jedan zaplet. Ako postavite muziku ispod slika koje već postoje, nema posebne radnje. A producenti će uništiti film prekomernim uređivanjem. Na kraju ne prepoznate svoj rad.
Koju bi još saradnju izdvojio?
Poslednji kratki film koji smo snimili za „The Call Of The Deathbird” snimljen je u mauzoleju u Varšavi. Izabrao sam lokaciju zbog simetrije i već nekoliko godina unazad imao sam ideju za film na ovom prelepom mestu.
Međutim, značenje filma se potpuno promenilo zbog nedavnih događaja. Tekst pesme govori o pandemiji koronavirusa.
Da li postoje autori sa kojima još uvek nisi sarađivao, a za čije bi filmove voleo da snimaš muziku?
Voleo bih da sarađujem sa Karlom Drejerom.
Šta je bila inspiracija za tvoj poslednji album „The Night Dwells In The Day“?
Inspiracija iza albuma je grozno stanje društva u kojem živimo. Mrak ovog sveta.
Koji su ti omiljeni prostori ili lokacije za nastupe, i zašto?
Katedrale ili crkve sa dugim ehom. Ili bilo koje mesto sa dobrim dugim ehom.
Koja su neka od tvojih najupečatljivijih iskustava sa nastupa?
Najupečatljivija iskustva sa nastupa uživo su mi bila u katedrali u Černivcima i u Ermitražu u Sankt Peterburgu.
U Černivcima, ljudi „pali u nesvest”, bila je to magična atmosfera. Postoji video snimak sa tog događaja.
U Ermitražu u Sankt Peterburgu sam svirao da izvedem madrigal „Znaš da te volim” od Arkadelta, kao što je prikazano u Caravaggiovom slikarstvu „Svirac na lauti” (1596), na događaju za završetak restauracije slike. Tako je nastala kompozicija „Znaš da te volim”.
Nedostaje mi sviranje u oba ova grada.
Već si svirao u Zvezdi pre skoro 10 godina. Da li se sećaš tog koncerta? Kakva sećanja imaš na njega?
Sećam se koncerta u Zvezdi. Snimali su me za dokumentarni film o tome. Bio je hladan dan. Publika je bila predivna.
Nije ti prvi put u Beogradu, pratiš li scenu ovde i kakva iskustva imaš sa drugim nastupima koje si imao ovde?
Svirao sam osamdesetih u Beogradu u mestu koje se zove Art Club. Tamo sam se družio sa članovima benda Laibach i ostao sam neko vreme u Novom Beogradu. Osećao sam se kao kod kuće. Koncerti su uvek magični.
Fotografije: Promo
0 Comments