Sastav iz Kruševca, koji nije želeo da prihvati smrt ni Kenija, ni panka, okupio se polovinom 2017. godine i od tada sviraju melodični pank. Navode da njhovu muziku karakteriše „harmonično pevanje, melodični rifovi i iskrena energija kojom stoje iza svake napisane reči”.
U duhu te iskrenosti, razgovarali smo sa bendom, a na pitanja su, kako kažu, odgovarali u stanu, gsp-u, pre probe, posle probe, pre potpisivanja ugovora, na kafi.
Smemo li da, na osnovu imena benda, pretpostavimo da ste ljubitelji serije South Park ili je priča drugačija?
Mi smo Keni, Keni je pank, Pank nije mrtav.
Ko su vaši muzički uzori?
Evo okupili smo se svi i u glas počeli da nabrajamo – molimo čitaoce da zamisle pet osoba kako se u isto vreme deru – Jonathan Bree, New Order, SixPack, Bob Dylan, Deftones, Gorillaz, The Smiths, Rage against the machine, Wage war, Tesseract, Polyphia, Slipknot, Dram.
Koje je osnovno osećanje koje donosi vaša muzika?
Keni te mazi, a, ne znam koliko se zna da ima nežne ruke, pa te i tapše po ramenu kad nisi sa sobom na mestu. Kad ustaneš ujutru onakav, kakav on bude ponekad, ili lutaš između zgrada, pored lokalnih pijanih klupaša, kad i prevozi spavaju, tad zna da došapne pravu stvar. Isto koliko i kad pucaš od sreće jer si ustao na desnu nogu koju dočeka skoro kupljen mekan tepih. Keni je u jednu ruku svačiji svaki dan, a o onoj uzvišenosti nećemo valjda sad?
Gde vidite sebe na muzičkoj sceni?
Hajde da probamo na primeru supermarketa. Tu imamo gomilu rafova (žanrovi) i gomilu proizvoda (izvođači). Imamo na primer CocaColu ili Pepsi i gomilu neuspelih pokušaja raznih crnih gaziranih kopija. Ako neko voli čololadu (rokenrol), možda će jednom da kupi neku „XY nugat”, ali neće da se zajebe i da isprobava redom sve moguće verzije mlečnih čokolada. Kupiće ili Nestle ili Najlepše želje – a tu je već samo stvar ukusa, a ne kvaliteta. Opet, tu je na primer i raf sa izuzetno kvalitetnim i prefinjenim crnim čokoladama (bluz), za koje se baš i ne otimaju potrošači. Toalet papir. Svi znamo šta je i čemu služi. Nekako je neizbežno da svi dođemo u dodir sa njim – makar kad se negde usremo na splavovima. Najbliže kasi su power-barovi, miks čokolade i biskvita (trep/pop) koji kratko traju ali se lako kozumiraju. U svakom slučaju, oni proizvodi koji imaju sve – kvalitet, dobar dizajn, reklamu na televizoru, naćiće se u korpi, a ostali će završiti na akciji pred istek roka, i više ih niko neće ponovo uvrstiti u ponudu.
Mi smo još uvek neki kikiriki, koji dobro ide uz CocaColu ili Pepsi, ponekad završimo u nekoj činiji zajedno sa perecama, ali svakako sa pretenzijama da jednog dana fitujemo u neki super power-bar, neodoljivi slano slatki miks sa reklame za kojim će klinci i klinke vrištati na kasi.
Ima li scena prostora za mlade pank bendove?
Prostora ima na pretek, ali praznog i besplatnog. Više je upitno kakav je to prostor i čemu on služi. Scena je već dugi niz godina terminološki promašaj. Ona je samo jedan fragment stvaralaštva, jedna u polju tačaka na znatno većoj mapi, a to je platforma. Često se govori o problemima na sceni. Trenutak kada se popale reflekotri, pa narednih 45 minuta je rezlutat, a ne problem. Scena je rezultat rada kompletne platforme, koja je miks svih žanrova, kulture, kreativnosti, rada, biznis modela, biznis planova, realizacije, politike, infrastrukture, vizuelnog identiteta, zabave, fotografije, novinarstva, televizije, radija, posla, kolaboracije, izdavaštva, odricanja, društvenih mreža, posrednog, neposrednog kontakta i niza drugih aktivnosti i pojava. Kada je svuda oko tebe sve isprepletano i povezano, prosto ne možeš da se koncetrišeš samo na jedno, a da očekuješ rezultate.
Ne postoje izgovori poput „ja sviram zato što volim”. Čim si podigao pesmu na Jutub, imaš želju da to neko konzumira. Čim staneš na binu, imaš želju da te neko doživi uživo.
Sad se opet vraćamo na priču iz supermarketa. Publika nije razmažena, već dovoljno puta prevarena, pa konzumira ono što je provereno. Nebitno da li je pank, ili bilo koji drugi žanr, mladi bendovi imaju mladu publiku. Danas je sve instant i HD. Ako se toj publici sa jedne strane nudi šljaštav bar sa razglasom koji pomera bubrege, sa druge strane klub sa upitnim ozvučenjem i rasvetom iz sedamdesetih, niko ne može da ih krivi za izbor koji prave.
Isto je i sa portalima. Više usluga bi nam činila vest i naslov „Keni svirao ispred 7 ljudi” od bilo koje generičke objave. Bendovi, portali, organizatori koncerata, klubovi, izdavači moraju da naprave pomeranje iz tačke gde se sve vrti u krug. Poslednjih godinu dana nekoliko mladih izvođača je to uradilo i odmah se vidi razlika.
Da li imate planove za skoriji ulazak u studio?
Kroz par meseci, verovatno. Danas je najlakša i najteža stvar objaviti pesmu. Imamo neku listu prioriteta. Shvatili smo da neke stvari ne znamo.
Veoma ste koncertno aktivni. Koliko su vam, kao mladom bendu, bitni nastupi?
Nekoliko puta smo autobusom, sa sve opremom, putovali na sopstvene nastupe. Sa novonastalim fanovima čekali jutarnje prevoze…
Da li smatrate da ste uspeli da privučete više publike zahvaljujući internetu ili koncertima?
Te dve stvari su postale jedno. Danas su bendovi publici dostupni 24/7, zato je i pojam „scena” izgubilo smisao.
Koji nastup smatrate najznačajniijm do sada?
To nam se svima razlikuje i često menja. Kada prođu nastupi, ne pamti se toliko tih 45 minuta. Uglavnom se prepričavaju stvari poput izgubljenih ključeva od auta, kupljene autobuske karte za pogrešan dan, izgubljeni članovi sa praznim baterijama, pisanje kazni, konstantno neočekivano pojavljivanje iznova i iznova nekih nama dragih ljudi po drugim gradovima…
Nedavno ste nastupali na EXIT festivalu. Kakve ste utiske poneli odande?
O, nismo se nadali onakvom doživljaju, ni za nas ni za one mile ljude ispred bine koje je privuklo naše plesanje u najlepšim odelima koja smo imali, ali i kako smo samo lepo pevali. Nema tu mnogo mudrosti, ako smo srećni mi, biće i oni. Ili vi, ili vaši drugovi i majke. Sreću vežbamo svaki dan i nedeljom. A i kad vi spavate. Nekad i na kompu, mada više ovako.
Naredna dva vikenda nastupate u Beorgadu. Gde i kada svirate i šta očekujete od ovih nastupa?
Večeras smo u Zemunu na Munzik festu, a u subotu 27. jula sviramo na platou Milana Mladenovića u okviru serijala „Koncerti na zidiću”. Prvom od ova dva nastupa se radujemo, jer smo u kontaktu sa organizatorom stekli utisak da znaju šta rade. Koncert na zidiću smo najavili kao „okupljanje ispred beogradskog Doma omladine”. Želimo da podelimo i proslavimo jednu bitnu informaciju sa prijateljima i fanovima. Usaglasili smo detalje o ekskluzivnoj saradnji i izdavaštvu To je dobar povod da napravimo javnu žurku ispred Doma omladine
Gde publika, nakon naredna dva vikenda može da vas čuje uživo u skorije vreme?
Imamo pokriven veliki broj vikend datuma do kraja godine. Posle Zemuna i zidića, sviraćemo na još 5 festivala, nekoliko letnjih svirki na otvorenom, par gostovanja drugim bendovima, a idemo prvi put i u Hrvatsku. Pozivamo vaše čitaoce da se druže sa Kenijem na Instagram profilu @keninijemrtav, a mi ćemo ih tamo obaveštavati o našim putešestvijama. Nadamo se da nam ovo nije poslednje javljanje ljudima preko Oblakodera. Takođe, želimo da napomenemo da pratimo rad Oblakodera i često se susrećemo sa vašim stikerima. Javite kada stignu novi, mi ćemo ih rado lepiti na putovanjima.
Autorka teksta: Jelena Ostojić
Autori fotografija: Andrej Mihailović i Andreja Marković
0 Comments