Postoji mnogo razloga zbog koji bi trebalo da otvoreno ne podnosim bend King Gizzard and The Lizard Wizard. Prvo, pogledajte vi to ime. Zvuči kao ne baš toliko dobra ideja trojice šesnaestogodišnjaka pod uticajem kojekakvih supstanci, koje i sami postanu svesni onog momenta kad ih te iste supstance popuste. Drugo, samo kad bacimo pogled na sliku ovih junoša, prepoznamo one likove sa muzičkih festivala koji su uvek preglasni za svoje dobro, gotovo stalno u gužvama bez majice, a i verovatno imaju neke preglupe izazove tipa ne pijemo vodu četiri dana, samo pivo, ili no shower festival. I na kraju, možda i glavno – hiperproduktivnost. Ja ne volim čak ni kad mi omiljeni bend izbaci dva albuma u godini (pozdrav za The National), a kamoli da neko izbacuje više od toga. Ovi likovi izbace i po tri-četiri-pet godišnje. Pa, u čemu je onda fora? Zašto ih ne mrzim iz dubine duše? Pa, jednostavno – mnogo su dobri.
Kako iz Australije uvek dolaze najčudačkije stvari poput džinovskih paukova i kengura koji terorišu komšiluk, normalno je da ovakav bend dolazi baš odande. Iako deluju kao skupljeni s koca i konopca, u startu je ekipa okupljena kao jam bend prijatelja koji se dugo znaju. Za neupućene, jam bendovi su vam ekipe koje su skupljene da bi improvizovale do besvesti i tako stvarale muziku. Nešto što je očekivano od likova koji su za 11 godina snimili 25 albuma.
Ne morate mnogo da poznajete biografiju grupe The Doors da biste znali da je ovo Lizard King posveta Džimu Morisonu, a ove ostale reči su samo ideja Stua Mekenzija koji je čovek samo želeo da mu se bend zove Gizzard Gizzard iz pitaj boga kog razloga. Rezultat kompomisa je ovo ime koje je mic po mic postalo jedno od najprepoznatljivijih u svetu alternativne muzike.
Od 2012. do ove tekuće godine, bend je izbacio 25 albuma, ali dok završite čitanje ove rečenice, postoji opasnost da će se pojaviti i 26. Stu Mekenzi, koji očigledno slovi za glavu cele priče, je njihovu hiperproduktivnost objasnio na jedan poprilično običan način – oni jednostavno vole da sviraju i džemuju u svom studiju. Vole i turneje i sve što vole mladi, ali izgleda da im više prijaju kućne bleje na kojima se samo svira i svira. A s obzirom na to da im stalno nadolaze nove ideje, sa novim pesmama stižu i novi koncepti, kao i žanrovi s kojima žele da se poigraju, ali i da ih smeste na jednu ploču, bez mnogo šaranja.
Najuposlenija im je bila 2017. godina, kada su izbacili čak pet komada. Oni kažu kako su pre toga bili na pauzi, i onda su se vratili sa toliko ideja da je jedina logična stvar bila da izbace toliko mnogo dugosvirajućih izdanja. Nije mi samo jasno o kakvoj pauzi govore i koliko je ona trajala, jer su uredno izbacili 2016. jedan od svojih najpoznatijih albuma, Nonagon Infinity, i sa njim redovno imali svirke i turneju. Možda su oni jedni od onih ljudi što noću spavaju samo 15 minuta, pa im se slučajno desilo da odremaju par sati više, i to su proglasili za svoj uspavani period, lenčarenje, prokrastinaciju, i na kraju – pauzu.
Za potrebe ovog teksta sam nešto malo više nego inače slušao Gizzarde, i zaključio da je to jedno nepregledno polje ideja, pravaca i muzike. Realno je nemoguće uleteti u plejlistu skockanu od njihovih rendom pesama, jer taman kad se naviknete na psihodelični pop, uplašiće vas speed metal. Taman kad se naviknete na easy listening džez, probudiće vas garažni krautrock. I tako ukrug.
Ipak, ono što je najveća vrednost benda je to što čak i kad krenu sa šaltanjem žanrova, nekako znate da su to oni, i da, kako Mekenzijev vokal, tako i zvuk gitare, udarac doboša, bio on metal, pop ili pod uticajem „pusto tursko” muzike, liči nekako uvek na njih i svesni ste da svira jedan te isti bend.
Podelio sam u pet kategorija njihove albume koje su uspeli da sastave u prethodnih desetak godina, i verovatno nešto nenamerno zaboravio ili mu nisam dao dovoljno šanse.
Pop Gizzardi
Iako su, pre svega, rokenrol bend potekao iz garaže, sa dugačkim kosama, koji često ume da skrene u pravcu metala, vrlo često se okrenu i u drugu, mekšu stranu i naprave pop ploču. I to kad urade gotovo uvek iznenade, jer deluje kao da, kad se umore od tehnički preciznog sviranja, požele da odsviraju pesme od po tri minuta. Ipak, njihov pop najviše podseća na onaj psihodelični retro 60-ih i 70-ih (Float Along – Fill Your Lungs , Oddments, Paper Mâché Dream Balloon), ali ume da zađe i u modernije zvuke kao, na primer, na albumu Butterfly 3000. Ipak, nikad to nije čist pop i iz svakog akorda i melodije sinta izvire koliko je opijata potrošeno prilikom snimanja ploče.
Kad smo već kod sinta, 27. oktobra je izašao novi album, Silver cord, odsviran ceo na sintisajzerima, i time će predstvaljati prvi takav uradak za njih.
Rokenrol Gizzardi
U nedostatku pravog imena za njihov žanr, možda je najbolje okarkterisati ih kao rokenrol bend i završiti sve. Rok kao žanr postoji 60-70 godina, zavisi po kojem kalendaru računate, i samim tim sve ono što oni rade potpada upravo pod to. Garažne prošlosti se najviše čuju u 12 bar bruise, I’m in Your Mind Fuzz, Polygondwanaland, a s obzirom na to da sigurno postoje ljudi koji ne prate sve što momci odsviraju, siguran sam da ih još uvek neko smatra garažnim rok bendom, jer su ih tako upoznali. Ipak, svakim novim iznenađenjem pokazuju da su previše zasvirani u raznim pravcima da bi se okretali samo ovom svom osnovnom žanru. U poslednjih nekoliko godina su probali da ovoj svojoj rok osnovi dodaju bluz i bugi sa albumom Fishing for Fishies.
Džez Gizzardi
Ako govorimo o bendu koji voli da džemuje i da eksperimentiše, jasno je da će ih ta igra odvući u džez. Naravno, sve je tu odrađeno na njihov način, sa dosta uticaja etiopskog i drugih afričkih fankova (Sketches of Brunswick East) ili britanske muzike i acid jazza (Quarters), ili kao što je bilo na jednom od novijih izdanja kad se vidi da im se samo sviralo, a pesme su počele da traju sve duže i duže (Ice, Death, Planets, Lungs, Mushrooms and Lava). U stvari da, džez ovde koristimo kao termin jer ne znamo kako drugačije da opišemo ovo kad se zalete u pesmu od 10, 15 minuta i kad ne znaju, ne umeju i neće da je završe.
Narodnjaci Gizzardi
Što bi se reklo, nema žurke bez narodnjaka. To očigledno i Gizzardi znaju, pa su rešili da budu bend koji svira sve od Nirvane do Silvane. Prvo su krenuli malo stidljivije, sa jednim od svojih najboljih albuma Flying Microtonal Banana. Mikrotonalni zvuci zajedno sa turskim nacionalnim instrumentima, a opet, sa uticajem i ukusom njihovih pređašnjih radova. Ipak, ruka se opustila na albumima KG i LW i tu zvuče kao neki moderni turski anatolski rok, poput Altin Guna. Ipak, psihodelija koju vole i koju oduvek sviraju jednostavno dobro ide sa orijentalnim melodijama, tako da ovo spajanje uopšte ne čudi i ne štrči.
Metal Gizzardi
Naravno da narodnjaci sviraju najbolje metal i obrnuto, pa je normalno da se ova skupina suludih Australijanaca opusti, zaboravi i odsvira brže nego inače, sa malo više podvriskivanja i urlanja nego u normalnim danima. I zaista, na albumu Murder of the universe su se tek zaletali i zaigravali, a onda izbacili Infest the rat nest, album na kom ponekad zvuče kao Metalika iz sredine osamdesetih, brzo i prljavo. Ne pratim metal poslednjih deceniju ili dve, pa ne znam na kakvoj je ceni speed metal, ali su ovi momci rešili da za ga svoju dušu odsviraju. Nešto sporije, ali svakako tvrdo izdanje je bio i ovogodišnji PetroDragonic Apocalypse.
Međutim, album sa kojim su se probili najviše u svetu i koji je čak dobio nagradu u Australiji za najbolji hard rock i hevi metal album je Nonagon infinty. Ne verujem da ima ljudi koji bi ga u metal svrstali, ali tu svakako ima svega i svačega i jedan je od najšarenijih njihovih izdanja, napravaljen s konceptom da je u infinty loop fazonu, pa kad se završi poslednja pesma, u stvari počinje prva.
Iako su uglavnom radili pod raznim konceptima, album na kom su ih sve napustili je bio Omnium Gatherum, na kom ima svega pomalo. I zlokobne atmosfere metala, ali i lucidnih pop melodija, sa nekim gotovo pa hip-hop ritmovima, i naravno džezi pasažima. Možda je, u stvari, ovo album koji treba dati u ruke početniku koji bi želeo da krene na ovu suludu vožnju zvanu King Gizzard and The Lizard Wizard. Svako treba barem da proba i da im da šansu, jer iza koncepta, ludila, i ponekad bizarno parodične količine albuma, krije se vraški dobra muzika.
0 Comments