fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹

Lebdimo pomoću zvuka

Razgovarali smo sa Lukom i Lazarom iz grupe Zauvijek Hani
Piše: Marija Milić

12. September 2024

Inspirisana drone žanrom, La Monte Young-om i svakodnevnim zvucima iz prirode, kao što su vetar i talasi nastala je grupa Zauvijek Hani. Zapravo, pre svega ovoga, prvo su se upoznali Luka Domazet i Lazar Mečanin. A pre svega toga, na ideju da se bavi ovim podžanrom metal muzike došao je Luka još pre desetak godina. Međutim, tek 2020. godine odlučio je da se oproba u drone muzici i snimi nekoliko stvari. U početku mu je ceo projekat delovao jednostavno i prosto za realizaciju. Ipak, cela ideja dobila je drugačiji oblik kada se i Lazar koji radi miks zvuka, zvanično priključio. Od tada projekat postaje mnogo ozbiljniji.

Zauvijek Hani će u nedelju objaviti novi album koji nosi naziv Za tobom zvona zvone, a sam proces snimanja trajao je gotovo godinu dana, uz stalan rad na riffovima i improvizacijama.

Povod da sa njima popričamo o drone muzici, stvaralaštvu i inspiraciji bio je i predstojeći nastup u KC Živi gde će nam, 14. septembra, premijerno predstaviti svoj novi album.

Kako je nastala grupa Zauvijek Hani?

Luka Domazet: Ideja za Zauvijek Hani postoji odavno, razmišljao sam o takvom projektu prije nekih 10 godina iz prostog razloga što mi se činio kao prost žanr za sviranje. Hoću da kažem, potrebno je par riffova i ne mora da se traži bubnjar i pjevač, dovoljne su gitare i spreman si. Sami projekat se tek realizuje 2020. godine kada sam sa Gojkom Dakovićem (sa kojim sviram u bendu Monica) odlučio da snimimo par ideja. Snimili smo par EP-eva, često bi smo cijeli EP snimili za par sati i izbacili ga istog momenta.

Kako ste definisali zvuk?

Luka: Smatram da smo zvuk benda definisali na nekim izdanjima, poput „Šećerna vreća” EP, svi elementi su se poklopili i smatram da smo adekvatno predstavili ne samo sebe već i drone metal kao žanr. U tom momentu kreće da me hvata još veći entuzijazam za sami projekat i odlučio sam da snimamo te ideje što češće. Gojko prosto nije imao vremena da se posveti projektu pa sam jedno kratko vrijeme svirao sam, a u snimanju mi je pomagao Lazar Mečanin. Nakon nekog vremena, on se ponudio da postane oficijalni drugi član grupe, što me je isprva iznenadilo jer nisam očekivao da će iko biti toliko zainteresovan u ovaj projekat da bi htio da mu doprinese, ali evo nas tu gdje jesmo.

Nakon što ste zvanično oformili ekipu, ko danas sve čini Zauvjek Hani, jeste li i dalje samo vas dvojica?

Luka: Od momenta kada Lazar ulazi u priču, muzika i ideja projekta je postala puno ozbiljnija i samim time kvalitet albuma je postao sve bolji i bolji. Također, širu porodicu Zauvijek Hanija čine Denis Ajkičić, koji povremeno svira uživo sa nama, a stalno nam radi mastering za albume, Stefan Raičević i Anita Grgurević koji su uradili brojne omote za projekat (Gojko je isto uradio dva omota) i svi ljudi koij su doprinjeli ikad pjesmama sa svojim sviranjem, a tu spadaju: Ilija Maršičević (klavir, hammond orgulje), Milica Antonić (Električna violina), Isidora Bulatović (violončelo) i Vanja Crnobrnja (kontrabas).

Bend je orijentisan na malo drugačiji metal zvuk, tačnije svirate drone metal. Recite nam nešto više o tom žanru?

Luka: Drone predstavlja najprimitivniji element muzike, a to je jedan ton, jedna nota ili jedan zvuk koji traje i traje. Taj jedan ton se pojavljuje u svim muzičkim kulturama i, u ovisnosti od kulture o kojoj pričamo, zauzima drukčiju ulogu, ali često taj jedan ton bi se koristio u meditativne ili ritualne svrhe. Primjera radi, gajde imaju jedan ton koji odzvanja dok melodije idu povrh tog tona, Indijska tanpura je instrument koji može samo da svira jednu notu, dok u regiji znamo i sami koliko mali raspon tonova imaju gusle. Na kraju, kad se uzme ta ideja jednog tona, repetativnosti i minimalizma i provučemo je kroz filter distorzije i dodamo metal rifove dobijamo drone metal.

Iako možemo reći da su Velvet Underground sa pjesmama „Heroin” i „Venus in Furs” i Lou Reed sa albumom „Metal Machine Music” postavili temelj ovog žanra, prvi pravi drone metal album bez sumnje je „Earth 2″ grupe Earth. Metal rifovi koji lebde, nema vokala i nema perkusija, dok album traje sve je manje elemenata i sve je manje jasnije strukture dok ne dođemo do posljednje trake koja je pola sata držanje jednog akorda. Nasilno i meditativno je, ja mislim, najbolji opis tog albuma. Nakon toga grupe Sunn O))) i Boris su uzeli koncept tog albuma i razradili ga svako na svoj način. Sunn O))) je ubacivao elemente black metal muzike na albumu „Black One” i orkestralne svirače na albumu „Monoliths and Dimensions” dok je Boris izdao serijal albuma koji se vrti oko drone metal muzike pod nazivom „The Thing which Solomon Overlooked”. Mi pokušavamo da sa ovom vrlo limitiranom paletom boja napravimo nešto drukčije dok, naravno, uvažavamo uticaj koji su ovi bendovi ostavili na nas.

Lazar Mečanin: Princip drona je svakako više vezan za istočnjačku pogotovo indijsku muziku nego za muziku zapada. Za razliku od zapadne harmonije gde je srž stvari u kontrapunktu i neprestanom razvoju ideje, ovde se praktikuje modalni pristup. Pozadina je statična dok je muzičaru data sloboda da uspostavi raspoloženje. Lično sam na drone metal uvek gledao kao estetsku devijaciju ambijentalne muzike. Jednako je „događanja” i u ambient radovima Briana Ena i na albumima Sunn O))), samo se u prvom slučaju više radi o prostoru, u drugom pak o teksturi gitara i propratne buke. Sam doživljaj vremena je uslovljen dešavanjima i ukoliko je slušalac uvučen u muziku, vreme prestaje da bude kategorija. Poslednja pesma na Earth 2 traje pola sata, isto koliko i većina celih albuma Simon & Garfunkela, ali je doživljeni prolazak vremena potpuno drugačiji.

Kako ste se odlučili za drone metal, šta je vas lično privuklo tom zvuku?

Luka: Vrlo je zabavan žanr za svirati. Iako je vrlo limitirana forma, prosto ima nešto neodoljivo zabavno u sviranju glasno i držanje nota unedogled, pa prebaciti se na novi riff, pa onda opet držati ton, pa napraviti ludu buku pedalama. Oslobađajuće je da nisi nužno vezan za ritam, niti za jasno definisanu strukturu pjesme. Na kraju krajeva, vrijedi spomenuti da smo veliku ljubitelji ove muzike i sve druge forme slične drone metalu i da je jednim djelom ovaj cijeli projekat jedan veliki „tribute” svim grupama i izvođačima koji su napravili nešto drukčije u svijetu muzike.

Lazar: Drone metal zvuk je već bio tu u trenutku kad sam ja ušao u projekat, ali meni su privukle pažnju strukture pesama, čiji je cilj da se obesmisli vreme i slušaoci ubace u trans. Pored toga sam video to kao sjajnu priliku da se zvuk nadogradi halucinacijama i teksturama, uopšte jednu šansu za korišćenje studija kao instrumenta. Svakako se slažem sa Lukom da projekat jeste jedno veliko hvala svim našim omiljenim umetnicima.

Koliko dugo ste radili na novom albumu i kako je izgledao taj proces?

Luka: Ovaj album se snimao malo duže nego inače, što nama nije problem jer ne žurimo da izbacujemo nove albume, radimo prosto svojim tempom. Štaviše, mi smo snimili album i onda smo odlučili da jedna traka nije zadovoljavala naše kriterije, pa smo sačekali dok se neka druga ideja ne pojavi. Ta se ideja javila nakon nekog vremena, a u međuvremenu smo slušali materijal koji nismo odbacili i odlučili smo da doradimo i taj materijal sa nekim novim melodijama ili novim instrumentima. Sveukupno ja mislim da na ovom albumu radimo skoro godinu dana. Kako to izgleda iza scena? Obično imam par riffova i grubu strukturu pjesme, improvizujem je i snimimo je tako, zezamo se sa bukom i sa slučajnim zvukovima koji se dese u studiju dok snimamo. To sve snimimo i onda Lazar pokušava da napravi da svi ti elementi imaju smisla. Često zna napraviti traku ni od čega, kao što je uvodna traka na albumu koja je čista Lazarova kreacija, ja sam tu doprinjeo sa zvukovima, a on ih je oblikovao da oni ispričaju određenu priču.

Lazar: Snimanje svake pesme počinje na isti način, Luka napiše par riffova, zatim nakon snimanja istih razmišljamo o mogućim teksturama, slojevima gitara koje bi mogli da stavimo i uopšte o trajanju numere. Jako često ne znamo u kom pravcu će pesma otići i šta će ona biti dok ne krenemo da krivimo i manipulišemo snimljeni materijal. Prva pesma nije imala zamisao iza sebe, Luka je snimio par bučnih i strašnih stvari, kao što samo on ume, ali nije bilo priče; zvono, ptice i mrak su bili tu, ali trebalo je složiti te prikaze u jedan mozaik, elementi su morali imati svoju putanju. Tada smo takođe došli do shvatanja da album poseduje mogućnost koncepta, jedan pejzaž morske obale sa napuštenom crkvom, naslikan za nepunih 40 minuta.

Neke od glavnih inspiracija su vam bili vetar, La Monte Young, i soundtrack-ovi dokumentaraca o heroindžijama – na koji način su oni međusobno povezani u vašoj viziji ovog albuma?

Luka: La Monte Young je drone kompozitor koji je pronalazio inspiraciju u svakodnevnim zvukovima, poput vjetra. On je oživio ideju drone muzike i pored toga što nema puno njegovih kompozicija na netu, vrlo je uticajan u svijetu drone muzike. John Cale iz grupe Velvet Underground je nastupao sa njim i sigurno je odatle pokupio brojne ideje koje će se pojaviti u pjesmama Velvet Underground-a, dok je Dylan Carlson iz grupe Earth isto naveo njega kao izvor inspiracije. Odrastao sam pored mora i zvuk vjetra i talasa su mi uvijek imali meditativni i opuštajući efekat. U tom pogledu, vjetar i La Monte Young su velika inspiracija. Dio o „soundtrackovima dokumentaraca o heroindžijama” je čista fora na činjenicu da sam Dylana Carlsona i grupu Earth otkrio preko soundtracka za film „Kurt and Courtney”, gdje evidentno nije bio najboljeg zdravlja.

Da li ste koristili nekonvencionalne tehnike ili instrumente tokom snimanja albuma kako biste postigli specifične zvučne efekte?

Lazar: Sama srž zvuka je nekonvencionalna kombinacija bariton električne gitare i bas pojačala. Ovaj i prošli album se svakako izdvajaju od ostalih izdanja jer smo krenuli da praktikujemo „pripremljene” instrumente, čiji je cilj jedna promena bazične funkcije instrumenta gde prethodno shvaćena pravila prestaju da važe. Za „Vivaldijev Raspad” to je bio papirni klavir čiji lajtmotiv predstavlja uplašeno koračanje mladog skeleta ka spokoju, ovaj put je to gitara u ulozi zvona jedne crkve koja više ne postoji- i kog verovatno više nema ko da čuje. Pored toga su prisutni šum elektrona kroz loše kablove, radiodifuzija kao i razne druge nuspojave proizvedene susretom telefona i gitarskog magneta. Kada to spojite sa načinom na koji je tretirano vreme u kompozicijama, rezultat je svakako nešto posebno.

Promocija je zakazana za 14. septembar u KC Živi, šta možemo da očekujemo na samom događaju?

Luka: Pa po prvi put smo vježbali pjesme umjesto da idemo na suvu improvizaciju. Ovaj put bit će konkretnih pjesama – kako starih, tako i novih. Poenta bi bila da obuhvatimo skoro svaki period projekta zaključno sa novim pjesmama sa predstojećeg albuma „Za tobom zvona zvone”. Ujedno, biće glasno, biće melodično i opuštajuće u momentima, biće haotično i disonantno u momentima i biće kaseta prethodnog albuma „Vivaldijev Raspad u tri čina” i novog albuma. Preporučujemo da ponesete čepiće za uši!

Lazar: Prvi put smo razradili repertoar, tj. neće biti improvizovana buka na sceni, već sviramo pesme kako sa ovog albuma, tako i sa prošlih izdanja, što me jako raduje jer končno će publika dobiti reprezentativnu sliku uživo. Radujemo se kasetama za „Za tobom zvona zvone” koji izlazi u nedelji nakon svirke. Zaštita za uši u svakom slucaju.

Šta biste poručili nekome ko do sada nikada nije slušao ovako nešto?

Lazar: Pre svega, da se oslobodi dosadašnje koncepcije vremena u muzici. To je težak zahtev jer se od muzike očekuje da vreme ispunjava događajima, da se nešto dešava, da ga na neki način „deli”  i zasigurno je da nekome može ličiti na sumanutu misao držati jedan te isti ton ili akord duži period vremena. Ali šta ako cilj nije puko podražavanje, već prikazivanje samog prolaska vremena? Onda je to već nešto drugo. Moja preporuka bi bila svakako da se slušalac prvo upozna sa razvojem ambijentalne i minimalistične muzike, ako se to razume, lako će se shvatiti i drone metal. Erik Satie sa svojom „nameštaj-muzikom”, Steve Reich „Music for 18 Musicians” i bilo šta sa izdavačke kuće Brian Ena „Obscure Records”. Takođe sve od Mitra Subotića, pogotovo njegov etno-ambient album „In the Mooncage” koji je je i dalje nešto najorginalnije što se desilo u toj vrsti muzike kod nas, jedna planina koju ponizno gledamo iz ravnice.

Luka: Da obrate pažnju na ambijentalne zvukove koji ih okružuju svakodnevno. Najbolji su zvukovi iz prirode, kao što su vjetar i talasi, ali postoje i drugi zvukovi koji suštinski jesu drone koje čovjek i ne primjeti. Meni je kao malom uvijek bio fascinantan zvuk auta koji ide kroz tunel, konkretno tunel na ulazu u Kotor. To je jedan ton koji se penje, spušta, postaje glasniji, pa tiši i krajnje je prijatan. Zajedno sa time, mnogo volim zvuk zvona, konkretno crkvenih. Ako neko može da uživa u takvim zvukovima, može vrlo lako da zavoli ambijentalnu muziku i neku minimalističnu muziku, poput Arvo Part („Spiegel im Spiegel”), Ravi Shankar („Raga jog”), Aphex Twin („Curtains”) ili neki minimalističan rok poput grupe Spacemen 3, Velvet Underground, Loop i slični bendovi. Nakon toga, jedina ekstremnija varijanta istoga jeste drone metal i album „Earth 2″. Ako neko zavoli taj album, onda mogu da mu preporučim i grupe Sunn O))) i albume „Life Metal” i „White 1″ i od grupe Boris album „Fade”.

A šta onima koji dolaze na promociju albuma?

Luka i Lazar: Hvala unaprijed svima koji će doći na svirku, nadam se da možete uživati u našim kompozicijama. Hvala svima koji su ikad doprinjeli projektu, podržali ga na bilo koji način i hvala svima koji odlučuju da daju priliku takvom projektu. Hvala KC Živi što nam je i dala priliku da se promovišemo kod njih. Dođite da lebdimo malo pomoću zvuka, da popijemo koje piće poslije svirke i onda da mirne glave zaspimo.

Fotografije: Privatna arhiva

Preporučeni tekstovi

Onaj drugi bend

Onaj drugi bend

EKV, Azra, Instruktori, Idoli – svi oni imaju zajedničko to što su njihovi članovi svirali i u drugim bendovima koji su vam možda promakli

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *