fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Lenhart Tapes – muzika bez barijera i pravila

Sa Vladimirom Lenhartom o Duetima, kasetama i narodnjacima

9. June 2022

Semplovanje na kasetama, noise i industrial ukombinovani sa različitim napevima i narodnim zvukom, nešto je po čemu najčešće prepoznajemo Lenhart Tapes-a, projekat iza kog stoji Vladmir Lenhart. Njegovi nastupi su autentični i obeleženi konstantnom improvizacijom, pa je vrlo verovatno da stvari koje čujete na jednom nastupu, već na sledećem nećete. U septembru prošle godine objavio je album Dueti, kom je prethodila crowdfunding kampanja za vinil izdanje. Na Duetima, pored Lenharta, radio je veliki broj muzičara, a izdanje je obeleženo i nekolicinom saradnji sa vokalima Mirjanom Raić, Svetlanom Spajić, Zojom Borovčanin i Tijanom Stanković. Ovog leta, Lenharta ćemo slušati na Exit-u, Sajeti u Tolminu, u Drugstor-u, ali najpre na showcase festivalu MENT. Upravo tim povodom, razgovarali smo sa ovim umetnikom.

Počeo si u Matrijaršiji i dosta ljudi te vezuje za scenu. Kako je sve to krenulo?

Lenhart Tapes: Jedan od prvih nastupa mi je tamo i tu se uvek i vraćam, to mi je kao druga kuća. Matrijaršija mi je pomogla oko izdavanja albuma (ploča „Duets“ je izašla zahvaljući udruživanju Matrijaršije tj. Novog doba i Pop depresije), vizuelnog identiteta, logoa i tu se osećam najkreativnije i najslobodnije. Mogu da kažem da sam tamo i izgradio svoj kreativni i umetnički izraz. Bilo je toliko različitih umetnika sa svih strana koje je taj prostor okupljao i svako je imao slobodu da radi šta hoće, a mahom su se skupljali ljudi okrenuti ka nekim ekstremnijim stvarima, a opet – spajala nas je ljubav ka malo težoj alternativi.

U mojoj muzici ima najviše onoga što je kroz godine opstalo, i ostalo najbliže srcu – nojz, indastrijal, a tu je i etno arheologija– to si nedavno izjavio, reci mi nešto više o tome?

Muziku slušam oduvek i menjale su se stvari i muzički ukus – šta te interesuje devedesetih, šta je počelo da te zanima dve hiljaditih kad je muzika bila dostupnija nego ranije. Vremenom se isfiltriralo šta me zanima – podjednako mi je interesantan industrial, noise, metal, pa čak i folk u najširem smislu, ne mislim samo na naše narodnjake, ali i oni su uključeni. Jedini kriterijum koji je opstao je da muzika koju pravim mora meni da se dopadne – da li je to nešto staro, novo, nešto što semplujem iz osamdesetih – nemam barijere i ne postoje pravila.

Šta trenutno najviše voliš da slušaš?

Volim da slušam muziku sa starih ploča. Na gramofonu mi je trenutno Mulatu Astatke,muzičar iz Etiopije, rodonačelnik nečeg što su nazvali Ethio jazz. Uglavnom slušam opuštajuću muziku, ne volim da se previše izlažem nečemu što bi previše atakovalo na moj nervni sistem. Kada pravim muziku je malo drugačije, jer se ne oslanjam samo na ono što volim da slušam u dokolici, već tada malo drugačije razmišljam. Nevoljno, dok radim, najviše slušam YouTube liste, ali najviše volim da slušam muziku sa ploča, kaseta ili CD-ova u kolima – sam da izaberem i neometano slušam i posvetim se albumu kao celini.

Kakav je tvoj stav o narodnjacima i tom trenutnom diskursu o tome da je to muzika naroda i da to treba poštovati, a sa druge strane, tom oprečnom stavu da je kič i šund koji vezujemo za devedesete?

Ne bih politizovao folk muziku, a vidim da postoji trend toga. Domaću folk muziku posmatram kao i druge žanrove, globalno i lokalno. Ako si u tome i to ti nešto znači, i tu moraš da praviš razliku. Ako slušaš hevi metal, ne voliš sigurno sav hevi metal, već se i tu filtrira da li, na primer, voliš Black Sabbath ili System Of a Down. Verovatno da postoje neke kategorizacije, ali ja o muzici ne mogu tako da razmišljam – razmišljam isključivo estetski, ne etički.

Jesi li ti tim Black Sabbath ili System Of a Down (smeh)?

Svakako, Black Sabbath (smeh). Od System of a Down ne znam ni jednu pesmu, nije ni da ih nisam čuo, samo me nije zainteresovalo. Isto kao što ne volim sve narodnjake – sve te reciklaže, hitovi koji traju po mesec dana, ne zanima me to. Iz toga isto izvlačim nešto što mi prija i što smatram vanvremenskim.

Bio si deo Vice-ovog filma Turbotronik, kako sada gledaš na taj film?

Jako mi je zanimljivo što se to desilo u tom trenutku i reditelj koji je to radio je krstio, na neki način, tu scenu nazvavši taj film tom kovanicom Turbotronik. Napravio je dobar presek – pristupio je dosta novinarski celom tom procesu i okupio aktere koji su radili nešto sa kombinovanjem, semplovanjem, pevanjem narodnjaka i nekih novih pravaca. Mislim da je tu propustio jedan ključni bend, a to je Duboka ilegala. To je njegova odluka zašto ih je izostavio, ali u svačije ime od ljudi koji se pojavljuju u filmu mogu da kažem da su oni svima bili jako velika inspiracija, u najmanju ruku. Sada je svako od nas otišao svojim putem, zadržalo se nešto od tog duha. Često nastupamo zajedno, ja posebno sa Skreč majstor Ljubanom.

Sempluješ na kasetama, imaš li neke uzore na tom polju tape music-a?

Holger Czukay mi je jedan do najvećih careva – još od CAN-a devedesetih, kada sam ih prvi put čuo. To mi je bila velika fascinacija. Postojalo je i ranije klasično semplovanje, kao što su radili Beastie Boys, koje je dosta ritmičko, ali to što je radio Holger je meni dosta bliže. Kada sam počeo sa svim ovim, nisam tipovao da može biti zanimljivo nekom širem krugu ljudi i bio sam svestan toga, jer ne pravim klasične pesme, već neki sklop koji je mene zabavljao kada sam slušao Holgera. Zatim, dosta je interesantan album od David Byrna i Brian Ena  – My life in the Bush of Ghosts– tu sam isto čuo neke neverovatne stvari i sličan način semplovanja. Na tom albumu se negde i formiralo ono što se kasnije zvalo world music, kada su njih dvojica besomučno uklapali neke tradicionalne napeve terenskih snimaka koje su pokupili ko zna odakle. To mi je bilo jako interesantno jer sam i sam počeo da tražim takve stvari, foksuran na domaće područje, naravno, jer ovde je nepresušan izvor – gde god odeš imaš drugačiju vrstu pevanja.

Kada sempluješ, kada znaš da je pesma gotova?

Dosta sam nemaran po tom pitanju. Za mene je pesma zaokružena tokom lajv izvođenja, a onda, kada je sviram sledeći put, bude drugačija. To mi je zabavno, jer ne volim da se ponavljam. A kada je u pitanju neko izdanje, pesma je gotova kada producent to kaže (smeh). To moje lajv izvođenje nije baš lako, pravo da ti kažem (smeh), jer taj momenat koji se meni sviđa u celom tom sklopu se ne dešava odmah, nego mora da se uspostavi i tonalitet, ritmika, melodija, pa treba par minuta da se to meni svidi i onda to razvučem i na po 15 minuta. Tada uživam u tome što je taj odnos postavljen tako kako se meni sviđa i onda su mi ti lajvovi najzabavniji. Ali, s duge strane, to nije ono što je pesma. Pesme su predstavljene na albumu i onda mi tu treba pomoć drugih ljudi da mi skrenu pažnju na nešto na šta je ja ne obraćam – neka vrsta aranžmana, dinamike, da ima elemente dopadljivosti i prihvatljivosti među širom publikom. Jako mi je zabavan i taj deo, ali ne znam kako bih sam izašao na kraj da nemam saradnike.

Šta ti je onda od ta dva zanimljivije, ili ti je, zapravo, dobitna kombinacija da radiš oba?

Oba modusa su, zapravo, jako zabavna. Ranije, sviranje u bendovima i ceo taj background iz kog potičem je išao od toga da pesma mora da bude zaokružena i onda to besumučno presviravanje iste pesme postaje malo određivački i zanatski, što nije samo po sebi loše. Ipak, u ovome što radim, prednost je što sam u osnovi sam, i mogu da radim šta hoću, naravno, u zavisnosti kakva je publika – da li sviram u Drugstore-u, Matrijaršiji, Ring Ring festivalu ili negde drugo, pa se malo prilagodim. To je prednost toga kad si sam. A opet, kada bih se posvetio komponovanju i aranžmanima, možda bih sada bio kod Žike Šarenice (smeh). Ali, opet, ni ne gledam na to kao manu, meni se sviđa što mogu da nastupam na različitim festivalima i event-ovima i da ljudi prepoznaju nešto u tome.

Imaš veliku kolekciju kaseta, zašto baš njih?

Stvari koje možeš da napraviš pomoću kaseta su impresivne, ali ne i jednostavne. Takve stvari, koje ne možeš nigde da nađeš, su veliko bogatstvo kasetnih kolekcija. Ljudi su svašta snimali na kasetama: razne emisije, motivacione govore, audio propagande – to je, na neki način, isključivo vezano za tu kasetnu kulturu.

Na albumu Dueti si sarađivao sa vokalima Mirjanom Raić, Svetlanom Spajić, Zojom Borovčanin, Tijanom Stanković, reci mi nešto više o tome?

Ne znam koja od tih sradanji je bila bolja. Imao sam čast da sarađujem sa četiri izuzetno kvalitetne i autentične pevačice,  i to sam i hteo da predstavim na albumu. To mi daje nešto što ne mogu da uradim samo preko semplova, već sa živim čovekom, pogotovo ako se kapirate kako bi krajnji produkt trebalo da izgleda i da nije klasično pevanje etno sadržaja. Imao sam sreće da se to njima dopada.

Dueti imaju i jako zanimljiv cover, ko je njega radio i šta simboliše?

To je radila Žoana Markade-Mo iz Matrijaršije. Dao sam joj potpunu slobodu. Ona mi je i ranije radila vizuale i logo. Volim taj njen kolažni pristup, jer smatram da je i moja muzika, na neki način, kolažnog tipa. Kada sam je pitao da uradi, ona se jako obradovala jer voli moju muziku.

Na MENT-u nastupaš sa Tijanom Stanković, kako je došlo do vaše saradnje?

Tijanu sam upoznao u Novom Sadu, studirala je etno muzikologiju i dosta me je snabdevala raznim CD-ovima, na kojima su bili sadržaji raznih studenta koji su išli po terenima, tako da sam dosta stvari preko nje otkrio. Onda sam saznao da se pored tog, teorijskog, bavi i praktičnim delom i da peva. Tako sam došao na ideju da je snimim na isti način na koji su i studenti nekada (ili Alan Lomax) snimali etno zapise – direktno u portable kasetofon. Snimili smo svih 60 minuta kasete i imao sam materijal koji mi je zlata vredan, pa smo tako došli i na ideju da mi gostuje lajv.

Uradio si i vinil izdanje, zašto ti je to bilo bitno?

Vinil mi je isto ljubav, kao kaseta, ali kaseta ipak opstaje u tom malom krugu ljudi i više njih sada skuplja ploče. Ja sam isto odrastao na toj kulturi i ni ploče nikada nisam prestao da skupljam. Čuti nešto sa vinila je ritual – nabaviš ploču, pa se to okreće, pa gledaš kako prolaze ploče i taj kaver art je bitan. Vinil mi je bio baš veliki san, ali je kod nas zaista to dosta teško. Ivan Lončarević iz Pop depresije mi je pomogao da nađemo neki način kako da to izdamo i uspeli smo. Jeste da smo čekali dosta dugo, ali sada sam jako ponosan na to izdanje.

Da li će onda i sledeće izdanje ipak biti vinil?

Prvo sam bio u fazonu – nikada više, jer smo prošli celu tu golgotu, ali sada, kada čujem novi materijal, se kolebam. Vinil je dosta dobro prošao, pa bih možda i sledeći, ipak, opet radio na vinilu. Dobio sam vetar u leđa. Videćemo kakve će biti prilike, ali imam želju da još jedno izdanje bude takvo.

Dueti

Nastupaš na MENT-u, šta nas tamo očekuje?

Pojam showcase mi je relativno nov, znam da postoji, ali nije mi to bilo interesantno. Međutim, sada, kad sam se upoznao sa ljudima koji to rade i obilaze takve događaje, vidim da je to velika stvar. Prošle godine sam nastupao na Indirektu i shvatio da to nije klasičan koncert, već ti prilaze izdavači i promoteri i stvaraju se saradnje i neke nove mogućnosti. Ne znam kako to izgleda u Ljubljani, tamo je publika svakako dosta otvorenija i kada god sam svirao, bilo mi je dosta interesantno. Tijana i ja smo spremili novi repertoar za tu priliku, tako da će publika čuti sve nove pesme.

Gde te slušamo nakon toga?

Posle MENT-a, festival Sajeta u Tolminu, prvi put nastupam tamo i jako se radujem. Exit će biti u međuvremenu, gde nastupam u okviru MOST projekta, čiji sam stipendista ove godine, a posle toga nastupam u Dragstoru sa bendom Lalalar iz Turske i Skreč majstor Ljubanom i to će biti jako zanimljivo.

Fotografije: Skullcheez, Indirekt festival
Naslovna fotografija: Relja Bobić

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *