Nakon šest godina i njenog prvog solo albuma Daljine koji je poprimio mnogobrojne simpatije publike, dočekali smo novi album Ljubav Bojane Vunturišević. Kroz 10 novih pesama imamo prilike da čujemo numere o gubicima, samoći i, pre svega, ljubavi – kako prema sebi, tako i prema drugima. Na ovom izdanju sve numere sem singlova Money, koji je još pre dve godine najavio Bojanin novi i nešto drugačiji zvuk, Ljubav, koji je ujedno i savremena verzija pesme Počnimo ljubav ispočetka Beti Đorđević i Madrina sa kojim je nastupala na festivalu Skale, publici su predstavljene po prvi put. Osim što sama piše svoje pesme, Bojana je u prethodne dve godine napisala i mnogobrojne hitove na našoj pop sceni poput pesama Replay, Behute i Senida za Senidu, kao i pesmu Muškarčina za Saru Jo. Ipak, kaže da joj se sam proces pisanja za sebe i za druge ne razlikuje, već naprotiv – da kroz njega uviđa koliko čovek može biti šarenolik. Vunturišević je za 13. april zakazala svoj prvi veliki solo koncert u Amerikani u Domu omladine nakon dužeg vremena, koji je već rasprodala, pa je objavljen još jedan datum, 12. aprila, za koji su karte sinoć puštene u prodaju. Osim toga, nastupiće i na showcase festivalu Ment u Ljubljani 30. marta u Kino Šiški.
Foto: Jelena Janković
Za početak, kako si i kako se osećaš povodom toga što si za samo nekoliko dana već rasprodala svoj solo koncert u Domu omladine?
Bojana Vunturišević: Hvala na pitanju, dobro sam. Baš danas posle ovog intervjua treba da preživim tri probe. Jednu s decom, drugu s bendom, treću sa Ženama kosama. Golica me neka anksioznost, a ova moja anksioznost je sada prijatna. Jako me raduje sve što se desilo i sve što dolazi. Raduje me, a i malo se bojim, Mišo.
Ti na neki način spajaš dve strane scene – vole te i alternativci, a ipak uspevaš da dođeš i do komercijalnog tržišta, kako ti gledaš na sve to i koliko ti je to uopšte važno?
Mislim da živimo u vremenu u kojem se nespojivo odavno spojilo. To je u muzici prilično izraženo nekoliko godina unazad. Dolazim iz podruma, iz underground kulture, a odrastala sam 80-ih i 90-ih na mainstream muzici. Svi ti uticaji koje sam tokom svog života sakupljala, dolaze do izražaja u mojoj muzici, i nekako mi je logično da će se za to „uhvatiti” i jedna i druga strana, ukoliko strane i dalje postoje. Granice su izbrisane. Ljudi su željni dobre muzike. Ljudi vole dobru muziku, umeju da je prepoznaju, a izgleda da je ovo što u ovom trenutku radim dobro. Veoma sam zahvalna.
Foto: Jelena Janković
Tvoj novi album nosi naziv Ljubav i generalno je motiv ljubavi prisutan u svim pesmama, koliko ti je ljubav bitna u životu i da li ti se menjao odnos prema njoj s godinama?
Ljubav mi je najvažnije stanje, najbitnija emocija i jedino gorivo uz pomoć kog funkcionišem. Kada je imam, gazim planine, mora i okeane ko od šale. Kada je nemam, u stanju sam da dotaknem ono životno dno. I tamo sam nekoliko puta bila, sve dok nisam naučila da ljubav nisu samo leptirići u stomaku, pa i ona strast koju svi imamo na početku nekog odnosa. Ljubav je ono što ostane kada sve navedeno prođe. Ljubav je dubina, a mi ljudi smo skloni plitkosti. Da bismo do ljubavi došli, trebalo bi da se suočimo i prihvatimo mrak sopstvene, pa i tuđe dubine, a taj proces, da bi se sproveo do kraja, zahteva rad koji je temeljan i mukotrpan. Dakle, ljubav je rad. Ko hoće da radi?
Imaš li pesmu koja ti je favorit sa novog albuma?
Odnos prema pesmama mi se stalno menja. Kada je album izašao, usudila sam se da ga pustim i preslušam u celini. Dugo pre izlaska albuma nisam sebi smela da pustim ni Dom, ni Samu, niti bilo koju drugu pesmu, osim Ljubavi i Svemirske ljubavi. Znala sam da su pesme tužne, ali sam pored tuge osećala da pesme imaju i neku teskobu sa kojom nisam umela da se nosim, pa sam ih sve stavila na ignore. Međutim, kada je album izašao, sva ta tuga dobila je neki optimizam i onda nisam umela, a ni želela, da ugasim album. Vrteo mi se na ripit i svakog dana sam imala drugu omiljenu pesmu. Zauvek omiljena pesma mi je Money. Mislim da je to munja od pesme, čist modernizam, spoj svih mojih nespojivih omiljenih žanrova. Volim i Dom, kao što sam na prethodnom albumu volela Noćni program, i kao što zauvek volim sve što ću raditi sa Mašom Seničić. Obožavam Svemirsku ljubav i mislim da je to nešto najlepše što smo Slobodan Veljković Cobi i ja napisali.
U pesmama Madrina, Sama i Solita provlači se i motiv ljubavi prema sebi, pre svega, koliko ti je to bila inspiracija na ovom albumu? Koliko je došla svesno, a koliko, pak, ne?
Sve moje pesme dolaze iz onog dela mozga koji zovemo nesvesno. Stvaram vrlo intuitivno. Prvo očistim celu kuću, jer moj mesec u devici to zahteva od mene (ovo su mi drugi rekli) i onda u tako blistavom okruženju puštam da sve iz mene izađe. Sada znam o sebi to da mi je samoća u tom periodu bila preko potrebna, i o tome sam maštala kroz pesme. Da budem u dimu dok slušam Marinu, da vozim, vozim, vozim širokom cestom, da sam solo i da samo skitam. Maštala sam o svojim potrebama u pesmama, a suočena sa stvaralačkim procesom koji se prilično odužio, osećala sam i velike frustracije koje su učinile da mi se ljubav prema samoj sebi smanji, pa sam i o tome maštala i tu sam ljubav budila i bodrila kroz stihove.
Ljubav nisu samo leptirići u stomaku, pa i ona strast koju svi imamo na početku nekog odnosa. Ljubav je ono što ostane kada sve navedeno prođe.
Za pesme Money i Ljubav snimila si spotove, šta je sledeće što planiraš ili bi volela da ima i spot?
Upravo sam, zajedno sa ekipom Nikole Stojanovića i Mladena Teofilovića, sa kojima sam snimila i spot za Ljubav, završila snimanje spota za još jednu pesmu. Neka to bude malo iznenađenje za sve ljude koji prate moj rad. Već jako dugo želim da se ekranizuje vlaški tradicionalni običaj Pomana. Pomana je obred za mrtve. Tom običaju sam prisustvovala dva puta u životu i nešto je najlepše što sam ikada videla i doživela. Pomanu sam želela da interpretiramo u spotu za Promašaj i Money, ali tek sam zahvaljujući Mladenovoj i Nikolinoj otvorenosti, njihovoj želji da saznaju šta je ono što mene intrigira, inspiriše, uspela da tu svoju želju sprovedem u realnost.
Sam kaver albuma je dosta simboličan, šta za tebe on predstavlja?
Iskreno, kaver albuma za mene predstavlja jednu od najboljih fotografija koju sam ikada videla. Fotografisan je nakon što smo napisali Senidi pesmu Senida u kojoj smo izrazili potrebu da pustimo kosu i širimo krila. Kaver je vila, s neba sila. To sam ona autentična ja, bez svetla, šminke i kostima, okružena gustim i kovrdžavim kosama, suočena sa sobom, baš kao i u svakoj pesmi sa albuma Ljubav. Ideju sam osmislila sa dugogodišnjom prijateljicom, kostimografkinjom i fotografkinjom Milicom Kolarić, a fotografisao nas je Mladen Teofilović.
Glasno govoriš o rodnoj (ne)ravnopravnosti, kako vidiš ulogu umetnika na tom polju? Koliko ona može biti važna?
Roditelji su me od malih nogu vaspitavali da postanem politički svesno biće. Uvek smo porodično odlazili na izbore, a jedni smo od prvih koji su u Kostolcu tog septembra 2000. godine bili na ulici. Vrlo rano sam postala svesna situacije koju smo živeli, a koju i danas živimo. Oduvek sam to vrlo jasno artikulisala i još glasnije o tome govorila. Ko je i šta je žena u današnjem društvu, postala sam potpuno svesna tek kada sam dobila dete. Patrijarhat me je tada udario u glavu, stomak i noge, a oči su mi se širom otvorile. Spoznala sam da je žena po prirodi divno i blagosloveno, a po patrijarhatu prokleto biće. I na to ne mogu da zatvorim oči. Boli me i budi bes u meni, i taj bes i tu bol prosipam na ulicama. Kada sam postala mama, postala sam i feministkinja. Pre toga bila sam, i ostala, komunistkinja, a i jedna i druga ideologija imaju za cilj jednakost. Za to se borim u životu, na ulici i u umetnosti.
Kaver albuma Ljubav, autor: Mladen Teofilović
Pišeš pesme, kako izgleda taj proces pisanja kod tebe?
Moja najbolja prijateljica je Minja Bogavac, a ona kaže da ne postoji inspiracija, već samo koncentracija. I ja joj verujem. Jer, probala sam. Inspiracija nije dovoljna. Ona je samo ideja, a da bi se ideja razvila u nešto veće, potreban je fokus, rad, red, disciplina i kontinuitet. Kod mene na početku postoji samo jedna ogromna želja da se desi nešto novo. To novo je uvek Pesma. Kada želim da se nova pesma desi, volim da se osamim, da me niko ne zove, da sam sve obaveze prethodno završila i onda krećem da se igram i da se vozim. Nekada odlično znam kakvu pesmu želim, i po zvuku i po narativu, a nekada moram sve to da tražim. Ta potraga ume da bude i jako interesantna, a nekada me i uguši.
Dešavalo mi se nekada da pesmu napišem za bukvalno 10 minuta, to je bio slučaj sa pesmom Money ili sa pesmom Kese etikete koju sam radila sa Minjom. Replay za Senidu sam pisala oko mesec dana, dok je Behute nastao za jedan dan, a Gde si sad je, recimo, pesma koja je dugo nastajala. Ja sam je u Bassivity donela u jednom aranžmanu, potom su je Coby i Luxonee „presvlačili” u sedamsto različitih aranžmana, da bismo je na kraju ipak približili onoj prirodnoj verziji iz mog iPad-a. Nema pravila. Nekada najbolje pesme izađu za minut, a nekada je potrebno dušu ispustiti da bi najbolja pesma nastala.
Kada znaš da je pesma gotova i da si ti zadovoljna njom?
Ovde ću biti kratka: pesma je gotova onda kada sam zadovoljna sa njom.
Sarađivala si sa Radmilom Petrović na pesmi Senida koju ste zajedno napisale za Senidu, koliko ti je to iskustvo važno?
To iskustvo mi je prelepo, ali mi ne može biti važnije od prijateljstva koje sam sa Radmilom razvila. Da, ta pesma nas je još više vezala, ali Radmila i ja smo se upoznale i prepoznale na protestima. Veže nas zajednička borba, zajednički ciljevi i ogromna strast i ljubav prema umetnosti. Radmila je meni mnogo važnija od pesme, a pesmu smo pokidale.
Misliš li da je ta pesma donela nešto novo i drugačije na našoj sceni?
Pesma Senida je ženska himna. Dugo nismo imali pesmu koja vrlo jasno pleni feminističkom ideologijom. Stih „rodi ćeru, voli sina” opisuje naš tužni balkanski mentalitet. Kada takve stihove zalepiš na drum’n’bass žanr, koji budi i pokreće snagu iz petnih žila, dobijaš jednu novu borbenu pesmu, vrlo osnažujuću za žene, a takvih pesama ima jako malo u našem muzičkom katalogu.
Postoji li razlika u pesmama koje pišeš za sebe i za druge muzičare?
Ne postoji razlika, jer i za sebe i za druge radim ono što najviše volim da radim, a to je – pesma. Za pesmu, za muziku bukvalno dajem i što imam, i što nemam. Kada radim za druge mi je veliki izazov jer se tada prilagođavam karakteru osobe za koju pišem. Senida i Sara Jo nikada neće dobiti sličnu pesmu, a ako na tu listu dodam i sebe, dobijam tri potpuno različite osobe, samim tim i pesme. Volim što radim za sve nas. Na taj način upoznajem sebe i sve moje boje, i kontam koliko čovek može biti raznolik.
Često imaš zanimljive autfite na nastupima, da li ih sama biraš ili imaš nekog ko je zadužen za to?
Najčešće ih biram sama, mada priznajem da je to segment ovog posla koji najmanje volim. Priznajem, smara me užasno da se time bavim, ali jako je važno da na sceni izgledaš scenično. Dešava se da baš nisam raspoložena i da nemam ideju šta obući, pa tada zovem u pomoć moje prijateljice kostimografkinje Olju Marković i Milicu Kolarić. One poseduju bogat kostimski fundus koji mi s vremena na vreme otvaraju i dozvoljavaju da pozajmim šta god, a i ne ljute se da im to šta god vratim nakon tri godine. Čisto i ispeglano, razume se.
Foto: Jelena Janković
Pričala si koliko su ti bitni koncerti, da li pamtiš neki posebno i zbog čega?
Pamtim nastup na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu. To je bilo prvo koncertno predstavljanje albuma „Daljine” pred publikom koje je došlo šest meseci nakon izlaska albuma. Tada sam se osećala baš obeshrabreno, jer poziva za koncerte nije bilo. Mislila sam da se album nikome ne dopada i da neće biti onako kako sam maštala. A izmaštala sam puno koncerata i festvala, gomile kilometara koje ću sa svojim bendom preći. To se nije dešavalo, a onda je usledio poziv Jane Katić i tima Festivala uličnih svirača, kao i spektakularan koncert pred publikom Novog Sada sa kojom sam tada napravila neki poseban kontakt, neku posebnu ljubav koja je svakim novim nastupom u tom gradu bivala sve jača i jača.
Gledaš li komentare na mrežama? Kako se nosiš sa tim?
Ranije ih nikad nisam gledala, onda je usledio period kada sam počela da ih čitam, ali mi je sada drago jer sam opet u fazi kada ih ne čitam, jer nemam vremena. Jedino što čitam je inbox na instagramu. Volim da sam u kontaktu sa ljudima koji prate moj rad.
Foto: Jelena Janković
Nastupaćeš na MENT showcase festivalu u Ljubljani, koliko ti je to iskustvo važno?
Priznajem da sam jedna totalno neinformisana osoba. Nazirem u delićima šta je to MENT festival, i dalje sve kockice nisam sklopila. Ljudi mi govore gde idem, meni na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Samo mi je u glavi da nastupam u Kino Šiški, mom omiljenom koncertnom prostoru u Ljubljani. To će sada biti moja treća poseta toj sali, a treća je uvek sreća. Poslednji put sam tamo bila 2018. godine sa Nipple people. Napunili smo prostor ljudima i napravili baš baš dobar koncert.
Neke pesme ćeš sada po prvi put izvesti lajv, za koju pesmu se najviše raduješ da vidiš reakcije publike uživo, a koja te najviše plaši?
Jedva čekam Ljubav uživo. To je prava koncertna pesma. Energična, himnična, sa dozom punk energije. Tom pesmom ću otvoriti svaki koncert. Najviše me plaši Dom. Uz tu pesmu imam poriv da vrtim glavom do iznemoglosti i brinu me svi ti vratni zglobovi i žile. Ne znam da li će izdržati. Ipak sam ja žena u godinama koja godinama izbegava fizičku aktivnost, a muzika me tako radi da svaki atom mog bića mora biti prethodno uvežban kako bi izdržao taj nivo loženja.
0 Comments