Već nekoliko nedelja unazad slušamo i pevušimo pesme sa albuma Sve kruži, novosadskog sastava Kruz Roudi. Ako vi još to ne radite, savet je da krenete. Njihov fin balans alternativnog rokenrola, sa psihodeličnim uticajima i retro hipi energijom vrlo lako osvaja.
Njih trojica su se i pre albuma trudili da postanu bend o kom se priča. Pisali smo o njima kad smo predviđali o kojim bendovima ćemo pričati u 2024. godini, a dobacili su i do polufinala nagrade Milan Mladenović.
Ali evo i njih. Danilo, Nemanja i Mladen su rešili da nam se predstave izbliza, svojim rečima.
Foto: Una Tomašević
Za početak, hajde nekoliko onih dosadnih pitanja koje vas svi pitaju – ko ste, odakle ste, šta ste, ko vas plaća?
Danilo: Mi smo Kruz Roudi, rokenrol bend, tri mlada čoveka iz različitih gradova, a okupili smo se u Novom Sadu.
Nemanja: Ja sviram bas i bavim se produkcijskim delom, Mladen je glavni vokal i gitarista, Dača svira bubnjeve. Takođe, i Dača i ja smo na pratećim vokalima.
Zašto Kruz Roudi, gde to kruzirate?
Danilo: Ime benda je nastalo dok smo čekali bus da odemo na probu, vidimo ga na više različitih načina. To može da bude i neki lik, i neka energija, i neko izmišljeno ime za nas trojicu zajedno. On je putnik, i mi želimo da se uputimo „tamo gde je sunčano“, kako kaže KKN.
Nemanja: Kruz Roudi je veoma opušten lik, ja ga zamišljam kao moreplovca starog, koji nosi maramu i surfer je.
Danilo: Verovatno smo se tog dana osećali kao to ime. Verovatno je dan bio takav, znaš.
Slušajući vas primećujem dosta retro tonova u vašoj svirci – malo psihodelije, malo hipi vajba. Odakle to dolazi i odakle to crpite? Da li ste jedni od onih nekad je bilo bolje likova?
Mladen: Ja bih rekao da našu svirku dosta određuje muzika koju slušamo. Nemanja je radio produkciju i najzaslužniji je za analogni zvuk koji smo dobili. Jer album zaista zvuči analogno, a nije analogno jer koristimo kompjutere i programe i nismo ništa manje digitalni od drugih.
Nemanja: Samo je iz miksa u miks sve više postajalo analogno, kao da ide sa trake. Zapravo, ja sam se trudio da zvuči što modernije, ali izgleda da mi stvarno volimo taj stari zvuk. Ja sam tada, sticajem okolnosti, najviše slušao muziku do ranih devedesetih. Najviše me interesovalo, pa sam to izgleda nesvesno jurio u produkciji. A u našim pesmama ima i nekih nepredviđenih obrta, što se razlikuje od današnjeg digitalnog kalupa. Recimo, kad Dača odsvira neki „sving“, ja to zadržim u miksu. Takav je pristup, više slobode ti pruža.
Danilo: Ipak je muzika nekad bila bolja nego danas. Nije baš sve bilo bolje, ali muzika jeste.
Nemanja: Mislim, takođe, da smo brzo došli do toga da je gitarski zvuk retro zvuk. Do pre dvadeset godina gitarski zvuk je još bio prisutan u pop muzici. To je sada pitanje, da li je gitarski zvuk već proglašen retro zvukom? Gde god čujemo gitaru, kažemo: „aha, ovo je retro“.
Kako prihvatate nove tendencije, nove trendove, nove priče?
Mladen: Hajde da kažemo da je korišćenje elemenata elektronske muzike u svim drugim žanrovima, a naročito u alt roku, najnoviji veliki trend na našoj sceni. Razgovarao sam sa producentima koji su čak i uspon nekih mladih bendova tumačili u tom ključu – „ubacili su semplove“! Odnos prema trendovima često je takav, ali mi smo tu veoma pažljivi. Za sada se još uvek oslanjamo jedino na svoje instrumente, ali ostajemo otvoreni za sve što može da nam donese osveženje u budućnosti. Dokle god uživamo u muzici koju pravimo, alatke će biti od sekundarnog značaja.
Danilo: Mi volimo sve što osetimo da nije foliranje, da ima nekog smisla i da izražava emocije.
Sa druge strane, teme su aktuelne, poslednji singl je Anksioznost. Koliko je bitno da se priča o ovoj temi, o mentalnom zdravlju? Da li je ova tema dovoljno zastupljena u svakodnevnom životu i kako vi mislite da bi trebalo o njoj da se priča?
Mladen: Pesma vrlo direktno izražava naša lična iskustva i pomogla nam je da lakše „progovorimo“ o nečemu što bismo verovatno prećutali. Poenta je da o svemu treba pričati, u suprotnom se sve strašno komplikuje. Muzičari uveliko pričaju o anksioznosti. Govoriću opet o našoj, regionalnoj sceni. „Anksioznost“ je već bila snimljena, vreme je prolazilo, produkcija albuma je trajala ukupno dve godine, i u tom periodu su se pojavile dve pesme veoma poznatih izvođača u kojima se pominje ta reč (Konstrakta – „Evo, obećavam“ i Joker Out – „Everybody’s Waiting“). Muzičari imaju dobru intuiciju; svi smo prepoznali anksioznost kao važnu temu u ovom trenutku – dovoljno inspirisani da o njoj pišemo pesme.
Koliko su ostale teme u pesmama lične? Neki od tekstova deluju proživljeno. Koliko je bitno da se bend svojim tekstovima predstavi kao da ga čine živa bića kojima se dešava svakodnevni život?
Mladen: Tražili smo od sebe da pesme budu lične i, na sreću, postigli smo to. Pritom, ne mislim da tako otkrivamo neku toplu vodu – reč je o odnosu koji se zauzima prema temi pesme, da li si na distanci ili u blizini, prema onome o čemu pevaš. Trudili smo se da budemo blizu, što bliže. To istovremeno može da bude i najteži i najlakši način. Najteže je početi i najteže je završiti, a između je najzabavnije – istraživanje sebe. Mislim da je to uloga muzike, pesma ti saopštava nešto što nisi znao da znaš. Saopštava ti nešto što bez nje ne kapiraš, a skroz kapiraš kad se reči poređaju.
Pesme na ovom albumu govore o vrlo slikovitim situacijama. Tako je „Praskozorje“ jedna situacija. „Anksioznost“ je isto situacija. Kada se nešto vraća po ko zna koji put, to je onda „Repriza“. „Poslednja stanica“ zapravo nije poslednja, jer opet ima nešto dalje, ima „Svako novo jutro“. Posle toga je, manje-više, „Kao i pre“. I onda zaključimo da „Sve kruži“.
Kako izgleda sve live, da li je trojka dobra formacija za ispoljavanje rokenrola?
Danilo: U samom pitanju leži odgovor, trojka je odlična formacija za rokenrol. Zanimljivo, bendovi kojima se menjao sastav pretežno su bili bendovi sa više članova. Pa je Metalika menjala basistu, pa su Pepersi menjali gitaristu i bubnjara, a trojke su bile iste od početka do kraja. Da nabrojimo The Police, ZZ top, Jimi Hendrix Experience, Muse, Green Day, i tako dalje. Kod nas Repetitor i Straight Mickey and the Boys. Sve su to trojke. Ne treba ti više u rokenrolu. Znači, nesklad je u parnim brojevima, a sklad je u neparu.
Za ovo kratko vreme koliko ste na binama, šta je ono što ste opazili da vam se sviđa u alterativnoj muzičkoj industriji, radu i saradnji između bendova, a šta je ono što je jako loše?
Mladen: Veoma cenimo podršku koju dobijamo od kolega iz drugih bendova, to je najdragocenije, pogotovo u početku. Nekad je to poziv da pravimo zajedničku svirku, nekad umrežavanje i reči podrške, uglavnom sve ide bolje kad osetiš taj vetar u leđa. Sa druge strane, kad sviraš susrećeš se sa raznim vrstama bezobrazluka i prolaziš kroz manje ili veće neprijatnosti, najčešće u pregovaranju novca i prihvatanju ili odbijanju uslova pod kojima izvodiš svoju muziku. Ali tu se pokazuje kičma (ili njeno odsustvo).
Foto: Marko Ristić
Kako izgleda idealni Kruz Roudi festival? Gde se održava, ko svira?
Nemanja: To bi idealno bio festival na moru. Ili u nekoj šumi pored reke. Da bude letnje vreme, jer sva trojica volimo leto. Ajde sad, zadnjih par godina to nije normalno leto, kad ima 50 stepeni. Ali može proleće, jer i u pesmi kažemo „svi se raduju proleću“. Na programu ovog festivala bili bi Who See, M.O.R.T, može i Svemirko, Vojko V, The Bonnie Nettles – sjajan grčki bend sa kojim smo svirali – onda Ajs Nigrutin i Timbe, Eyesburn, KKN i kao hedlajneri Tame Impala. I, naravno, Kruz Roudi.
Šta je konačni cilj vašeg benda? Underground, alt scena, ili pokušaj ubacivanja u prvu ligu, i kako planirate bilo šta od toga da uradite?
Danilo: Nema tu pokušaja, mi smo već prva liga (smeh).
Kad i gde vas gledamo?
Mladen: Evo da ekskluzivno najavimo jedan veći gig u Novom Sadu – u junu u Fabrici (SKC NS) sviramo na Novosonik festivalu sa bendovima Monohrom, Nemi Pesnik i Jolly Little Bunch. Da ne otkrivamo previše detalja, sve zvanične informacije o datumu, kartama i slično će uskoro biti na našim stranicama – zapratite, ispratite, pa se vidimo i slušamo za koju nedelju.
Naslovna fotografija: Marko Ristić
0 Comments