Mogu da kažem da sam, kada je posao u pitanju, imao sreće u životu. Počeo sam da radim u struci vrlo rano, već tokom studija. Radio sam za dobru firmu, pa sam prešao u bolju i sve je išlo kako valja. Zatim sam odlučio da se preselim, upišem master u tridesetim godinama i odjednom sam, logično, ostao bez posla. I potraga je trajala dugo. Jako dugo. Toliko dugo da sam na pitanje „Kako si?” počeo da odgovaram sa „Znaš kako, ne tražim ništa u životu, samo jedan dan na poslu. Običan, usran dan na poslu, da dođem kući umoran, nadrndan i pomislim kako ne želim nikada da se vratim u tu kancelariju”.
E sad, ne mogu da tvrdim da univerzum ima običaj da usliši moje moje molbe, ali fora je što, kada reše da mi ostvare želje, više sile suviše bukvalno shvate moje reči. Našao sam posao, sjajan posao, posao koji volim u oblasti koju obožavam. Dobio sam sve – super kolege, šefa koji nas ne smara za dolazak tačno u minut, i te obične, usrane dane koje sam toliko priželjkivao. Dane tokom kojih se pitam da li je plata zaista vredna smaranja u ekselu koji, budimo realni, nikada neću dovoljno naučiti, kao i dane toliko nabijene stresom da bi stručnjaci za neverbalnu komunikaciju samo na osnovu mojih facijalnih ekspresija procenili da radim kao doktor u mirovnoj misiji, a ne u književnom izdavaštvu.
Ne mogu da kažem da je uvek tako. Ima dana kada je super, kada sam zadovoljan, pijuckam čaj i bavim se nečim ne previše dosadnim, a opet ne ni mentalno zahtevnim, taman da mogu da slušam podkast. Ali takođe naiđe i period kada samo želim da, poput Karmija u S01E07 serije The Bear, urlam: „Why are you fucking with me? WHY are you fucking with me? WHY ARE YOU FUCKING WITH ME?????”
I šta radim kada želim da se oslobodim stresa na poslu? Pa, pratim razne savete, od onih zdravorazumskih – udahnem duboko, izbrojim do deset, ustanem od kompjutera nakratko, pa do onih koje vam pružaju lekari opšte prakse – treniram, trčim, smanjim unos kofeina, a povećam unos voća. Međutim, shvatio sam da je najefikasnija taktika u borbi protiv stresa razmenjivanje mimova sa kolegama koje se, čak iako ne reaguju na isti način, sigurno osećaju isto.
Jer zaista, mogu da udahnem duboko, napravim predah, razgovaram sa kolegama, kažem im kako se zaista osećam, kako bi možda trebalo drugačije da se organizujemo i da svi možemo da doprinesemo generalno boljoj klimi na poslu (Drejk koji odmahuje).
A može samo koleginica da mi pošalje video papagaja koji nekako smešno hoda uz opis „Ja, na ivici nervnog sloma, na putu da oraspoložim kolegu koji je takođe na ivici nervnog sloma” i da joj ja odgovorim klipom „Ja: Biću raspoložen danas na poslu” koji potom prelazi u montažu kako pokojna britanska kraljica gura viljušku u toster uz opis „Dva minuta i 37 sekundi kasnije” (Drejk koji odobravajuće klima glavom).
Zbog čega to radimo? Zbog čega se odlučujemo da se smejemo sopstvenoj sudbini pre nego da se ozbiljnije pozabavimo problemom? Pa, zato što se smejanje samom sebi smatra bavljenjem problemom, u neku ruku.
Odavno je poznato da smeh pozitivno utiče na stres. Prema pisanju sajta klinike Mayo, smeh ne pospešuje samo mentalno stanje, već može da ima i određene pozitivne efekte na fizičko zdravlje. Tako se navodi da smeh stimuliše rad srca, pluća i različitih mišića. Takođe može da ubrza, a zatim uspori rad srca, poveća i smanji krvni pritisak, što dovodi do osećaja opuštenosti. Smeh navodno poboljšava cirkulaciju i opušta mišiće, što može da pomogne pri umanjivanju nekih fizičkih simptoma stresa.
Dakle, zvanična preporuka lekara je da se ljudi, koliko je moguće, zafrkavaju na poslu ne bi li umanjili stres. Ali fora je u tome što meni neće toliko pomoći ako vidim samo nešto smešno, po nekim opštim parametrima. Nemam naročit poriv da pošaljem kolegama scenu u kojoj Džoi uči Rejčel kako da jede sendvič. Međutim, ako imam stresan dan na poslu i neko mi pošalje haskija navaljenog na prozor u metrou uz opis „Još jedan dan odlaska na posao, samo zato što me je bilo sramota da igram na TikToku 2020” – pa to se već solidno kotira. Ili vest kako se čovek vratio na posao nakon osvežavajućeg vikenda koji je proveo mrzeći taj isti posao (znam da sada bukvalno prepričavam mimove, ali došli smo do te tačke u životu, žao mi je).
Srećom, za svaku moju životnu dilemu, iz nekog razloga magazin Forbs uvek ima odgovor. U tekstu pod naslovom Korišćenje humora za kontrolisanje stresa i održavanje dobrog raspoloženja, autorka Endi Krejmer navodi da „nije dovoljno da se smejemo drugim ljudima”, već da moramo i da „koristimo sopstveni smisao za humor kako bismo pronašli nedoslednosti u stresnim situacijama koje nas zadese, ne bismo li uvideli bolju i zdraviju perspektivu u tim situacijama”. Ona takođe citira Roda A. Martina, autora knjige Psihologija humora, koji ističe da ova sposobnost menjanja perspektive pomaže ljudima sa dobrim smislom za humor da se distanciraju od „uznemirijuće prirode situacije i umanje parališuća osećanja bespomoćnosti i anksioznosti.”
Ali avaj, nisu svi obdareni dobrim, često ni osrednjim, smislom za humor. Da li to znači da su ti ljudi beznadežni? Da su osuđeni na srčani udar izazvan prekomernim stresom, samo zato što nisu bili u stanju da naprave usputnu pošalicu dok čekaju svoj red za štampanje? Srećom, ne. Krejmer navodi neke tehnike koje bi i manje duhoviti ili nesigurni ljudi mogli da primene ne bi li uneli malo humora u njihovu radnu svakodnevicu.
- Ispričajte kolegama neku dogodovštinu o vašim redovnim frustracijama i neprijatnostima.
Tako ja mogu da ispričam kada su me dostavljači zvali da mi kažu da su izgubili sve naše pošiljke sa knjigama, da ne znaju gde su, a sajam počinje sutra, a ako nemamo knjige na sajmu bukvalno nemamo tamo šta da radimo, a svi su već otputovali na sajam i niko ne zna šta da radi. Ha. Haha. Hahaha.
Ipak preferiram mimove i rilove poput onog kada tip kaže „Treba mi slobodan dan između svakog dana, da se oporavim od prethodnog dana i spremim za naredni dan.” A to preporučuje i Endi Krejmer.
- Gledajte smešne klipove, GIF-ove i storije, a kada naiđete na neki u kom se naročito pronalazite, proširite ga ili ga preradite tako da tačnije oslikava humor u vašoj situaciji. Zatim to podelite sa kolegama.
„Ali lako je vama”, može neko da kaže. „Vama mimovi o stresu na poslu rastu na drveću. Padaju sa neba. Ali ne i meni. Ja samo pratim sport. I samo mi izlazi sport. Algoritam mi je takav da, šta god da uradim, jedino što vidim je sport. Stavili su novogodišnju rasvetu, a meni i dalje izlazi pijani Jokić sa Olimpijade. Šta da radim?”
Ne očajavajte. Toliko smo istresirani, a slanje mimova o nervnom slomu na poslu je izgleda jedino što, tako paralisani od stresa, zapravo radimo na tom poslu, da imate liste i liste mimova na samo klik od vas. Evo, imate gomilu mimova ovde i autori teksta tvrde da ćete se poistovetiti sa njima. Imate još jednu ovde, garantovano ćete se nasmejati (ponovo, obećavaju autori). A ovde imate čak 85 smešnih mimova, koji će vam „pomoći da izgurate dan”. Sada znam odakle dolaze svi oni urnebesni mimovi iz Powerpoint prezentacija HR-a na godišnjem sastanku.
- Zapamtite, ono što je vama smešno nije nužno smešno i drugima.
Tako je, Džoni, nisi Set Mekfarlen, pa da možeš da napraviš rasističku foru koja je zapravo kritika glupavih rasista, već samo zvučiš kao glupavi rasista, i čak da Siniša kaže: „Dobro, nije tako mislio, dobar je on dečko zapravo”, to ti neće pomoći, a ni njemu, pa možda ni ne kaže. Zato samo ne pokušavaj to, okej?
Mimove na stranu, hroničan stres, i naročito stres koji doživljavate na poslu, može dovesti do niza zdravstvenih problema. Zato je jako važno da, sa vremena na vreme, date sebi oduška. Opustite se, onako kako vam najviše odgovara, dokle god je to prihvatljivo u okvirima politike firme i legalno.
Jer fora je što je mala šansa da se stvari same od sebe promene. Teško da će neko doći i reći: „Dobar dan, ja sam nova direktorka. Upravo vam svima povećavam platu za 50 odsto, dodajem još mesec dana godišnjeg odmora, plaćen prevoz do posla, vrtić, imali decu ili ne, baš me briga, možete i sami da sedite tamo i cuclate, samo da ste živi i zdravi. I koliko vas je u kancelariji? Dva, četiri, šest, osam. Osmoro! Okej, osmoro novih zaposlenih dolazi, čisto da se rasteretite. Ne, zapravo, neka bude devet novih, da jedan radi kao libero, kako bi svako od vas, jednom nedeljno, mogao da odluči da ne dođe na posao. Bez ikakve najave ili razloga, samo da ste živi i zdravi.” I neće, uprkos svom mom lobiranju, koje uključuje i pismo Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, biti donet nekakav međunarodni zakon koji zabranjuje upotrebu eksel tabela.
Endi Krejmer mudro citira Pegi Nunan, kolumnistkinju Volstrit žurnala, koja kaže: „Humor je amortizer za život, pomaže nam da primimo udarce.” Tako da napravite pancir od mimova, sakupite čitav arsenal tih istih mimova, i samo rokajte. Jer to je jedino na šta možemo u potpunosti da se oslonimo.
0 Comments