Ovo nije plaćena reklama. Nije čak ni neka prevelika želja da se hvali neka velika korporacija. Samo jednostavno, domaći filmovi, oni koje volimo i koje znamo napamet, ali i oni koje nikad nismo imali priliku da gledamo u čestim reprizama izgledaju užasno. K’o kum nakon 48 sati seoske svadbe. Izmenjene boje, nerazumljivog govora i trošnog izgleda. Iz ove perspektive, nije mi jasno kako smo uopšte dopuštali sebi da prihvatamo da zavolimo nešto što tako loše izgleda. Ili su filmovi jednostavno bili toliko dobri da nismo primećivali da su boje razmazane po ekranu, a kad dođemo do mračnih scena sve izgleda kao da gledamo crnce u tunelu. E, otud je stvarno velika stvar što kinoteka i A1 prave celu akciju restaurisanja filmova.
Kad govorim iz ličnog iskustva, neki od filmova uz koje sam odrastao i koje znam napamet, potpuno su me oduvali u svom novom ruhu, kad sam video kako izgledaju sa osveženom slikom i tonom. Nekima i nije bilo toliko potrebno osvežavanje, ali je svakako lepo što je urađeno. Neke sam po tako prvi put pogledao, jer ih nisam tražio ranije ili nisam ni čuo za njih. Neki filmove, tj. film, je skandalozno što se uošte uzelo u razmatranje restauracije, jer niti je oštećen u svom trajanju, niti je bitan (kah kah Belo odelo kah kah).
Na linku se nalaze svi filmovi koji su do sad restaurirani, ali ja ću izdvojiti neke koji zaslužuju najveći aplauz na otvorenoj sceni. Uz napomenu da očekujem u budućnosti još nekoliko sjajnih filmova katastrofalnog izgleda iz 70-ih i 80-ih. Skrivenih filmova koje je malo ljudi gledalo, ili filmove Miše Radivojevića ili ona prva dva od Kusturice. Neke od već napravljenih možete do kraja leta videti na terasi Doma Vojske Srbije.
Davitelj protiv Davitelja
Najbolje restaurisan film od 36 (za sad urađenih). Najbolji, zbog toga što mu je to zaista i najviše trebalo. Komedija strave i užasa Slobodana Šijana je nešto o čemu smo već pisali naširoko, međutim svako ko je lovio ovaj film pre 2020. na TV-u seća se da je kvalitet slike bio katastrofalan, što je donekle moglo da pomogne samom horor ugođaju filma. Verzija sa žućkasto-zelenkastom slikom i dalje može da se uhvati na nekim kablovskim kanalima. Ipak, sa restauracijom ovaj film je dobio jasnu sliku, crvenu boju krvi, a Beograd takav kako je slikan, zaličio je na Njujork iz Skorcezeovog Taksiste, što ni u ludilu nismo mogli da vidimo u ranijim kopijama filma.
Maratonci trče počasni krug
Istina je da kopija ovog film koja se emituje na TV-u i ne izgleda toliko užasno koliko su drugi filmovi umeli da izgledaju. Ipak, kad dođemo do one scene u prirodi kad Bora Todorović i Seka Sablić „snimaju film”, a jadni Boca Diklić ih gleda i dobija ono kume ti ćeš posle, tad vidimo neke boje koje nismo ranije, i ta scene pravda ceo rad na filmu. Izgleda da svi filmovi Slobodana Šijana zahtevaju ovaj tretman (i Ko to tamo peva ga ima) s obzirom da se on u startu trudio da pored priče i poruke ima i specifičnu vizuelnu viziju filma. Onu koju briga o domaćem filmu do sad nije uspela da pruži.
Nešto između
Srđan Karanović je jedan od specifičnih autora kog mnogi obožavaju, ali i mnogi ignorišu. Ja sam umereni fan, ali film Nešto između mi je verovatno omiljeni. Ako ste ikad uhvatili ovaj film na TV-u videli ste da on ima boju požutele fotografije ili braon ormana dnevne sobe koji realno odgovara melanholičnoj crti samog filma, ali ipak mislim da to nije tako u orginalu zamišljeno. Tih par boja jesu ostale kao teme, ali sama slika je izoštrena i sad melodrami o Amerikanki zaglavljenoj između istoka i zapada i dva muškaraca, može da priđe veći broj ljudi. Od istog autora u ekipi restauriranih filmova imamo i Za sad bez dobrog naslova i Miris poljskog cveća.
Majstori, majstori
Nacionalna klasa je možda više propadala po domaćim televizijama i video klubovima, jer se traka više trošila, pa joj je orošavanje bilo preko potrebno i to se svakako desilo. Pa, ipak, kad govorimo o filmovima Gorana Markovića, draže mi je šta su to uradili sa filmom Majstori, majstori koji ma koliko postao kultan tokom godina, opet je nedovljno pominjan. Njegove nijanse sive u starim kopijama je dobila novu dubinu sa novim izgledom. A i kao što rekoh, uvek je dobro kad se u svakodnevnom razgovoru pominje jedan od najboljih domaćih filmova svih vremena.
Sveti pesak
Jedan od manje poznatih filmova po svom prikazivanju, a malo poznatiji po čuvenju je film Sveti pesak Mike Antića. Da, onog Mike Antića. Čuperak plavi Mika Antića. U nekim rendom razgovorima sam skontao da ne znaju mnogi da je ovaj pisac poezije imao i izlete u režiju filma. Film je u svoje vreme bio bunkerisan zbog svog kritičkog odnosa prema vlasti, tako da sa novom verzijom se pojavila i situacija da mnogi od nas prvi put pogledaju sam film.
Buđenje pacova
Najbolji filmovi Žike Pavlovića zaslužuju ulepšavanje jer su, pre svega, rađeni pre skoro 60 godina. I najbolje kinematografije ne stare dobro sa toliko decenija iza sebe, a kamoli ova naša koje se gotovo nikad ne čuva. Tri komada Pavlovićevih crnotalsanih remek dela je sređivano, ali Buđenje pacova moram da istaknem, jer sam pre resturacije dva put gledao taj film na užasnim kopijama. U obe varijanate jedva sam prepoznavao glumce i da nije bilo pomoći IMDB strane ne bih ni znao ko je ko. Sad to nije problem, a ovaj film stoji u visinama kako Pavlovićevog opusa tako i crnog talasa generalno.
Ljubav i moda
Videti isto kao pod Buđenje pacova. Film je iz 1960 godine, i realno, iako su veseli tonovi ostali do današnjeg dana, bilo je potrebno popravljanje, što je ovaj lagani i lepršavi klasik Ljubomira Radičevića i dobio. Sad sve te lepe haljine, modne piste i vespe izgledaju onako kako i treba da izgledaju. Veselo i šareno.
0 Comments