Miona Marković skreće pažnju na sebe već nekoliko godina unazad. Uhvatili ste je sigurno u nekoj od domaćih serija, poput Močvare ili Jutro će promeniti sve, a njeno pojavljivanje u muzičkom spotu za Đuskanje ne pomaže doprinelo je popularnosti ove pesme. Trenutno igra u nekoliko hit predstava, od kojih su najposećenije Deca i Obraćanje naciji, ali i u nastavku filma Munje. Rado se odazvala našem pozivu na razgovor, jer, kao što i sama kaže, jedan od prvih intervjua ikada je upravo dala za naš magazin. Sa ovom mladom i popularnom glumicom našli smo se na kafi i pitali je sve što nam je palo na pamet.
Za početak, kad smo se već našli u tvom kraju, možemo i koju reč o njemu. Da li si originalno odavde i koje delove Beograda najviše voliš?
Miona Marković: Selila sam se pet puta, ali vratila sam se u ovaj kraj. Omiljeni deo grada mi je moja ulica (smeh). Obožavam je. I cela Profesorska kolonija. Volim Krunsku ulicu, volim Koštunjak.
A kako se krećeš kroz grad?
Uglavnom pešaka, ili busom. Sva sreća pa su mi pozorišta u kojima igram sva tu negde, pa ako krenem pešaka na vreme, svuda stižem.
Da li su ljudi krenuli da te percipiraju kao javnu ličnost i da li te prepoznaju? Da li te smaraju, je l’ ti se javljaju?
Pa, kako kad. Ja imam teoriju da, ako sam našminkana, prepoznaju me, ako nisam – ne. Ali to naravno nije tačno, to je samo u mojoj glavi (smeh). Ponekad bulje, ali nije to ništa loše na kraju. U principu mi više popravi dan, nego što mi smeta.
Šta misliš, odakle te više najviše znaju i prepoznaju?
Menja se stalno. Prvo je bilo zbog Žigosanih u reketu. Jako se obradujem kad čujem da je nešto drugo, tipa Jutro će promeniti sve ili Močvara. Sad je, naravno, Mila Sila aktuelna zbog Munja.
Kako ljudi generalno doživljavaju glumce? Šta je to nešto što oni traže u njima i vole da čuju i vide kod njih?
Postoje dve kategorije ljudi: oni što vole glumce, vole umetnost pre svega, vole da idu pozoršte, i imaš one koji su hteli da budu umetnici u životu i nisu uspeli, i onda nas ne vole. I to se nekako oseti. Ali većina je ovih prvih. Ti si, na neki način, prijemnik za emocije kod svih ljudi.
Kako se onda treba postaviti prema svim tim ljudima? Koja je uloga glumca u društvu danas?
Ja se nekako tu ne snalazim. Smatram da mi ne treba da imamo toliko prostora koliko nam je dato. Normalno je da ga imamo, jer smo ljudima prirasli srcu zbog emotivne povezanosti kroz naš rad. Ali, da se mi pitamo stalno za sve teme je jako pogrešno. Pogotovo kada si mlad glumac. Možda za 20 godina budem drugačije pričala, ali sad ne mislim da sam merodovna da komentarišem bilo šta. Ti danas imaš situacije gde glumce zovu u jutarnje programe da pričaju o svim aktuelnositima. Ja mogu samo ono što se mene tiče, naravno.
Šta je ono što baš voliš u ovom poslu, a šta je nešto što baš ne podnosiš?
Najviše volim te retke momente na sceni kad se desi magija i kad shvatiš da je to nešto veće od tebe. Da prevazilazi tvoju ličnost. I to je zaista retkost, shvatiš da je to kanal emocija. Druga stvar koju volim je neizvesnost ovog posla. Ti nikad ne znaš gde ćeš da odeš, koju ćeš ulogu da igraš i uvek može da dođe nešto zanimljivo. Ti suštinski nemaš kontrolu nad tim. Međutim, i ta neizvesnost može da bude gadna u drugu ruku. I šta god radio, uvek krećeš od početka i uvek se susrećeš sa istim strahovima, kompleksima i frustracijama.
Poprilično si aktivna na društvenim mrežama. Da li njih vidiš kao produženu ruku glumačkog posla ili su to „samo mreže“, kao i bilo koga od nas?
Ja njih imam od 13. godine i nisam nikad percipirala da mene ljudi prate zato što sam glumica. Tek možda poslednjih 5, 6 godina, pre toga je to bila moja privatna mreža. Danas razmišljam da sam možda mogla malo drugačije da se postavim. I dalje sam suviše iskrena, suviše otvorena, mada se i to već malo menja. Nekad sam razmišljala da društvene mreže mogu da budu CV glumca, jer ja na njima pokazujem svoje sposobnosti i reklamiram predstave. Otvorila sam TikTok, ali to je tek haos. Taj svet kapiram polako, ali i ne znam šta ću. Tako se valjda osećaju ljudi u srednjem dobu koji su tek sad otvorili Instagram, e tako je meni sa TikTokom (smeh).
Munje 2 su i dalje aktuelne. Kakva su ti bila očekivanja od tog filma i kako sad gledaš na njega, par meseci posle premijere?
Uspeh je što se uopšte film desio. Na snimanju je bila jaka trema i svima je bilo stalo, jer smo znali šta radimo. Naravno da smo bili svesni da se neće svima dopasti. Pogotovo fanatičnim obožavaocima. Prvi deo nikad nije bio moj film. On ima svoju vrednost i kultni je, ali zbog raznih faktora i socijalnih stvari, ne zbog umetničkog dojma. Nastavak je drugačiji, jer je i drugo vreme. Uspeh je što se desio i on se najviše dopada mladima. Osnovna i srednja škola, oni su najviše oduševljeni. I sam film je ispao kao neki teen road movie. Moraće da prođe još par godina da bismo videli koja je njegova prava vrednost. Žao mi je što nema gledanost kao prvi deo, ali to nije do samog filma, realno je gledanost u bioskopima opala u odnosu na ono vreme.
Ti glumiš pevačicu, Milu Silu. Čitao sam negde da ste se, dok ste stvarali lik, trudili da ona ne bude parodija?
Da, ali opet, film je komedija i onda je morao da se napravi neki balans. Ja izgledam ful kao naše pevačice i šila mi je kostim žena koja to inače radi njima, Cobi je radio pesmu. Ta šminka, frizura, sve je tačno. Sam tekst koji izgovaram je preteran. Ali onda sam shvatila da su i drugi likovi pomalo karikature, kako onda ja da ne budem? Ljudi koji me ne znaju mislili su da sam prava pevačica.
Koga si gledala i na koga si se ugledala dok si pravila taj lik?
Gledala sam ih sve. Milicu Pavlović možda najviše, nju sam gledala kako govori na primer. Sebi ličim malo na Teodoru Džehverović. Rosalia mi je bila možda kao strani uzor. Sara Jo isto. Tri meseca sam ih baš studirala. To je stvarno drugi svet koji ima svoja pravila, ali uopšte ga ne potcenjujem.
Kad smo već kod muzike i muzičkog sveta, mnogi su te zapazili i u spotu Buč Kesidija, Đuskanje ne pomaže. Kako je došlo do saradnje sa njima?
Zoran i Luka su išli sa mnom na glumu u Pančevu, tako da se znamo i pre Akademije. Zoran je upisao režiju posle.
I kakvi su Bučevi kao glumci?
Zoran nije hteo da radi monologe i sve je uvek gledao, što je super, pošto je posle upisao režiju, a Luke se ni ne sećam kakav je bio (smeh). Ali sećam se da smo i tad išli na njihove svirke, kad ih je bilo više u bendu.
I za kraj, šta se dešava nakon svega ovoga? Šta ti hoćeš dalje, šta ti se otvara, a šta nećeš i na šta si gadljiva?
Volela bih da se ne ponavljam. Volela bih da radim stalno nešto drugačije. Sad mi se otvara više rad u pozorštu. Atelje i Narodno, uglavnom. Ali maštam o filmu. Da mi se desi neki dobar scenario, malo glumaca koji znaju što su tu, dobar reditelj. Volim jednostavne filmove koji pričaju dobre stvari. Shvatila sam i da je najbolje vreme za glumice je ovo koje meni predstoji, a to je srednje doba. Više životnog iskustva imaš.
A šta ako sve pukne i nestane? Da li imaš neki rezervni plan?
Pa, nemam. Ja sam baš ovaj lik. Od 12. godine sam u ovome. Da nije gluma, bio bi ples, ili scenski pokret, ali to je sve srodno.
Fotografije: Matija Borbelj
0 Comments