Velika potreba da se kroz muziku izrazi bio je razlog da Mimi Mercedez još 2011. godine objavi svoju prvu pesmu Napucane svinjice. Tih godina krenula je temeljno da sluša rep i vrlo brzo procenila šta fali našoj sceni, bilo joj je važno da krene veoma mlada, što joj je kasnije pomoglo da mnogo više veruje u sebe. Danas, ne samo da je mama rep scene, već je i majstor sa rečima, a za to je jednim delom zaslužan Facebook jer je uvek želela da bude glavni zabavljač, te su joj Facebook nadjačavanja sa drugima pomogla da u što manje reči baci najjaču foru ili smisli dobru metaforu. Njeni tekstovi su za mnoge kontroverzni, dok se sve češće povezuju i sa feminizmom, za šta ona navodi da njen rep jeste feministički zato što je veliki izuzetak da žena to radi, ali da nikada nije krenula iz feminističkih pobuda, već da bi bacila najbolju foru i zabavila ljude. Ljubav je tema koju još uvek nije provukla kroz svoje rime i o kojoj bi želela da piše, ali dok ne odluči da te stvari predstavi javno, piše pesme za druge izvođače.
Sa Mimi Mercedez razgovarali smo o muzičkim počecima, trenutnim dešavanjima u karijeri, sazrevanju, velikom koncertu koji priprema u Drugstore-u, a otkrila nam je i šta to izaziva frku u njenom svemiru.
Kako si, Mimi? Šta radiš poslednjih dana, kakva je energija?
Mimi Mercedez: Energija je ultra haotična. Nikada u životu nisam imala ovoliko obaveza, a nemam ni desetinu obaveza u odnosu na moje kolege. Jedva se sastavljam sa sobom, jer ja kao imam neke tripove da želim da budem u Crnoj Gori, tamo sam navikla da provodim celo leto, da nemam nijedan nastup. Sad sam u konstantnom putu, ne mogu nigde da se skrasim. Nije lako, al’ je lepo.
Ova godina je bila baš izazovna za tebe – novi album, mnogo novih saradnji, kako sve balansiraš?
Da, baš je lepo, ali je sve to za mene skroz novo. Sledeće godine ću već da se naviknem, a i ja sam sad u tim godinama kada je vreme da se moja karijera zaokruži finansijski i baš mi je drago zbog toga. Stvarno radim ozbiljno ono što volim. Jedino treba da naučim kako to da hendlujem, to definitivno moram kroz praksu.
Da se vratimo nešto više od deset godina unazad, kada si počela, odnosno objavila svoju prvu pesmu na YouTube-u. Pomenula si jednom prilikom da si imala potrebu nešto da kažeš i u tom trenutku osetila da moraš da objaviš pesmu bez previše premišljanja, dorade, itd. Kako sada, sa ove distance, gledaš na tvoj početak?
Sada, kada sam upoznala mnogo drugih ljudi, koji se bave ne samo muzikom, nego raznim stvarima, shvatila sam da čovek, kada oseti intuitivno neko svoje zanimanje, on krene to da radi. Desi se neka stvar da ti samo osetiš da moraš to da uradiš, to je veoma jasan osećaj. Ne mogu sad da kažem da postoji neko preterano logičko objašnjenje kako sam uspela da prebrodim tremu da izbacim nešto što znam da ne zvuči savršeno, da samo procenim: ovo je moj put. Kad sam krenula temeljno da slušam rep, mnogo mi je bilo jasno koja uloga fali kod nas na sceni i koja uloga ja treba da budem. U meni tada nije postojala nikakva dilema. Čim sam snimila prvu pesmu, pošto sam toliko osećala da ja falim, da moram da popunim neku celinu, pomislila sam: moram odmah da izbacim jer ovo mora samo da se zakotrlja. Nemam vremena da se ja tu premišljam, tako je počelo.
Je l’ misliš da si popunila tu prazninu?
Da, da. Razni ljudi imaju razne borbe koje su njihov životni put, po mom mišljenju. Važnost za moju je bila da krenem baš mlada, ali nije uvek uz prevelike otežavajuće okolnosti. Mi koji smo baš mladi dobili tu stazu, dobijamo i jednu olakšavajuću okolnost, na primer, da mnogo više verujemo u sebe. Ti kada si mlad, da bi ti se put ocrtao, moraš da iskusiš te ozbiljne fejlove, to je mnogo važno. Mi koji sa osamnaest godina krenemo, pa se fejlovi dešavaju do dvadeset druge, mi to ne shvatamo ozbiljno, mi se sve vreme igramo, tripujemo da smo deca i dalje. Onda, kad krene da se to stabilizuje kasnije, tad smo već zreli i možemo to bolje da podnesemo.
Tvoja muzika često može da utiče na samopouzdanje, jesi li nekada razmišljala o tome da si mnogim devojkama bustovala samopouzdanje?
Baš je dobro što si me ovo pitala. Nisam nikad krenula ovo da radim samo da bih žene ohrabrila. Nikada se nisam osećala kao deo koji pripada ženama, definitivno. Nekom delu žena – da. Uvek sam osećala da ja pripadam jednom možda marginalizovanom delu ljudi oba pola i nikada nisam bila u tom feminističkom fazonu. Sve što ja radim jeste feminističko zato što je veliki izuzetak da žena to radi. Ali ja sam uvek htela da radim rep da bih napravila najbolju foru, ja sam se osećala kao konkurencija svima i stvarno sam bila. Ljudi koji stvarno vole rep umeju to da poštuju i znaju to. Nisam nikada krenula iz feminističkih pobuda, a uvek je bio feminizam to što sam radila, jer sam previše bila samostalna i bolelo me uvo za bilo koju osudu. Toliko sam bila moćna u tome što radim, mislim da upravo zbog toga što nisam imala taj prizvuk ženske patnje. Ja sam se uvek toliko moćno osećala – druže, koja diskriminacija? Ja sam glavna!
Jako važno je to i kod Sajsi MS i kod mene, mislim da za nove generacije više neće biti tako, ali kao da je moralo uvek da postoji neko opravdanje što mi repujemo. Što likove ne smaraju tako, za koji cilj oni repuju? Ne moram da pravdam feminizmom to što repujem. Repujem da bih bacila najbolju foru, želim sve ljude da šokiram, da ih zabavim, to je broj jedan. A zabavljam ih na svoj način, malo šokiranjem, malo nekim dobrim forama. Ja sam ljubitelj reči, ja volim reči, volim da čitam, da čujem dobru pesmu, obožavam te jezičke fore. Ponekad se osećam paradoksalno, krenula sam da doživljavam to kada ženski rep mora da se opravda feminizmom kao da je antifeministički. Molim vas, krenite kao artista da me gledate.
Kod stvaranja muzike, da li ti je bitno da prvo čuješ beat ili je tekst ipak glavni?
Prvo tekst, i to se čulo kod mene. Ja sam naučila da imam flow zato što želim da budem celina i želim stalno da napredujem. Moji prvi tekstovi nisu imali flow, uklapala sam se kako znam i umem jer sam samo želela da kažem nešto. Uvek u glavi meni idu neke dobre fore, ali ne uz beat, pa ih onda ja trpam u beat. Sada umem da, ono što želim, kažem i izbacim tečno preko beat-a i to mi je mnogo drago, volim da se vidi da se nešto radi, napreduje.
Koliko se ta tvoja sposobnost sa rečima menjala kroz godine, kako si naučila da kanališeš svoje misli?
Reči su mi se menjale najviše u tom praktičnom smislu, a naučila sam da pišem rime kroz Facebook statuse. Ja sam želela na Fejsu da budem glavni zabavljač, ako vidim da postoje neki mnogo duhoviti ljudi, ja ću njih da nadjačam, u pozitivnom smislu. Svi smo se trudili da što bolju foru bacimo. Ja sam tu naučila da pišem rime, na primer, gde ću neki kontrast da ubacim, gde ću nešto zanimljivo, neku metaforu da kažem, sve te igre rečima sam ja na Facebook-u naučila, to je najvažnije bilo za moj rep.
Ne iz kraja, već fore sa Fejsa?
Ja sam generacija gde je kraj blejao na Facebook-u, svi smo se upoznali preko Facebook-a. Tamo sam upoznala ljude slične sebi koje slušaju Prti Bee Gee, koji su malo luđi, bili smo u istim grupama, imali isti humor, sve to tvrdo.
Jesi li i dalje aktivna na Fejsu?
Nažalost, ne. Prestala sam da imam Facebook, ali to je najbolja mreža ikada. Sve ostalo je Facebook raštrkan na slike, videe i statuse. Twitter mi je sad omiljeni jer sam ipak reči tip.
Je l’ uspevaš da se uklopiš u karaktere?
Uvek. Kad vidim da ne mogu, znači da se nisam dobro izrazila. To je isto mnogo dobra vežba za rep, moraš da se izraziš bolje, kraće, konciznije. Ako nešto razdužiš, znači da nisi poentirao, neće dopreti do ljudi, mora kraće.
Da li imaš osećaj ko je tvoja publika danas, da li ti to uopšte važno?
Evo nas sada na Kontakt festivalu, gde ja mislim da su mene zvali sa skroz drugom publikom. Iako je publika koja sluša Vojka V i Z++ u Hrvatskoj totalno publika koja je moja, ali ko njih sluša u Beogradu ipak je malo u drugačijem fazonu. Odjednom mene neka starija publika gotivi, jesu me i pre gotivili, ali me nisu prihvatali, da me pozovu na festival gde Elemental nastupa. Ja sam uvek tu bila kao neki uličar, gde ćeš nju i to. Sad odjednom, ja mislim, posle Exit-a mnoga vrata su mi se otvorila. To je možda neka publika koja me je i pre gotivila, a sada možda ima priliku da me čuje i na događajima na kojima gotivi i druge izvođače. Mada, nije da nešto previše analiziram to.
Da li ti imponuje to što te sada zovu i na takve događaje?
Pre mi se sviđao taj statu crne ovce, definitivno. Sada sam nekako naučila da budem mekša, to se ljudima dešava sa odrastanjem. Barem ja mislim da je to lep način da se odrasta, da omekšaš u tom međuljudskom smislu. Ja sam postala mnogo tolerantnija, razumem druge ljude i odmah se ogledalo desi, oni mnogo više razumeju mene. Pre nisam razumela druge ljude, bila sam hejterka. Ljudi misle da su samo hejteri ljudi koji tripuju neki elitizam, onda sam ja razvila parolu hood elitizam i mi smo mrzeli nazad isto.
Tvoja verna publika je navikla na tradicionalni godišnji koncert koji organizuješ 7. oktobra u Drugstore-u, šta pripremaš ove godine?
Konačno će biti nešto u šta mogu malo više da uložim, po prvi put u životu i želim da to publika baš vidi jer je to uzajamni poklon, jedni drugima. Dresscode za to veče biće Kleopatra, ja mislim da će moja publika da odlepi. Zlatno je dominantna tema, najviše ćemo raditi na tom estetskom delu, da to bude predramatično. Unajmila sam mnogo ljudi da mi pomognu oko nastupa, po prvi put, jer sam sve do sada skroz sama organizovala, uz pomoć par svojih prijatelja koji se ne bave time profesionalno, ali su neverovatno vredni i to koliko su mi pomogli je ogromna stvar. Sad ću unajmiti ljude koji se bave time, tako da ćemo imati jedan nastup na nekom većem nivou, da proslavimo zajedno to što sam malo napredovala.
Da li si možda razmišljala o nekom scenskom nastupu, koreografiji, da li to ide uz Mimi i rep?
Igraće neke devojke uz neke pesme, ali ja sigurno ne, to baš nije moj stil uopšte. Primetila sam da sada, zbog nekih festivala, počinje da se podrazumeva da moraš da imaš igrače. Mislim da uz rep ponekad izgleda baš nakaradno i ako nije ekstremno profesionalno, može da izgleda mnogo smešno. Imam devojke koje kidaju kako to rade, bile su mi u spotu za pesmu Zla riba i onda će one imati koreografije uz te pesme uz koje baš ide, ali skroz nezavisno od mene.
Da li postoje neke teme koje bi volela da obradiš kroz pesme, a možda još uvek nisi?
Ljubav! Ljubav najviše želim da obradim, a toliko ne mogu to da izbacim iz sebe! Mogu u tekstovima, ali ne mogu da objavim to. Imam neki problem sa tim još uvek, da se otvorim po tom pitanju. Međutim, kao da mi Bog otvara nova vrata da ja krenem da pišem za pevače, tako da ću možda moći preko njih da se iživljavam.
Je l’ ti prija pisanje za druge izvođače?
Mnogo me to loži, ne mogu da verujem koliko mi je to lepo, kad mi neko da flow smišljen, a ja popunjavam rečima, jer sam ja majstor za reči. Mnogo više me ispunjava nego što sam očekivala, a očekivala sam već.
Kako ulaziš u proces pisanja pesama za druge, je l‘ se izmestiš iz Mimi fazona?
Nađem ono što nam je zajedničko, mora tako. Ja tako gledam, moram da osetim baš tu osobu jako, moram da nađem šta je nama zajedničko, ono što nam nije zajedničko – ja ne mogu da pišem o tome.
Ko bi volela da tebi napiše pesmu?
Karleuša. Sa njom sam do sada osetila najviše zajedničkih stvari, ona ima dobre fore, a ja volim kad je neko mnogo lud i ekscentričan kao ona. Volela bih da mi ona napiše, a već osvedočeni tekstopisci treba da pišu pevačima.
Koju saradnju bi odbila?
Postoji mnogo saradnji koje bih odbila, ne mogu da radim gde ne osetim to zajedničko i odbila sam mnogo saradnji, sve uz poštovanje. Samo nisam osetila to zajedničko, čak se nekad desi da neko oseća da možemo da sarađujemo, pa se ipak desi da su i mene odbijali ljudi za koje sam ja i te kako smatrala da imamo zajedničko, ali oni to ne vide (smeh).
Šta izaziva frku u tvom svemiru?
U, svašta! Žvaka. To sad svi znaju (smeh). Mene, na primer, ogromne stvari ne mogu da iznerviraju, ali može žvaka. Toliko mi je krivo zbog toga, to se zove mizofonija, kad te zvukovi iritiraju. Ja sam imala milion tih stvari koje su me nervirale. Kako sam postala zrela osoba, krenula sam da meditiram, da smirim misli, sve sam izbacila, više mi ne smeta kad neko jede, pre mi je smetalo sve na svetu. Sad ništa, kao da sam dostigla neki zen, ali žvaka – to je neka tekstura koju doživljavam apstraktno, kao nešto gljecavo, ljigavo.
To je veoma zaniljivo, s obzirom na to da su to zvuci, a ti se baviš muzikom?
Ja sam oduvek mislila da nisam sluhista, jer ne umem da pevam. Zapravo, to ne znači da ti ne čuješ dobro, nego samo znači da si možda bio povučen, stidljiv kad si bio dete i nisi otvorio tu mogućnost. Koliko se meni sada čini, ja čujem sve u beat-u, čujem sve kanale, sve moguće zvuke. Pošto mog tatu isto tako narviraju zvuci, mada mnogo manje nego mene, a on je apsolutni sluhista, pomislila sam da mi možda samo više čujemo jer smo namenjeni za muziku.
Koja tvoja faza ti je najdraža, sa kojom Mimi bi se ti družila?
Sa ovom sad, naravno. Ja sam pre bila nemoguća, ne znam kako se iko družio sa mnom, verovatno sam bila zabavna. Bila sam hronično nervozna, bezobrazna, uvek sam mislila da sam šef svuda, toliko sam se ružno ponašala, nisam imala introspekciju uopšte. Mnogo mi je lepše sada, baš imam obzira prema drugim ljudima. Pre sam imala obzira samo finansijskog, ništa emotivno, jedino što sam uvek imala potrebu da nadoknadim to koliko sam bezobrazna nekim čašćavanjem, volela sam da se osećaju kod mene kao kod mame. Sad sam konačno prijatelj, ravnopravni prijatelj, ne namećem se kao dominatna u društvu i konačno imamo drugarski odnos jer sam postala empatičnija.
A u muzičkom smislu, na šta si najponosnija, na koju Mimi fazu?
Iskreno, meša mi se taj ponos, nije samo umetnost, nego mi se mnogo meša sa time koliko je koji album bio uspešan. Možda je Mržnja bio taj prvi album gde se video ozbiljan napredak, publika mi uvek govori da je on najbolji, možda jer su navikli da pravi rep mora da bude Smoki Mardeljano estetika, e sad što sam se ja tu slikala sa kapom i što je slika crno bela, onda ga ozbiljnije shvataju nego ovaj poslednji gde sam aluzija na Cecinu Playboy naslovnicu. Stvarno to mislim, tekstovi sa albuma Frka u Svemiru, na primer, Loš lik je moj najbolji tekst ikada napisan, Miševi, takođe. Svakako, 2020 je moj najveći ponos, jer sam izašla iz zone komfora.
Koliko je tebi teško da izađeš iz zone komfora, imaš li nekad neku zadršku šta napisatili ili objaviti?
Šta ću da napišem u pesmi, ne, to je uvek neka celina koja izlazi spontano. A da li ću posle tu pesmu da objavim – o tome već razmišljam. Na primer, meni je bilo mnogo teško da izbacim taj EP 2020 jer je, po meni, mnogo iskren. Plašila sam se da će ljudi da govore da nisam više dovoljno tvrda, da sam lejm. Najveći moj strah je da neću biti kul, kao ono iz osnovne škole. Nisam nikada imala strah da li ću biti odbačena iz formalnog društva, već da li ću biti odbačena od svog društva, od mojih uličara. Onda sam samo, konačno, postala toliko nezavisna da mislim da sam sada ja društvo, ja procenjujem društvo. Ljudi treba da se svide meni. (smeh).
To ide sa životnim iskustvom?
Pa, da. Pre sam uvek glumila, a što si glasniji i rogobatniji, to imaš više nekih nesigurnosti da prikriješ. Ja mislim da sada mogu da budem provokativna totalno na neki fin i tih način, jer me sad boli uvo da bilo šta dokažem. Ženska trideseta godina je čudo, baš neka revolucija.
I za sam kraj, reci nam koliko pesmama nisi objavila?
Nebrojano, baš mnogo pesama.
Fotografije: Matija Borbelj
0 Comments