Mic po mic, deceniju po deceniju, Jarboli su postali jedan od najuticajnijih bendova na domaćoj sceni. Odnosno scenama, jer im već nekoliko generacija novih gitarskih bendova na ovaj ili onaj način odaje poštovanje i omaže gitarskom alternativom, eksperimentima sa zvukom, ali i pozivom na ples.
Nije ih bilo neko vreme, svašta se za to isto vreme čulo – od priča da je sve gotovo i da nema više ništa od toga, do evo, samo što nije novi album. Ipak je ova druga priča bila realnija. Album će nekad uskoro, ali prvo nam sleduje svirka nakon osam godina pauze. I to na festivalu Kontakt. I to ne jedna, nego dve.
Momci su usvirani, i jedva čekamo da ih vidimo posle dugo vremena na bini. Pre svirke, popričali smo sa bubnjarem Nemanjom Aćimovićem o starim dobrim vremenima, i još boljim koja nas očekuju.
Zdravo Jarboli, otkud vi? Šta vas je okupilo posle toliko vremena?
Nemanja Aćimović: Zdravo. Evo, da odmah razjasnimo našu situaciju. Jarboli postoje od 1991. godine i u tom, sad već prilično dugom vremenskom periodu, sa vremena na vreme pravimo pauze u našem javnom delovanju. Ovaj put se ta pauza malo odužila, ali za to postoje opravdani razlozi. Nažalost, 2020. je krenula pandemija virusa Covid-19, to je onemugućilo naše delovanje maltene 3 godine, svi smo to proživeli i moram reći da je paranoja bila vrlo prisutna i u našim redovima.
Šta ste radili sve ovo vreme dok niste svirali?
Mi, naravno, imamo svoje živote van muzike, što je za očekivati. Ali, svakome od nas je umetnost sastavni deo života, tako da smo usavršavali individualne umetničke izraze, ne bismo li, kad za to dođe vreme, bili spremni za nove izazove i da bismo mogli da ponudimo nove kulturne sadržaje.
Priča se po gradu da imate nove pesme i novi album. Kako on izgleda i zvuči? Kako biste ga opisali, koga će oduševiti, koga će razočarati?
Da, album je gotov i čeka pogodnu priliku da bude objavljen. Za sad ne izgleda, pošto je omot još uvek u izradi, ali zvuči spektakularno. Novi album će biti logičan nastavak našeg umetničkog izraza, ali kao i svaki prethodni album, i ovaj je zreliji od svog prethodnika i diže letvicu našeg stvaralaštva na novi nivo. Što se publike tiče, na njima je da imaju mišljenje i afinitet ka albumu ili, pak, da nemaju. Svakako, lepota je u oku posmatrača, odnosno u ušima, u ovom slučaju.
Za sve ovo vreme dok niste bili zajedno na sceni, šta vam je najviše nedostajalo od toga biti Jarbol, a čega vam je bilo toliko preko glave da vam ga je i sad previše?
Naravno, najviše je svima nedostajao sam bend i kontakt s publikom,odnosno nastupi. Najlakše je biti nezadovoljan i džangrizav, pogotovo u atmosferi u društvu koja je, u najmanju ruku, negativna. Ali u životu i inače treba sagledavati stvari sa pozitivne strane i tražiti lepotu u malim svakodnevnim stvarima. Nije na nama da se žalimo, već da stvaramo umetnost.
Za isto to vreme koliko niste svirali, šta se desilo na domaćoj sceni da vam se baš dopalo?
Toliko toga, da ne bih znao odakle da počnem. Ali da probam da sažmem – Buč Kesidi je dosegao neslućenu popularnost u regionu, što je činjenica koja nikoga ne bi trebalo da ostavi ravnodušnim. Takođe, rekao bih da se opet stvorila nova scena bendova nakon Srpske Nove Scene koja je 2010-ih zaista iznedrila neke od bendova poput Repetitora koji su sad već veterani te scene. Vizelj, KoiKoi, Gazorpazorp su neki od novih bendova koji su u međuvremenu stasali i zaista sviraju i zvuče fantastično.
Slavite 25 godina albuma Dobrodošli. Gde se, po vašem mišljenju, nalazi taj album u vašoj karijeri? Na vrhu, sredini ili dnu? Koliko ga volite danas?
Taj album se nalazi na početku našeg stvaralašva, postojala je i faza pre njega u kojoj smo potpuno drugačije zvučali i u tom trenutku je on označavao početak Jarbola, pre toga smo se i drugačije zvali. Sada nam je to kao neka referenca oko koje nastavljamo s umetničkim izrazom. Što se naše privrženosti tom albumu tiče, njegovo mesto je nezamenljivo, ipak je to naša početna tačka bez koje nas, verovatno, ne bi ni bilo.
Kolko se sećam, promocija albuma je bila zakazana za dan početka bombardovanja. Kako pamtite taj dan kad ste mislili da ćete se popeti na binu, a u stvari smo svi krenuli u podrume?
Da, niko nije znao da će tog dana početi bombardovanje, inače bismo zakazali dan ranije promociju. Šalu na stranu, nije nam to sve zajedno ostalo u lepom sećanju. Trenutak u kome ste puni nade i velikih mladalačkih očekivanja u vezi sa bendom, karijerom i životom je odjednom zvukom sirene za vazdušnu opasnost doneo sve suprotno, strepnju za sopstveni život i veliko razočarenje spram života u ovoj državi koja je dozvolila tako nešto. Ali, kao što sam već rekao, treba tražiti pozitivne stvari u svakoj situaciji u životu. Tako da je album Dobrodošli našao put do slušalaca, uprkos činjenici da nije izašao, i kako mi slušaoci nakon svih ovih godina govore, ostao duboko urezan u taj čudan period u našim životima. Služio je kao uteha i beg od gorke stvarnosti i neizvesnosti života. Može se reći – postao je legendaran.
Koliko ste svesni veličine vašeg benda? Kad pogledamo uticaj na druge bendove, fanove koji čekaju koncerte toliko dugo, ali i fore i internet mimove na vaš račun?
Zapravo, nismo svesni svega toga, drago mi je ako je tako. Ali i mi, kao i svi drugi, živimo u svojim malim staklenim zvonima iz kojih povremeno izađemo da se podružimo s dragim osobama ili potpunim strancima. Ako je neko od mladih muzičara voleo naš bend, to je lepo čuti, još više ako je to uticalo na njih da se bave muzikom ili krenu u nekom kreativnom pravcu.
Kad se jednog dana bude snimao film o Jarbolima, koji će to biti žanr i kako će izgledati?
Haha. Neće niko nikad snimiti takav film. Inače su filmovi o bendovima ili čuvenim muzičarima nemušto napravljeni. Više volim dokumentarnu formu isprepletanu činjenicama, očevicima, akterima i autentičnim snimcima od igrane forme.
Šta nas sve čeka na vaša dva nastupa na „Kontaktu”?
Za početak, očekuju vas usvirani Jarboli željni nastupa. Odabrali smo razne pesme koje do sad nismo izvodili na koncertima, kao i neke nove sa predstojećeg albuma. Nezaobilazni su hitovi bez kojih bi publika otišla nezadovoljna s koncerta, što mi nećemo dozvoliti. DOBRO DOŠLI!
Fotografije: Srđan Veljović
0 Comments