Počelo je tiho i nenametljivo pre 7-8 godina za nišku Bohemiju. Sve naopako je bilo ime albuma, i samo ime, jer sa par hitova i melodija, ostao nam je taj „pijani“ naziv benda u glavi. Onda su usledili novi albumi i prvi pravi hitovi. Bilo da su pop biseri poput Prolazi vreme ili Prsla sam, bilo da su tihe orkestarske elegije kao što je bila O ljubavi.
Malo po malo, stigli su do albuma broj četiri, Odiseja u nemiru. Njihov najkompletniji i najozbiljniji do sad. A opet, opušten i zaigran, sa nekoliko pop, soul i psihodeličnih bisera.
Zaista je privilegija imati ovaj bend u svom okruženju i slušati ovakvu muziku na našem jeziku, tako da ne možemo dovoljno da preporučimo ono što radi bend Bohemija.
Popričali smo sa frontmenom sastava Jankom Džambasom o svemu onome što bend danas misli i radi.
Za početak, kako ste i šta radite ovih dana dok ne svirate i ne promovišete novi album?
Na ulicama smo sa studentima i narodom, izlazimo, zezamo se, radimo, u suštini sve je kako treba, a biće još bolje (smeh).
Kako je generalno nastajao album, i u kojim uslovima? Da li postoji neka veća tema ili motiv koji okuplja sve ove pesme na jednom mestu?
Nastajao je kao i do sada. Kako smo završili prethodni album Putujemo, tako su isplivavale nove teme, melodije, tekstovi i to uvek dođe spontano, kao poriv da nešto izađe iz nas, da se izrazimo. Nikakva mistika sem sviranja, hvatanja za ideje koje deluju zanimljivo i obrađivanje istih.
Jedinu temu koju smo imali tokom pravljenja albuma je da pesme koje iznosimo i pišemo budu nama relevantne, kako muzički, tako i tekstualno. Želeli smo da ne zalazimo u opšta mesta i da se time izvođenje pesama dovede na drugi nivo, kao da je sve to ispovest perioda koji je obeležio stvaranje albuma. U suštini, tema je najčešće ljubav i sve što liči na nju.
Koliko vremena treba da nastane jedna komplikovanija Bohemija pesma?
Zavisi. Ponekad pesma nastane odmah, tekst i progresija, i samo se onda radi na aranžiranju, to jest ulepšavanju pesme. U drugim slučajevima melodija, tj. muzička ideja stoji na čiviluku i čeka svoj tekst, ili čeka još neku melodiju, ili progresiju, koja može da se veže za inicijalnu ideju. Nema pravila, ali pesme nastaju brzo, kao i kad se snimaju iste.
U slučaju ovog albuma je dosta deonica nastalo na licu mesta, pošto sam želeo, kao producent, da ekipa ne isprobava previše, već da se oseća komotno u pesmi i da u toku snimanja uhvatim njihove nalete inspiracije i to, potom, inkoroporiramo u pesmu i aranžman. Zanimljivije je kada se muzičar prvi put (uslovno rečeno) suočava sa pesmom i čini mi se da tada najčešće dolazimo do interesantnih muzičih ideja.
Odiseja u nemiru – šta se krije iza imena, i što takvo ime? Meni je ime sjajno, ali ako sam čuo neki „negativniji“ komentar na ploču, onda je to njeno ime?
Mi volimo da se zezamo i većina vremena koje provodimo zajedno, kao najbolji prijatelji, prolazi kroz šale, smeh i zezanje. Dimitrije je uradio pesmu koja nosi isto ime i podudaralo se sa celom temom albuma koja jeste kao kroz nemir, ljubavne jade i sve druge patetike koje možete zamisliti. Album služi tome da proputujemo (iznad, gore) kroz nemir, onaj koji je nama tada obeležio živote, i time zaokružimo taj, uslovno rečeno, teži period za nas, članove sastava.
Ne znam kako ime može biti pozitivno, ili negativno, to je kao da kažete da sam okej muzičar, ali je ime Janko Džambas ono što nije baš dobro kao ta muzika… nisam siguran da razumem, iskreno, to je samo ime (smeh).
Omiljena stvar na albumu mi je Daj mi daj. Deluje mi kao da ste zašli u neke druge vode sa ovom pesmom. Deluje mi i da pesma može dalje da se razvija kroz neke remikse čak. Koliko su vam bliski žanrovi koje ne svirate, odnosno za koje vas nužno ne vezujemo?
Zapravo su bliski, pošto slušamo sve i svašta. Nije to tako jednostavno imati više članova u bendu i homogen muzički ukus. Što se mene tiče, jasno je. Volim različitu muziku, a ona izlazi kroz mene i bend kao blend svih tih, nazovimo, subžanrova.
Jeste, zašli smo u vode u koje smo i ranije zalazili, samo su bile dublje ukopane u našu, nazovi ga, estetiku. Ovde se više vidi taj soul uticaj, koji je velik deo mog muzičkog ukusa. Daj mi daj jeste pesma kojoj bi legao remiks, slažem se. I ja uživam u dobrim remiksima, tako da – samo napred.
Manje vas je u bendu nego na prethodnim albumima, ali deluje da je zvuk veći i puniji. Kako to uspevate?
To će se tek čuti uživo. Tajna je u tome što dugo sviramo zajedno, često se nalazimo da se glupiramo na instrumentima, smenjujemo se na istim, džemamo, tako da nema potrebe za nekom direktivom. Jasno nam je šta treba da se uradi da bi se popunila muzička slika i kada je manje članova samo sviramo malo više, popunjavamo instrumentima i to zvuči tako kako zvuči. Zapravo je lakše napraviti veći zvuk sa manje instrumenata. Less is more.
Kako ste zadovoljni koliko ste dobacili do publike za sve ovo vreme, odnosno da li su to stvari koje vas uopšte interesuju?
Nije da nas nužno interesuje to kada pišemo muziku, ali kada promovišemo, naravno. I nama je drago da rad ima neki odjek, da neko reaguje na to i poistovećuje se sa temama koje i nama znače. Ništa više i manje od toga. Zadovoljni smo, ali uvek može još. To je deo ambicije i to je, između ostalog, nešto što nas gura napred, kao što nas i sama muzika gura da isprobamo nešto zanimljivo.
Prolazi vreme, je*em ti seme je ta krilatica po kojoj vas znaju i ovi neki koji u u životu sekund vaše pesme nisu čuli. Pa šta mislite, kakvo je ovo vreme koje trenutno prolazi pred nama?
Puno nemira, ali i ujedinjenosti u društvu, ako isključimo vlast koja živi svoj život u nekoj tamo tvrđavi, sedeći u svojoj visokoj kuli, zaslepljeni korupcijom i moći koju su zgrabili samo za sebe. Ovo vreme je vreme nadanja, rada na sebi i na društvu kao celini, ali i vreme nemira, pošto je za promenu potrebna bol da bi došlo do nje. Kao što smo videli poslednjih nedelja, bez bola ništa neće proći, ali se nadam, kao i uvek, da će ga biti što manje i da ćemo napraviti taj korak, kao društvo, ka progresu, sa što manje prepreka na tom putu.
Retro, hipi, 60-e, to su neki termini kojima vas stalno opisuju. Pa šta biste vi voleli da smo kao civilizacija zadržali iz tog perioda, koji vas svakako već muzički inspiriše?
Voleo bih da smo zadržali otvorenost i mladost kao glavne pokretače promene. Te vrednosti danas postoje, ali kao perverzija istog. Postoji anegdota o tome kada je grandž era i Nirvana postala mejnstrim, u modnim radnjama u Njujorku su mogle da se nađu samo karirane košulje i iscepane farmerke. To je taj momenat gde se, zapravo, monetizuje novi društveni momenat, kao što su seksualne slobode, hedonizam, moda, sve to što je spontano došlo kroz ujedinjenje mladih ljudi na nekom lokalu, ili šire, se posle koristi kao nešto što je na prodaju za samo $4,99.
Ovo što se trenutno dešava u našem društvu najviše podseća na to vreme gde su se različitosti ujedinile oko jednog cilja, a taj cilj je društveni progres.
Kako bi izgledao film o Bohemjii? Ko bi vas glumio, koji je žanr?
Da budem kratak i jasan, izgledalo bi kao Spinal Tap. To je film koji uvek gledamo kada snimamo album, ili kada završimo koncert u nekom gradu. Ne umemo mi sebe da shvatamo ozbiljno, kao što ne shvatamo ozbiljno ni taj rokstar egomanijački koncept. Jedino što stvarno može da pogodi direktno nekog od nas, da ga shvatimo ozbiljno, je pojačavanje gitare na 11. Dobro… i bendovske drame. Sve su to velike glave koje se prepiru oko sitnica, ali se vole.
Gde bend može odavde nakon ovog albuma?
Gde poželi, tamo će i biti. To je štos, radimo šta nam se radi, a radi nam se to što slušamo trenutno. Napišu se nove pesme, sada imamo manje članova, a dobro džemamo zajedno i verovatno ćemo na taj metod rada više da se fokusiramo, zato što nam je, pre svega, zabavan. Obožavamo da reagujemo na muziku u trenutku i da tu brzu, iskrenu reakciju ostavimo u muzici.
Kako će izgledati live i kad ćemo da vas čujemo?
Čućete nas, najverovatnije, od maja, pošto je izlaskom albuma došlo do zdravstvenih problema pojedinih članova. Ne, nisu u rehabilitacionom centru za skidanje sa narkotika, nije (još uvek) do toga došlo, ali će svakako morati da se sačeka još malo, pa put pod noge svako mesto gde je moguće da sviramo.
Izgledaće kao pet ljudi koji se međusobno vole, ponekad i svađaju, ali je to deo ljubavi, koji obožavaju da sviraju i uživaju u deljenju i smišljanju nota na licu mesta. Biće zanimljivih džem deonica, razmene instrumenata, pošto je basista izašao iz benda, pa smo Dimitrije i ja preuzeli bas deonice, plesanja, uživanja, sreće, tuge, tihog, bučnog, drame, solaža, šaputanja, vikanja. Klasika za nas.
Fotografije: Marko Marijanović
0 Comments