U saradnji Oblakodera i Manonije, uz tehničku podršku kolektiva SUTRA, serijal is playing in my hop nastavlja da gradi intimni prostor susreta muzike, prostora i razgovora. Format ostaje isti – jednočasovni set snimljen uživo u Manonijinoj radnji u Čumićevom sokačetu i intervju koji ga prati – ali je svako izdanje novo uranjanje u drugačiji zvučni i misaoni pejzaž.
Ovog puta, u Manoniji je gostovao autor čija se praksa kreće između DJ-inga, drone/noise performansa, istraživanja zvuka i kuriranja kroz Crvenilo kolektiv. Njegov set oslanja se na kodiranu muziku, terenske snimke, pronađene kasete i žive instrumentalne intervencije, brišući granice između strukture i improvizacije.
U ovom izdanju predstavljamo jednočasovni set Paše, aka P.AMIR-a – DJ-a, izvođača i istraživača u oblasti muzike – i razgovor koji ga prati.
Krećeš se između nekoliko uloga – DJ-a, drone/noise izvođača, istraživača zvuka i ko-kuratora Crvenilo crew-a. Kako se ti identiteti prepliću u tvojoj praksi?
P.AMIR: Rekao bih da su to sve opisi jednog te istog identiteta. Suština je prilično jednostavna – volim muziku i bavim se njome od detinjstva: četiri godine violine, pet godina klasične gitare, internet 2.0 muzički forumi kao tinejdžerski oblik socijalizacije, koncerti kao glavni vid razonode i tako dalje.
Danas sam fokusiran na kodiranu muziku i kasete, ali ko zna u kom će se obliku to razvijati u budućnosti. U jednom trenutku sam počeo da pišem o muzici – neke luckaste i nasumične recenzije black metala, punk-hardcore i ambijentalnih albuma na društvenim mrežama. Zatim sam počeo da snimam podkaste o eksperimentalnim elektronskim scenama širom sveta, pa su me ljudi počeli pozivati u radio emisije i na žurke – da pričam i da puštam muziku. Zapravo, samo da delim ono što volim.
Događaji sa Crvenilom imaju istu svrhu – zavolimo nekog muzičara, napišemo: „Hej, hoćeš da dođeš u Beograd?“ i podelimo iskustvo koncerta između nas, umetnika i naših prijatelja, odnosno publike.
Koliko je tvoj live nastup unapred strukturiran, a koliko je prepušten improvizaciji?
Trudim se da održim ravnotežu između improvizacije i strukture. Recimo da imam napisan i (donekle) funkcionalan sintisajzer, sa svim povezivanjima, filterima, efektima i semplerima – ali svim varijablama upravljam uživo tokom seta.
Polako i lenjo pravim izmene u manje-više dovršenim projektima, i pritom i dalje uspevam da se iznenadim nekim zvucima koje „sint“, zajedno sa mnom, može da proizvede.
Terenski snimci, pronađene kasete i živi instrumentalni zvukovi imaju važnu ulogu u tvom radu. Kako biraš i koristiš te materijale?
Iskreno, živi instrumenti nisu samo važan deo rada, već i deo mene kao bića. Kao što sam pomenuo, moj odnos sa gudačkim instrumentima traje dugo, a instrumenti sa dugim vratom pojavili su se u mom životu kada sam otkrio, recimo, njihov kreativni potencijal.
Koristio sam mnogo semplova u nekim numerama, svirao elektroakustične improvizovane setove uživo, i uvek se radilo o tome: „ovo je ono čemu verujem“.
Što se kaseta tiče, to je mnogo novija priča. Godinama sakupljam ploče i, znaš, u kontekstu vinila to je uvek Kolekcija, sa velikim „K“ – uredna, precizno složena, sa Discogs profilima gde štreberi pažljivo navode sva postojeća izdanja samo da bi ih dodali u svoju kolekciju (dobro… i ja sam to uradio par puta). To je lep, standardizovan način, ali mu nedostaje žar neočekivanog otkrića.
Pre nekoliko godina imao sam ludi period kada sam morao da promenim 11 stanova za samo 10 meseci, pa je nošenje teških kutija punih kilograma polivinil-hlorida postalo noćna mora – i tako sam otkrio da je selidba kaseta zapravo mnogo praktičnija.
Ali nije samo to – ako je ploča uglavnom industrijski proizvod, kaseta je često potomak podruma i kućnih bootleg studija. Na buvljacima i po nasumičnim radnjama pronašao sam toliko snimaka – ponekad čak i zvučne palimpseste sa slučajnim telefonskim razgovorom snimljenim preko muzike – i to donosi istinsku radost neznanja pri prvom slušanju.
Kasete su, dakle, ti objets trouvés, sa već ugrađenim nasumičnim terenskim snimcima, i možda ih sudbina jednostavno bira umesto mene.
Da li te više zanima fizička reakcija publike na tvoju muziku ili njihovo unutrašnje, introspektivno iskustvo?
Kao neko ko je više okrenut dron ambijentu, iskreno bih se iznenadio fizičkom reakcijom na muziku. Tako da je lično iskustvo, pretpostavljam, suština.
Zaista cenim kada nešto što podelim (uživo ili u setovima) rezonuje sa nekim na individualnom nivou, posebno kada nasumični semplovi ili „skrivene skit trake“ pokrenu talase ličnih uspomena vezanih za određeni audio zapis.
Kako danas vidiš poziciju drone i noise muzike – da li su i dalje marginalne ili pronalaze nove puteve ka široj publici?
To mi je nezgodno pitanje. Oduvek sam imao problem sa definisanjem toga šta je marginalno, a šta nije u muzici. Živimo u vremenu u kojem je „niša novi pop“, i nijedan žanr nije marginalizovan osim ako sam sebe ne pokušava da marginalizuje.
Prilično sam siguran da granica između noise/ambijentalne muzike i „zvučne umetnosti“ postoji uglavnom u statusu umetnika i njegovom odnosu prema institucijama.
Koliko je kontekst – politički, društveni ili prostorni – važan u tvom radu?
Važan je koliko i u svakom drugom aspektu života – drugim rečima, on je sve. Tekstovi i podkasti o muzici koje sam pisao i snimao mnogo su se više bavili kontekstom postojanja albuma, umetnika ili fenomena nego samim auditivnim strukturama.
Šta te trenutno najviše inspiriše i kako se to odražava u setu koji smo snimili u Manoniji?
Moje glavne inspiracije su spontani bljeskovi vrlo nasumičnih informacija ili narativa koji prolaze kroz neka mračna osećanja povodom trenutnog stanja naše planete – što je, opet, deo konteksta muzike.
Što se tiče snimka, glavni fokus bio je na mojim nedavnim otkrićima do kojih sam došao bežeći od ove hladne zime u svom ušuškanom prostoru.
Šta si želeo da preneseš setom koji smo snimili u Manoniji i kako bi ga opisao nekome ko će ga prvi put slušati?
„Zdravo, to sam ja i ovo sam ja i evo kako se danas osećam, svirajući u Manoniji.“
Autorka intervjua: Marija Todorović
0 Comments