Nisam siguran da bilo ko može da kaže da je 2024. bila njegova godina. Čak i ako je bio uspešan u jednoj sferi, dočekala bi ga neka druga, koja bi je potirala. Ne znam kakve su bile druge sfere momaka i devojke iz Vizelja, ali triling pesama kojima su nam se predstavili (plus hit sa Hali Gali kompilacije) pokazali su da je bend u vrhunskoj formi, spreman da se stalno menja, istražuje i razlikuje, a da opet nosi sa sobom određeni šarm koji povezuje sve te različite žanrove u različitim trakama.
Na tradicionalnoj godišnjoj Oblakoderovoj listi najboljih regionalnih pesama, pesma La vida loca je zauzela prvo mesto. Međutim, tu je mogla da se nađe komotno i neka druga njihova ovogodišnja stvar. Ova oda gradskoj bleji na plus 30 stepeni zvuči tako da je mogla da se snimi, zapeva i voli, kako 1994, tako i 2024. godine. Uz par produkcijskih zahvata, naravno.
Taman za kraj godine, iscimali smo ekipu sa vrha naše liste i popričali sa Nedićem i Veljkom, kako o pesmi La Vida Loca, tako i o fudbalu, grupi Twins i studentskim demonstracijama. Dakle, sve neke regularne teme.
Za početak, kakva vam je bila 2024? Šta je ono najbolje što se dešavalo za vas?
Veljko: Top! Između 8,5 i 10. Puno smo svirali. Singlovi su super prihvaćeni. Od svirki, izdvojio bih dve. I to u obe u jednoj turneji. Jedna na Fusionu, festivalu u Nemačkoj, a par dana pre toga smo svirali na Krku, na Velvet festivalu. Na Krku sviraš na bini, na brdu, iznad mora, iza tebe talasi i vetar sa pučine. I onda sedneš u kombi, voziš se 1.800 km i sviraš u Nemačkoj, 100 km severno od Berlina u hangaru, u mestu gde je zabranjeno fotkanje. Preko čitavog hangara je urađena dekoracija. Na ostalim binama je samo tehno, i policiji je zabranjen ulaz. Postoji samo neka patrola 5 kilometara ispred festivala i to je to.
Nedić: Zato smo imali taksi od backstage-a do bine, na kom je na srpskom pisalo jebač policije. (smeh)
Videli ste listu. Prvi ste. Kako generalno komentarišete sve što se dešavalo na muzičkom planu prethodne godine?
Nedić: Meni je gitarska muzika iskreno bila slaba ove godine. Dobar je bio Consecration. Fujčinela Bojs su album godine. Ja njih podržavam uvek i sve. I kod tebe su bili na prvom mestu.
Veljko: Ali, sledeća će biti bolja, to znamo jer smo čuli šta spremaju i Gazorpazorp, i Proto Tip, KoiKoi. Sigurno će nešto izbaciti i Bučevi i Artan Lili, tako da se već ističe masa tih albuma.
Nedić: Razlog za slabiju godinu je kombinacija nekoliko uticaja. Ljudi su malo stariji, neke životne stvari su im postale prioritetnije. Takođe, mislim da je i to što svi zvuče pomalo isto krenulo da meša svoje prste. Bilo bi mnogo kvalitetnije, u ljudskoj i bendovskoj potrebi, da se menja zvuk i da se radi na sebi, a to vidim da se radi trenutno samo u alternativnom popu, ali ne u drugim žanrovima.
Hajde da se vratimo na ono zbog čega smo tu – pesma La vida loca. Iako deluje da je samo pesma o bleji, našao sam nekoliko stvari u stihovima koje me interesuju i o kojima možemo da pričamo. Za početak, ovo je ful beogradska pesma.
Veljko: Pa da. Mi smo tu rasli i tu smo provodili na taj način vreme. I dalje ga provodimo. Gledali smo da bude inspirisana stvarnim iskustvima koja smo prošli. Sve što smo pomenuli, radili smo sto puta.
A šta ćemo sa nekim klincem u Jagodini, Šapcu ili Čačku? Kako oni mogu da se pronađu u ovoj pesmi?
Nedić: Verovatno mogu da se solidarišu sa nekim stvarima koje smo rekli u pesmi.
Veljko: Razmišljali smo da li da pominjemo konkretno Beograd u tekstu. Mozgali smo da li ima smisla i da li će onda moći da se prenese na druge ljude, u drugim sredinama. Ipak, ovo je nešto iskreno što je izašlo iz nas. Ako si u Čačku, samo zameni u glavi da nije vreo Beograd, nego Čačak. Neće se baš rimovati. (smeh) Ali verujem da svi mogu da se povežu s ovom vrstom bleje.
I ranije sam viđao na mrežama to poređenje, a na ovoj pesmi i nešto malo više, a to je da vi kao radite pod uticajem benda Darkwood Dub. E sad, ja to nikad nisam čuo ranije, ali ovde eto, kao, mogu da se složim, jer ima taj deo u tekstu…
Nedić: Kad vidiš da nas porede sa Darkwood Dub-om, to znači da se taj što je to napisao nije makao sa slušanjem muzike dalje od Darkwood Dub-a. Darkvudi su fenomenalan bend i oni crpe inspiraciju iz daba, kao i mi, i svi smo slušali istu muziku, i postoje i neke fraze u tom žanru koje moraju da se ispoštuju i sa kojima se muzičari poigravaju. Ali ljudi moraju da se pomere od tih fraza povezivanja u kojima se poštuju i hvale bendovi devedesetih, a koja nemaju veze s vezom.
Veljko: Mi se ne referišemo muzički na njih, ali ovde smo imali to gori guma pada mrak u tekstu, to jeste referenca na njih, ali u našim tekstovima ima toga i previše. Imamo i Twins, i Elitne Odrede, Stoju…
Nedić: Miloš Crnjanski, Prti Bee Gee. To nam je sve gotivno. Radimo omaže domaćoj muzici.
Veljko: Dosta pojedinačnih stihova smo digli, od Darkvuda do Elitnih Odreda. Pokušamo da stvorimo neku interkontekstualnost koja se tiče čitave prethodne muzike koja je pravljena na ovim prostorima. To nam je nekako kul, ne vidimo to kao krađu, i trudimo se da ne krijemo o čemu se radi.
Kad smo pomenuli referencu na Twins, imate Plavog slona u pesmi. Nediću, ti si upoznao skoro Nešu Twins-a ove godine u Viz FM-u, tvojoj radio emisiji. Kako je to bilo?
Nedić: Bio je gost Viz.fm-a. Upoznali smo se na Radio Aparatu koliko smo mogli. Jako je fin, veliki je tremaroš. Rekao je kako nema bogzna šta da priča, ali može da nam peva. Okrenuo se religiji, okrenuo se Bogu, sklonio se od brzog života, što je uvek super. Ja uvek podržavam ljude koji dođu u neke određene godine kad se prebace na pravi put. Dopada mu se Vizelj, i drago mi je da smo mu dali šansu. To je isto kao što alternativni bendovi idu na komercijalne televizije, tako i neke komercijalne grupe treba da dođu na alternativne medije, jer su i oni isto na neki način ostavili kulturološki trag i treba pričati sa njima i treba se upoznavati, a ne osuđivati.
Veljko: Twins su jedna od najeksperimentalnijih, najkreativnijih muzičkih grupa iz tog perioda, i generalno. Niko drugi nema pesmu Plavi slon, ta pesma šuri. Niko drugi nema pesmu Šipu šipu, ti odvratni tipu, ili Nisam majstor da napravim bure. Oni su od te ekipe najzanimljiviji, stvarno. Nešto što ne bih očekivao da bude mainstream muzika, jer je potpuno nebulozno i zato je i super.
Pomenuli ste već taj rege i dab. Pa odakle to kod vas? U zvuku, ali i kao interesovanje?
Veljko: Pa mi smo na to krenuli da se ložimo, sad već ima 3-4-5 godina. U međuvremenu je i Nedić ušao u bend F.C. Apartride, gde je još dodatno nabudžio svoj skill u sviranju basa. Uvek se vodimo idejom da, kada neko nešto novo provali, probamo to da inkorporiramo u svoju muziku. Tako dobijaš prostora da nekako produbiš i proširiš način na koji se baviš muzikom. Dab muzika je žanr gde se najviše radi eksperimentisanje sa opremom i elektronikom u nekom muzičkom smislu… Lee Scratch Perry, King Tubby, svi ti velikani, način na koji oni uzmu pesmu koja je već snimljena i proguraju je kroz neki svoj, potpuno ludi misaoni proces, to je pristup kojim se i mi vodimo.
Nedić: Veljko je doprineo isto, pored toga što sam je ušao u F.C. Apatride, i malo se dublje upoznao sa tim, tako je Veljkova DJ-ing i muzička produkcija napredovala u tom kontekstu. Našli smo način da iz dve različite perspektive implementiramo zvuk koji je oduvek bio prisutan, samo nismo imali dovoljno skila da ga pokažemo tako javno.
A vutra? Šta ona donosi sve sa sobom? Imate je dosta u prethodnim pesmama, a i u La vida loca se pominje?
Nedić: Ja sam se okrenuo na pravi put. Više ne konzumiram alkohol i psihoaktivne supstance. Sve što se desilo se desilo. Možda je uticalo na muziku, možda nije. Ja sam sad na pravom putu.
Veljko: To je sastavni deo blejanja u kraju. Čest deo našeg provođenja vremena i onda je logično da se to nađe i u pesmi.
A mesec? Imate ga opet i ovde, imate i pesmu Debeli mesec na prethodnom albumu. Jeste li jedni od onih koji veruju da mesec utiče na ponašanje ljudi?
Nedić: Pa, ja malo. Ali mislim da je to više kao estetska odluka. Kao i malopre pomenuta marihuana, provodimo vreme gledajući u to. I šta vidiš kad gledaš u to.
Veljko: Sve je to jednostavno. Iz svih tih stanja, iz te emocije, iz tog doba dana, iz posvećenja, odatle vučemo inspiraciju. O tome treba da se pravi muzika. Ne praviš muziku o tome kako ideš u prodavnicu da kupiš hleb. Iako nekada tako zvuči, ne bavimo se svakodnevicom, bavim se tim, aj da ih tako nazovem, magijskim momentima koji se nalaze u svakodnevici.
U pesmi, kao i u spotu, fudbal je u centru dešavanja.
Nedić: Fudbal je isto estetska odluka. Ja sam kolekcionar dresova, kao i moj drugar Krle koji je pomogao kostimima za taj spot. Fudbal ima tu neku estetiku gde ti, ako neki dres nosiš, moraš to ponosno i da ističeš. Ta filozofija u fudbalu je upravo nešto što i mi sa našom muzikom i načinom na koji pričamo o našoj muzici, i hvalimo našu muziku i način kako je sviramo, isto tako ponosno to i ističemo. Tako da, sviđa mi se što sam upotrebio svoju kolekciju koja se skuplja godinama i tako povezao ljubav prema fudbalu i sportu sa ljubavlju prema muzici. Sve ima neku određenu ciljnu grupu. Određeni ljudi to prate, oni koji bi da poginu za to ako treba, pa da nekako približimo ta dva sveta još više.
Uporedi neki fudbalski klub sa Vizeljem? Možeš i iz ove godine, možeš i nešto istorijski.
Nedić: Možda engleska liga? Pa, Vizelj bi bio taj neki tradicionalni engleski klub koji je uvek nekako tu, sredina – vrh, svi znaju za njega, ali nije još uvek dostigao svoj pik. Tako da bih ja birao između Totenhema i Arsenala, a pošto navijam za Arsenal, rekao bih Arsenal. I to ovaj trenutni, koji je krenuo na pravi put posle Glory Days-a. Nismo imali Glory Days ranije, ali ako Arsenal nastavi ovako dobrim tempom, nastaviće i Vizelj.
I šta je na kraju poruka pesme La vida loca?
Veljko: Ne trudimo se generalno da ti nešto poručimo. Ideja nam je da ti prenesemo neko osećanje ili da te podsetimo na neko osećanje. Da ti pokažemo kako smo se mi osećali kada smo to nešto radili.
Nedić: Ja mislim da su ove tri pesme, iz ove godine, deo trilogije o životu koji se trenutno dešava. La vida loca je svakodnevna zabava, Ljubičast i plav ljubavni aspekt, i Olovo koje pokazuje onako kako jeste, i kad se te tri stvari ukombinuju, onda se stvara poruka kako se ovde živi i šta se radi na lokalnom nivou.
Da se vratimo sad iz „bleje u kraju” na ovaj trenutak danas. Hali Gali je podržao studentske blokade. Koliko je bitno da se bendovi i muzičari pojave u celoj toj priči i da kažu svoje mišljenje?
Nedić: Mi smo stali uz studente jer, pod jedan, cela publika nam je u blokadama, a mi njih volimo, naravno. Drugo, mislim da je moralna obaveza da se to uradi, jer nema više tog komfora da se izabere, i da se ne mešamo u to. I treće, i možda najvažnije, muzičari su uvek bili sastavni deo bilo kakve promene i mi obavljamo našu dužnost na jedini način na koji možemo, a to je da se bavimo muzikom, i da podržimo. I pre svega, ja mislim da je najvažnije bilo da mi pokrenemo bar neku lavinicu kod drugih muzičara i izdavača i festivala da javno podrže, jer to moramo svi zajedno da uradimo. Vremenom će, realno, svi da stanu uz studente, ali za sad je 50 – 50, jer ovo je ipak nova situacija.
Ali mimo ove nove podrške, zar vi niste već angažovan bend? Zar nije angažovanost kad u spotu polomite policijski automobil, ili zar nije angažovanost malopre pomenuta vutra u tekstovima?
Veljko: Mi se nikad nismo vodili idejom da muzika i naš bend treba da se konkretno bavi nekom politikom. I naše pesme nisu takve nikad bile. Ali kroz to kakvu, i za koga, mi muziku pravimo, i naše delovanje kao organizatora i promotera događaja – tu postoji naš aktivizam. Muzičar treba da svojom muzikom i podrži to u šta veruje, advokat advokaturom, a slikar slikarstvom. I onda se to na drugačije načine ispoljava.
Nedić: Okolina je čini angažovanom. Ovim smo stali na jednu stranu i to nije bio politčki akt.
A zar se to nije sve podrazumevalo do sad?
Nedić: Jeste, ali moralo je da se kaže, jer ako se ne kaže, to onda šalje drugu poruku.
Veljko: Postoji način kako da se ti, kao muzičar, uključiš u celu priču, a da ne napišeš pesmu „sistem te laže”. Ti možeš ljubavnu pesmu da napraviš, a da nekome daš energiju i želju da se bori za konkretnu ideju. Ti nemaš razlog da veruješ nekome da je u pravu samo zbog toga što ima gitaru i peva, ili zato što je reper. Ove proteste vidimo kao neku kolektivnu akciju našeg sveta i našeg okruženja.
Pored benda, vi imate i solo radove, odnosno razna druga akcijanja, Nedić i Pavle imaju svoju radijsku emisiju Viz.Fm, Veljko elektronski projekat MILF Magnet, obojica ste u Hali Gali organizaciji…
Nedić: Viz.fm smo pokrenuli da bismo konstantno bili aktivni na našem bendovskom profilu. U međuvrmenu se to podiglo do toga da da nas cimaju lejblovi i klubovi da najavljujemo žurke i artiste. Postala je jedna zabavna emisija gde, kako god neko dođe, spusti se ili podigne na neki naš nivo konverzacije (smeh). Hvala Radio Aparatu, a mi nastavljamo da radimo dalje na mnogim poboljšanjima.
Kako se bend Vizelj oseća kad Nedić reklamira mast za šuljeve na TikToku šaljivim pesmicama? Da li to odmaže bendu?
Veljko: Ivan Lončarević i ja smo izmerili da se jedan Nedić sastoji od šest Nedića. I taj Nedić koji peva pesme o šuljevima, to je Nedić broj pet, dok je prvih četiri Nedića u Vizelju, tako da ovaj peti ne smeta bendu.
Nedić: To je agencija u kojoj radim i pravim shitpost reklame. Jedina konekcija tog mog posla i Vizelja su najave benda koje su počele da budu šašave i zabavne.
Veljko: Što se tiče Milf Magneta, ja kad se bavim muzikom imam one track mind i kad mi se radi elektronika, svaki dan to radim dok ne izguram neko izdanje. Trenutno mi je mnogo zanimljvije da radim sa ljudima. Kad radiš sa drugim ljudima, uključene su 4 glave i nije tvoja ideja jedino što je bitno, već da se svi sinhronizujemo u nešto što je iznad svih nas i onda je to proizvod četiri osobe, bez egoizma. U isto vreme je i sport i saradnja i komunikacija.
Za kraj, tizujte nam šta se prema za 2025, ali mimo svirke 7. marta u Zappa bazi koju ste već najavili u prethodnim nedeljama.
Veljko: Imamo pesme koje su slične ovome što smo radili u 2024, ali pored toga spremamo sludge-stoner izdanje. Znaš ono kad na Jutjubu izađe jedan album od 40 minuta masnih rifova? E, pa, baš to. I time se bavim uporedo. Nekoliko normalnih izdanja i jedno nenormalno. Izbacujemo projekat po projekat iza kog možemo 100 odsto da stojimo. Bez filera. Gledamo da nam pesme koje izbacujemo budu omiljene, barem mesec dana. Ako nama nisu omiljene, kako možemo da očekujemo da budu drugima?
Nedić: I za kraj, izazivamo Fujčinelu na Fifu. Kad već oni imaju naj album, a mi pesmu, daj da rešimo to što imamo na terenu.
Fotografije: Bojana Filipović
0 Comments